Kad pred Božić i Novu godinu krenu vesele povorke: Mari Luid uliva nadu u vremenu tame (VIDEO)

Mari Luid ili Mari Lwyd je deo velške božićne i novogodišnje narodne tradicije. To je lutka u obliku konjskog skeleta. Zapravo, predstavlja ukletu životinju koja se u različitim oblicima pojavljuje na prostoru Velike Britanije. Ovaj konj i običaji vezani za njega prvi put su zabeleženi 1800. Sličan primer kostimiranja postoji u Istočnom Kentu, u jugoistočnoj Engleskoj. Ne mogu a da ne pomenem običaj iz naših krajeva. Kod nas su to poklade, a u zapadnom svetu ti običaji imaju razna imena.

U vreme Božića i Nove godine se obično slavio Festival svetla koji je oduvek predstavljao ponovno rođenje i nadu u vremenu tame.  Ovde konkretno je reč o ponovnom rođenju mrtvog konja. Mari Luid je konjska lobanja ukrašena šarenim trakama i zvončićima, kao zimskim biljem i stoji na motki. Na zadnjoj strani lobanje je pričvršćen beli čaršav koji se pomera da prikrije motku i osobu koja ga imitira.

Ponekad glava nije bila prava konjska lobanja, već je napravljena od drveta ili papira. Pratili su je kostimirani muškarci koji su takođe predstavljali mrtve koji su oživeli, podsećajući na svoje postojanje. U zapisima iz 19. veka iz mesta Klagenvuda stoji da je ukrašavanje Mari Luid bio pravi događaj u kome su učestvovali gotovo svi meštani.

Kad krene bučna povorka…

Običaj je počinjao u sumrak i često je trajao do kasno u noć. U vreme Božića i Nove godine bi se okupila grupa muškaraca. Bilo ih je četiri do sedam i nosili su šarene trake na odeći ili širok pojas. Vođa povorke je nosio motku, štap ili bič. Jedan bi se prerušio u Mariu Luidu, a drugi bi pratili konja. I drugi bi bili prerušeni u krpene lutke, dok bi neko od njih svirao.

Ta grupa bi onda išla po kućama i pesmom tražila da ih domaćin pusti u kuću. Domaćin obično ne bi pristajao i smišljao bi izgovore zašto neće. Sve bi preraslo u nadmudrivanje i raspravu u rimi, do onog trenutka dok domaćin više ne bi imao adekvatan odgovor i kad je morao da grupu pusti u dom. Glava kuće je bio dužan da ugosti mladiće i da im da hranu i pivo. Evo kako se pevalo prilikom (ne)puštanja u kuću:

Wel dyma ni’n dwad (Well here we come)
Gy-feillion di-niwad (Innocent friends)
I ofyn am gennad (To ask leave)
I ofyn am gennad (To ask leave)
I ofyn am gennad i ganu (To ask leave to sing)

Nije se znao precizan datum kada je išla povorka sa Mariom Luidom, jer je on varirao od sela do sela i nije povorka išla samo jednu noć, već nekoliko noći za redom. Postoji jedan običaj na velškom poluostrvu Gover. Naime, tamo se konjska lobanja držala zakopana tokom godine, da bi bila iskopana samo za ovaj događaj.

Običaj iz Nantgarua, mesta u Velsu kaže da su momci prerušeni u krpene lutke pravili buku, udarali na prozore i vrata žaračem u ritmu muzike, dok je čovek prerušen u žensku lutku čak čistio zidove i podove metlom. Takođe, gazda kuće je trebao da grupi obeća da neće zapaliti vatru pre njihovog dolaska i da će to učiniti onaj član povorke koji bude imao žarač. U Klangenvudu nije postojala interakcija između domaćina i grupe, već su oni po automatizmu, posle prvog stiha, ulazili u kuće.

Kada je grupa ušla u dom zabavu bi pravila Mari Luid koja je trčala okolo i klaparala čeljustima, plašeći decu i odrasle, dok je vođa grupe pokušavao da je zaustavi. Naravno, sve to je rađeno uz muziku. U veškoj oblasti Glamorgan, Mari Luid je postala neodvojivi deo posećivanja kuća, iako su postojale i grupe bez Marie Luide. Mari Lvid i posete kućama su bile prisutne u celom Velsu, ali i u drugim delovima Britanije.

Poreklo imena

Odakle ovom konju ime Mari Luid? Jedni etnolozi su tvrdili da je ime izvedeno od „Sveta Marija„(Holy Mary), imena Isusove majke, dok su drugi smatrali da je verovatnije da je taj pojam potekao od reči „Gray Mare„, koja se odnosi na konjsku glavu. Inače, Lvid na velškom označava sivu boju. Treći tvrde da Mari Luid potiče iz engleskog izraza „Merry Lude„, koji se odnosi na veselu igru. Smatra se i da je konj deo verskog obreda, iako je ta tvrdnja nije dokazana.

Mari Luid je u različitim krajevima imala različita imena kao „y Wasail“ ili „The Wassail“ u Karmadenširu, u jugozapadnom Velsu. U prvoj polovini 19. veka zabeležen je u Pembrokeširu naziv „y March“ ili „konj“ i „y Gynfas-farch“ što znači „konj od platna„. U jednom okrugu u Zapadnom Glamorganu postoji običaj sa konjskom glavom koji se naziva „aderyn bee“ ili „y llwyd“, što znači „siva svraka„, što se predpostavlja da je greška pri razumevanju i mešanje konjske glave sa „aderyn pica llwyd“ sa veštačkom pticom koju su u tom kraju nosili u povorci koja je posećivala kuće.

Proučavajući prošlost, etnolozi su 1888. tvrdili da je ovaj običaj zapravo „opstanak nekog drevnog popularnog obreda ili ceremonije“ i smatrali su da vuče korene iz hrišćanstva i da je nekada bio deo proslave Nove godine, tačnije putovanje Device Marije i Josifa u Egipat 1. januara. Prema tom tumačenju, Mari Luid je predstavljala magarca na kome je jahala Devica Marija.

S druge strane, smatra se da je Mari Luid deo prehrišćanske tradicije koja je nekada bila prisutna širom Britanije i drugih delova Evrope i koja je preživela dolazak hrišćanstva u Britaniju, pa je tokom srednjeg veka dobila ime po Devici Mariji – Mari Luid.

Lik iz davne prošlosti

Postoje još neki znaci da je Mari Luid lik iz davne prošlosti. Naime, predpostavka je da je bila „konj smrti„, što je simbolizovano belom tkaninom, a to samo govori da je bila vezana za ritual u okviru festivala Samahaina. Čak se smatralo da je nekad bila „donosilac plodnosti„.

Sličan običaj pod nazivom mynwenta ili pynwenta je postojao u Velsu, u Pemburkširu i na proleće, kada su se mladi muškarci i žene okupljali u mlinu, radi zabave. Običaj je pratilo i takozvano „darivanje lobanje“ konja ili magarca, to jest da se na kapiju devojke za Prvi maj (prolećni festival, ne Praznik rada) stavljala lobanja kao znak da je bila nemoralna. Sličan običaj je pratio Noć veštica, s tim što je konjska glava od platna bila punjena slamom.

Ova tradicija izgubila od početka do sredine 20. veka, uglavnom zbog protivljenja crkve, ali je ponovo oživela. Mari Luid je inspirisala različite umetnike i pojavljuje se kod slikara Klajva Hiksa-Dženkinsa i pesnika Vernona Vatkinsa.

Evo kako zvuče pesme posvećene ovom biću i kako se obeležava običaj vezan za Mari Luid:

 

Fotografije: Wikipedia, Pinterest, bbc.com, grumpyoldwitchcraft.com, museum.wales, walesonline.co.uk, hyperallergic.com, epicpew.com, wales.com, aleteia.org, airmaria.com