Zločin bez kazne: Nauka u službi sile (VIDEO)

“Prema drevnom verovanju, hiljadu papirnih ždralova donosi sreću, a onome ko ih napravi ispuniće se jedna želja. Legenda kaže da ove lepe dugonoge ptice na svojim leđima nose duše pokojnika na nebo. Značenja koja se vezuju za ždralove su dugovečnost, mir i blagostanje. Njihova simbolika pojavljuje se u raznim kulturama, od antičke Grčke do Dalekog istoka, a zauzimaju značajno mesto i u egipatskoj i keltskoj mitologiji. Petnaest vrsta ovih velikih ptica naseljava sve kontinente osim Južne Amerike i Antarktika. Različitog su izgleda, u zavisnosti od vrste i boje”.

Dnevni list “Politika”

Sadako Sasaki je umrla dok se Zemlja izlazećeg Sunca pripremala za zimu, 1955. Neposredno pre toga pojela je dve kašike pirinča i na pitanje kako se oseća rekla: “Dobro je“. Stvarno je bila dobro. Kad smrt dođe, sve je dobro. Nabolje je po onog ko umire. Imala je 12 godina. Uzrok smrti – leukemija.

Sadako Sasaki

Do smrti, Sadako je pravila origanmi ždralove. Njoj su, kao poklon za ozdravljenje, ljudi iz Nagoje dali 1000 ždarlova. Krenula je da ih pravi ne bi li tako sebi ispunila želju – da ozdravi. Papir se trošio, Sadako se snalazila i nije stajala. U jednom momentu morlala je da stane. Viša sila imala je druge planove za nju. Neki kažu da nije uspela da napravi 1000 ždralova koji bi joj doneli sreću i ispunili jednu želju. Neki kažu da ih je napravila 1300. Neki da je stala kod broja 644. Neki, pak, tvrde da je došla do broja 990. Priča dalje kazuje da su njeni drugari dopunili broj do 1000 papirnatih ptica i sahranili je sa njima.

 

Sadako Sasaki je najpoznatija žrtva bačenih atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, avgusta 1945.

Hirošima na “eci peci pec”

Hirošima pre bacanja bombe

Hirošima je izabrana nasumično. Iako su neki zvaničnici Sjedinjenih država od tadašnjeg predsedika Trumana tražili da demonstacija sile na nepokolebljiv Japan, koji nije hteo da se predapoloži oružje, bude na nekom nenseljenom području, drugi su tražili da bomba ubojite moći padne na neki grad. Taj neki grad bila je Hirošima, glavni štab generala Hata Šunrokua, zaduženog za odbranu južnog dela države. Međutim, grad su činili obični ljudi, po popisu njih oko 255.000.

Posada aviona “Enola Gej”

Uranijimska bomba “Mališa (“Little Boy“) je već bila spremna. Avion “Enola Gej” (“Enola Gay“) ili “B-29 Supertvrđava” sa bombom teškom 4.090 kilograma i dugačkom tri metra je poleteo sa ostrva Tinijan u 2,45 sati sa još dva bombardera B-29.

Atmska bomba bačena na Hirošimu

Tog 6. avgusta u Hirošimi je prvo usledila lažna uzbuna u 7 časova ujutro. Japanci su mislili da je u pitanju izviđačka letelica, pa je uzbuna prekinuta. Greška. Sat i 15 minuta kasnije, sa visine od 9.450 metara bomba je izručena. Eksplodirala je na visini od 580 metara. U tom trenutku poginulo je između 90.000 i 120.000 ljudi, dok je temeperatura pri tlu dostigla 5.000 stepeni.

Udarni talas vetra od 80 kilometara na sat uništio je sve u radijusu od 13 kvadratnih kilometara. Pečurkasti oblak bio je visok 15.250 metara i video se čak 560 kilometara daleko. U tom trenutku niko nije znao šta je uradio i šta je urađeno.

Pukovnik Pol Džon Tibets iz 393. bombarderskog eskadrona Sjedinjenih država je tek delimično imao uvid u to što je uradio i šta radi. Bez imalo kajanja je opisivao bacanje bombe, govorivši da bi to opet uradio. Najzad, on je branio svoju zemlju i bio je vojnik. Pečurku koja je Hirošimu sravnila sa zemljom nije nazvao pečurkom, jer to nije bila. Njemu je više imala oblik Božićne jelke, nepravilnog oblika. Crni oblak dima sa srebrnim krajem. Na pitanje da li je znao šta se dole dešava, rekao je: “Pandemonijum!“, citirajući jednog istoričara “Hirošima je nestala u mikrosekundi“. Najzad, “Enola Gej” avion koji je bacio tu prvu atomsku bombu nosio je ime po majci Pola Tibetsa, jer ga je upravo ona podržavala u nameri da postane pilot. Imao je tad 29 godina.

Hirošima posle bombardovanja

Japanci su tek tad bili svesni da glasine nisu glasine i da “nova bomba kojom može da se uništi čitav grad” stvarno postoji. Dva dana po bacanju prve bombe, iz aviona iznad japanskih ostrva počeli su da padaju leci sa obaveštenjima o atomskoj bombi. Iako je ovakava vrsta zastrašivanja bila uobičajena pojava u to vreme, ono što je pisalo na lecima bilo je gore od najgoreg:

“JAPANSKOM NARODU! Amerika poseduje najrazorniji eksploziv koji je čovek ikada napravio. Samo jedna od naših novorazvijenih atomskih bombi ima snagu ravnu eksplozivnom tovaru koji može da ponese 2000 divovskih B-29 bombardera. Ovaj strašan podatak je nešto o čemu treba da razmišljate. Amerika je upravo počela da koristi ovo oružje protiv vaše domovine. Ako ipak imate ikakvih sumnji u to, raspitajte se šta se dogodilo kada je samo jedna atomska bomba pala na grad Hirošima. Treba odmah da preduzmete korake da sprečite dalji vojni otpor. U protivnom, nepopustljivo ćemo koristiti ovu bombu i sva naša druga superiorna oružja sve do efikasnog završetka rata.”

Nije bilo vremena da se Japanci saberu. Već istog dana, tog 8. avgusta, iz 20. vazduhoplovne baze na Guamu, u štab Strateškog vazduhoplovstva na osrtvu Tinijan stiglo je naređenje u kome je pisalo da se ponovi atomski napad na Japan. Prvobitni cilj je bio grad Kokura. Loše vreme je uticalo da se meta promeni, pa je izbor pao na Nagasaki i “Micubiši koncern“. Major Čars Svini, iz iste eskadrile kao i pukovnik Tibets, koji je vodio operaciju, je sam odlučio da umesto 75.000 ljudi u Korkuri, pobije isto toliko u Nagasakiju. Kružio je, oblaci se nisu sklanjali i onda je avion uperio ka Nagasakiju.

Loše vreme odlučilo drugu metu

Preživela iz Nagasakija

Da ironija bude veća, tri voza sa izbeglicama iz Hirošime stigla su 9. avgusta u Nagasaki. Procenjuje se da je 165 preživelih iz Hirošime došlo do Nagasakija, ali se ne zna koliko ih je nastradalo tokom bombardovanja Nagasakija.

Scenario je ličio na onaj u Hirošimi. Atomskom udaru u Nagasakiju prethodila je lažna vazdušna uzbuna. U 7,50 sati čule su se sirene za vazdušnu opasnost, ali su prekinute. I nad Nagasakijem su bili oblaci. Gorivo je nestajalo zbog silnog kruženja oko Kokure i avion je imao oko dvadesetak minuta vremena da baci bombu i sleti u bazu. Major Svini je je odlučio da ne čeka na razvedravanje, već da mu u bombardovanju pomogne radar. U tom trenutku, oblaci nad gradom su se na trenutak razišli i major Svini je naredio da se Nagasaki bombarduje. Imao je tad 25 godina.

Pečurka nad Nagasakijem

Iz bombardera “Bokskar”(“Bockscar“) aviona B-29 tačno u 11,02 časova nuklearna bomba “Debeljko (“Fat Man“), bačena sa visine od 9,6 kilometara, eksplodirala je 469 metara iznad tla. Pogodila je gradsku četvrt Urakami, iznad koje se do visine od 18 kilometara podigla “pečurka“. Uništeno je 40 odsto građevina. Zbog okolnosti u kojima je izvršen atomski napad, bomba je za jedan kilometar promašila cilj “Micubiši koncern” gde se u to vreme proizvodilo oružje, što je smanjilo broj poginujlih u Nagasakiju. Tačan broj žrtava nikada nije pouzdano utvrđen.

NAgasaki posle atomske bombe

Zapadni izvori navode podatak od 40.000 mrtvih. Vlasti u Nagasakiju u prvim trenucima nisu brojale preminule od trovanja radijacijom, već su ih svrstavale u žrtve nepoznate zaraze “X“. Mnogi  su napustili grad posle eksplozije i umrli tamo gde su nastavili da žive. Komitet za očuvanje sećanja na atomsku bombu grada Nagasakija obavio je u julu 1950. detaljno istraživanje o ukupnom broju žrtava bombe. Prema njihovom izveštaju, u Nagasakiju je 9. avgusta “poginulo 74.884 ljudi, a 74.909 je ranjeno“.

Nagasaki je tokom Drugog svetskog rata bio “značajna japanska vojna baza“. Tako je američki predsednik Hari Truman u obraćanju javnosti opravdao zašto je bombardovao Hirošimu i Nagasaki. Nagasaki je nekad bio portugalska luka, japanski grad poznat na Zapadu i vrlo zainteresovan za trgovce. Pučinijeva opera “Madam Baterflaj” se dešava baš u Nagasakiju. Zbog velikog industrijskog razvoja početkom prošlog veka, tokom Drugog svetskog rata u Nagasakiju se nalazilo brodogradilište i fabrika oružja “Micubiši“. Veći deo ovih postrojenja nalazio se u industrijskoj četvrti Urakami na koju je bačena bomba. Međutim, u tom delu grada nalazile su se bolnice i škole, kao i katedrala Urakami. To je bila najveća katolička crkva u Istočnoj Aziji, po kojoj je četvrt dobila ime. U četvrti Urakami živelo je mnogo katolika i smatra se da je od atomske bombe stradalo oko 10.000 ljudi ove vere.

Susret sa atomskom bombom oči u oči

Jošio Nišina

Posle eksplozija u Hirošimi i Nagasakiju, japanske vojne vlasti oformile su “komisiju za protivmere novoj bombi“. Najpoznatiji japanski nuklearni fizičar  Jošio Nišina je bio deo tog tima. On je dvadesetih godina prošlog veka boravio u Kopenhagenu gde je studirao fiziku kod Nilsa Bora, takozvanog “oca atomske fizike“. Onda se vratio u Japan i pokrenuo atomska istraživanja u svojoj zemlji. Iako su američki fizičari tokom rata smatrali da upravo Nišina razvija atomsku bombu, japanski nuklearni projekat bio je na samom početku. Japanska vlada nikada nije pokrenula veće istraživanje. Tokom rata Nišinina laboratorija u Tokiju je bila uništena u vazdušnim napadima. Japan nije imao dovoljno uranijuma za nuklearnu bombu. Jedino što je Nišina do tad uradio jesu proračuni o razornoj moći bombe koja bi eventualno mogla da se dobije razdvajanjem uranijuma.

Dete u Hirošimi

Posle atomskih napada na Hirošimu i Nagasaki, Nišina je iz japanskog generalštaba dobio pitanje da li može za šest meseci da napravi atomsku bombu. Nišina je odgovorio da njemu i njegovim saradnicima ne bi bilo dovoljno ni šest godina da naprave takvo oružje. Na pitanje kako da se Japan zaštiti od novih bombi, Nišina je rekao: “Pucajte na sve neprijateljske avione koji se pojave nad Japanom.”

Nišina je obišao Hirošimu i Nagasaki kako bi izmerio razmere uništenja. Dobro je znao kakve sve posledice može da ima atomska bomba, ali ono što je video bila je katastrofa koja se nije dala opisati. U Nagasakiju, sve zgrade u 20 kvartova bile su sravnjene sa zemljom u prečniku od jednog kilometra oko nulte tačke. Beton pretvorio u pepeo, a kameni spomenici su se istopili. Smrtnost je iznosila 96,7 odsto među ljudima koji su spaljeni pri širenju vatrene lopte, 96,9 odsto među žrtvama sa teškim spoljnim povredama i 94,1 odsto među žrtvama koje nisu imale očiglednih oštećenja. Kilometar dalje, efekti atomskog udara bili su sve slabiji. Kako se dim u danima posle eksplozije spuštao na zemlju, otvarao se vidik prepun leševa. Nišina je obišao i nekoliko improvizovanih bolnica. Bolovi žrtava otrovanih radijacijom bili su užasni, jer u to doba u Japanu nije bilo poznato kakve efekte ima radijacija na ljudski organizam.

Bez odgovornosti

Nagasaki posle bačene bombe

Nišina je bio požrtvovan u svom poslu. Pažljivo je ispitao ruševine da bi izmerio količinu radioaktivnosti, što se kasnije odrazilo na njegovo zdravlje. U decembru 1945. čitavo telo mu je bilo prekriveno mehurićima. Uz očigledno narušeno fizičko zdravlje, Nišinu je kasnije mučila i griža savesti. Kao ugledan fizičar, svojim radovima je u velikoj meri doprineo razvoju nuklearnog oružja. Džaba. Od nauke, atomska bomba je postala ružna stvarnost u rukama mentalno zaostale osobe koja ne zna šta radi i način da se demonstrira sila.

Atomski napadi na Hirošimu i Nagasaki imali su mnoge posledice. Osim radioaktivnog trovanja, pojavili su se razni sekundarni medicinski poremećaji. Atomske bombe su kod mnogih Japanaca dovele do pojave katarakte, leukemije i drugih vrsta raka.

 

Iako je odluku o bacanju atomskih bombi donela šačica ljudi, niko nije snosio krivicu za ovaj zločin. Na odgovornost za stradanje više od 350.000 ljudi u Hirošimi i Nagasakiju nije pozvan nijedan američki političar niti vojni zapovednik. Predsednik Hari Truman, osoba koja je najodgovornija za nuklearni holokaust, nikada nije odgovarao za upotrebu atomskih bombi protiv civilnog stanovništva. Desilo se upravo suprotno. Tokom pedesetih godina je u nekoliko navrata suđeno nekolicini nuklearnih fizičara koji su učestvovali u projektu “Menhetn” zato što su se posle rata otvoreno suprotstavljali daljem razvoju nuklearnog naoružanja. Članovi posada bombardera “Enola Gej” i “Bokskar” postali su heroji i veliki junaci. Dva aviona koja su odlučili sudbinu Hirošime i Nagasakija čuvaju se danas u muzejima. Prvi je smešten u “Smitsonijan institutu” (“Smithsonian Institute“) u Vašingtonu, a drugi u Nacionalnom muzeju u Dejtonu, u državi Ohajo koga sve svi mi dobro sećamo po potpisivanju mirovnog sporazuma kada je stavljena tačka na rat u Bosni i Hercegovini.

Očigledno svetu nisu bile dovoljne dve atomske bombe

Bomba “Ejbl”

Japan je 2. septembra 1945. potpisao neopozivu kapitulaciju i tako je završen Drugi svetski rat. Atomske bombe pokrenule su nuklearne programe manje ili veće, čak je i bivša nam država Jugoslavija imala skromnog udela u tome. Do 1992. bilo je više od 1.800 nuklearnih proba koje su napravile nepopravljive posledice okolini u kojoj živimo. Jedna od takvih probi rađena je u blizini grupe ostrva Bikini. Tu su eksplodirale dve bombe – “Bejker” (“Baker“) i “Ejbl(“Able”). To je bila operacija “Raskrsnica” (“Crossroads“) gde je američka vojska htela da vidi kakve će posledice ove eksplozije ostaviti na 95 ratnih brodova koji su bili u blizini.

Prva bomba, “Ejbl“, bila je slična onoj koja je bačena na Nagasaki, dok je druga, “Bejker“, bila mnogo jača i podigla je ogromni talas koji je potopio veliki deo flote. Šok je usledio je kada su videli posledice radijacije. Na brodovima je bilo smešteno oko 200 svinja i sve su uginule za mesec dana.

Pa vi vidite gde živimo. Očigledno da Hirošima i Nagasaki nisu bili dovoljni da se svet urazumi.

 

Inspiracija – Wikipedia, politika.rs, vreme.com, blic.rs, theguardian.com, dnevno.rs

Fotografije: Wikipedia, Pinterest, rafu.com, sonicbomb.com, rarehistoricalphotos.com, rothbardbrasil.com, jpninfo.com, iconicphotos.wordpress.com, magnoliabox.com

 

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: