Kneževa želja veća od evropskih sila i turske prljave igre: Kad je Beograd ponovo postao srpski (VIDEO)

Veliki je to jubilej za ovu malu zemlju: 150 godina! Stopedeset godina da je Istok otišao, a Evropa došla na Balkan. A evo kako je sve to nekad izgledalo…

Kako je sredinom 19. veka izgledala spoljna politika Srbije najbolje svedoče zidine Kalemegdana. Za vreme vladavine kneževa Aleksandra Karađorđevića, a onda i Miloša i Mihaila Obrenovića, politika se vodila u delu varoši koju je činio centar Beograda ili „unutar šanca“ gde su, pored Srba, živeli Turci.

Samim gradom, to jest varoši, upravljali su zajedno i Srbi i Turci. Baš to je stalno bilo izvor sukoba i trzavica između dve zajednice i dve vlasti. „Stanje u Beogradu bilo je vrlo nezgodno i odveć zamršeno„, govorio je tadašnji upravnik grada Nikola Hristić.

Prema svedočenjima tog vremena, Beograd je imao izgled turske zapuštene i prljave varoši, u kojoj su se dešavale značajne promene koje su donosili novi stanovnici, a sa njima i uticaj evropskog načina života.

Beograd između istoka i zapada

Jedan putopisac iz tog doba je zabeležio: „Čim se čovek približi Beogradu osim nekoliko belih kuća sa zelenim prozorima, sagrađenih po evropskom ukusu, sve što se pruža pogledu turskog je karaktera: porušeni zidovi tvrđave, visoki beli minareti među kojima se dižu čempresi, rešetke u hiljadama boja na prozorima, izrovana kaldrma, zgrnuto đubre po ulicama„. U samom centru, na trgu, „suprotstavljali su se polumesec i krst„.

Kada je na vlast došao knez Mihailo Obrenović, nastavila se evropeizacija Beograda. Narodnu nošnju postepeno je zamenjivalo evropsko odelo. U građevinarstvu se napuštao balkanski stil. U Beogradu su počeli da se održavaju balovi i uveden je običaj dočeka Nove godine. Od 1839. godine, srpska vlada je svake godine slala dvadesetoricu pitomaca na studije u inostranstvo.

Beograd je 1867. godine imao oko 25.000 stanovnika. To je dvostruko više u odnosu na sredinu tridesetih godina 19. veka. Stanovništvo je bilo srpsko, tursko i jevrejsko, a bilo je i stranaca, mahom iz Austrije.

Varoš „unutar šanca“ odvajale su kapije na kojima su stražari bili nizami – turski vojnici. To su bile Vidin kapija na Dorćolu, Stambol kapija u centru, Varoš kapija kod Saborne crkve i Sava kapija blizu savske obale. Sve te kapije vezivao je šanac koji je bio utvrđen ili palisadama ili je služio za odbranu grada od napada sa kopna. Jedan mađarski gost Beograda četrdesetih godina 19. veka zapisao je: „Ovde u Beogradu zapovedaju tri gospodara. Ruski konzul, paša kao komandant grada i sultanov namesnik, te, na kraju, srpski knez…„.

U policijskoj službi u gradu, na srpskoj strani bili su takozvani panduri kojih je bilo oko 90. Svi su nosili tursko odelo, prema tadašnjem običaju, i bili su naoružani sa po dva pištolja i velikim nožem – jataganom, a sve to su nosili zadenuto za pojasom – silavom. U policijskim redovima su bile i noćne patroldžije, kojih je bilo 20 do 30 i čiji je zadatak bio da noću pohode mračnim sokacima. Da bi se uveo veći red i disciplina i stvorila jača sila za moguće sukobe sa Turcima, srpske vlasti su od bivših vojnika osnovale jedinicu koja je nosila naziv služitelji policije, a narod ih prozvao džandari.

Iako su se srpski i turski trgovci uglavnom dobro slagali, a prema nekim spisima „neki su i zajednički radnje i trgovine vodili„, u delovima varoši gde se preplitalo stanovništvo i dve vlasti, često je dolazilo do sukoba, nekad i ozbiljnijih, koji su brzo prerastali u šire nemire koji su odnosili žrtve i pretili da prerastu u male ratove.

Nikola Hristić je u svojim sećanjima detaljno prikazao nekoliko takvih slučajeva. Tako je 1845. godine u svađi turskih nizama sa jednim srpskim pozornikom kod Saborne crkve slučajno ubijen đak srpske Bogoslovije, što je uzbudilo celo građanstvo u Beogradu. Godine 1848. opet je jedan nizam u svađi probo sabljom – tesakom srpskog trgovca, što je izazvalo velike nemire u kojima umalo nije stradao i sam predsednik Zemaljskog saveta Stojan Simić, kad je pokušao da smiri masu. I srpska i turska vlast pokušavale su jedna drugoj da nametnu svoj autoritet u mešovitim delovima varoši, posebno oko šanca, što je često izazivalo veliku napetost, pa i posredovanje stranaca. To su obično bili konzuli u Beogradu. Jedan od najkrvavijih sukoba dogodio se u leto 1860. godine na obali Save, blizu nekoliko turskih kafana koje su se nalazile tik uz carinu – đumrukanu na obali Save.

U sukobu između srpskih i turskih bećara, turski su izvukli su deblji kraj. Postoji i zapis o tome: „Nekoliko Turaka je potučeno i u Savu pobacano… Naši bećari Srbi, onako okrvavljeni, išli su na to da potuku sve…„. Beogradski paša odmah je podneo tužbu srpskoj vladi i Porti, posebno napadajući srpske žandare, kao odgovorne za pokolj.

Čukur česma odredila dalju sudbinu i Srba i Turaka

Najveći sukobi Srba i Turaka sa dalekosežnim posledicama nastali su posle događaja kod Čukur česme, maja 1862. godine. Svađa oko točenja vode između malog srpskog šegrta i turskih nizama kao neposrednu posledicu imala je ubistvo dečaka Save, koga je Turčin udario krčagom. Kad su srpski panduri pokušali da krivce sprovedu u policiju, došlo je do pucnjave u kojoj su ubijena dva srpska službenika. Sima Nešić, tumač za turski jezik u srpskoj policiji ili terdžuman i Đorđe Nišlija, žandarm su stradali. Ovo je izazvalo opšti metež i pravi rat po beogradskim ulicama. Austrijski putopisac Feliks Kanic opisao je događaje na sledeći način:

„Oko sedam časova uveče zvuci doboša su objavili uzbunu, a zatim se istovremeno sa grmljavinom i sevanjem munja, koje je nanela oluja, rasplamsala borba, koja se oko džamija, na brzinu pretvorenih u vojnička uporišta, i oko kafana razvila u pravo krvoproliće.“

Napadnute su i sve turske kapije i stražari. Turskih nizama jedino je bilo u dobro utvrđenoj Stambol kapiji, gde se njih nekoliko stotina zabarikadiralo. Svedočenja kažu sledeće: „Puškaranje se širilo svuda gde su Turci stanovali. Naši ljudi u pojedinim gomilicama napadali su na turske kuće, a Turci su odatle pucali i branili se… Naši ljudi upadali su u kuće turske i pljačkali…“

Naoružana gomila napala je tursku tekiju u kojoj je živeo jedan hodža sa porodicom. Srpski žandarmi su se umešali da bi spasli tursku porodicu, „međutim hodža je već ubijen, a kći mu zaklana„, dok su spaseni bula – hodžina žena i još neki Turci. Mnoge muslimanske porodice su se sporednim sokacima provukle do tvrđave gde su potražile sklonište.

Dok su sukobi još trajali, strani konzuli pokušali su da zaustave borbe. Pisanja kažu: „U konferenciji Garašanina i konzula išlo je poteško, nisu mogli iznaći način izravnanja, a stvar je bila žurna jer su bili i sami svedoci neprekidnog puškaranja.“

Srbi su predložili da se svi turski stražari zajedno sa turskim stanovništvom povuku u tvrđavu, ali to baš i nije išlo tako lako. Paša je odbijao, tražeći da se prvo obustave srpski napadi po gradu, pa da se sutradan nastave pregovori. „(Engleski konzul) Longvort je i po drugi put išao Paši, i kad se vratio, kazao je da Paša zahteva da vlada srpska garantuje za život i imanja Turaka u varoši.“.

Dok su trajali pregovori, Srbi su, nastojeći da konačno isteraju turske vlasti iz grada, iste noći porušili sva osvojena stražarna mesta, kao i zgradu turske policije na Dorćolu. Noćni pregovori Garašanina, konzula i turskog paše završeni su dogovorom da se svi opkoljeni turski vojnici u Stambol kapiji povuku iz grada u tvrđavu. Sledeće jutro, turski nizami su prošli pored srpskih vojnika i mase sveta. Kanic je zapisao: „Na čelu kolone bio je ministar Garašanin, dok su se konzuli sa svojim nacionalnim zastavama rasporedili po koloni„.

Poslednji trzaj Turaka poput trzaja ranjenog lava

Na barikadama je bio i oficir Dimitrije, sin Vuka Karadžića. S druge strane reke, komandant austrijskog Zemuna poslao je sve raspoložive parobrode da bi prevezao srpske izbeglice. Putopisac po Srbiji Feliks Kanic opisuje da je „i najzabačeniji kutak Zemuna bio prepun izbeglica„. Kanic je jedva i za veliki novac dobio sobu u hotelu „Kod lava“ koji su koristili beogradski konzuli. Knez Mihailo, koji je u to vreme bio u Šapcu, hitno se vratio u Beograd. „Knez je bio vrlo uzbuđen i jedak i razlažući bezprimerno varvarstvo Turaka… izneo je da je nemoguće i da on nije voljan i dalje trpiti da u Srbiji postoje turski gradovi sa posadama njihovim„.

Cela Srbija se spremala za rat sa Turcima, ali zemlja nije bila spremna za ratovanje. Nikola Hristić je zapisao: „Znali smo mnoge nedostatke u našoj vojnoj spremi, ali tek sada uvidismo da odveć zločesto stojimo. Imali smo narodnu vojsku ali tek popisanu, još neobučenu, neizvežbanu a uz to i nenaoružanu. Jedva oko 5.000 do 6.000 regularnih vojnika, nekoliko baterija topova i nešto konjice sačinjavalo je našu oružanu silu…„.

Zasad pristajemo, što smo nespremni, ali ja ću turski jaram stresti!

Knez Mihailo, koji „nije bio sklon avanturama“, prvo je potražio posredovanje garantnih sila da bi se pitanje gradova rešilo mirnim putem. Garantne sile zakazale su konferenciju u predgrađu Carigrada, Kanlidži u julu 1862. godine, na koju Srbija nije ni pozvana. Zvanični srpski predstavnik u Carigradu – kapućehaja, Jovan Ristić ipak je posredno pratio pregovore. Na njoj su Francuska i Rusija branile srpske interese, tražeći hitno iseljenje svih Turaka iz Srbije. Engleska i Austrija zauzimale su se za Tursku. Zato su odluke konferencije bile polovične i kompromisne: Turci su bili dužni da isele svoje civilno stanovništvo iz Srbije, što im je bila obaveza po Hatišerifu iz 1830. godine, koju Porta nije izvršila. Turci će napustiti dve tvrđave u unutrašnjosti, koje će biti uništene, a to su Užice i Soko. U ostalim tvrđavama kao što su Beograd, Šabac, Smederevo i Kladovo turska vojska je ostala. Srbe je pogodilo to što je Srbija bila dužna da isplati odštetu muslimanima za oduzeta imanja i za uništenu imovinu određenu na ukupno devet miliona groša, dok Turci nisu bili obavezani da plate odštetu za uništenje brojnih zgrada tokom bombardovanja.

Sve ovo izazvalo je ogorčenje kneza Mihaila. Zapovedio je da „Ristić u Carigradu dade poznati da On – Knjaz neće ovakvo rešenje primiti, ni na njega pristati jer je puno nepravde za Srbiju„. Zbog toga je u Beograd doputovao izaslanik, britanski poslanik pri sultanu, Bulver. Zanimljivo je da je knez odgovorio na komentar engleskog poslanika oko toga da Rusija neće pomoći Srbiji: „Mi nemamo s Rusijom nikakove veze. Na nas se jednako podozreva što smo mi s Rusima jedne vere, a u tome čini nam se nepravda. Mi istina simpatišemo Rusiju, ali to što je Rusija krvlju svojom pomogla oslobođenju Srbije„. Bulver je posle četiri sata razgovora uspeo da ubedi kneza Mihaila da prihvati odluke garantnih sila. Srbija nije imala mogućnosti da se odupre nepravdi. Ogorčeni knez Mihailo tada je rekao saradnicima: „Ovako ostati ne može. Zasad pristajemo, što smo nespremni, ali ja ću turski jaram stresti!„.

Vreme za rastanak

Posle nekoliko godina, tačnije 1866. došlo je pogodno vreme da Turci konačno izađu iz Srbije. Austrija se tada još nije oporavila od poraza u tek završenom ratu sa Pruskom. Turska je bila zauzeta ustankom na Kipru i želela je da izbegne nove nevolje. Čak je i Engleska savetovala Porti da učini Srbiji, da bi je privukla sebi i izbegla veće nemire. Hristić beleži: „Velikim silama Engleskoj, Francuskoj i Austriji bilo je mlogo stalo da se u Turskoj ništa ne dogodi što bi poremetilo mir, a podozrevale su da nas Rusija podstiče… Velike sile ocenile su naše prilike i sve su složile se da Portu priglase da ispune naše zahteve„. Krajem 1866. knez je od Turaka pismeno tražio da se konačno isele iz Srbije. Veliki vezir Ali paša mu je odgovorio da će zahtev biti ispunjen, ali da Stambol ima jedan uslov – da na beogradskoj tvrđavi pored srpske stoji i turska zastava.

Posle toga, knez je dobio poziv da poseti Carigrad i da od sultana Abdul Aziza I dobije ferman o odlasku turske vojske. Obrenović je u aprilu 1867. godine je otplovio niz Dunav, a zatim Crnim morem do prestonice Osmanske imperije. Tamo mu je sultan Abdul Aziz uručio ferman o ustupanju gradova u Srbiji „na čuvanje„.

Predaja Beogradske tvrđave dogodila se 19. aprila 1867. godine. Savremenik događaja na Kalemegdanu M. Liješanin ovako je opisao taj događaj: „Carski ferman pročitan je prvo na turskom, a potom na srpskom jeziku. Čitanje je pozdravljeno paljbom iz 21 topa sa tvrđave. Potom je paša pristupio knezu i, čestitajući mu, predao ključeve gradova. U tom trenutku, pred pašinim konakom je podignuta srpska zastava. Jedan odred srpske vojske sa oficirom Svetozarom Garašaninom (sinom Ilije) na čelu umarširao je u tvrđavu… Narod je oduševljeno počeo da kliče i međusobno se grli i ljubi„.

Veselje i radost na sve strane

• Zdravo junaci!
• Od boga ti zdravlje gospodaru!

Knez je salutirao i turskom bataljonu postrojenom nasuprot srpskim vojnicima.

• Padišah jok čaša!

Turci su vojnički otpozdravili:

• Živeo sultan!

https://www.youtube.com/watch?v=pTqWy62pXpY

Dubokim naklonom, muhafiz beogradske tvrđave Ali Riza paša, pozdravio je srpskog kneza. Onda su Ali Riza paša i Ašir paša seli na centralnom delu tribina, okruženi predstavnicima sila garanata – Rusom Šiškinom, Italijanom Skovasom, Englezom Longsvortom, Prusom Meronijem, Francuzom Botmilom, Rumunom Kantakuzenom i Austrijancem Lenkom od Volsberga. Na srpskoj strani tribine, sedeli su knez, mitropolit Mihailo, Ilija Garašanin, predsednik Vlade, Jovan Marinović, predsednik Državnog saveta, Živko Karabiberović, predsednik Narodne skupštine, ministri Rajko Liješanin, Kosta Cukić, Milivoje Blaznavac i Nikola Hristić, poslanik u Carigradu Jovan Ristić, dok je posebno mesto imao ostareli i oboleli ustanik Jevrem Nenadović, kog su kneževi konjanici na ramenima preneli do tribina.

Srpski orkestar intonirao je himnu „Drino, vodo hladna„. Nastala je apsolutna tišina. Onda se na turskom jeziku začuo tekst sultanove naredbe o poveravanju na upravu knezu Mihailu tvrđave u Beogradu, Smederevu, Šapcu i Kladovu. Ferman je pročitan i na srpskom jeziku, a potom je odjeknuo 21 plotun topova sa beogradskih bedema. Ali Riza paša, sa crvenim kadifenim jastučetom na kome su sijali simbolični gradski ključevi tvrđave Beograd, pristupio je i pružio ih knezu Mihailu. Kneževe reči zaglušila je topovska kanonada sa bedema, na kome se, na jarbolu pred vezirovim konakom, polako uzdizala srpska zastava. Radosni usklik naroda zaglušio je i topove, a čula su se i zvona sa Saborne crkve.

Na naredbu komandanta Svetozara Garašanina, prvi srpski vojnik popeo se na bedem prema varoši, prekrstio se i ponosito, u stavu mirno počeo da stražari. Ljudi su zaplakali, grlili se i ljubili, nastalo je radovanje. Knez je podigao gradske ključeve da ih svi vide. Orkestar je zasvirao „Prag je ovo milog srca„, a gospodar je uzjahao konja i krenuo u obilazak tvrđave. Knez Mihailo je znao da je ispunio slobodarsku težnju srpskog naroda dugu nešto više od četiri veka.

Drumovi će poželeti Turaka…

Dva dana kasnije, specijalno naručen orkestar taktovima pesme „Večernji nizamski rastanak“ je ispratio je Turke. Sedmog maja, sa Savskog pristaništa zaplovio je „Deligrad„, sa čije palube je tužni Ali Riza paša posmatrao grad u koji turska noga više nikada neće kročiti.

Od tog dana, u Srbiji više nije bilo Turaka. Napustili su Beograd, Smederevo, Šabac i Kladovo, dok su iz Užica i Sokola (ostaci se nalaze pored Ljubovije) otišli posle sukoba kod Čukur česme. Turska zastava se vijorila do 1878. godine i Berlinskog kongresa.

Kako god bilo, knez Mihailo je svoju volju ispunio. Tražio je podršku od stranih sila da Turke istera iz Srbije i dobio ju je. Turci su u sledećih pet godina polako odlazili iz Srbije.

Pošto iz Knez Mihailove ulice pređete na Kalemegdan, odmah sa desne strane se nalazi se beli kamen u kome je isklesana scena primopredaje ključeva grada koju su obavili knez Mihailo sa srpske i Ali Riza paša sa turske strane. Reljef na kamenu je isklesan po crtežu koji je uradio Adam Stefanović, a jer nije sačuvana nijedna fotografija, iako je događaju prisustvovao Anastas Jovanović, najpoznatiji fotograf Srbije tog doba i upravitelj knežvog dvora.

 

Inspiracija – Politikin zabavnik