(Moja) Letnja uživanja: Da li je to ljubav ili pivo? (RECEPTI) (VIDEO)

Postoje te neke suptilne letnje ljubavi koje zauvek traju. Moja mala ljubav je pivo. Leti, obavezno. Čaša, hladna kao smrt. Dovoljno za osveženje kakvo zaslužuje svako od nas. Za sebe znam da ja zaslužujem. 🙂 Zahvaljujući kompaniji „Carlsberg Čelarevo“ i „Lav pivu“ imala sam prilike da saznam kako se pravi omiljeno letnje piće. Elem, pivo nije piće bogova poput vina, niti čarobni nektar koji ne znam šta čini ili ne čini. Pivo je piće ljudi. Piće radničke klase, kroz vekove. Piće koje je hranilo, okrepljivalo, davalo energiju, a tek onda piće uz koje se okupljalo društvo, koje je spajalo i činilo letnju žegu podnošljivijom. Pošto je Srbija tek kasnije počela da pije ovaj napitak, podsetiću vas na sve one narode koji su pili pivo mnogo pre nas. Ovo je moja priča o pivu.

Kad Vavilonci smute pivo

Prva saznanja o pivu dolaze od starih Vavilonaca. Oni su proizvodili pivo u domaćoj radinosti još 7.000 godina pre nove ere. U Vavilonu je postojao običaj da mesec dana posle venčanja mladin otac svog zeta opskrbljuje sa medovinom. Medovina, u ovom slučaju je pivo od meda. Pošto su Vavilonci koristili lunarni kalendar, mesec posle venčanja nazivao se „mesec meda„. Odatle i potiče današnji „medeni mesec„. Slična priča postoji i u nordijskoj mitologiji.

Kažu neki znalci koji su rovarili što po knjigama, što po iskopinama da najstariji recept za pivo potiče iz Mesopotamije. Taj prvi pivski napitak kuvan je sa ječmom od kog se pravio hleb. Za za vrenje su koristili ječmeni šećer i pšenicu. Mesopotamski pivari nisu cedili pivo, pa su u tečnosti plivala zrnca ječma. Zato je onaj koji je želeo da pije pivo, uz zemljani krčag piva dobijao i cevčicu od palme ili trske. Stari narod Sumeri su čak imali i boginju piva i alkohola koja se zvala Ninkasi. Pivo se pominje i u najstarijem delu epske književnosti „Epu o Gilgamešu„. Tu se peva o božanstvima „koja sladano pivo piju trskom, a taj im napitak ukloni brige i razveseli im srce„. Imali su 16 sorti piva.

Kralj Hamurabi ga je stavio u svoj „Zakonik“ i uspešno trgovao njime sa svojim susedima. Za za vrenje su koristili ječmeni šećer i pšenicu. Odavde se prenela proizvodnja piva u stari Egipat, Persiju, Grčku… Središta pivopija nekada davno bila su u Jermeniji, Mesopotamiji i Egiptu. Iz tih područja pivo su posle preuzeli Grci i Rimljani.

U drevnom Egiptu, pivo je bilo vrlo cenjen napitak i neizostavan deo dnevnog menija faraona. Ni Egipćani nisu preskočili tu mogućnost da imaju boginju piva. To je bila Dženenet. Van palate kraljeva, pivo je u Egiptu bilo valuta za plaćanje. I hleb isto. Postoje zapisi koji kažu da je svaki radnik koji je radio na izgradnji Velike piramide dobijao po četiri do pet litara piva dnevno. A znate li ko je bio slovenski bog piva? Pa Radigost! 🙂

Ova sledovanja išla su radnicima koji su bili najmanje plaćeni. Za razliku od ovih današnjih piva, egipatska i sumerska piva bila su hranljivija, gušća i slađa, zbog čega su smatrana za napitke koji daju energiju. U egipatskim grobnicama pronađeni su recepti za spravljanje piva stari gotovo 4.500 godina.

Proizvodnja piva i hleba bila je redovna u starom Egiptu, naravno, u kućnoj radinosti. Smatra se da se pivo spremalo mrvljenjem dobro ukiseljenog i slabo pečenog hleba. Takav hleb se mrvio u vodi, pa je onda ostavljen da proces vrenja odradi svoj posao. Jedna vrsta piva u Egiptu bila je sinthum. U to pivo su dodavali gorko korenje i začine, ali hmelj nisu koristili.

Kad su Egipćani pravili pivo to je otprilike izgledalo ovako: prvo bi zrnevlje pošećerili, a zatim bi rastvor šećera i skroba ostavili da vri i da se tako pretvori u pivo.

Otkrića su pokazala da su drevni Nubijci pili pivo. Naime, u kostima Nubijaca otkriveno je visoko prisustvo tetraciklina, antibiotika koji se danas koristi za lečenje bakterijskih infekcija. To je bilo vrlo neobično, pošto se u to doba nije znalo za penicilin. Analizama, naučnici su došli do odgovora. Tetraciklin je dolazio iz nubijskog piva. Nastao je kao rezultat specifičnog procesa kuvanja piva koje je pre bilo kaša, nego pivo koje mi znamo danas. Izgleda da su Nubijci vrlo dobro znali da u njihovom pivu ima nešto što leči i zato su ga koristili u svakodnevnoj ishrani.

Od Egipćana su Grci naučili da prave pivo, a ta veština se prenela i na Rimljane. Međutim, Rimljani su uvek pivo smatrali pićem niže klase, da ne napišem seljačkim pićem. Ipak, putešesvije jednog pivceta nije moglo tako lako da se zaustavi. Kad je već došlo do Rima, onda je bilo lako da Evropa poludi za ovim napitkom. U staroj Grčkoj i Rimu vino je bilo piće broj jedan (o tome sam pisala ovde), međutim, sever Evrope je sasvim drugačije gledao na pivo. Pivo je za severnjake bilo vrlo važan napitak, a nije se mnogo izmenilo ni dan danas.

Pijani kaluđeri zaslužni za opstanak piva

Pivo su poizvodili Kelti, Germani, Sloveni i Skiti. Tada se napitak pravio od ječma, pšenice, zobi i heljde, a mnogi stari narodi su dodavali i začine poput mirođije i meda. Pivo su keltska plemena raširila po Evropi, negde oko 1.000 godine pre nove ere. Hmelj se nije upotrebljavao, već je pivo pravljeno od šećera, pa je to pivo bilo vrlo kiselo. Tada se piće začinjavalo različitim travama kao što su pelin, lupin glog, šafran… Hmelj je prvi put počeo da se koristi u Novogorodskoj Rusiji.

Reč „pivo“ ili ako vam draže „bira„, „bier„, „ber„, „bicre“ (verujem da ste naučili sve nazive čitajući po konzervama) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka. Hmelj se koristi u Nemačkoj u 11. veku, dok u Britaniju stiže u 15. veku iz Holandije. U Nemačkoj je 1420. godine počela proizvodnja piva procesom „donjeg vrenja„. Ovako dobijeno pivo nazvano je „lager“ (nemački: „čuvati„), pošto je proizvodnja trajala duže od dotadašnje proizvodnje takozvanim „gornjim vrenjem„. Kaluđeri su u srednjem veku bili glavni proizvođači piva i oni su prvi pivu dodali hmelj iz takozvanih „medicinskih“ razloga, ali i zbog boljeg konzerviranja. Kako to obično biva sa sveštenim licima, pivo je automatski dobilo status „hrišćanskog lekovitog napitka„, da bi uopšte smelo da bude deo kaluđerske ishrane i da bi smelo da se pije u vreme posta. Pošto su kaluđeri samo obični ljudi u mantijama, oni su svoj status zloupotrebljavali i, umesto da uživaju u napitku, oblokavali su se „u ime oca sina i svetoga duha„. Amin! Poznato je da su pojedini monaški redovi tokom iscrpljujućih postova pili pivo koje su nazivali „tečnim hlebom„. Za pravoslavne manastire nema podataka da li su proizvodili pivo. Za vino znamo da jesu, što čine i danas.

Srednji vek beše turbulentan za pivare. Brzo su nastajale, još brže nestajale. Tek u 19. veku, dolazi do značajnijeg razvoja pivarstva. U tom periodu, pivo se proizvodilo se na zanatski način i sezonski. Tada je bilo teško prevoziti piće do mesta gde se pivo konzumiralo. Industrijska revolucija unela je novine i u proizvodnju piva. Omogućena je proizvodnja lager piva. Izlaskom parne mašine i mašine za hlađenje na industrijsku scenu, pivarstvo je procvetalo. Uskoro su nastale velike fabrike piva. Čuveni francuski hemičar Luj Paster i kasnije danski botaničar Emile Hansen otkrili su proizvodnju kultura kvasca, neophodnog za dobijanje piva. Najveći proizvođači ovog napitka bili su i ostali Nemačka, Velika Britanija, SAD, Češka, Belgija i Irska.

Istorija piva može da izgleda i ovako:

Despot doneo pivo u Srbiju

Dok je u 15. veku vladao despot Stefan Lazarević, život u Beogradu je bukvalno cvetao, što je i razumljivo, jer je tad Beograd prvi put postao prestonica Srbije. Tad je počelo i da se pije pivo kao novo piće, koje su nam donele severne komšije. Pivo je spravljano u kućama, kafanama, pa i na dvoru.

Za vreme austrijske okupacije Beograda, u periodu od 1718. do 1739. godine pivarstvo više nije deo kućevne proizvodnje, već dobija fabričke razmere. Na Dorćolu su austrijski doseljenici sagradili dve male pivare. Kada su se Turci ponovo vratili u Beograd, pivari nisu otišli daleko. Prešli su na leve obale Dunava i Save. Pivare su prešle u Zemun i Pančevo, dok Beograđani ostaju verni konzumenti.

Knez Miloš Obrenović je pokazao veliku zainteresovanost za pivo. Na uglu beograskih ulica Balkanske i Gepratove sagradio je veliku pivaru, koja je kasnije odigrala značajnu ulogu u kulturnim i političkim zbivanjima. U Velikoj pivari održavale su se i prve pozorišne predstave u Beogradu.

Kraj 19. i početak 20. veka obeležile su novotarije koje su stizale od pivare do pivare. Sve novine prvi je uvodio Đorđe Vajfert, vlasnik pančevačke pivare, koji je izgradio veliku pivaru i u Beogradu, ispod Topčidera, na mestu današnje velike fabrike Beogradske industrije piva.

Sva ta svetska piva

Nije zgoreg da pomenem pića koja su slična pivu. Izgleda da u svetu važi pravilo da se pivo pravi od čega god. Ko šta ima „u svom selu„, od toga pravi pivo. Postoje na stotine različitih afričkih pića koja se prave od biljaka bogatih skrobom, a jedno od najpoznatijih se zove burukutu. U Japanu se pravi sake, a to je napitak između piva i rakije. U Kini se pravi amsu, a u Koreji suk suk. Ova pića se prave od pirinča. U Meksiku se od kaktusa pravi pulke, a u Rusiji se od ražanog hleba pravi kvas.

U Engleskoj se u 17. veku koristila specifična čaša za pivo, takozvana „yard of ale glass„. Ta čaša je dugačka oko 90 centimetra i imala je zapreminu od jedne pinte, što je malo više od pola litre. Da ne bih objašnjavala kako izgleda, iznad vam je ta čaša. Bila je veoma nepraktična za svakodnevnu upotrebu, pa je korišćena samo za posebne zdravice.

Vikinzi su pre velikih okršaja pili piće koje su zvali „ale„. On je neka vrsta piva, pa su ovi junaci u bitke ulazili bez straha, uglavnom bez oklopa, a često i goli do pasa.

Zdravo, nije zdravo…?

Ako se osvrnem na zdravlje, pivo po svojoj prirodi, broji i kvalitetu sirovina, kao i načinu proizvodnje predstavlja, u zdravstvenom smislu, jednu od najispravnijh namirnica. Opsežna i vrlo ozbiljna istraživanja došla su do saznanja da je pivo izuzetno bezbedna namirnica u kojoj je prisustvo štetnih sastojaka daleko ispod dozvoljenih granica. Po nemačkom Zakonu o čistoći piva iz 1516. godine, pivo sme da sadrži jedino ječmeni slad, hmelj i vodu. Kasnije je to dopunjeno pivskim kvascem, za koji se nije znalo u 16. veku. Ovaj Zakon je sastvaio bavarski vojvoda Vilhelm IV da bi njime garantovao čistoću bavarskog piva. Proizvođači piva su često umesto skupljih sirovina kao što su ječam i hmelj koristili jeftinije pirinač i kukuruz. Neka specijalna piva, sadrže i voće, karanfilić, korijander, čokoladu…

Bez Dunđerskih ne bi bilo ni piva (a bez Čelareva ne bi bilo ni ljubavi Laze i Lenke)

I Srbija ima svoje carstvo piva. U plodnoj vojođankoj ravnici, pivo je našlo svoj kutak. Imala sam priliku da na posedu velikog Lazara Dunđerskog, vojvođanskog veleposednika, upoznam sa svim tajnama piva. Laza Dunđerski je iz svoje strasti pokrenuo pivaru 1892. u Čelarevu. Zamislite, na tom mestu su se upoznali Laza Kostić i Lenka Dunđerski. ❤ Ljubav i pivo, lepo ja napisah da tu ima neka tajna veza. 😉

Posle rekonstrukcije fabrike u Čelarevu 1922. godine, proizvodnja piva se povećala na 40.000 hektolitara. Jedan od glavnih proizvoda pivare „Carlsberg Čelarevo“ je „Lav pivo“ i nosi ime po kamenim lavovima koji se nalaze na ulazu u posed gde je i dvorac Laze Dunđerskog. Dvorac je tužno zatvoren, u fazi obnove tako da, se sem spoljašnjosti ništa ne može videti. Porodici Dunđerski je oduzet posle Drugog svetskog rata i sad pripada Muzeju Vojvodine. Više o dvorcu i o čuvenoj porodici možete pročiati ovde.

Druga kapija nas vodi do ulaza gde se pravi to osvežavajuće piće. Prvo smo morali da navučemo uniformu i da uniformisani prođemo svaki deo proizvodnje. Može se reći da Čelarevska pivara ima skoro idealnu lokaciju. Južna Bačka ima izvanredno zemljište i klimatske uslove za gajenje obe osnovne sirovine za pivo, a to su ječam i hmelj. Hmelj iz južne Bačke poznat je širom sveta. Pitaćete me: A gde je voda? E voda je tu, najčistija iz bunara, filtrirana, bakteriološki ispravna, kao za bebe. Ipak, ovde se koristi za najbolje pivo.

Ovako se pravi pivo

Pivo se proizvodi se procesom alkoholnog vrenja iz slada, uglavnom ječmenog, hmelja, vode i pivskog kvasca. Pivo poseduje visoku hranljivu vrednost. Litar piva ima oko 700 kalorija. Osnovne faze u proizvodnji su:

• proizvodnja sladovine
• glavno i naknadno vrenje
• filtracija i punjenje ambalaže

U krtakim crtama to ovako izgleda: Ječam se prvo potapa u vodu i tamo se drži dok ne otpočne klijanje. Onda se stavlja u kazan, gde se suši. Ovaj proizvod je ječmeni slad, koji se meša sa vrelom vodom. Smesa slada i vode odlazi u drugi lonac gde se dodaje hmelj i počinje kuvanje. Posle kuvanja, u odvojenom loncu ovoj smesi se dodaje kvasac i vrši se fermentacija. Njeno trajanje zavisi od vrste kvasca i vrste piva koja se proizvodi. Na kraju, pivo se pakuje i spremno je za upotrebu.

Duža priča o proizvodnji piva izgleda ovako: Sladovina je vodeni ekstrakt slada i nesladovanih žitarica koji se dobija posebnim postupkom u varionici. Proizvodnja sladovine ima nekoliko faza. Prvo ide mlevenje otklicanog suvog slada, zatim ukomljavanje suvog slada, pa ceđenje sladovine, onda kuvanje i hmeljenje i na kraju filtracija i punjenje ambalaže.

Ukomljavanje slada je postupak kojim dolazi do razgradnje u vodi nerastvornih materija slada i nesladovanih žitarica, uglavnom skroba i belančevina, do prostijih jedinica, glukoze i aminokiselina. Na kraju postupka dobija se „ošećerena sladovina„. Ceđenjem, „ošećerena sladovina“ se oslobađa od nerazgradenih delova zrna.

Kuvanjem sladovine postiže se više efekata. Sa vodom podešava se sadržaj ekstrakta na željenu vrednost, steriliše se i bistri sladovina, i tu pivo dobija karakterističnu boju i ukus. U toku kuvanja dolazi do hmeljenja sladovine. Hmeljenje se dešava u porcijama kako bi se postigla odgovarajuća gorčina i aroma. Dodavanje prve porcije hmelja na početku kuvanja najviše doprinosi gorčini piva. Dodavanje hmelja na kraju kuvanja sladovine je bitno zbog arome piva, koja potiče od eteričnih ulja koja su nestabilna i lako isparljiva jedinjenja.

U proizvodnji lager piva, koja je učestala u domaćim pivarama, postoje dve faze vrenja. To su glavno i naknadno vrenje. Glavno vrenje odvija se na temperaturi od deset do 14 stepeni. Pri završetku glavnog vrenja, posle pet do sedam dana, kada prevri najveći deo fermentabilnog ekstrakta, dobija se „mlado pivo“ koje se naglim hladenjem na temperaturama od nula do pet stepeni oslobađa kvasca. „Mlado pivo“ se prebacuje u tankove za odležavanje. Faza naknadnog vrenja u modernim tehnologijama traje 15 do 30 dana. To je faza lagane fermentacije zaostalih količina šećera, bistrenja piva, stvaranja i vezivanja ugljen-dioksida, u kojoj pivo dobija karakteristike ukusa i mirisa.

Pivo, kao gotov proizvod, treba da bude kristalno bistro i biološki stabilno. Zato se filtrira i stabiliše pasterizacijom, a potom se puni u željenu ambalažu.

Tako nastaje vaš i naš omiljeni napitak. Tako nastaje „Lav pivo„.

A onda smo ušli u carstvo piva u Čelarevu 🙂

U Čelarevu u okviru pivare postoji i Muzej piva. Tamo sem stalne postavke kako je pivo nastajo i kako su ga Dunđerski razvijali, možete naučiti i kako se pravilno toči pivo. Stare slike i pisma krase ovo zdanje, a ima i deo kako su se uveseljavali radnici prilikom proslava. Naravno, tu je postavka kafane od pre više od jednog veka.

Nekada se u ovoj fabrici proizvodilo „Dunđerskovo pivo„. Boce ovog piva imale su reljefni natpis i te flaše su sačuvane do danas.

U Srbiji se popije oko 56 litara po glavi godišnje, što nas stavlja na sredinu evropskih pivopija. Mi malo ne znamo da se kontrolišemo kad je reč o alkoholu, ali odgovorno pijenje je vrlo poželjno, jer postoji mala verovatnoća da će biti posledica. Svi znate o kojim posledicama pišem. Odgovorna ili umerena konzumacija piva ima pozitivne efekte na zdravlje i sprečava da učinite nešto što ne bi ste uradili ni u ludilu (ali u pivilu, da ne napišem alkoholu, bi!). 🙂

A kad ogladnite, evo šta nije loše da čalabrcnete uz pivo, sem kiflica, pereca i kobasica. Pre toga pauza uz prigodnu muzičku numeru:

Pica na vaš način (za četiri osobe)

vreme: 40 minuta + za narastanje testa

Sastojci:

• 500 g brašna tip 500 + još malo za posipanje
• 1 ½ kašičica suvog kvasca
• ½ kašike šećera
• kašičica soli
• maslinovo ulje

Sastojci za brzi sos od paradajza:

• 2 čena belog luka
• 1 veza bosiljka
• 1 kašika paradajz pirea
• 1 kašičica origana
• 1 konzerva od 400 g seckanog paradajza
• 1 kašičica šećera
• so, mleveni biber

Sastojci za nadev:

• 2 kugle mocarele od po 125 g

Nadev može biti sve što volite. Na primer pršuta, ostaci pečene piletine, kukuruz, masline, seckani luk, ljuta papričica, pečurke, paprike…

Priprema testa:

Sipajte brašno u veliku posudu i u sredini napravite udubljenje. Pomešajte kvasac sa 300 ml mlake vode i sipajte u udubljene zajedno sa šećerom, solju i kašikom i po ulja. Mešajte viljuškom i postepeno dodajte brašno dok ne dobijete lepljivo testo. Ako je previše suvo, dodajte još malo vode. Sjedinite sve rukama, pa mešajte pet do deset minuta, dok ne dobijete glatko i rastegljivo testo. Prebacite testo u blago nauljenu činiju, prekrijte vlažnom krpom i ostavite na toplom mestu pola sata, odnosno dok se zapremina ne udvostruči.

Priprema sosa od paradajza:

Sad je vreme da se posvetite sosu od paradajza. Sitno iseckajte beli luk i bosiljak. Sipajte beli luk zajedno sa kašikom ulja u tiganj i stavite na srednju vatru.U to umešajte paradajz pire i origano i pržite oko 30 sekundi, a onda dodajte bosiljak, paradajz i šećer. Sačekajte da provri, pa smanjite vatru na tihu i krčkajte deset minuta dok se ne zgusne. Začinite po ukusu, sklonite sa vatre i odložite sa strane.

Pravljenje pice:

Zagrejte rernu na 220 stepeni. Zgnječite testo dva do tri puta pesnicom i mesite ga nekoliko minuta i onda od njega napravite četiri jednake kugle. Na površini posutoj brašnom razvucite testo u krugove debljine pola centimetra i rasporedite ga u dva velika nabrašnjena pleha. Svaki krug premažite sa četiri kašike sosa od paradajza, pa preko nacepkajte mocarelu i rasporedite vaš omiljeni nadev – stavite šta god želite, ali držite se jednostavnih stvari i nemojte prenatrpati picu! Pecite u rerni deset do 20 minuta, dok ne porumeni. Poslužite odmah.

Klasični špageti karbonara (za dve osobe)

vreme: 10 minuta

Sastojci:

• 3 žumanceta
• 40 g parmezana
• so, mleveni biber
• 1 parče (oko 50 g) pančete
• 200 g špageta
• 1 čen belog luka
• maslinovo ulje

Priprema:

Stavite žumanca u činiju i u to sitno narendajte parmezan, začinite biberom, pa dobro promešajte viljuškom i odložite u stranu. Odstranite pančeti tvrdu kožicu i ostavite je sa strane, a uzmite mesnati deo.

Ubacite špagete u veliku šerpu s ključalom, posoljenom vodom i skuvajte ih tako da budu al dente. Za to vreme premažite tiganj kožicom pančete (to će dati fantastičan ukus, a ako nemate kožicu, to učinite sa jednom kašikom ulja i stavite ga na srednje jaku vatru. Zgnječite rukama čen belog luka , dodajte u tiganj i ostavite oko minut da upije masnoću. U to umešajte pančetu, pa pržite četiri minuta dok ne postane blago hrskava.

Izvadite beli luk iz tiganja, a onda sačuvavši malo vode u kojoj su se kuvali, ocedite špagete i dodajte ih u tiganj zajedno sa malo sačuvane vode. Dobro promešajte, začinite biberom i dolijte smesu s jajima – jaja će se u tiganju lagano pržiti tako da ne morate stalno da ih mešate. Sve lepo sjedinite i dodajte još malo sačuvane vode tako da dobijete sjajnu, glatku smesu. Poslužite u rendani parmezan i malo bibera.

Savet: Ako ne možete da pronađete pančetu u komadu, upotrebite sečenu pančetu.

P.S. Hvala Lav pivu i agenciji New Moment što su me  poveli na ovu pivsku avanturu 🙂

≈ tekst napisan ljubaznošću agencije New Moment≈

Inspiracija – istorijazasve.wordpress.com, newsweek.rs,tecnihleb.blogspot.rs, carlsbergsrbija.rs

Fotografija: Nataša Ilić/lična arhiva, Imgur, Pinterest, Wikipedia, Pixabay, Pexel, Saša Džambić/srbijadanas.com, carlsbergsrbija.rs, brewingmuseum.org, frothnhops.comsuppingsuds.com, frothnhops.com, gastronomiaalternativa.com, instructables.com, hehouseofbelgium.com, brandish.com.ng, srbin.info, pivnica.net, punjenipaprikas.com, hiveminer.com, recipeshubs.com