Pajačevo blago Vreme za ašikovanje

Jedino za ljubav nije bilo leka: Kako su se voleli u drevnoj Mesopotamiji?

By sultanija / 2. februar 2018.

Drevni medicinski spisi iz stare Mesopotamije sadrže recepte i postupke za lečenje svih vrsta bolesti i povreda. Međutim, postojala je jedna bolest za koju nije bilo leka – strastvena, velika ljubav. Iz medicinskog teksta koji se nađen u biblioteci poslednjeg kralja Asirskog carstva, Asurbanipala, u Ninivi, gradu na istočnoj obali Tigra, stoji sledeće:

„Kada pacijent neprestano pročišćava grlo, gubi nit tokom pričanja, priča sam sa sobom i smeje se iako ništa nije smešno, stalno je depresivan, ne želi da jede niti da pije, stalno ponavlja rećenicu „Ah, moje jadno srce! “ praćenu teškim uzdahom, znajte da pati od zaljubljenosti. Isti simptomi su i kod muškaraca i kod žena“.

Brak u drevnoj Mesopotamiji je bio od vrlo važnog značaja, jer je osiguravao potomstvo, nastavak porodične loze i pružao je socijalnu stabilnost. Ugovoreni brakovi su bili normalni i bilo je uobičajeno da se par nikad pre venčanja nije sreo. Postojale su čak i „aukcije žena„, gde su žene prodavane onom ko bi dao najviše. Odnosi u drevnoj Mesopotamiji su bili jednako složeni i komplikovani kao što su i danas, a deo te složenosti bilo je postojanje emocija. Da, ljubav. Istoričar Karen Nemet-Nedžet kaže: „Poput svih ljudi koji su ikad živeli na ovoj planeti, i drevni Mesopotamci su se strasno i jako zaljubljivali„.

Popularnost onoga što danas nazvamo ljubavna poezija je dokaz za brojne romantične veze. One nam kazuju sledeće: „Spavaj, prokletniče! Želim da držim moju draganu u rukama! Kad pričate sa mnom, čini mi se da će mi srce pući!“ Sinoć nisam oka sklopio. Da, bio sam budan celu noć, draga moja (mislio sam na Vas)“. Postojele su i pesme, kao što je jedna kompozicija iz Akadskog carstva, iz 1750. godine pre nove ere, koja prikazuje par kako se raspravlja jer je žena posumnjala da je njenog čoveka privukla druga žena. Ona želi da je on uveri da je ona jedina i da nema druge. Na kraju, pošto su razgovarali o problemu, par se pomirio i živeo srećno do kraja života.

B kao brak, b kao biznis

Suprotno romantičnoj ljubavi i životu u zajednici, postojala je takozvana „poslovna strana“ braka i seksa. Herodot je pisao da je svaka žena, bar jednom u životu, svojevoljno pristajala da sedi pored hrama boginje Ištar, da bi imala seks sa strancem koji bi je odabrao. Smatralo se da je ovaj običaj obezbeđivao plodnost i budućnost zajednice. Pošto je ženska nevinost bila obavezna da bi žena ušla u brak, u gore opisanom običaju nisu učestvovale neudate žene, a Herodot dalje kaže da je „svaka žena bila obavezna da to uradi„. Praksa „svete prostitucije„, kako Herodot opisuje ovaj običaj, zainteresovala je mnoge naučnike, dok aukcije žena nisu izazvale toliko interesovanje učenjaka. Herodot je napisao:

„Jednom godišnje, u svakom selu na određenom mestu skupljane su mlade žene spremne za udaju, dok su se muškarci kretali oko njih. Onda je glasnik pozivao jednu po jednu i nudio bi cenu za njih. Počinjao je sa najlepšim devojkama. Kada je njih prodao po visokima cenama, on je nudio sledeće devojke, rangirane po lepoti. Sve one su prodavane da bi bile supruge. Najbogatiji Vavilonci koji su želeli da se venčaju, takmičili su se u ponudama za najlepšu mladu ženu, dok su obični ljudi, koji nisu imali dovoljno novca dobijali ružnije žene, uz adekvatnu, skromniju novčanu kompenzaciju … Svi koji su želeli mogli su da dođu, a dolazili su i iz dalekih mesta da bi učestvovali u aukciji. Ovo je bilo najbolji od svih njihovih običaja, ali se sada ne praktikuje (Istorija I)„.

I dok je ljubav igrala bitnu ulogu u sklapanju brakova u Mesopotamij, prema običajima koji su vladali u ondašnjem društvu, brak je zapravo bio zakonski ugovor sklopljen između mladinog oca i đuvegije (mladoženja je, kao i kod aukcije plaćao devojčinom ocu) ili, mnogo češće, između dve porodice, koje su bile osnova zajednice. Istoričar Bertman piše:

„Na jeziku Sumeraca reč „ljubav“ bila je složeni glagol koji je u svom bukvalnom smislu značio „merilo Zemlje“, odnosno „obeležavanje teritorije“. Među i Sumerima i Vaviloncima (i vrlo verovatno među Asircima) brak je u osnovi bio poslovni aranžman koji je osmišljen da osigura i održi društvo. Iako je postojala neizbežna emotivna komponenta za brak, njegov glavni smisao u očima države nije bila ljubav dvoje ljudi, već rađanje; ne lična trenutna sreća, već društveni razvitak za budućnost„.

Ovo sve opisano je bilo zvanično gledište na brak i nema dokaza koji bi pokazali da su se muškarac i žena samostalno odlučili da se venčaju, iako postoje dokazi o paru koji je živeo u zajednici, ali „bez papira„. Bertman piše: „Svaki brak je počinjao zakonskim ugovorom. Kako je navedeno u Mesopotamijskom zakonu, ako bi muškarac koji je želeo da se venča, a nije prvo sastavio i ugovor o braku, žena sa kojom je želeo da stupi u bračnu zajednicu ne bi bila njegova žena … Brak nije počinjao zajedničkom odlukom da se uzmu oni koji se vole, već pregovorima predstavnika obe porodice„. Pošto je ugovor o sklapanju braka potpisan u prisustvu svedoka, venčanje je moglo da bude isplanirano.

Svadbena ceremonija podrazumevala je čast i gozbu. Proces sklapanja braka imao je pet faza koje je trebalo ispoštovati po redu da bi par bio zakonski venčan:

  1. Ugovor o veridbi/braku
  2. Međusobna isplata porodica (miraz i plaćanje za mladu)
  3. Svadba/veselje
  4. Prelazak neveste u svekrov doma
  5. Seksualni odnos između dvoje ljudi. Od mlade se očekivalo da bude nevina za prvu bračnu noć i da zatrudni

Ako bilo koja od ovih stavki nije poštovana ili nije dobro urađena (kao što je nevesta koja nije ostala trudna), brak je mogao da bude poništen. U slučaju da se ispostavi da mlada nije devica ili nije mogla da zatrudni, mladoženja je imao puno pravo da je vrati njenoj porodici. Morao bi da vrati njen miraz, a njena porodica je bila dužna da vrati novac koji je dobila za mladu.

Veridba u Mespotamiji

Posebna pažnja se posvećivala veridbi. Bertman je napisao sledeće:
„Veridbe su bile ozbiljni poslovi u Vavilonu, posebno za one koji bi mogli da se predomisle. Prema Hamurabijevom zakoniku, prosac koji bi se predomislio, izgubio bi depozit (poklon za veridbu) i ono što je platio za mladu. Ako bi se budući tast predomislio, morao je da plati razočaranom proscu duplu cenu mlade. Ako je prosac ubeđivao budućeg tasta da se predomisli, ne samo da je tast morao da plati duplo, već je proscu bilo zabranjeno da se oženi ćerkom, ako se opet predomisli. Ove zakonske kazne delovale su vaspitno na sve nesigurne i odvraćale su od promene mišljenja. Time su podsticali odgovorno odlučivanje i pravilno društveno ponašanje“.
Ovi podsticaji i kazne bili su veoma važni za mlade u Mesopotamiji, jer su i oni, poput današnje mladeži bili u konfliktu sa željama svojih roditelja. Mladi muškarac ili žena mogli su da budu zaljubljeni u nekog, umesto u „pravu priliku“ koju su za njih izabrali roditelji. Pesma sa boginjom Ištar i njenim ljubavnikom Tamuzom, smatra se da predstavlja probleme koje su roditelji imali prilikom vaspitavanja dece, naročito ćerki. Ištar je bila poznata po tome što se borila za „slobodnu ljubav“ i radila sve kako joj se htelo. Ako su roditelji uspeli da zauzdaju svoju decu, to bi vodilo ka srećnom braku (iako su Ištar/Inana i Tamuz/Dumuzi bili veoma popularan par u religijskoj i sekularnoj književnosti, teško je poverovati da su mladi tumačili pesmu na isti način kao i njihovi roditelji). Naučnik Žan Botero smatra da je Ištar bila tužna što je trebalo da se uda za boga zemljoradnje Enkimdua, jer je volela boga stoke Tamuza, pa je njega i izabrala. Botero piše:
„Krišom je napustila kuću, kao zaljubljena tinejdžerka, ne bi li se susrela sa voljenim pod sjajem zvezda, „koje su sijale kao i ona sama“, a zatim polako potpada pod njegovim milovanjima, pa se iznenada zapita, kako noć odmiče, kako će da objasni svoje odsustvo i kašnjenje: „Pusti me! Moram kući! Pusti me, Tamuze! Moram kući! / Koju laž da kažem majci? / Koju laž da kažem majci Ningal? „A Tamuz joj je predložio odgovor: „Reci joj da su te drugarice nagovorile da ideš s njima da slušate muziku i da igrate“.
Zar vas ne podseća ovo na nešto? 😉 Kazne i podsticaji su služili da mlade usmere ka pravom putu ka braku i da ih spreče u ljubavisanju pod zvezdama. Čim se par venča, očekivalo se da će se vrlo brzo ostvariti kao roditelji. Seks se smatrao kao sastavni deo života i nije bilo nikakve sramote, stidljivosti ili tabua u seksualnim životima Mesopotamaca, kao što svega toga ima danas. Botero navodi da je postojala „homoseksualna ljubav i vođenje ljubavi“ i da su se homoseksualci normalno voleli, bez straha da će ih društvo osuditi. Pojedini spisi pominju muškarce koji „više vole da imaju žensku ulogu“ u seksu. Pored toga, stoji: „Heteroseksualni parovi upražnjavaju razne poze: „stojeći“, „na stolici“, „preko kreveta ili partnera“, „od pozadi ili čak „sodomizujući je„. Sodomija, definisana kao analni seks, bila je uobičajeni oblik zaštite od trudnoće. Zatim stoji:
„moglo se desiti da se izabere neko neobično mesto … umesto da se parovi seksaju u spavaćoj sobi, oni su znali da „vode ljubav na krovu ili terasu kuće“ ili „na kućnom pragu “ ili „na sred polja ili voćnjaka“ ili „na nekom pustom mestu“ ili „na putu“ ili čak „na sred ulice“, sa bilo kojom ženom na koju se muškarac „ustremio“ ili sa prostitutkom.
Botero dalje napominje da je „vođenje ljubavi bila normalna aktivnost, čak kulturološki uzvišena, poput hrane koja je svoje uzdignuće imala u kuhinji. Zašto bi se dvoje ljudi osećali poniženi, mali ili loši u očima bogova, ako se seksaju na način koji im prija, pod uslovom da niko treći nije povređen i ako se ne krši bilo koja zabrana koja je kontrolisala svakodnevni život“. To ne znači da Mesopotamci nisu imali afere i da nikada nisu varali supružnike. Postoji dosta pisanih dokaza koji potvrđuju njihovu neveru.  Kako piše Botero, „kada su preljubnici otkriveni, njih su sudije strogo kažnjavale, a bila je u opticaju i smrtna kazna: za muškarca jer je povredio treću osobu; za ženu jer, čak i ako su sve radili tajno, ugrozila je jedinstvo porodice„. Botero nastavlja:
„U Mesopotamiji, ljubavni impulsi i tradicija su usmereni ka kolektivnim ograničenjima da bi obezbedili sigurnost onoga što se smatra jednom osnovom društva, a to je porodica i time se obezbjeđuje njen kontinuitet. Osnovni zadatak svakog muškarca i žene, njegova i njena „sudbina“ odnosi se na želju bogova, a to je brak. I (kako je napisano u drevnom tekstu) čovek koji je ostao samac … nije uzeo ni jednu za ženu niti je izrodio decu, i žena koja nije imala seks niti je ikad zatrudnela, kojoj niko nije skinuo odeću i vodio ljubav sa njom, da oseti uživanje, dok joj grudi ne oteknu i iz njih ne poteče mleko i ona postane majka, bili su izopšteni iz društva, „gledali su na njih kao na marginalce, osuđene da čame u nesrećnom postojanju“.

Rađanje kao bračni cilj

Deca su bila osnovna „posledica“ dvoje ljudi u bračnoj zajednici. Nemanje dece značilo je veliku nesreću, a muškarac je mogao da uzme drugu ženu, ako je ona sa kojom se venčao bila neplodna. Botero piše: „Od kad je žena udata, ona je u potpunosti bila pod vlašću muža, uz sva društvena ograničenja, dok je suprug mogao da radi šta je želeo. Zakon nije bio nimalo blag prema ženama.

Iako je monogamija bila česta, svaki čovek je mogao, prema svojim kapricima, potrebama i bogatsvu, da ima još jednu ili više žena, tačnije konkubine koje su služile i prvoj ženi“. Suprug je često konsultovao prvu ženu oko izbora drugih žena, a njena je odgovornost da bila da obezbedi da žene obavlju zadatke za koje su izabrane. Ako je konkubina došla, jer prva žena nije mogla da ima potomstvo, deca koju bi dotična rodila postajala su deca prve žene i imala su pravo nasledstva i porodičnog imena.

Osnovna svrha braka, što se tiče društva, bila su deca, čovek je mogao da ima koliko god je hteo žena i koliko su mu to finansijske mogućnosti dozvoljavale. Nastavak loze bio je najvažniji i zato su konkubine bile vrlo poželjne u slučajevima kada je žena bolesna, kada je bila slabog zdravlja i neplodna. Međutim, muškarac nije mogao da se razvede od žene ako je ona bolesna, već je morao da je poštuje kao prvu ženu sve dok ne bi umrla. U takvim okolnostima, pošto bi prva žena umrla, prva kokubina je postajala zakonita žena, a svaka sledeća je napredovala za poziciju više.

Razvod i neverstvo

Razvod je donosio ozbiljnu društvenu osudu i nije bio uobičajen u Mesopotamiji. Većina ljudi se venčavala za čitav život, bez obzira da li je brak bio srećan. Spisi ukazuju na to da je bilo žena koje su bežale od svojih supružnika da bi spavale sa drugim muškarcima. Ako bi bile uhvaćene „na delu„, žene bi bile bacane u reku, zajedno sa njihovim ljubavnicima, ili bi bile čerečene. Svakako, obe strane su morale da budu pogubljene. Hamurabijev zakonik navodi: „Ako, međutim, ženin suprug želi da ženu zadrži u životu, kralj bi isto tako poštedeo i ljubavnika.“

Razvod bi najčešće tražio muž, a ženama je bilo dozvoljeno da se razvedu od muževa u slučaju zlostavljanja ili zanemarivanja. Muškarac je mogao da se razvede supruge ako bi se pokazalo da je neplodna. Iako je u tom slučaju morao da vrati njen miraz, radije se odlučivao da u kuću dovede konkubinu. U to vreme se muškarac nije optuživao za nemanje dece u braku i krivica je uvek padala na ženu. Muškarac je, takođe, mogao da se razvede od žene zbog preljube ili zanemarivanja kuće, ali je opet bio družan da vrati vrati njenu imovinu i da pretrpi osudu društva zbog toga. Obe strane su često birale da izvuku najbolje iz cele situacije, iako cela priča nije izgledala najbolje. Botero piše:

„Kad je reč o udatoj ženi, pod predpostavkom da je imala „petlju“ da svom mužu prizna preljubu, ona više nije mogla da vrati muževlejvo poverenje. Jedna priča pominje ženu koja je ostala trudna sa drugim čovekom, a ne sa svojim mužem i koja se neprestano molila boginji Ištar sa zahtevom da dete liči na njenog muža, (a) ovde je reč i o ženama koje su napustile svoje domove i supružnike da bi se potucale i to ne jednom, već dva, tri… pa čak i osam puta. Neke su se vraćale posramljene, a neke se nisu nikad vratile“.

Nije bilo često da žene napuštaju porodice, ali se događalo pa su takve činidbe i zabeležene. Žena koja je putovala sama u drugu provinciju ili grad, da bi započela novi život, ukoliko nije bila prostitutka, bila je retka pojava. To je bio izbor žena koje su se nalazile u lošem braku i koje su odlučile da ne prolaze sramotu javnog razvoda. I dok je u slučaju razvoda sve bilo na strani muškarca, „ako bi žena izrazila želju za razvodom, ona je mogla da bude izbačena iz kuće gola i bez novca„ (Nemet-Nedžet). Muškarac je bio glava kuće i glavni autoritet, a žena je morala da dokaže da se muškarac nije pridržavao svojih dužnosti, ne bi li dobila razvod.

Uprkos tome, treba istaći da većina mitova u drevnoj Mesopotamiji, a posebno najpopularniji mitovi (kao što su „Inanin pad„, „Inana i drvo znanja„, „Ereskigal“ – boginja podzemnog sveta i „Nergal“ – boginja rata i uništenja), prikazuju žene u vrlo lepom svetlu i da često imaju vlast nad muškarcima. Dok su muškarci bili autoriteti u politici i u kući, žene su mogle da imaju svoje zemljište i imanje, da kupuju i prodaju robove i zatraže razvod. Botero navodi dokaze (kao što su gorenavedeni mitovi i poslovni ugovori) koji ukazuju na to da su sumerske žene imale više slobode nego žene u Akadskom carstvu (oko 2334. godine pre nove ere). Posle dolaska Akadskog carstva, Botero piše: „Iako su žene u drevnoj Mesopotamiji bile na nižem nivou od muškaraca, ipak su imale neka prava i slobode, samo zato što je to bio zaostatak stare sumerske kulture„. Ovaj običaj ostao je dovoljno dugo u istoriji Mesopotamije, da je ženama dao slobodu da izađu iz lošeg braka i odu u drugi grad, ne bi li započele novi život.

…I živeli su srećno do kraja života

I pored teškoća i zakona koji su uređivali bračne zajednice u Mesopotamiji, ipak je bilo mnogo srećnih parova koji su živeli zajedno i uživali u svojoj deci i unucima. Osim gore pomenutih pesama, natpisa, slika i skulptura, postojala je istinska naklonost, bez obzira na to kako su njihovi brakovi bili uređeni. Pisma između Zimri-Lima, kralja gada države Mari i njegove supruge Šiptu, govore jasno o tome koliko su se brinuli jedno o drugom, verovali i oslanjali se jedan na drugog. Nemet-Nedžet piše: „Srećni brakovi su cvetali u drevnim vremenima; sumerska izreka pominje muža koji se hvali kako mu je supruga podarila osmoricu sinova, a još je spremna da vodi ljubav„, a Bertman opisuje sumersku statuu para koji sedi i koja potiče iz 2700. godine pre nove ere, ovim rečima: „Stariji sumerski par sedi jedan pored drugog, spojeni u jedno; njegova desna ruka grli njena ramena, dok njegova leva ruka nežno drži njenu desnu ruku, njihove velike oči gledaju pravo u budućnost, dok se njihova ostarela srca sećaju prošlosti„.

Boginja Ištar

Iako vam se običaji Mesopotamaca mogu učiniti čudni, pa čak i okrutni u odnosu na današnja ljudska prava, ljudi drevnog sveta se nisu mnogo razlikovali od nas. Mnogi savremeni brakovi, koji su sklopljeni uz velika obećanja loše su se završili dok, sa druge strane, brakovi koji su počeli uz mnogo borbe za ljubav imaju svoj utabani put. Običaji koji prate sklapanje te zajednice nisu toliko važni, koliko pojedinci koji čine zajednicu. I u Mesopotamiji, kao i u sadašnjem vremenu, bilo je mnogo izazova koje bi parovi ili prevazišli ili bi se prosto razišli.

 

Inspiracija – ancient.eu

Fotografije: Wikipedia, Pinterest, innerworldpress.com, davidjetre.wordpress.com, hobbithills.blogspot.rs, english2120.blogspot.rs

Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Mogu vam se dopasti i ovi članci

6 thoughts on “Jedino za ljubav nije bilo leka: Kako su se voleli u drevnoj Mesopotamiji?”

Ostavite odgovor