Zimu donosi Đurđic: Ne iznosite ništa iz kuće i uzdajte se u pomoć sveca

Sveti Georgije svetac koga praznuje mnogo pravoslavnih srpskih porodica rođen je u maloj Aziji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Još kao dete ostao bez oca, pa se sa majkom se preselio u Palestinu.

Kada je odrastao, Đorđa je car Dioklecijan imenovao za vojnog zapovednika, a kasnije i za vojvodu. Za vreme Dioklecijana organizovan je najveći progon hrišćana. Đorđe je na jednom saboru govorio protiv ovakvog odnosa prema hrišćanima, a tada je caru priznao da je i sam hrišćanin.

Sva za hrišćansku veru

I tu počinju muke Svetog Đorđa. Osuđen je na okove, tamnicu i strašna mučenja. Ništa nije uticalo da se Đorđe odrekne Boga. Car je tražio od Đorđa da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. Okupljeni narod je očekivao da će se Đorđe odreći Hrista. Đorđe je prišao statui Apolona i prekrstio je. Tog trenutka statua se srušila, a sa njom i sve druge statue u hramu.

Videvši to, Dioklecijanova žena Aleksandra je viknula: “I ja verujem u Boga koji Đorđu daje toliku snagu.” Car je zbog toga naredio da se Đorđu i Aleksandri odrubi glava. Pogubljen je 23. aprila/6. maja 303. godine.

Tu se ne završavaju njegova javljanja i čuda. Pod njegovim uticajem “mnogi su primili veru Hristovu“.

Veruje se da je u noći uoči stradanja, sveti Georgije video Hrista, koji mu je na glavu stavio venac pobednika i rekao da će uskoro biti sa njim. Sveti Georgije je to snoviđenje ispričao svom slugi i zamolio ga da njegovo telo prenese iz Izmira u Turskoj u Palestinu, zavičaj njegove majke, a da se bogatstvo koje ima podeli ubogom narodu.

Dva puta mu rušili hram

U vreme cara Konstantina hrišćani su u Lidu u Palestini sazidali hram Svetog Georgija. Prilikom osvećenja hrama, prenesene su i mošti svetitelja. Tad su se, po predanju, dogodila “bezbrojna čudesa“. Hram je dva puta rušen i obnovljen.

Prvo rušenje se zbilo 1010. godine za vreme cara Konstantina. Hram je obnovljen je na sam praznik Đurđic, i zbog toga se ovaj praznik ponekad naziva i Obnovljenje hrama Svetog velikomučenika Georgija.

Drugi put, hram su porušili muslimani u vreme Trećeg krstaškog rata. Obnovljen je 1872. godine. Zato se danas se praznuje Prenos moštiju Svetog Georgija u grad Lidu Palestinsku. Prenos je izvršen po svetiteljevoj želji.

U narodu postoji nepisano pravilo da oni koji slave Đurđic, za slavsku ikonu uzimaju ikonu Svetog Đorđa na kojoj je prikazan svetitelj bez konja, kako stoji sa mačem ili kopljem u desnoj ruci. Oni koji slave Đurđevdan, za slavsku ikonu koriste onu na kojoj je Sveti Đorđe prikazan na konju, kako kopljem probada aždaju.

Svetac koji štiti

Narod ovog svetitelja svrstava u zaštitnike, koje ljudi u nevolji prizivaju. Veruje se da Sveti Đorđe voli da se odazove onima koji su u problemu i da im pomogne. Pojavljuje se u obliku mladog viteza na konju, a naročito rado pomaže onima koji slave njegov dan.

U Srbiji takođe postoji verovanje da se na Đurđic ništa ne iznosi iz kuće jer ćete onda imati samo rashode bez prihoda. Prema narodnom verovanju, zima dolazi sa Đurđicem, a odlazi sa Đurđevdanom.

Uoči slave dolazi sveštenik u kuću i sveti vodicu kojom domaćica mesi slavski kolač, koji seče sveštenik u crkvi i preliva ga vinom ili to radi domaćin kod kuće. Za slavu se pali slavska sveća, koja treba da gori celog slavskog dana. Gasi je domaćin u prisustvu ukućana tek uveče, pošto se najpre prekrsti. Običaj je da domaćin ne seda dok sveća gori. On po verovanju naroda mora da “dvori” slavu.

Kažu da je Đurđic po brojnosti svečara na osmom mestu slava u Srba. Đurđic je i gradska slava Novog Sada, kao i Bora.

Vučji dani

Đurđic se proslavlja isto kao i sve druge krsne slave. Ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan kao što su sreda i petak, sprema se posna trpeza. To je nepokretni praznik. Dani od Đurđica do Mratindana nazivaju se Mratinci ili vučji dani, jer je Sveti Mrata zaštitnik vukova.

U vreme Mratinaca ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Krojači i obućari odmaraju, a žene ne rade ručne radove.

U selima zapadne Srbije u ove dane su se klaliu ranu zoru na kućnom pragu, crno pile ili mlad, crni petao. Prethodno se piletu ili pevcu zaveže crnim koncem kljun da ne bi pustio nikakvog glasa. Odsečena pileća glava vezivala se crvenim koncem o verige, pa se sa njom bajalo u vreme dolaska vukova.

Na liturgijama u pravoslavnim hramovima pominje se stradanje Svetog Đorđa.

U srednjevekovnim pravoslavnim hramovima i manastirima Sveti Đorđe stoji u redu sa svetim ratnicima, borcima za hrišćanstvo, koje predvodi Sveti arhangel Mihajlo, predstavnik sila dobra i čistote novozavetne vere.

 

 

Inspiracija – pravoslavlje.net, mondo.rs, alo.rs

Fotografije: Pixabay, Youtube, kurir.rs, lobi-info.rs

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: