Zbogom, zauvek: Želim ti dobre zvezdane puteve, 2018! (VIDEO)

Draga odlazeća 2018, da se ne pravdam više kako ne umem ja to uštirkano i da miriše na promincle, ja ću to onako sirovo i iz duše. Bila si ti jedna velika godina čišćenja za mene. Da shvatim i probam da razumem da sam mnoge vozove propustila, da sam dozvolila da me pređu i prevare, da shvatim da sam toliko slaba da jedino sama sebi mogu da pomognem. Da smognem snage po milioniti put.

Tako si i krenula svoj put. Uz lepe želje, pod jorganom. Poželela sam Istanbul, sećaš se? E pa, još ga nisam ostvarila. Ali ko zna, možda jednom. Ako preživim sledeći dan, i onaj sledeći, i sledeći… Zato neću više ništa ni želeti. Lažem, hoću. Ali šta tebe više briga za to?! Odlaziš, je l’ tako?

Pa, jebem mu miša 2018! Zar si morala, baš MORALA da mi uzmeš još jednog prijatelja? Velikog čoveka, pilota i fotografa Ljupčeta? Baš on ti je nedostajao u kolekciji duša koje su se nečijim dankom obrele na površini Zemljine kore? On, koji je, očigledno, nekom karmom došao do mene i bio mi prijatelj u nevolji? Sada ga nemam. Da ti kažem hvala? Ma da se jebeš! I bez tog gubitka sam znala da moram sama.

Sama ležem. Sama se budim. Ponekad mrzim sebe. Mrzim posao koji MORAM radim. Mrzim ljude koji misle da su šefovi. Volim samo pisanje. Obožavam svoj blog. Za to ti hvala, jer si neke divne ljude dovela do mene.

Kako mi je 2017. pokazala koliko je laži i foliranja bilo u svakom odnosu koji sam imala, i kako me je spustila na kolena i naterala da oderem dušu i srce, tako si ti razotkrila one koji su do juče tvrdili da su uvek tu, uz mene i da razumeju moje probleme. Aha. Evo danas ne umeju ni broj telefona slučajno, ne daj bože, namerno da istipkaju. Ma bre, znam ja da je najlakše tako, zato, hvala i prijatno. I tebi i njima.

Donela si mi načine da zaradim. Donela si mi i to da, najzad, kažem ugnjetavačima na radnom mestu da je dosta kad je stvarno DOSTA. Niko nema pravo da oduzima moje vreme za smeh, pisanje, radovanje, uživanje. Hoćete to? Moje vreme za sve nabrojano? Platite. Dobro platite. I nemoj slučajno da me je zvao za saradnju onaj ko mi duguje novac i dan danas! Hvala.

Eh, moja 2018… Najzad si me rešila duševne i emotivne pijavice, krpeljštine koja je godinama pipke zarijala u svaku moju slabost. Najzad, imao je sreće što ga onomad ne pljunuh. Sve mislim, možda mi je falio zalet, ko zna… Biće prilike, više nikom ne ostajem dužna. Daleko mu lepa kuća, nadam se da stvarno jebe kao što se hvali po društvenim mrežama. Ali, to mene više ne dotiče.

Proterala si iz mene sve ono što sam godinama ćutala, kao što masna supa protera alavog gosta na sred slave. Sve sam izbacila iz sebe. Donela si mi spoznaju mene. Sve traume, kao lavine se obrušiše. Videh sebe kao dete od tri, četiri godine, kako plače, kako se boji. Kao dete od sedam godina koje tripi uvrede, kao tinejdžerka koja ne ume da se prilagodi, kao devojka bez samoopouzdanja… Kao osoba koja sluša svađe, krike i urlike… Videh sebe ponovo ogoljenu, kad su me slamali. Ne jednom. Preživela sam sve to, ponovo, zbog sebe.

Ali, šta je sada 2018? Zašto sada, kada odlaziš, ponovo nemam snage? Ili je imam, samo se uspavala? Ne ostavljaj me bez odgovora i ne odlazi “jer moraš“. Znam da moraš. Daj mi bar znak. Umeću da ga pročitam. I dalje za mene svaki proživljeni dan – uspeh. Kao nekom što je nagrada za ostvarenu pobedu u bilo kojoj oblasti, tako je meni novi dan kao nagrada.

Zato, kod tebe 2018. želim da ostavim sve ono što mi je na duši. Da jedu govna svi koji “pristojno” blate nekog, svi ljubomorni i zavidni, svi koji znaju šta je najbolje za mene, svi kojima je jedini argument protiv mene moja “dijagnoza” (a rekoh vam, nemam jednu), svi koji tvrde da oni sve pričaju, pišu i rade iskreno, a dvoličnost izbija kao čirevi od tifusa iz njih.

I dalje me boli nepravda. I dalje ne trpim podjebavanje “na finjaka“. Daj bre, opsuj mi mrtvu majku! Budi toliko fer, pa kaži da sam govno, ako to misliš. I da, reci mi da sam krpa kad pokazujem da ima srca u meni. Ali tad sam najmanje krpa, a najviše ono što većina ne razume i ne vidi. Tad sam žena. Koja je vodi bitku sa samom sobom.

Draga 2018, pokazala si mi koja govanca, brabonjci od ljudi koračaju kuglom zemaljskom. Pokazala si mi, da sam baš zbog svoje iskrenosti, veća od njih. Jer ću reći ono što mislim, onako kako boli. Bez onog “ko se prepoznao“. Da, ti si u pitanju i ne moraš ni da se pitaš.

Imam i ovo da napišem, 2018. Zabole me što su me javno vređali ljudi koji mi nisu ni crno ispod nokta. Sitne duše. Zabole me što neki od kojih samo očekivala da budu na mojoj strani, to nisu učinili. Stvarno me zabole. Jer u sledećoj godini, niko od njih mi neće biti važan, kao što ni univezumu nije važan tamo neki veliki prasak kad se desi u ko zna kojoj galaksiji. Taman tako.

I znaš šta? Neću kriti ni svoju radost, ni tugu. Ako poživim još malo da napišem knjigu i ostvarim svoj san. Naučila si me mnogo dok sam sedela među onim pastelnim zidovima ukrašenim slikama Gustava Klimta. A znaš koliko volim Gustava Klimta!

Plakala sam, znaš? I opet sam stavljala slušalice u uši tražeći omiljenu pesmu, da ne čujem galamu. Prvi put mi nije trebao niko da proživim sve to. Prvi put sam sve sama izgurala. Znala da se sklupčam i zaspim, popila lek za svaki slučaj, da me košmar ne bi probudio.

Imala sam sreće, pa malo sam i putovala. Čulo se i pročulo za mene. Da, priznajem ma koliko mi teško bilo, uvek sam imala osmeh. Ali i tugu. Lomila su se koplja. Nikad nisam znala koja će strana da prevagne. Depresijo, jebem ti… Granični, tebi jebem još više, ali se borim. I ne zameri 2018. što sam utehu tražila u lekovima i alkoholu. Ne zameri. Dok sam živa, učiću.

Draga 2018, donela si mi dobre ljude koji su verovali u moje znanje. Znanje o istoriji, o Turskoj, o turizmu. Svi oni su učinili da verujem u sebe. Moji tekstovi kao moja deca, moj blog kao deo nečeg mnogo većeg nego što je obično mesto na internetu.

Na mom stolu i dalje stoji Buda od slonove kosti. On me je “hrabrio” kroz uplovljavanje u druge svetove. Tu je i Deda Mraz na šolji, jer čarolije postoje. Tu je i moj “kamen čuda” sa runom, jer čuda se dešavaju. Tu je i uramljen crtež koji mi znači kao žednom kap vode. Zabole me što neki tamo ne veruju u njih. Ja verujem, i to je dovoljno. Energije su svuda oko nas.

I znaš šta? Opraštaću i dalje. Pružaću prilike i dalje. Jer tako je najbolje. Bar ću biti mirna, jer ću znati da sam sve učinila.

Hej ti 2018! Znaš i da sam počela da pišem knjugu? Jesam! I to je, pored mog bloga, najbolja stvar koja se trenutno dešava. Hoćeš da znaš kako počinje?

“Sestra Milica je ušla u bolničku prostoriju. Teško je disala, a plava kosa lepila joj se po obrazima. Niska, vitke figure, ali neprijatnog glasa, na svoje pacijente je gledala kao na nesnađene mučenike koje je život doveo njoj pred noge da ih izvlači iz blata. Ipak, to nije radila. Imala je ćerku čije je ime nosila oko vrata, ponosna što bar njena jedinica nije slučaj poput toliko već uzaludnih slučajeva u prostoriji. Pacijente je puštala da sami pronalaze uzrok patnji i rešenje. Uz njen glas i nastup stroge, rogobatne žene, to nije bilo lako.

Čim je ušla u prostoriju i zamolila “predsednika grupe” da stavi znak “NE UZNEMIRAVAJ” na prednju stranu vrata, Milica je umorno sela na čelo sobe i namestila naočare, na vrh nosa. Onako kako rade sve žene koje su već duboko zagazile u menopauzu. Sve što je trebalo da već zna napamet, ona je čitala.

Vrućine su krenule ranije i vazduh je već u maju postao težak. Nekoliko pacijenata koji su i po toploti ražili prolaz u drugi svet, raspodelilo se po stolicama i autogeni trening je mogao da počne.

  • Zatvorite oči, ruke spustite pored tela ili na natkolenice, noge neka su blago rastavljene, stopala blago u stranu…

Kao da je neki kovitlac ušao u belu prostoriju. Osetili su ga oni sa najtanjim duševnim membranama. Na krovu zgrade preko puta, dva pala anđela su gledala u prvacu svojih novih žrtava. Grobljanska tišina. Kao da je svet stao. Ni zvuka, ni glasa, ni lepet krila. Ni ptica, ni miš, ni buba. Tišina. Samo je Miličin glas razarao tu sablasnost. Soba je poprimala oblik pakla, ali to nije osećala ni ona koja je iritirajućim glasom pacijente uvodila u drugu dimeneziju. Arazjal i Ramuel su čekali da pakao bar jednoj osobi postane blizak i, odnekud, poznato mesto. Čekali su da druga dimenzija osvesti žrtvu, probije joj slabu nit do duše da bi njih dvojica nesmetano mogli da deluju.

Plavuša se uskomešala. Preko puta nje, trzaj ramenima krupnog, svetlog čoveka odao je da nešto van prostorije utiče na njih. To, naravno, niko nije video. Za njih dvoje, bio je to samo još jedan autogeni trening za koji je sestra Milica bila raspoložena. O, kakvo pogrešno ubeđenje! Milici se žurilo kući i jedva je čekala da završi sa ovim, podeli terapiju i nestane.

Arazjal i Ramuel su već poznavali ove duše.  Njihove žrtve su vrlo transparentne. Bile su takve u svim reinkarnacijama, u svim oblicima. Prepoznavale su se po svojoj muci, u svom ponašanju. U ovom životu, sedele jedna naspram druge. Davna, zagubljena sećanja su odredila kako da se smeste. Da se dobro pogledaju.” 

Ljudi će u ponoć imati želja. Milion i jednu. Ja neću imati ni jednu. Lažem. Imaću. Ali ona neka ostane moja tajna. Tajna koju će prepoznati onaj koji treba. Sad kad već odlaziš, red je da se izljubimo. A možda i ne moramo. Ajd’ uzdravlje i budi nekoj planeti ili galaksiji bolja nego što si nama bila. Ipak si ti relativna i nepostojeća, baš kao i vreme.

Neka su ti zvezadani putevi prohodni, 2018!

 

P.S. Izvinite zbog psovki!

P.P.S. U tekstu su korišćene skoro sve pesme koje sam volela u 2018.

 

Fotografije: Pixabay

Ostavite komentar

%d bloggers like this: