Nepravda, zauvek: Dimitrije Davidović je bio sve u maloj zemlji Srbiji, a skončao je u bedi

„U nas ništa nije postojano, osim jedno samo – nepostojanstvo, koje ostaje postojano za svagda„.

Dimitrije Davidović

Bio je on jedan popečitelj. Neko bi rekao i ministar. Učena glava i veoma važna figura na političkoj sceni Srbije s početka 19. veka. Da, reč je o Dimitriju Davidoviću, koji re rođen u Zemunu 1789. u kući na uglu Glavne i Davidovićeve ulice. Bio je sve ono što ne možete ni da zamislite. Evo na primer, bio je tvorac Sretenjskog ustava, novinar, izadavač, lični lekar kneza Miloša, njegov sekretar i savetnik i čovek koji je osmislio grb dinastije Obrenović i državne boje ove naše Srbijice.

Dimitrije Davidović, rođen u ondašnjoj Habsburškoj monarhiji, od oca Gavrila Georgijevića i majke Marije, bio je veoma važna politička ličnost u 19. veku, ali retko danas ko može nešto više da vam kaže o ovom čoveku. Trudim se da ispravim nepravdu, pa ćete sem imena koje vam odnekud zvuči poznato, da imate i bolju sliku o njemu.

Dimitrije je bio prvi pravi začetnik ozbiljne štampe u nas. Oformio je i sam, iz svog džepa, izdavao „Novine serbske iz carstvujuščeg grada Vijene“ ili kasnije samo nazvane „Novine serbske„. Naravno da Davidović nije prvi izdavao novine. Pre njega su to činili prvo Zaharije Orfelin sa „Salvenoserbskim magazinom„, onda su se na izdavaštvo odvažili Grci Publije i Georgije Mirkides Pulja sa svojim „Serpskijim posednevnijim noviniima“ i Stefan Novaković sa „Slavenoerpskije vjedomosti„. Sve novine su prestale da izlaze pre nego što je Dimitrije Davidović stasao. Ali o nepravdi koja pogađa mnoge, a koja je pogodila i Dimitrija, pisaću u redovima ispod.

Dimitrijev deda se zvao David Georgijević i bio je jedan od poznatijih nastavnika Latinske škole u Sremskim Karlovcima, koju je osnovao mitropolit Pavle Nenadović. Dimitrije je kasnije po dedi Davidu uzeo prezime Davidović. Dimitrije je u petoj godini preležao velike boginje. Davidović je tokom celog života bio nežne prirode, plave puti, rošavog lica i zbog preležanih velikih boginja je imao loš vid. Dimitrije je svoje školovanje otpočeo u srpskoj školi u Zemunu, pa je obrazovanje nastavio u Sremskim Karlovcima, jer je tamo počela da radi Gimanzija 1792. godine. Zbog lošeg pisanja o profesoru Gavrilu Hranisalvu, došlo je do sukoba Davidovića, mitorpolita Sefana Stratimirovića i pomenutog profesora. Davidović je izbačen iz Karlovačke gimanzije i još je dobio deset udaraca korbačem. U to vreme je njegov otac Gavrilo, inače trgovac, je finansirao ustanike Prvog srpskog ustanka.

Dimitrije je onda otišao dalje, na sever ne bi li završio školovanje. U Kežmeraku je završio prvu, a u Pešti drugu godinu filosofije na Liceju 1809. godine. U Kežmeraku i Pešti se družio sa budućim tvorcem srpskog romana, Milovanom Vidakovićem.

Filosof, lekar ili novinar

Davidović je završio drugu godinu filosofije i upisao medicinsku školu u Pešti. Kada mu je bilo 22, završio je treći razred lekarske škole i tada je preveo i štampao „Ajzemanovo Nastavlenije k blagonaraviju“, brošuru malog formata namenjenu deci. Davidović se odmah po završetku prvog semestra studija medicine razočarao u studije i medicinu nikad nije završio.

U Beč je Dvidović došao 1813. i tu ga je prijatelj iz Karlovačke gimanazije Dimitrije Frušić, podstaknut Jernejem Kopitarom pozvao da zajedno osnuju novine. U to vreme je u Beču postojala velika srpska zajednica, ali nisu postojale novine na srpskom jeziku.

Posle mnogih problema njih dvojica su osnovali „Novine serbske„. Do izlaska prvog broja Davidović je morao da osigura i prve pretplatnike, novčanu pomoć i podršku najuglednijih Srba koji su tada živeli u Beču. U početku su novine štampane svaki dan sem nedelje i praznika, a od 1817. do 1822. godine dva puta nedeljno. Novine su pred kraj izlaženja 1835. štampane i u Srbiji.

Posle sloma Prvog srpskog ustanka, u Beč su pristigle prve izbeglice iz Srbije . Tako su pristigli Vuk Karadžić i prota Mateja Nenadović. Tu su im se odmah našli novinari Davidović i Frušić za „prvu pomoć„. Tako se Davidović oduševio Vukom Karadžićem, ali Karadžić baš i nije Davidovićem, tako da je negde postojala nerazumljiva zavist. Karadžić je često u priči Davidovića cinično nazivao „filosof„. Iz „Novina serbskih“ je Jernej Kopitar čuo za Vuka Karadžića, a postoji tvrdnja da je Vuk nagovorio Davidovića da kupi štampariju. Inače, Vuk Karadžić je u vreme kad se Dimitrije Davidović ženio, uređivao dva broja „Novina serbskih“ i znao da izmisli vest poput svinje iz Londona koja zna da čita, piše, računa i ko zna šta sve ne i o pasti za cipele, takođe iz Londona, koja daje takav sjaj obući da se svi u njoj ogledaju, čak i kad se briju! Vuk Kardžić nam danas dođe preteča urednika tabloida! Ali o njemu nekom drugom prilikom.

Davidovićeve i Frušićeve novine postale su nosilac književnog života u Srba. Davidović je osnovao i književni list „Zabavnik“. Kolega Frušić je 1816. godine, posle diplomiranja napustio Beč i novinarski zanat i Davidović je od tada sam uređivao novine. Ambicije Dimitrija Davidovića su išle dotle da je želeo da izdaje knjige i da je mislio da će izaći iz finansijske bule ako bude imao svoju štampariju. Tako je izučio i štamparski zanat.

Godine 1819. Dimitrije je kupio štampariju. Govorio više jezika i to staroslovenski, ruski, latinski, nemački i francuski. Iz miraza iz dva braka Davidović je od prve žene Savke dobio 23.000, a od druge 7.000 forinti, što je utrošio na štampariju. Prva žena mu je umrla na porođaju, donoseći na svet sina Svetozara. Voleo je Milovana Vidakovića i po likovima iz njegovih romana je deci davao imena, sem ćerki iz drugog braka koja je ponela ime prve Davidovićeve žene Savke. Iako je voleo Vidakovića, dopustio je Karadžiću da se sa njim obračuna putem „Novina serbskih„.

Knežev sekretar

Kad je došlo zadnje vreme i kad nije mogao da finansira izlaženje „Novina serbskih„, Davidović je pisao knezu Milošu Obrenoviću i drugim kneževima da izrazi želju da pređe u Srbiju i tu nastavi sa radom. Tako je Davidović postao prvi knežev sekretar. Obojica su bili vrlo impulsivne naravi, plahoviti i nezgodni. Ipak su uspeli da nađu žicu u kojoj da se susretnu. Ipak, Davidović je podneo ostavku na funkciju i tražio pasoš za Rusiju, pošto je video kako se knez fizički obračunao sa Đorđem Protićem, pisarem Narodnog suda. Tako je Davidović ušao u istoriju kao prvi čovek u Srbiji koji je pisanim putem podneo ostavku na neku funkciju. Knez Miloš mu nije odobrio ni ostavku, a ni pasoš, a svoj temperament je uspeo da smiri.

Zahvaljujući Davidoviću, potpisan je Hatišerif 1830. kojim je Srbiji vraćeno šest nahija, a tursko stanovništvo se iselilo sa njene teritorije. Neke od uredbi sprovedene su tek pošto je potpisan Hatišerif iz 1833. Tad je Davidović od ruskog cara dobio orden Vladimira IV. Realno, tursko stanovništvo je još bar 30 i više godina u Srbiji.

Hatišerifi su predstavljali zakonodavnu osnovu Kneževine Srbije, ali su bili nepotpuni. Knez Miloš Obrenović je odlagao donošenje Ustava, što je izazvalo Miletinu bunu 1835. Nju je ugušio upravo Dimitrije Davidović, koji je od kneza kasnije dobio nadimke – Kumašin i Švrćo. Bio je i diplomata u Carigradu radeći za „srpsku stvar“ od 1830. do 1835. Sam je osmislio boje sprske zastave – crvenu, plavu i belu.

Onda je Davidović, po kneževoj želji, napisao Ustav. Prvi moderni ustav u, do tad, maloj kneževini, prčiji pod osmanskom vlašću. Sve se to dogodilo na Sretenje 1835. godine. Taj Ustav nazvan je simbolično Sretenjski ustav. Sastavljen je na osnovu francuskih ustavnih povelja (Davidović je pisao po ugledu na Moteskijea). Ustav je ukinut posle 45 dana, pod pritiskom velikih sila. Do danas je ostao najmoderniji i najliberalniji Ustav koji je Srbija imala.

Smrt u bedi

Pod pritiskom međunarodnih sila Francuske, Turske i Austrije, Ustav je ukinut već početkom marta 1835, a onda i zvnanično na proleće. Posle svega, Davidović je smenjen sa svih državnih funkcija, a onda i proteran iz prestonice. Nije ga bilo na Petrovskoj skupštini kad se oformio Državni savet. Knez Miloš mu nije dao da se nastani u Beogradu. Bolestan i obeščašćen, otišao je u Smederevo, gde je kupio imanje. Tu je i umro 6. aprila 1838, iako ga je i pre toga knez Miloš pokajnički prizivao da se vrati, da mu vaspitava potomke. Kuću u Smederevu nije dovršio, jer primanja koja je dobijao nisu bila dvoljna, a penziju nije dobio jer je država  smatrala da mu zasluge i nisu toliko značajne da bi ostvario pravo na nju.

Vest o njegovoj smrti nije preneta u Srbiji. Čak ni njegove „Novine serbske“ nisu o tome izvestile, već su u jeku poplava koje su te godine vladale, nametnule vest i o Davidovićevoj smrti. Pomešala se sa poplavom u zemunskim Donjim vinogradima. Sahranjen je u porti crkve Uspenja Presvete Bogorodice. O tom grobu je pisao i putopisac Feliks Kanic.

Na Karađorđevom trgu u Smederevu je stajala bronzana polča sa natpisom da je tu bila kuća Dimitrija Davidovića. Odavno je nema. Smederevo je 1888. dobilo ulicu Dimitrija Davidovića, deset godina pre rodnog mu Zemuna, jer se Branislav Nušić svim silama zalagao za to. Tužna je to sudbina prvog pravog novinara i političarara u nas…

 

Inspiracija: Wikipedia, wannabemagazine.com

Fotografije: Wikipedia, telegraf.rs, novosti.rs, sremskikarlovci.info,wannabemagazine.com, drina.info