Mali, afrički čovek velikog uticaja: Rastafarijanci i danas obožavaju cara Selasija (VIDEO)

Teško je u moru šarenolike afričke zemlje biti jedan od najmoćnijih ljudi. Biti drugačiji, svoj, ne tražiti zapadnjačko tapšanje po ramenu kao pozitivan odgovor za ono što radiš. Primer za to je Nelson Mendela. Ovde neću pisati o njemu. Pisaću o etiopljanskom caru Hajleu Selasiju I.

Za njega se vezuju brojne priče i legende i prvi je car koji je posetio Jugoslaviju posle Drugog svetskog rata, u leto 1954. Tom prilikom je odsedao kod Tita u Belom dvoru. Jedna od vladarskih želja bila je da ima crkvu gde može da se moli. Pošto je u okviru Belog dvora postojala kapelica Svetog Đorđa koju su komunisti oskrnavili i služila im je kao magacin, Tito je brže-boilje naredio da se pre carevog dolaska kapela sredi, ikone oslikaju da bi se gost osećao prijatno. Na žalost, skrnavljenje (rupe od metka) u kapeli nikad nije u potpunosti popravljeno, a ikone izgledaju tako kao da ih je dete crtalo.

Te godine car Selasije se u Jugoslaviji proveo odlično, obišao je celu zemlju, uživao na Brionima, delio zlatnike sa svojim likom vojnim muzičarima koji su intonirali etiopljansku himnu, a banketi i gala prijemi su organizovani gotovo svakodnevno. To kasnije neće sprečiti Tita da caru Selasiju okrene leđa kad je došlo do njegovog svrgavanja. Neću se baviti haremom dečaka za kog kuloari vrište da je car Selasije imao.

Proslavio ga je rastafarijanski pokret

Zapad je ovog malog i vrlo žilavog vladara upoznao kad je Italija okupirala Etiopiju krajem 1935. Tad je car u više navrata održao upečatljive govore pred Ligom naroda u Ženevi. Na njegovu popularnost najviše uticao rastafarijanski pokret koji je Hajlea Selasija doživljavao kao mesiju koji će osloboditi crnce, odnosno Afrikance. Odmah treba da znate da Etiopljani sebe nikada nisu smatrali pripadnicima crne, već bele rase. Svet je na cara gledao kao na borca za slobodu protiv stranih ugnjetavača, iako se znalo da Selasije zemljom vlada autokratski i da ne dozvoljava drugačija mišljenja. Selasije je bio pravi car, a vladao je zemljom kao da je njegova avlija.

Hajle Selasije je rođen u provinciji Harar 1892. godine kao Tafari Makonen Vodimihajel. Jedino je od preživelih devetoro dece koje je njegova majka rodila. Priče kažu, bilo je jako nevreme kad se rodio. U njemu je tekla kraljevska krv i sa majčine i sa očeve strane. Bio je 225. potomak kralja Solomona i kraljice od Sabe. Školovan je pod zapadnmim uticajem u jednoj francuskoj katoličkoj školi u Adis Abebi koja ga je pripremala za vladavinu. Oženio se 1911. godine sa Vajzaro Menen, ćerkom cara Menelika II, a 1917. postao je regent i naslednik prestola. Kada je umro car Menelik II nasledio ga je njegov unuk Jasu V. Njegova vladavina bila je pogubna za Etiopiju, jer je Jasu prešao u islam, pa je 1916. godine došlo do revolucije koju je pokrenula državna koptska crkva. Jasu je bio smenjen, a Selasije je postao vladar. Nije odmah postao car, jer je Menelikova žena Zaudita živa. Od 1917. do 1928.  Selasije je često putovao po zapadnoj Evropi. Posetio je Rim, London i Pariz što je uticalo da vrlo rano osmisli politiku koja će dovesti do velikih reformi. Tako je hteo da Etiopiju izvede iz siromaštva i da joj pokaže put ka savremenom svetu.

Pokušao da Etiopiju približi svetu

Pošto je uzeo ime Hajle Selasije što znači „Moć Svetog Trojstva„, njegova titula glasila je „Hajle Selasije, Božji izabranik, pobedonosni lav judejski, kralj Siona, kralj kraljeva i car Etiopije„. Car Selasije je i pre stupanja na presto počeo sa reformama, prvo u zakonodavstvu. Od 1919. Etiopija je želela da bude deo Lige naroda, ali je taj zahtev odbijen zbog toga što je ropstvo u državi bilo normalno. Selasije je ipak uspeo da 1923. uvede Etiopiju u Ligu naroda, što mu je dodatno podiglo ugled u zemlji i svetu. Selasije je 1928. sa Italijom potpisao sporazum o dvadesetogodišnjem prijateljstvu. Ubrzo po stupanju na vladarsku funkciju, car je objavio novi ustav kome je ograničio moć lokalnih kneževa (rasova), a svu vlast u državi je prebacio na cara i njegove naslednike. Ovo je dovelo do brojnih pobuna koje je car uspešno ugušio.

Sredinom tridesetih godina prošlog veka došlo je do sve veće netrpeljivosti između Etiopije i Italije. Italija je već držala Eritreju i samo je čekala povoljan trenutak da vlast proširi i na susednu Etiopiju. Pogranični incidenti tokom 1934. i 1935. doveli su do talijanske invazije na Etiopiju u oktobru 1935, bez prethodne objave rata. Etiopljanske snage nisu bile adekavatan protivnik tehnički nadmoćnijoj italijanskoj vojsci, koja je upotrebila hemijsko oružje. Bez obzira što je Liga naroda osudila ovakav italijanski postupak i Italiju etiketirala kao agresora, Liga nije preuzela nikakve konkretne akcije da spreči tiraniju. To je ohrabrilo Musolinija da nastavi sa okupacijom Etiopije. Car Selasije je bio prisiljen da napusti zemlju 2. maja 1936. i otišao je u Veliku Britaniju. Svojim govorima pred Ligom naroda Hajle Selasije je dobio simaptije čitavog sveta, posebno Sjedinjenih država i Sovjetskog Saveza, ali su Britanija i Francuska i dalje podržavale italijansku okupaciju Etiopije.

Obnova zemlje i obnova crkve

Britanski interesi su se  promenili kada ja Italija 1940. ušla u rat na strani Nemačke, pa im je Etiopija ponovo postala zanimljiva. Britanci su pružili vojnu pomoć Etiopiji. Hajle Selasije se vratio u Adis Abebu u maju 1941. uz pratnju britanskih vojnih jedinica. Tokom ratnih godina, Selasije je vodio unutrašnju politiku uz prisutan britanski uticaj. Međutim, car je znao da se žestoko pobuni protiv svakog pokušaja britanskog mešanja u unutrašnju politiku Etiopije.

Prvo što je Hajle Selasije uradio jeste obnova zemlje, agrarna reforma, oslobađanje robova i uspostavljanje Skupštine. Jedna od najvećih carevih reformi bila je reforma etiopljanske crkve 1948. Naime, od sredine červrtog veka, poglavara etiopljanske crkve birao je koptski patrijarh iz Aleksandrije. Poglavar etiopljanske crkve nazivao se „abuna“ i bio je Egipćanin koji nije poznavao amharski jezik. Česti su bili i slučajevi da se abuna okrene protiv etiopljanskog vladara, što je onda dovodilo do krvavih sukoba. Hajle Selasije je prekinuo tradiciju dugu 16 vekova da bi mogao sam da kontroliše crkvu. Od 1948. etiopljanskog abunu postavljao je sam car, posle čega je koptski aleksandrijski parijarh davao svoj pristanak, iako nije imao uticaj na njegov izbor.

Godine 1955. objavljen je novi Ustav kojim su uvedene neke demokratske tekovine kao što je sloboda govora i okupljanja, što u zaostaloj i mahom nepismenoj zemlji nije imalo nekog značaja. Etiopija je u posle Drugog svetskog rata polagala pravo na Eritreju koja je 1952. ušla u federaciju sa Etiopijom. Etiopija je Eritreju tretirala kao jednu od svojih provincija. To je početkom šezdesetih godina prošlog veka dovelo do otvorenog ratnog sukoba koji je potrajao sa prekidima sve do 2002. godine.

Podela politike

Reformistička politika, siromaštvo i sukob sa Eritrejom sve je to uticalo na slabljenje carevog uticaja u zemlji. Državni udar se umalo desio 1960. kad je car bio na jednom od svojih putovanja. Udar su predvodile Carska garda, policija i radikalni intelektualci, ali je nedostajala podrška stanovništva, pa je udar propao. Posledica neuspelog udara bila je podela političkih snaga na konzervativne i napredne.

Hajle Selasije je dao svoju palatu za univerzitetski kampus u Adis Abebi 1961. U drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka došlo je do zategnutih između cara i velikih zemljoposednika. Tad je car odlučio da sprovede reforme koje bi umanjile njihov uticaj. Najzad, Hajle Selasije se više bavio spoljnim nego unutrašnjim pitanjima.

Nije računao na glad

Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina prošlog veka u Etiopiji obeležile su velika inflacija, korupcija i glad zbog suše, što je dovelo do sve većeg nezadovoljstva među stanovništvom. Početkom 1974. počela je otvorena pobuna u vojsci, a u junu iste godine grupa od 120 vojnika je osnovala je vojnu huntu poznatu pod nazivom „Derg“. Uzevši vojsku pod svoje, „Derg“ je caru uskratio najuboitiju polugu vlasti. Ubrzo je caru nacionalizovana imovina, a oduzeta mu je i palata. Hajle Selasije je optužen da je krio posledice gladi koja je vladala zemljom i koja je bila uzrok smrti 200.000 ljudi. Tako je 12. septembra 1974. Hajle Selasije, posle velike pobune, svrgnut sa vlasti. Vlast je preuzeo „Derg“, na čelu sa marksističkim diktatorom Mengistom Hajleom Marjamom. Već 23. novembra 1974. streljano je 60 carskih funkcionera bez suđenja. Monarhija je ukinuta u martu 1975. Car Hajle Selasije je umro 27. avgusta 1975. pod nerazjašnjenim okolnostima, u kućnom pritvoru. Postoji nekoliko verzija njegove smrti. Po jednoj je ubijen, po drugoj je uspeo da pobegne kad je išao da se pomoli i tako nestao, a po trećoj je umro mesec dana pre zvanične objave smrti i sahranjen je na nepoznatom mestu, bez ceremonije. Njegovi posmrtni ostaci su pronađeni 1992. u bivšoj carskoj palati kada mu je i priređena sahrana dostojna cara.

Vladavina Hajlea Selasija uvela je Etiopiju u moderan svet. Car je imao veći ugled u svetu nego u svojoj domovini gde je imao državnu, vojnu pa i crkvenu vlast u svojim rukama. Reforme su se ticale etiopljanskog društva, ali nije menjao svoj pogled na vlast, što mu je i oslabilo položaj u narodu.  Rat sa Eritrejom, siromaštvo i glad doveli su do njegovog svrgnuća. Bez obzira na sve, van Etiopije Hajle Selasije je ostao upamćen kao harizmatični vođa i veliki borac za slobodu.

 

 

Inspiracija – geografija.hr, Wikipedia

Fotografije: Wikipedia, nationalgeographic.org, bighivemind.com, libcom.org, bbc.co.uk, iriemag.com, kentakepage.com, largeup.com