Kako je Srbija postala turistička destinacija: Knez Miloš doveo prvog gosta u banju (VIDEO)

Da nije bilo kneza Miloša, ne bi bilo ni turizma u Srbiji. Da ne preterujem, ali on je, kad je već počeo da moderno uređuje Srbiju, popularizovao i neka mesta, na prvom mestu Sokobanju. Međutim, pravi procvat je došao onda kad je osnovano Društvo za unapređenje i usvršavanje Sokobanje, 1895. godine. Baš tu, na teritoiji Sokobanje, pronađeni su tragovi naseobina iz neolita, kao što su ostaci grnčarije iz Ozrenske pećine.

Brčakli se Rimljani, a onda i Turci

U Sokobanji su lečili i brčkali Rimljani, a iz vremena cara Justinijana potiču stari gradovi – utvrđenja, koji su bili u sastavu srpske srednjovekovne države i to su bili Sokograd, Vrmdžanski grad i Bovan. Sokograd je sagrađen između trećeg i šestog veka, kao rimski kastel.

Nemanjići su na njegovim temeljima sagradili srednjovekovnu srpsku tvrđavu koja je opstala do 1413. godine kada je razorena, kao i ostali već pomenuti gradovi. Tad se Musa Kesedžija odmetnuo od Osmanlija. Sokobanja dobila ime po sivom sokolu koji je, prema legendi, pomogao sinu gospodara Soko-grada da nađe put do kuće, jer je tokom lova zalutao na Devici.

Sokobanja danas ima 36 lokaliteta, četiri planine, dva jezera – Bovansko i Vrndžansko, reku Moravicu čiji izvor, ispod planine Device, spada u prirodne fenomene. U blizini se nalazi i pećina u kojoj se krio Marko Mrnjavčević, poznaiji kao Kraljević Marko.

Evlija Čelebija bio oduševljen Sokobanjom

Oduvek su se kod Sokobanje lomila koplja osvajača zato se i čekalo na čas kad Turci budu odlazili sa naših prostora, da se nešto i uradi na planu turizma. Turski putopisac Evlija Čelebija je 1663. godine zabeležio da je Sokobanja imala 200 drvenih kuća, šest džamija, dva hana i jedno kupatilo.

On je često boravio na našim prostorima i prema njegovim pisanim rečima, bio je odfuševljen kupatilom. Kao što je napisao, „kupatilo je bilo neverovatno, grandiozno, masivnih obrisa sa kupolama prekrivenih olovom„… Čelebija dalje zapisao da je kupatilo samo za žene.

Sokobanja je privlačila Austrougare. General crno žute monarhije, grof Šmetaus je zapisao da je Sokobanja „divno mesto, da se u njoj nalazi tvrđava koja je, izgleda, veoma stara„. Prema njegovom pisanju tu su bili „izvori ograđeni u meremer i kamen, održavani i očuvani„. O njima su i tad ljudi pričali da se dešavaju čuda.

Hajduk Veljko je nazvao „banjicom“, knez Miloš boravio po četiri meseca

Sokobanju je prvo proslavljao hajduk Veljko Petrović. Tokom trajanja Prvog srpskog ustanka, hajduk Veljko je osvojio Sokobanju 1810. i iz milošte je zvao „svojm banjicom„. Banja je bila srpska samo tri godine, kada su je Turci ponovo osvojili. Sokobanja se u početku zvala samo – banja. A onda su se ređala imena – Velika Banja, Banja, Aleksinačka banja, Sokol-banja. Od 1859. godine banja nosi ime po kojoj je znamo.

Sloboda je stigla sa knezom Milošem 1833. godine, kad je izbila buna i kad je Sokobanja postala deo Srbije. Neminovno, ta sloboda je dovela i ljude. Već sledeće godine počelo je uređenje Sokobanje. U jednom nalogu je napisano da se postavi pod u 20 soba, ne bi li se usluge smeštaja popele na viši nivo, u skladu sa potrebama elitnijih gostiju.

Knez je dao nalog da se sva kupatila urede, da se postavi kaldrma u pešačkoj zoni i tako je Sokobanja ubrzo postala mondensko mesto. Zgrada koju svi danas zovu Miloševim konakom nije konak, jer je on bio sagrađen tik uz hamam, a srušen je između dva svetska rata. Preko puta hamama je zgrada koja je pripadala ondašnjoj administraciji, jer je knez Miloš u banji boravio tri do četiri meseca godišnje i sa sobom je vodio kompletnu administraciju iz prestonice.

U banju je dolazila i kneginja Ljubica, ali se knez i kneginja nikad nisu susreli. Naime, knez Miloš je tamo voleo da posmatra mlade dame kako se kupaju. Prvo bi se „sterilisao“ u jednom od kupatila, a onda bi izabrao jednu ili više tih damica i provodio se.

Prvi turista sa vaučerom

Knez Miloš je učinio još jednu važnu stvar za razvoj turizma u Sokobanji. Već 1835. godine dao je nalog da se voda iz Sokobanje prvi put pošalje na zvaničnu naučnu analizu u Beč. Tada je prvi put ustanovljena njena lekovitost, prisustvo gasa radona i blagotvorno dejstvo na respiratorni sistem i koštano-zglobna oboljenja.

Davne 1837. godine prvi turista je došao u banju po nalogu kneza Miloša i to sa vaučerom. Vaučer je napisao knez Miloš 8/21. juna 1937. godine u kome stoji da se zastavnik Lazarević iz Kragujevca upućuje se na odmor u Sokobanju. To je bio prvi srpski turistički vaučer koji je imao sve stavke današnjih vaučera. Njime su regulisani smeštaj, ishrana i lekarski pregledi za osobu koja se upućivala u banju. U vaučeru se napominje da knez šalje zastavnika Lazarevića u banju „radi upotrebljavanja tople vode„.

Jedan od četvorice lekara u Srbiji u – Sokobanji

Sokobanja je u to vreme imala jednog od četvorice lekara u Srbiji Đorđa – Đoku Novakovića, koga su Sokobanjci nazvali Đoka Pokrštenjak, jer je bio Poljak iz Galicije i zvao se Lepold Erlih. Postao je pravoslavac, pa mu je lokalno stanovništvo dalo ime i nadimak.

Pred kraj 19. veka, srpski mitropolit Mihailo je podigao crkvu i školu 1894. godine. Već sam pomenula da je 1895. godine osnovano Društvo za razvoj Sokobanje, a to je bila dugogodišnja mitropolitova ideja koju je ostvario uz pomoć intelektualaca tog vremena.

Onda je Evropa počela da pristiže u Sokobanju. Lekoviti značaj vode iz Sokobanje naučno je potvrđen 1908. godine. To je potvrdio profesor Leko Marko. Ponovna potvrda ove tvrdnje stigla je od profesora Dragoljuba Jovanovića, asistenta Marije Kiri, 1932. godine.

Kulturna i naučna elita u banji

Sve do Drugog svetskog rata banju su posećivali viđeniji umovi i umetnici poput Jovana Cvijića, Emilijana Josimovića, Josifa Pančića, Dragoljuba Jovanovića, Žanke Stokić. Sokobanja je u to vreme bila jedna od omiljenih destinacija domaćih i stranih turista. Branislav Nušić se u njoj se često lečio, pošto je bio strastveni pušač. Ona poznata: „Sokobanja, Soko-grad, dođeš star, odeš mlad“ je nastala iz njegovog pera. U banji su se lečili i Meša Selimović i Isidora Sekulić. Ivo Andrić je 1943. godine, sklanjajući se od Gestapoa, sklonište pronašao u Sokobanji, gde je i počeo da piše roman „Na Drini ćuprija„. Nobelovac je odsedao uvek tri nedelje u hotelu „Moravica„, u apartmanu 144.

Sećate se filma „Zona Zamfirova„? E pa, deo filma je sniman u sokobanjskom hamamu. Hamam je izgrađen na rimskim termama, pre nešto više od 530 godina. Tamo je toplota vode 47 stepeni i mora da se rashlađuje.

https://www.youtube.com/watch?v=st4ShTw7POM

Zato, čim ozeleni i otopli, obavezno isplanirajte put u Sokobanju. Da vidite gde je sve počelo i gde traje sve do današnjih dana.

Inspiracija – sokobanjac.com, juznevesti.com, gost.rs, alo.rs

Fotografije: Facebook Turističke organizacije Sokobanja, sokobanjac.com, sokobanja.rs, biografija.org