Zaljubljeni vladika: Sentimentalni i strastveni Njegoš kakvog ne znate

Noć skuplja vijeka

„Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile; 
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka; 
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide; 
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti – 
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli, 
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi…
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže; 
znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave…
Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!“

Mnogi ćete se ovih dana setiti najvećeg od najvećih Crnogoraca. Vladike Rada. Ili Petra II Petrovića Njegoša. Čoveka koji je zadužio Crnu GoruGorskim vijencem“ i ostao u korenu crnogorskog bića kao iskra koja ne bledi. Zato tvrdim, jedan je Njegoš. Jedan je i za mene. Jedini. Jedinstveni.

Pričali su ljudi onoga vremena da je vladika Rade Tomov Petrović je bio neverovatn čovek. Po pesmi iznad zaključujete kakav je um bio, a o stasu da ne govorim. Na žalost, život nam nekad izabere drugačije puteve od onih za koje smo nadareni. To je bio slučaj i sa vladikom Radom.

Zapravo, vladika Rade bio je pre za svetovni život nego za duhovni, posvećen crkvi. Međutim, njegovom narodu je u tom trenutku potrebniji bio starešina i spasilac. Tako se Petar II Petrović Njegoš, ne pitaći se ništa i na volju drugih, već u 17. godini zakaluđerio i preuzeo tron od svog strica. Čim su ga cetinjski i bokeljski kaluđeri naučili da piše i čita, počeo je da piše pesme.

Sveštenička mantija ga nije udaljila od žena

S početka 19. veka granice Crne Gore nisu bile utvrđene, postojao je plemenski savez. S evropske tačke gledišta, Crna Gora je bila deo Osmanskog carstva. Njegoš je postavio temelje moderne crnogorske države raspodelom vlasti, uvođenjem poreza, spojivši duhovnu i svetovnu vlast. Međutim, nije uspeo da sebe ubedi u to da je ženska ćud prevrtljiva i „smiješna rabota„, kao što je onomad pisao. Ni mantija ga nije ubedila u to, a sam je svojim stasom i mudrošću privlačio poglede i uzdahe mnogih žena i bio deo njihovih maštarija i neprospavanih noći. Poznato je da im nije odoleo.

Boravivši u Italiji kad i Njegoš, pesnik Ljuba Nenadović je pričao da su se oko crnogorskog vladike otimale najotmenije gospođice i gospođe. Nije isključeno da je i u Rusiji zaveo neku od ćerki gubernatora. Zna se da držanju, stasu i rečima nije mogla da odoli ni Milica Stojadinović Srpkinja, kao ni on njoj. Njegoš je je onomad govorio: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!„. Ipak, nije isključeno da su Crnogorke ostale imune na ovakvog đetića!

Događaj na koji sam nabasala se u ono vreme dobro sakrivao. Desilo se to u Perastu 1844, gde se vladika odmarao. U blizini je živela jedna „žena mlada, ali soko sivi„. Privuklo ga je to što nije bila „plašljiva jarebica„, kao što su tad bile crnogorske devojke. Odmah su se iskre javile. Nije poznato kako se ova lepotica zvala, ali se njen lik može videti iz zapisa koje je vladika ostavio u raznim svojim delima. Posebno su ga opili i zavodili njen osmeh i oči.

U takvom raspoloženju vladika Rade je u Perastu napisao svoju jedinu ljubavnu pesmu, i o tome je zabeleženo sledeće: „Ovu pjesmu nosaše Vladika jednako za kolanom, pa kad se povrati na Cetinje, jednoga dana izvadi je iz kolana pa je pročita svome ađutantu. Ta se pjesma odlikovala od sviju njegovi pjesama. U njoj su se okupile sve miline i dražesti, a i ta bi se pjesma morala nazvati krunom njegovije pjesama. Iskaše mu je ađutant da je dade, a on se nasmija umiljato, pa će reći: „A kako da ti je dam, zar da pečataš u novinama? – Zaslužuje da se svuda pečata, odgovori mu ovaj. – A, kako bi izgledalo: vladika, pa da piše pjesmu od ljubavi? Ne dam!

Zaljubljeni vladika

Profesor Andra Gavrilović je 1928. godine održao u Beogradu predavanje o Njegošu. Tada je prvi put pomenuo da je veliki vladika bio čovek od krvi i mesa, sa izrazitim osećanjima. Profesor je tvrdio da je lepotica iz Perasta odgovorila na ljubav velikom Njegošu. Naime, vladika je papirić sa svojim stihovima i osećanjima, nosio stalno ispod svešteničke mantije „na strani srca“. Bio je to jedini svedok njegove ljubavi i strasti. Kad je za tu pesmu saznao vladikin sekretar, listić je istog dana spaljen, a Njegoš je plakao kao dete nad pepelom.

Nešto više od pola veka posle vladikine smrti, drugi rukopis istih stihova pronašao je u Petrogradu istoričar književnosti Pavle Popović. Pesma je objavljena „Bosanskoj vili“ 1913. godine pod prvobitnim, pesnikovim naslovom „Noć skuplja vijeka„. Kad se malo zadubite kao što su se zadubili neki tumači, jasno je u pesmi opisano osećanje mnogo dublje od obične slike ljubavnog doživljaja u zvezdanoj noći pod zvezdama u Perastu 1844. godine. Dvoje ljudi su se spojili, desila se strasna ljubav koja se podigla iznad svega. Bila je to noć skuplja i večnija od vremena. Ispevana u prvom licu, bila je to vrlo smela pesma o najskupljoj Njegoševoj noći, zabranjena vladaru koji se zavetovao na celibat. Svi danas znamo da celibat nije poštovao.

Njegoševa ljuba bila je prisutna više od pesme. Opevao je on nju kao rajsku devicu. Prisutna je i u „Gorskom vijencu„, gde kroz usta Mandušića Vuka govori sam pesnik: „Kad je viđu da se smije mlada, svijet mi se oko glave vrti„. I još: „Al je đavo, ali su mađije, ali nešto teže od oboje.“ Posebno se u znamenitom epu o vladiki Danilu ističu devojčine „sveštene kapi“ (oči) koje „gore življe od plamena“. Zbog tih očiju i zaraznog smeha vrzmalo se po glavi baš pesniku, a ne njegovom junaku Vuku da je ugrabi, „pa s njom beža glavom po svijetu„. Navodno, pojavljuje se i u „Luči mikrokozmi“ gde je Njegoš čitavu prirodu predstavio kao ženu gledajući kroz svoju lepoticu.

Visok, sa ožiljkom

Inače, po fizičkom izgledu Njegoš je, za ono vreme, bio veoma visok, između 191 i 193 centimetra. I Njegoševa lobanja je velika. Čelo je blago nagnuto, sa malo naznačenim čeonim kvrgama. Imao je lom čeone kosti, što je ostavio traga na kostima i ožiljak iznad levog oka.

Težina vladikinog mozga iznosi 1.995 grama. Ispred vladike je jedino Turgenjev, koji ima najveću masu mozga od 2.012 grama. To sve spada u natprosečne mase mozgova.

Povreda iznad leve obrve bila je veoma velika, a desila se u dečjem uzrastu. P.A. Rovinski je pisao: „Bolest, koja je odjednom zadesila Vladiku i koja se tako brzo razvila predstavlja zagonetku. Jedni to pripisuju padu s konja i jakoj ozledi, što mu se desilo dok je još bio mališan„. Francuz Befon, opisujući Njegošev stas, napisao je „njegovo visoko čelo sa ožiljkom od udarca sablje„.

Austrijanac Ludvig August Frankl susreo se sa Njegošem u Beču 1847. On opisuje vladiku Petra II i opisujući čelo, kaže: „Po silnoj mirnoći i snazi tog čela, tih očiju, moraš poznati sina kršne Crne Gore; ožiljak nad levim okom pokazuje udar sablje dimišćije„. S druge strane, antropološke analize Njegoševe lobanje donose zaključak da je povreda verovatno nastala u Njegoševoj ranoj mladosti, pre puberteta.

 

Inspiracija: rastko.rs, vesti-online.com, vijesti.me

Fotografije: Wikipedia, Flickr

Оставите одговор