Život između fantastike i pelena: Svakom piscu se ponekad “pojavi” neki Mali princ (VIDEO)

Ivana Brankovića je većina upoznala kao pisca “Prometejevog dnevnika” i “Projekta Herkules“, knjiga koje su izašle za izdavačku kuću “Portalibris“. Već duže vreme smo se dogovarali da napravimo ne baš tipičan intervju za blog i to nam se ukazalo ovog januara. Ivan je, u međuvremenu, postao otac, što ga je usporilo sa pisanjem međutim, nada se da se vraća na “stare staze” one dobro utabane. Baš o tome pričali smo jednog osunčanog januarskog dana na Kalemegdanu.

Treći nastavak “Prometejevog dnevnika” je u fazi nastanka. Inače, ako niste znali, Ivan je skroman i sebe nikad nije video kao pisca – pisca, ali je pristao da bude i to kad su drugi počeli tako da ga zovu. Samo mi je rekao: “Volim da se predstavim kao pisac, gejm dizajner i narativ dizajner. Meni su uvek pisci kao viša bića koja stvaraju divne stvari“. Ivan, verovali ili ne, živi od pisanja i to za video igre. Stidljiv je kad ga hvale i pozitivni kometari znaju da ga zbune.

Ti si poznat kao neko ko brzo i lako radi…

  • Prvo koncet za knjigu meni raste brzo. Prvi kostur napravim vrlo brzo. Najduže bude to ispisivanje i sređivanje teksta. To je takozvano “poliranje kvake“, pa nekad znam da budem nezadovoljan kako to na kraju izgleda. Prvu knjigu sam napisao malo sporije, a onda sam, sticajem okolnosti, počeo da radim kao gejm dizajner, pa sam morao da nučim da pišem veoma brzo, jer scenario za neku igricu treba da se završi za nedelju do dve. Ušao sam u taj ritam i to je to.

Kako dolaziš do ideja za igricu?

  • Ja volim da kažem da je pisanje kao trening. Kao sport. Mora da se radi svaki dan. Onda sam mozak uđe u taj ritam. Meni sad kad kažu da im treba detekivska priča sa tri lika, treba mi pet minuta da to sastavim.

Kako je nastala ideja za prvu knjigu?

  • Oduvek sam voleo knjige. U to vreme sam radio u izdavačkoj kući kao izdavač i prevodilac za engleski jezik i uvek sam bio okružen knjigama. Ideja o pisanju knjige mi se “vukla” još iz srednje škole, pa su tadašnja moja pisanija ostala u nekoj sveci. Pa sam pisao kratke priče na forumima kad još društvene mreže nisu zaživele kod nas. Jedne lepe večeri bio sam kod drugara koji je je živeo na Voždovcu. Ja sam tad stanovao na Zvezdari. Kad sam odlazio od njega, odlučio sam da se prošetam i kreno je da mi se odmotava film u glavi. Likovi, ideja, koncept za “Prometejev dnevnik“. U stvari, prvo mi je pao kraj na pamet. Uvek treba imati kraj. Tek onda ideš u rikverc. Meni se desilo da sam imao ideju za dva romana, imao sam početak, krenuo sam sa pisanjem i shvatio da ja ne znam kako ću da završim i kuda me vodi to pisanje.
Pisci Ivan Brankovič, Aleksandar Tešić i moja malenkost na Sajmu knjiga 2017.

Šta je teže? Početi ili završiti knjigu?

  • U sredini pisanja postoji ono da ti je dosta toga što radiš. Takozvana “kriza pisaca“. To je momenat kad po stoti put prolaziš sve i stilski sređuješ knjigu. Toliko puta si prošao kroz celu tu priču, da ti se priča ogadi i svega ti je dosta. To je onda znak da je dobro i da treba, kakao kaže Stiven King, “uzeti taj svoj rukopis i staviti ga u fioku na mesec dana“.

Šta sada pišeš?

  • Već sam napisao ceo roman na engleskom jeziku za američko tržište. To bi trebalo da bude film + strip + knjiga u nekom SF žanru, teški futurizam. Tako nešto sam već radio i napisao sam za celih osam i po meseci, što je bio jedan pravi svakodnevni rad. Trebalo je da se pojavi za prošlogodišnji Sajam knjiga u izdanju “Darkvuda“, pa za “Beokon“, ali nije. A ja sam, u međuvremenu, počeo da radim za drugu franšizu. Preokupiran sam, ali što to ne izlazi je druga priča. Sa jednom divnom ekipom ljudi sam počeo da radim video igricu koja će biti u nuar fazonu, jedna detektivska avantura uz koju pišem i serijal priča kao kraći roman koji će da ide uz igru. Uz to, paralelno pišem treći deo “Prometejevog dnevnika“. To bi bilo super da ove godine sve završim i da se pojavi na Sajmu knjiga.

Koji su ti omiljeni junaci iz fimova, stripova ili knjiga za kojima žališ što ih nisi ti obradio?

  • Imam uvek čak stotine njih. Više volim da se vežem za pisce. Daglas Adams je za mene najveći pisac 20. veka. Njega ću uvek da čitam i njjegova pisanija ću uvek da shvatam na milion različitih načina. Volim kad su likovi dobro obrađeni. Filmu ću sve da oprostim. Knjizi ne mogu da oprostim loše likove. Džokera iz Betmena ću uvek obrađivati i on će imati svoj omaž kod mene, kao i Santijago  iz Hemingvejovog “Starca i more“.  Svakom od nas se “pojavi” neki Mali princ.

Gde su lokacije tvoje nove knjige?

  • Treći deo “Prometejevog dnevnika” se nastaviti gde je završen drugi. Ponovo ćemo da idemo ispod Rtnja i u Južnu Ameriku, u sela gde ima više blizanaca nego što bi trebalo da bude. Idemo na Bliski istok, u kolevku sveta, u Mesopotamiju i roman će imati internacionalni karakter. Tu će biti globalni sukob i neće biti na jednom mestu. Umešaću Prvi svetski rat i događaj “Anđeli Monsa” iz 1914. Roman počinje u Atlanti iz Američlkog centra za kontrolu bolesti.

Ostatak intervju možete pogledati na ovom video snimku:

 

Fotografije: Facebook/Ivan Branković, Smcko/Lazar Ajdačić

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: