Bezuslovna ljubav: Ada Bojana, lično (VIDEO)

Dok se autobus zaustavljao na peronu u Podgorici, tražila sam nešto što već znam. Samo sam se na brzinu pozdravila sa svojim saputnicima – vozačima, kojima sam čitavu noć pravila društvo na putu do Crne Gore. A onda, prolazeći kroz rampu, sve je postalo poznato. I ljudi, i prtljag, pa i ja. Tu u Podgorici vlada drugačiji mentalitet. Svi su fini kod kuće. Čim se izmeste – to više nisu. Fini, mislim.

Sunce je već peklo iako je bio kraj avgusta. Otišla sam na jutarnje pivo. Malo sam se  prošetala da vidim Podgoricu, tek toliko da joj zapamtim miris. Drugi put biće vremena za više, sad sam krenula ka Nikšiću i manastiru Svetog Vasilija Ostroškog. Moja želja.

Prvi put, moja Ada, moja želja

A onda, prvi put moja, jedina Ada. Bojana. Simbol sve strasti koja se nakupljala kao vulkanska lava u mojim grudima. Moja ljubav. Prvi put sam je doživela stidljivo, ali stid je brzo prerasla u strast. Prvi put sam se ozbiljno zacrvenela, a onda odmah i opustila. Prvi put sam htela da osetim baš tako, na taj način. Tako je i bilo. Od tad, Ada Bojana je moja.

Ostrvo slobode

Ostrvo slobode. Tako od prvog dana zovem Adu Bojanu. Skretanje od glavnog puta u desno, onda pravo do mosta koji povezuje suprotnu obalu Bojane sa Adom. Rampa i tu ste. Ne za se kada je Ada Bojana nastala. Jedna legenda koja je dostupna na internetu kaže da je ovaj raj na zemlji nastao ili u 17. ili u 19. veku, kada se jedrenjak „Merito“ nasukao u blizini sadašnje Ade Bojane. Tu su bila dva ostrvca. Godinama se taložio rečni nanos, pa je nastao sprud, a onda i ostrvo. Sad Bojana grli Adu i račva se oko nje poput zmijskog jezika.

Druga letovališta su predvidiva. Plaža, šetalište, klubovi, kafići, restorani, taverne… Ada uvek nečim iznenadi, donese nešto novo, makar to bila i drugačija obala.Ada je mesto za naturiste. I možda nema sve ono nabrojano gore, ali ima slobodu. Niko vas neće čudno gledati što ste goli. To je mesto čulnih užitaka. Mesto koje ruši granice. I baš zato stvara zavisnost.

Venci, lovorike

Prošle godine, kompleks „Ada Bojana“ dobio je treću zvezdicu. I cene u ovom delu rivijere imaju visinu. Mislim na one vanpansionske. Međutim, treba da znate da je ovo specifično mesto i što pre to skapirate biće vam lakše da prihvatite i tu takozvanu „skupoću“. Tom cenom „kupujete“ slobodu koju nemate ni na jednom delu crnogorske obale.

Ponovo je IN biti na Adi

Ada Bojana je u poslednjih nekoliko godina ponovo postala vrlo popularna. Sada je, međutim, i IN mesto. Mnogi dolaze da bi bili viđeni i da bi se (po)hvalili na društvenim mrežama. A oni koji se još ne usuđuju na takav korak, i dalje na Adu Bojanu gledaju sa radoznalom iskrom u očima i željom da samo malo gvirnu.

• Idete među nudiste? – pitao je usput jedan dunđer, sa već pomenutom iskrom u očima. Želja je tu, ali hrabrosti nema ni za zrno bojanskog peska.

Možda nekima neće biti milo, ali Beograđani su glavni gosti pored Čeha, Nemaca, Mađara, Rusa, Hrvata, Kosovara, Slovenaca, Makedonaca, Albanaca, Poljaka, Bošnjaka, Ukrajinaca, Holanđana, Slovaka… I da ne zaboravim, tu su Novosađani, Nišlije, Gornjomilanovčani, Požarevčani, Vrbašani…Ne, ovim ne hvalim Beograđane. Samo zaključujem.

Problemi, borba, divni gosti, osoblje…

Svojevremeno sam pitala Dragicu Radulović, recepcionerku, koliko jezika govori. Mislim da mi je rekla pet, a da ostale jezike koje ne zna uči usput. Divna žena.  Uvek nasmejana, izlazu u susret, nađe način, porazgovara… Svi koji su bar jednom bili na Adi Bojani složiće se sa mnom. Pohvalila mi se prošle sezone da joj je stiglo cveće iz Amsterdama od gostiju. Zasluženo.

Gde su momci u žutim majicama?

Boravak na nudističkoj plaži je ono što radoznalcima pali maštu. Nama koji želimo da uživamo i da to činimo goli je opuštanje. Takva je i Ada Bojana. Veoma često, strasti prorade. Bude se poroci. Par u susednoj sobi, inače Kosovari, završili su partiju seksa. On se baš i nije ustručavao da pokaže da mu je prijalo. Baldahini na plaži takođe služe da bi se na par minuta sakrilo.

Na žalost naturista, a na sreću onih obučenih, jedan deo plaže ovog raja je baš za „kostimirane“. To je posledica teških, kriznih vremena kad je svaki turistički dinar, perper 🙂 ili evro dobrodošao. Osvojivši špic ušća, tamo gde je uzletište za kajt surfing, „tradicionalni kupači“ veoma često nemaju obzira prema nudistima. Šetnja obučenih (takozvanih „tekstilaca“) preko nudističke plaže je oduvek bila sankcionisana jednostavnom komandom obezbeđenja: „Skidaj gaće!„. Pošle godine obezbeđenje nije bilo toliko prisutno na plaži. I to je ono što je smetalo, jer smo na neki način bili ugroženi i naša golotinja nije ispoštovana na način na koji je to bilo ranijih godina.

Neobično mesto rađa neobične ljude

Činjenica, na plaži se svašta može videti. Čehinja sa pirsingom u bradavicama, deklarisani gejevi koji se drže za ruke i razmenjuju nežnosti, lovci na „trojku“… I ono što uvek primetim – stalni gosti. Sparušena baba Nemica, galamdžija sa pivskim stomakom, debela Nemica, „Deda Mraz“… Tako sam ja davala imena ljudima koje srećem stalno u istom terminu. I svi se znamo. Spaja nas Ada Bojana. Ah, da, nikako ne smem da zaboravim novosadsku porodicu koju viđam već nekoliko godina – mama, tata i ćerka od 13, 14 godina. Nudisti. I tad i sad delovali su mi idealno i kompatibilno. Valjda sve što ja nisam ili nemam u svojoj porodici. Mora da je to. Ne želim da mi iko ruši tu sliku.

Posmtranje ljudi je neminovno, svi to čine ali diskretno i nenametljivo. Bilo da ste na plaži, u restoranu, ma svuda. Ponašanje, gestikulacija… Pojavi se tako, odjednom – Indijanac! Verovatno neki evropski indijanac, ali je delovao onako poprilično kao iz nekog plemena. Kosa u fronclama, sa nekim đinđuvama, oko struka neki kanap, pa kao neke školjkice po tom kanapu. Tetovaža od ramena preko leđa. Lepo građen. Činjenica, nisam mogla da se načudim. Nisam mogla da provalim odakle je, ali je u restoran dolazio – bos. Tako na plaži ugledah umalo, pa pripadnika plemena Maja. Na glavi nekakvi repići, kosa plave boje. Modro plave, da ne bude zabune. Na telu tetovaže, ali sa indijskom tematikom. I tako ostadoh zbunjena.

Na plaži mi je zapala za oko jedna mala Una od, recimo, četiri godine. Imala je sandalice takve da sam iste poželela i ja. Hodala je ta mala Una gracioznije od njene mame.

Noćno kupanje i nespretno muziciranje

Koliko je pesak danju vreo, toliko je pod mesečinom hladan. Kupanja ima i noću. Pošto je plaža neosvetljena i bez nadzora, među ležaljkama se može nabasati na spavače ili ljubavnike, u moru na kupače, a na neuređenom delu plaže i na kampere. Oni pale vatru, piju, „duvaju“ i uživaju na neki svoj način.

Kako se večera u hotelskom kompleksu završi, tako počinje svirka. Ranije je na restoranskoj terasi svirao jedan duo. On na klavijaturama ili gitari, ona na violini. I to njihovo muziciranje je odlično zvučalo. Evo, već drugu sezonu, međutim, pevao je neki lik uz klavijature i ritam mašinu i nikako, jadan, nije mogao da „ubode“ intonaciju. Jednom sam ga pomno osluškivala, pevao je tri pesme Balaševića. Ni jednu nije otpevao kako valja, imala sam osećaj da ih nikada nije čuo i da sve radi napamet. Međutim, već kod opusa Miroslava Ilića se isticao, ali ne toliko dobro da bi trebao da zabavlja strane i domaće goste. Teško bih takvog muzičara preživela i na dečjem rođenadnu.

Kritika za četvrtu zvezdicu

Valjda vam je jasno da ja Adu Bojanu obožavam. Ne volim. OBOŽAVAM! I to je to. Nema dalje. Sve ono što iznosim jeste moj stav kao turiste koji svake godine dolazi na ovo rečno – morsko ostrvo i uživa u lepotama. Opušta se i ne misli ni o čemu. Jer, Ada Bojana samo za to i postoji. Najlepše mesto.

Ipak, ovaj blog post „začinjujem“ kritikom. I ta kritika ne umanjuje vrednost Ade Bojane. Samo, trebalo bi svi da ozbiljno shvate ovo o čemu pišem. Imam puno pravo na to.

Možda ne bi bilo loše da spasiocima i čuvarima plaže HTP „Ulcinjska rivijera“ obezbede skuteri, kojima bi išli duž mora i rekom i sprečavali voajere da sa čamaca „bacaju pogled“ na  nudiste i da se iskrcavaju. Kapiram ja sve, i da je HTP „Ulcinjska rivijera“ imala problem sa neuspelom privatizacijom, da priliva novca nije bilo, da su kriza i sankcije teško pogodile ovaj deo obale, i da ima još razgloga zbog kojih sve ide sporije od predviđenog, ali smatram da sa povećanjem broja gostiju, što je primetno iz godine u godinu i većim prilivom novca mogu da se neke stvari regulišu. Kao na primer, povećanje broja spasioca i obezbeđenja, rušenje neupotrebljivih objekata starog prvobitnog naselja koji trunu ili uređenje šipražja gde se roje komarci i ose i ko zna kakve sve „aveti“ još.

Strasti, kajt surferi i „tekstilci“

Mesto je takvo da budi strasti i žudnju. Lako se otrgnu kontroli. I mi smo bili svedoci seksa ili petinga na delu hotelske plaže, ali je obezbeđenje vodilo računa. Prošle godine, nije. 🙂

U blizini plaže za obučene su mesta za klopu ili piće na koje obično idu oni koji odsedaju u kampu ili negde u okolini. Ili oni kojima se hotelska večera ne dopada (to i dalje ne kapiram kako i zašto, jer je kuhinja odlična, ali svako ima svoj ukus!). „Barabana„, deo hotelskog kompleksa, ima prilično visoke cene. Malo belo vino, flašica – četiri evra. „Ćićkova čarda“ je obilovala neljubaznošću i tek neznatno jeftinijim vinom od tri i po evra. „Kod Ranka“ je bilo drugačije. Ljubaznost, ali i najjeftinije vino – svega tri evra.

I pošto je mesto proslavio film Živka Nikolića „Lepota poroka„, nekad samo utočište za nudiste, danas Adu Bojanu posećuju i kajt surferi, sem obučenih. Da, za neupućene, ovde vetar stalno duva. Retko se desi da ne duva uopšte.

Jahački klub „Urošević“ je porodični posao koji je još pre 40 godina pokrenuo pradeda sadašnjeg vlasnika. Njihovi konji „statirali“ su u filmu „Lepota poroka„. Jahanje pola sata je deset, a sat vremena 20 evra. Njima upućujem kritiku što na konjima nemaju podrepne  kese za skupljanje balege. Životinja ne zna, ali čovek vrlo dobro zna…

I još jednom – lovorike i kritika za četiri zvezdice!

Prošla godina bila je rekordna za Adu Bojanu, posle sankcija i bombardovanja. Kapaciteti dupke puni, kažu 500 duša je boravilo. To se nije desilo u poslednjih 25 godina. U stara dobra vremena, znalo je da bude i 3.000 ljudi, ali sada je besmisleno pominjati tako nešto. Prvo, ne postoje mesta za toliko ljudi. Mnogi objekti i dalje stoje kao grobovi, da potsećaju kakva je Bojana nekad bila. To se ogleda i po restoranu čiji su kuvari i konbari nenaviknuti na veći broj gostiju.

U nadi da će se svaka mana ispraviti i da će ovu sezonu dočekati spremni, najspremniji, uz čestitike za tri zvezdice (iščekujem i četvrtu, iako znam da će za četvrtu morati baš da se potrude), želim Adi Bojani i HTP „Ulcinjska rivijera“ pune sobe zadovoljnih gostiju. I nas, naravno!

Fotografije: NatašaIlić/Facebook, master-holidays.com, karavaninternational.comp.rs, booking.me, sab.travel, kalista-travel.rs, zivotukuferu.wordpress.com, visit-ulcinj.com, booking.com