Taj lepi, beli grad na ušću Dunava i Save u proleće 1521. očekivao je svoje nove gospodare. Već su mu jednom ti stranci bili pod tvrđavom, ali su ga Janoš Hunjadi i njegovi saborci iskusno odbranili od nadolazeće pošasti – Osmanlija. Iako je sultan Mehmed II mogao da se pohvali jednim osvojenim „draguljem“ – Konstantinopolejm, to ipak nije mogao Beogradom, u leto 1456. Međutim, 65 godina kasnije, stvari će potpuno drugačije izgledati.
Tadašnja beogradska tvrđava izgrađena je u prvoj polovini 15. veka, u vreme kada je gradom vladao srpski despot Stefan Lazarević. Sem Smedereva, Turci su u blizini Beograda izgradili utvrđenje na Avali odakle su pratili kretanja vojske na ušću Save u Dunav i koristili svaku priliku da napadnu.
Dva ugarska bana su od kraja 15. veka upravljala Beogradom. Oni su pripremali odbranu utvrđenja, skupljali i plaćali ljude da upravljaju gradom. U vreme kada je sultan Sulejman opseo Beograd, beogradski banovi bili su Franja Hedervari i Valentin Terek. Sudbina je udesila da nijedan od njih dvojice nije bio u Beogradu kad su Osmanlije napale. Hedervari je bio bolestan, a Terek maloletan. Beogradski banovi su dobijali iz ugarske kase platu za službu, kao i novac za ljude. Taj novac najčešće je kasnio ili uopšte nije dolazio. Zato je broj branitelja bilo daleko ispod one granice koja je bila minimalna da bi se grad odbranio. Procenjuje sa da je početkom 16. veka u Beogradu bilo manje od hiljadu vojnika. Grad je bio nepripremljen za dužu opsadu. Nedostajalo je topova, pušaka, baruta, a nije bilo ni hrane.
Vojska je bila smeštena u Gornjem gradu. U Donjem gradu i okolini su živeli u najvećem broju Srbi i Mađari. Beograd je bio mesto za zanatlije. U okolini su živeli seljaci koji su često bežali u grad kako bi se spasili od turskih napada. Beograd je i u to doba bio i važno trgovačko mesto. U gradu je bilo dosta trgovaca iz Dubrovnika i Ugarske, koji su putovali po okolnim turskim i ugarskim zemljama.
U Beogradu mnogo pre turske opsade postojala pravoslavna mitropolija. Navodno, u Beogradskoj mitropoliji su se čuvale razne svetinje, mošti i čudotvorna ikona Bogorodice. U tekstu ispod objasniću vam šta se sa tim desilo.
Vrlo ambiciozan i do tad neviđeni pohod mladog sultana
Velika vojska Slulejmana II, kasnije prozvanog Veličanstveni i Zakonodavac, je u kasno proleće 1521. krenula da osvaja „veličanstveni grad“ na ušću dveju reka. Sulejman je tad imao 26 godina, na pragu 27. Kažu spisi da je pohod na Beograd bio takav da do tad nije bio viđen i potpuno se razlikovao od ratnih pohoda njegovog oca Selima I. Prilike u Evropi su išle na ruku mladom osvajaču. Prave vlasti u Ugarskoj nije bilo, jer je mladi kralj bio maloletan, a Sulejman je na Poljsku poslao Tatare. Poljaci su jedini u tom trenutku mogli da pošalju pomoć Ugarima, a ovako su bili u svojim brigama.
Vojska koja je krenula na Beograd brojala je oko 100.000 duša. Krajem juna 1521. godine, sultanova vojska je prošla pored Niša. Deo osmanske vojske je otišao na sever, ka Erdelju u Mađarskoj. Glavnica vojske i sam sultan krenuli su na Šabac, koji je u to vreme bio pod ugarskom vlašću. Bilo je lako zauzeti Šabac. Svi branioci su izginuli. Sulejmana su pred Šapcem dočekale hrišćanske glave pobodene na koplje, poređane duž puta kuda je sultan prolazio. Na Savi su Turci sagradili most dugačak oko kilometar i po da bi cela sultanova vojska lako mogla da pređe reku.
Ovog puta, turska vojska je imala novu taktiku. Napad nije vođen samo sa jedne, dunavske strane, već je Beograd bio opkoljavan sa svih strana, kako branioci ne bi mogli da dobiju pomoć iz Ugarske. Zato su, pošto je Šabac pao, turske trupe prodrle u Srem i Erdelj.
Naravno, pre Beograda, osvojen je Zemun. Njega je osvojio veliki vezir Piri Mehmed paša. Grad su Turci neprekidno bombardovali. Zemun je branilo 400 šajkaša koje su hrabro predvodili Mihailo i Marko Skobalić. Scenario iz Šapca se ponovio: uhvaćeni branioci su pobijeni, braća Skobalić su bačeni divljim zverima, a stanovništvo je odvedeno u roblje. Sulejman je u Zemun ušao poslednjeg dana jula i odatle je posmatrao bitku za Beograd.
Mesec dana beogradskog pakla
Počela je opsada Beograda. Turci su opkolili grad i sa zemlje i sa reka. Sa dunavske strane, turskom vojskom komandovao je Mustafa paša koji je vodio i janičarske odrede. Sa savske strane, napad je vodio Piri Mehmed paša. Turska konjica sa rumelijskim beglerbegom Ahmed pašom nalazila se na sremskoj obali Save, a onda su trećeg dana opsade Beograda došli do Velikog ratnog ostrva.
Odbranom grada komandovali su ne baš čestiti ljudi i to Mihail More, za koga se pisalo da je loš i kvaran čovek i Blaž Olah, koji je već pokušao Turcima da proda grad. Pored njih, kao zapovednici grada pominju se i Jan Morgaj, zapovednik tvrđave Jan Bot i vođa pešdije Vladislav Bardi. Među komandantima nalazio se i zapovednik srpskih šajkaša – Petar Ovčarević koji se, po osvajanju Beograda, predao turskoj vojsci i postao njihov deo. To uopšte nije bilo mnogo šajkaša, jer su nekoliko godina ranije šajkaši ismejani na ugarskom dvoru kad su tražili novac. Logično, odbrana Beograda ih zato nije ni zanimala. Profesor dr Radovan Samardžić u knjizi „Sulejaman i Rokselana“ je napisao da su Beograd branili Srbi i da se cela bitka vodila protv Srba. Ugare je trebalo samo zaplašiti. Čak se i u nekitm turskim spisima pominje da su Turci „neke Srbe pobili, a neke rasterali, dok se Ugari ni ne pominju„.
Sulejmanov cilj je bio da grad zauzme sa što manje oštećenja. Napadi su prvo počeli od Donjeg grada koji je bio slabije utvrđen, sa manje vojske i naoružanja. Tu su uglavnom živeli Srbi. U početku napada poginulo je više od 500 Turaka. Tih prvih dana, Turci su uspeli da zapale kulu Nebojša. Borba bila žestoka i odbrana uporna. Iako su napadali sa svih strana, sa Ratnog ostrva, sa reka i sa kopna, Turcima je bio potreban ceo dan da se probiju u Donji grad. Preživeli branioci povukli su se u Gornji grad. Za njima su krenuli janičari, ali ipak nisu uspeli da prodru u tvrđavu.
Bali beg Jahjapašić je sprečavao da pomoć stigne braniocima. Da, to je onaj Bali beg za kim su žene u seriji „Sulejman Veličanstveni“ sekle vene. Nimalo fin i dobar, naravno, jer potiče sa Balkana.
Branioci nisu više imali nade da će im pristići pomoć iz Ugarske. Maloletni ugarski kralj Lajoš II nije uspeo da okupi ozbiljniju vojsku. Najmoćniji ugarski feudalac, erdeljski vojvoda Jovan Zapolja nije ni hteo da pruži pomoć Beogradu. Manja pomoć Ugarskoj je trebalo da stigne iz Austrije i iz Češke, ali te jedinice nisu došle na vreme. Jedna mađarska lađa sa posadom preobučenom u Turke je pokušala da dođe do Beograda i da braniocima da oružje i municiju, ali su otkriveni, zarobljeni i pobijeni.
Turcima se činilo da je beogradska tvrđava „nebu pod oblake„. Iako je Sulejman hteo da zauzme tvrđavu sa što manje oštećenja, ipak su je topovi tukli i razarali. U grad su ubacivani i zapaljivi materijali poput sumpora i smole da bi kuće lakše gorele, jer su bile pokrivene sa trskom. Turci su kopali i podzemne kanale ili lagume da bi minirali najvažnije delove tvrđave. Kule su tako letele u vazduh, što je izazvalo opštu paniku kod odbrane.
Sredinom avgusta sultan je izdao naređenje – juriš! Komanda je pripala Ahmed paši. On je krenuo sa brzim jurišima na tvrđavu. Borba je bila prsa u prsa, a Ahmed paša nije imamo nikakvu zaštitu sa strane. Branioci su na Turke bacali sve do čega su došli: velike komade drveta sa klinovima, zemlju sa klinovima, vrelo ulje… Posebno vešt u borbama bio je Jakov Utješinović, koji je bio zapovednik jedne od kula i zadavao mnogo muke Turcima. Utješinović je poginuo u odbrani grada, a Ahmed paša je, posle osvajanja Beograda, nagrađen.
Sve je teže bilo odbrani da sačuva grad. Zaliha baruta i hrane bilo je sve manje. Podelili su se i komandanti odbrane. Dok su jedni predlagali da se grad preda, drugi su bili protiv.
Iako su branioci najavili predaju grada, napadi su obnovljeni. Čitava turska vojska je krenula u juriš, 26. i 27. avgusta očekujući da će slabost branilaca biti jača. Među Turcima se pričalo da takva bitka nije viđena. Krici, povici, panika, krv, juriši, dozivanja u pomoć, eksplozije, vatre, požari, strele, topovska đulad… I pored svega, Turci nisu uspeli da zauzmu Beograd.
Pošto mađarski kralj nije dolazi da pruži pomoć, branioci su morali da se predaju. Mihail More je Turcima predo grad na Veliku Gospojinu, a Sulejman je prozvan osvajačem. Vrata beogradske tvrđave su otvorena 29. avgusta 1521. Preživelim ugarskim braniocima je dozvoljeno da se vrate kućama. Ovo nije važilo za srpsko stanovništvo koje je odvedeno u roblje u Osmansko carstvo.
Topovi u Dubrovniku proslavljaju osmansku pobedu
Uz zvuke zurli i veselje, janičari su prvi ušli u beogradsku tvrđavu. Po zidinama su se zavijorile žuto crvene zastave. Odmah je najveća crkva u gradu, crkva Uspenja Presvete Bogorodice koju je sagradio despot Stefan Lazarević pretvorena u džamiju gde je sultan po ulasku klanjao džumu. Sultanovi ratnici su bogato nagrađeni, Bali beg Jahjapašić je dobio na upravu Smederevski sandžak sa sedištem u Beogradu, da bi sprečavao upad Ugara sa severa. Sulejman je svima na zapadu poslao obaveštenje o osvojenom Beogradu. Dubrovnik, iako oduvek hrišćanski grad, je tu vest proslavio topovima.
Turci su iz Beograda odneli mnoge svetinje i vredosti i bezbroj relikvija. Ma koliko bili vrlo trpeljivi prema drugim veroispovestima, tačnije prema veroispovestima svojih podanika dokle god su plaćali harač, Turci su svoju surovost pokazali u krađi. Inače, Srbi odvedeni u Istanbul sa sobom su poneli i mošti Svete Petke i Svete Teofane, ikonu Bogorodice i druge vredne predmete koje je kasnije otkupio patrijarh.
Sulejman je, navodno, doveo Srbe u Istanbul da bi mu održavali vizantijski vodovod koji je grad snabdevao pijaćom vodom iz Beogradske šume koja se u 16. veku nije tako zvala. Sulejman se odlučio na ovaj potez, jer je u Beogradu video sličan sistem koji je radio bez greške. Tako je kod Istanbula nastalo selo Beograd oslobođeno poreza, jer su se stanovnici brinuli o pijaćoj vodi. Ubrzo je nastala Beligrad mahala. Srbi su naselili šumu. I šuma je dobila novo ime – Beogradska šuma ili Belgrad Ormani.
Oni koji su iz Beograda uspeli da pobegnu, otišli su severno u Petrovaradin i tu se naselili.
Ipak, o svemu tome pisaću u nekom od narednih blog postova. Ovo je bio čas istorije koju niste učili u školi. 🙂
Fotografije: Wikipedia, Pinterest, Flickr, arheo-amateri.rs, skyscrapercity.com, saznajlako.com, mitropolija.com, palelive.com, realmofhistory.com, beogradska.blog.rs
Mogu vam se dopasti i ovi članci
-
Njegove reči napisao Branislav Nušić: Amanet velikog majora, branioca Beograda (VIDEO)
-
Prva meteorološka stanica u Beogradu: Kad su Beograđani pogledali u nebo (VIDEO)
-
Drug Tito je rekao da su studenti u pravu: Policijska palica po glavama akademaca (VIDEO)
-
Duh Žrnova opominje: Stari slovenski grad čuva Avalu
-
Prvi automobil na ulicama Beograda: Bila jednom jedna „aždaja koja bljuje vatru“!