Zaljubljen u život: Čovek kome dugujemo svaku zaljubljenost, svaku romantičnu rečenicu, najživiji od svih pesnika (VIDEO)

“Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima”.

Miroslav Mika Antić

Bio je jednom na ovoj Zemlji jedan pesnik. Zvao se tako obično, a ni po čemu nije bio običan. Miroslav Mika Antić. Čini se da je pisao pesme kao da povlači liniju, lagano i slobodno, i uticao je na svakog od nas koji smo ikada uhvatili čitanke u ruke. Naučio je da cenimo ljubav kao nešto najvrednije što možemo da dobijemo. I bio je u pravu.

Iznedrila ga je banatska ravnica jednog marta 1932. u Mokrinu.  I kao da je znao da na ovoj Zemlji neće biti dugo, uradio je za potonje generacije plavih čuperaka sve što je mogao, a mogao je – mnogo! Išao je u osnovnu školu usvom rodnom selu, a onda je gimnaziju u ratno vreme pohađao u Kikindi i Pančevu. Najzad, skrasio se u Novome Sadu. Da li se skrasio? Uvek ga je potajno vukla beogradska “Poslednja šansa” i taj boemski duh.

Rođen u ravnici

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima“.

Prvu pesmu koja, kako je sam umeo da kaže, i nije baš njegova je objavio 1948. godine kao šesnaestogodišnjak u beogradskom časopisu “Mladost“, a prvu knjigu pesama “Ispričano za proleća” dve godine kasnije. Ta prva pesma bila je ukradena pesma Desanke Maksimović, čiju je zbirku dobio od učitelja. Tako jednostavno, neki ljudi odrede naš put. Mikin je tog trenutka bio obeležen.

Dok je živeo, bio je vrlo ovozemaljski Mika. Mika iz “Vodovoda i kanalizacije”, Mika bokser, prvak Banata. Mika, zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, obrađivao je drvo, umeo da napravi krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konfaransije... .

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod“.

Uređivao je list “Ritam” i uređivao Zmajev “Neven“. Na kraju svi ga znaju kao pesnika. Onog koji je pronikao u dubinu ljudskog bića, do svake naše niti, onaj koji govori o ljubavi, podesća šta smo izgubili u detinjstvu i uzdiže život na pijedestal.

Ne mogu da zanemarim činjenicu da je bio moj kolega i da je od 1954. je bio novinar u novosadskom “Dnevniku” gde je kao i u novosadskoj novinsko-izdavačkoj kući “Forum“, uz manje prekide, radio sve do smrti.

Pre smrti pisaću ono malo što znam o životu ovog čudotvorca pisane reči. Družio se sa boemima, kakav je i sam bio. A to su, neretko, najzanimljiviji ljudi. Kažu da je dao ime čuvenoj beogradskoj kafani “Poslednja šansa“.

Zaljubljen u život

Ljubavni život Mike Antića je ono što je zaokupljalo pažnju, a on ga je krio “kao zmija noge“. Poput svakog boema, borio se sa dve ljubavi. Neka me isprave oni koji su Miku znali bolje nego ja. Borio se sa alkoholom i ženama. Ostao je veran samo životu, čini se. Ili su to bar ostale njegove pesme, posle njega. Prema pesnikovim rečima, doživeo je mnogo ljubavi koje je pretvorio delimično u poeziju. Prvo se oženio Ljubicom, pa Svetlanom koja mu je rodila četvoro dece. Treći put, srce mu je uzela Smilja, koja mu je rodila dva sina. Nasledici su mu podarili šestoro unučadi.

U svojoj autobiografskoj knjizi “Šaka soli” Mira Stupica je zapisla kako se njoj udvarao veliki Mika Antić. Naime, kad joj je preminuo suprug Bojan Stupica, glumica se trudila da što više radi, da ne bi upala u depresiju. Prihvatala je sve poslovne ponude.

Bila je skoro ponoć kada smo se te 1971. godine, posle napornog snimanja ljubavne scene sa Batom Živojinovićem u filmu “Doručak sa đavolom” Mike Antića, našli za stolom hotela na Petrovaradinskoj tvrđavi. Prvi smo stigli Mika i ja. Situacija za ćutanje od umora, tek poneka reč.

  • Dobra ti je bila ljubavna scena s Batom.
  • Misliš? – kažem.
  • Da. Odlična. A šta osećaš kad se ljubiš s partnerom?
  • Pa ne osećam ništa. Radim.

Stajala sam satima na jednoj nozi, sva sam se ukočila. Vetar je bio leden. Mislila sam kako će mi se na platnu videti crvenilo nosa.

  • Jesi li sama? Imaš li nekoga?
  • Ne, nemam.
  • A ja sam zaljubljen.

Smešim se.

  • Blago tebi.
  • Zaljubljen sam u tebe.
  • Šališ se?
  • Ne šalim se. Jesam.

Ćutim, ne znam šta da kažem, volim ga i moram da budem pažljiva. Uzimam ga za ruku.

  • Miko moj, ja sam jedva jednog genija preživela, drugog sigurno ne bih uspela.

Prećutkujem alkohol. On pije i netremice me gleda.

  • Znaš, ne mogu da radim ako nisam zaljubljen.

Meni laknu, pošto je on tako uopštio problem.

  • Pa ima toliko lepih žena oko tebe, samo ih pogledaj, i sve te obožavaju.
  • Da, ali ja volim tebe.
  • Volim i ja tebe, Miko – kažem prijateljskim tonom i sa toplinom.

Mršti se, razumeo je. Prilazi stolu novinar Tika Ilić.

  • Kakve ja to ljubavne izjave čujem, ko je u koga ovde zaljubljen?
  • Ja sam zaljubljen u Miru Stupicu!  – viče iznerviran Mika.

Srećom, restoran je prazan. Tika ga smiruje.

  • Pa dobro, nije to ništa novo, svi smo u Miru Stupicu od rane mladosti bivali zaljubljeni i, kao što vidiš, svi smo preživeli, pa ćeš i ti. A vama pesnicima, ne treba baš mnogo ni verovati.

Mika, razljućen, vadi list papira i piše: “Miroslav Antić je zaljubljen u Miru Stupicu. Ovo potpisuje Miroslav Antić”.

  • Deco, umorna sam, idem da spavam, imaću sutra velike podočnjake.

Odlazim ostavljajući papir na stolu. Prošlo je 20 godina od tada. Mike odavno nema. Javlja mi se Petar Slovenski.

  • Svratiću da ti dam nešto što ti šalje naš stari drugar Tika Ilić.

Gledam, čitam, smešim se. Pazi, sačuvao Tika. E, pa lepo, čuvaću i ja, čuvaću za moju unuku Miju, da se hvali kako je jedan veliki pesnik bio zaljubljen u njenu baku, čitavo jedno veče“, zapisala je Mira Stupica u svojoj knjizi.

Možda nije umeo sa alkoholom i žemnama, ali sa rečima je umeo. Mika Antić napisao je oko 30 dela. Među njima su zbirke pesama “Plavo nebo”, “Roždestvo tvoje”, “Psovke nežnosti”, “Garavi sokak“, “Koncert za 1001 bubanj“, “Kikinda“. Pesme za decu “Plavi čuperak”, “Poslednja bajka“, “Nasmejani svet“, “Šašava knjiga“, “Prva ljubav“, “Svašta umem“, radio-drame “Otužni marš” i “Povečerje“… Radio je na filmskim projektima “Sveti pesak“, “Široko je lišće“, “Strašan lav“.

Pesme Mike Antiće prevođene su na ruski, makedonski, engleski, albanski, turski, mađarski, slovački, češki, francuski, rumunski, poljski, slovenački… U Njujorku krajem sedamdesetih u okviru antologije poezije i proze iz celog sveta “Novi smerovi “objavljeni su i njegovi stihovi “Besmrtne pesme“.

U knjizi “Sutradan posle detinjstva” Nemanja Rotar, sestić velikog Mike predstavio je život velikog pesnika. “Pamtim ga kao eruptivnu i pričljivu ličnost. Kada bi dolazio u dom moje bake Melanije sve je bilo podređeno tom svečanom činu. Servirala su se jela koja je on voleo, pratilo se šta on priča, Antić je dominirao u svakom smislu. Miroslav je živeo svoju poeziju. On je svakako prezirao banalnost i monotoniju malograđanskog svakodnevlja. Opirao se da robuje svim tim ustaljenim poslićima i ritualima koje pokorno izvršavamo kako bismo opstali u ovom stadu zvanom čovečanstvo“, rekao je Rotar.

Van pravila, uvek svoj

O svom ujaku, mladi Rotar je govorio onomad za dnevni list “Politika“: “Kršio je pravila kada god je to mogao, pa i po cenu vlastite slobode. Jedanputa mi je moja tetka Mirjana pričala kako je u mladosti provela samo jedan dan sa Mikom. On je pozvao u Novi Sad da vidi kako on živi i gde radi i čime mu je ispunjen dan. Krenuli su rano zorom u redakciju, pa svratili prvo u jedan, pa potom u drugi bife, najposle stigli u redakciju, pa onda opet posetili jednu, pa drugu kafanu, pozorište, književni klub, obišli kuće dunavskih alasa, kusali prvorazredna jela i sve to vreme se susretali i razgovarali sa mnoštvom ljudi. Vratili su se kući u sitne sate. I tek što je granulo novo jutro Mika je drmusao svoju sestru da ustane ne bi li sve to ponovili, a ona je samo umorno rekla: “Miko, ne mogu, zaista, ja se vraćam u Pančevo”. Izdržala je samo jedan oktanski, pesnički dan“.

Dok je bio dečak, Mika se redovno javljao baki i deki koji su živeli u Mokrinu. Kasnije je majci i ocu slao razglednice sa svih meridijana. Bio je vezan za majku Melaniju. U vreme kada ga je bolest primorala da ostane kod kuće i slika, bio je srećan što je Melanija došla iz Pančeva da bude uz njega. Kada se spremala da se vrati kući rekao joj je:

  • Nemoj da ideš, mamice, tako mi je lepo sa tobom. 

Ona nije ostala, a pesnik je preminuo posle nekoliko meseci, u svom domu, u ulici Mihala Babinke, u Novom Sadu.

Onog dana kada je Mika preminuo, a leto je tek krenulo, 24. juna 1986. godine, prošla je kažu ponoć, uveliko. Tada je otvoreno Mikino pismo adresovano na Dudu iz komšiluka, koje je potvrdilo pesnikovu želju da izmakne zamkama banalnih govora i  posmrtnih slova.

Dudo,

Kada me budu iznosili, neka pročitaju ,”Besmrtnu pesmu”. A kada me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira “Piro manda korkoro”. Niko ne sme da mi drži govor. 

M. Antić

Tako je i bilo. Neki stihovi, napisani davno pre, su podsećali na njegovu tvrdnju kako će zauvek živeti.

Bosonoga pesma

Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.

Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan.

Izađi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

Ekspres za sever

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Uspavanka na domak svitanja

Treći deo

Kad voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.

Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.

Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.

Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.

Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?

U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.

Romansa

  • Jesi l moje

Najmoje?

  • Jesam tvoje

Najtvoje.

  • Da ti sviram u ušima?
  • Da mi kupiš dve firange od cica.

Al’ da budu na cvetiće.

  • Da zakačim viljuškama
    na ragastov od pendžera.
  • Da me mrze sve komšije.
  • Da ja imam samo tebe.
  • Da ti imaš samo mene.
  • Da ne uđe ni Mesec ni Sunce.

Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendžer,
kroz taj pendžer pun cvetića,
da je život nešto naše,
najnaše.

  • Da je život nešto tako lepo
    kao u samoposluzi “Zvezda”.
  • Jesi l moje?

Najmoje?

  • Jesam tvoje.

Najtvoje.

Malilini

Mora biti da sam pošašavio
– načisto.

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.

Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.

Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta ću bez tebe.

Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,

  • udaćes se za nekog
    dok se vratim, nesrećo.

Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
– načisto.

Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.

Ima takvih u ciganskom rodu
i jos lepših – barem hiljadu.

Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta će meni braća,
pa da se u tebe zaljube.

Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i mater bi moju pretvorila
u vrbu.

A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja – priznajem!

Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.

Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.

Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćeš moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćeš moje srce.

Ja žvaćem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaćeš moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.

Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.

Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.

Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.

Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.

Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!

Eto vidiš šta govorim.
sve – koješta.
šalim se.
Oprosti.

Mora biti da sam pošašavio
– načisto.

Ti i ja

Taman odrastem – ti podetinjiš.
Taman podetinjim – ti odrasteš.
Uvek mi bežiš za jedno juče.
Uvek si daleko za jedno sutra.
Taman za ništa.
Taman za sve.

 

Inspiracija – politika.rs, 013info.rs, ekspres.net, inter-caffe.com

Fotografije: luftika.rs, 013info.rs, hiperboreja.blogspot.rs, iserbia.rs, parkic.blogspot.rs, avlija.me, 6yka.com, lepotaizdravlje.rs

2 thoughts on “Zaljubljen u život: Čovek kome dugujemo svaku zaljubljenost, svaku romantičnu rečenicu, najživiji od svih pesnika (VIDEO)

  1. Očigledno da je to bilo jedno drugo vreme, mislim svakako da je tako. Boem danas ne postoji. Mislim da veliki umetnici, poput njega, ne mogu da budu srećni u punom smislu te reči, da lutaju u svojim ljubavima, a da sve to što žele stave na papir (danas su retkost). Danas je ljubav dobila novu formu, za mene lično jeftinu, zato i nema više ljudi poput njega – boema umetnika. Ali dobro, ima nas koji se trudimo da otrgnemo velike ljude od zaborava, hvala Nataša na ovom veoma korisnom tekstu 🙂

  2. Bilo je drugo vreme, i drugi ljudi. A onda je došlo ovo danas. Kad se meri, kad se seče, kad se odmerava i “tvrdi pazar”… Nema tu mesta za boeme, ni za ljubav. Hvala ti 🙂

Ostavite komentar

%d bloggers like this: