Zabranjena ljubav ovekovečena u pesmi: Emocije velikog vojskovođe pretočene u starogradsku numeru (VIDEO)

Put ljubavi ponekad je trnovit i bolan. Ponekad baš taj put odredi dalju sudbinu. Pogotovu ako je ljubav neostvarena. Verujem da ćete svi kad pročitate ovaj tekst dugačije tumačiti pesmu koju kafanski i skadarlijski muzički znalci pevaju pod  imenom „Milkina kuća na kraju„. Jedno pitanje za vas. Da li znate ko je Omer paša Latas? Čovek koji je od sukoba sa zakonom, Srbin iz Like, dosegao najviše položaje u Osmanskom carstvu. Ne bi bila dovoljna ni dva bloga da mu posvetim. Ovako, uživajte u skraćenoj verziji jednog burnog života i jedne ljubavi. Latasova ljubav bila je Milka Brkljačić i njima dvoma posvećujem ove redove.

Veliki Omer paša Latas je rođen 1806. godine u selu Janja Gora kod Plaškog, na Latasovom brdu u Lici, kao Mihailo Latas. Poticao je iz oficirske porodice graničara. I sve bi bilo idilično i potpuno izvesno za njega, jer mu je sledovala uniforma austrougarske vojske. Porodica Latas bila je smeštena u Ogulinu. Napadi Turaka nisu bili česti, pa je odbrana imala više slobodnog vremena. Omer pašin otac Sofronije u tim dugim pauzama od vojevanja bacio se na kartanje. Da iver ne pada daleko od klade dokazuje i priča da ni Mihailu nije mnogo trebalo da se ugleda na oca. Tako su otac i sin postali i nerazdvojni ortaci u kartanju. Da baš nisu bili vešti kao Boža pub dokazuje činjenica da su upali u velike dugove.  Da ne bi ukaljali svoju oficirsku čast, morali su novac što pre da vrate onima čiji su prsti bili lepljiviji.

Da bi vratili dugove, otvorili su vojnu kasu koja je bila poverena Sofroniju, inače potporučniku. Novca nije bilo dovoljno da bi izmirio sve dugove. Ubrzo je otkriveno da je neko olakšao vojnu kasu. Vrlo brzo su na videlo izašla imena oficira koji su bili umešani u skandal sa kasom, a neki su bili povezani sa bečkim dvorom. Novinari su doznali za to i priča je poprimila ozbiljne razmere.

Događaj nije mogao da prođe bez uplitanja najviših instanci. Vojna državna komisija je dobila zadatak da utvrdi ko su krivci za krađu, tačnije da vide ko će biti žrva celog skandala. Nisu morali mnogo da traže. Prvo, neki oficiri su lišeni činova, a među njima je bio potporučnik Sofronije. Neki su otišli u penziju, a neki u zabite kasarne. Kola su se slomila na kadetu Mihailu Latasu, koji je optužen za lopovluk i pretio mu je vojni sud.

Ljubav ne bira, već se dogodi

I baš tad, te 1827. u Gospiću se rasplamsava ljubav između markantnog kadeta Latasa i lepe Milke Brkljačić, ćerke bogatog trgovca Jovana. Negde se pominje i da se zvala Smilja, pa čaki Belka. Milkina porodica je iz Smiljana došla u Gospić, pa su se kao dođoši naselili na kraju sela, kako i pesma kaže. Njen otac nije odobravao ćerkinu ljubav, jer je Latas nosio austrijsku uniformu, a uz to je bio glavni osumnjičeni za nastali skandal. Sve je to bio dobar razlog da patrijarhalno vaspitana devojka bude naterana da zaboravi Latasa.

Šta se desilo posle? Prvo ću ispričati o sudbini pesme, pa potom o sudbini Mihaila Latasa. Priču o zabranjenoj ljubavi je znao i tadašnji arhimandrit, a onda i vladika Nikanor Grujić. Ovaj rođeni učeni Baranjac koji je službovao u Plaškom čuo je priču o Milki i Mihailu. Priču je sročio u pesmu. Kako crkva nije dozvoljavala takav vid izražavanja, arhimandrit Grujić je pesme pisao za svoju dušu pod pseudonimima i na drugim jezicima. Kad se upokojio, u aprilu 1885. u njegovoj ćeliji pronađene su pesme koje je crkva odmah spalila. Nekim čudom, pesma koju danas svirci rado sviraju po kafanama je ostala netaknuta. Istog meseca, posle smrti vladike Gruića, došla je do Jovana Jovanovića Zmaja i on je pesmu objavio u svom časopisu „Javor„. Samo ću da napomenem da se opus vladike Grujića često izvodi u kafani, a njegova pesma je i „Lulo moja srebrom okovana„.

Što se notnog zapisa pesme tiče, ona je pretrpela manje varijacije. Kompozitor Kornelije Stanković je za ovu pesmu uradio muziku. Najstariji notni zapis potiče iz 1895. iz Bačke, iako je Stanković posedovao zapis iz „Dežalićeve pjesmarice“ iz 1872. gde pesma nosi naziv „Ja prođoh snužden„. Pesma se s kraja 19. veka pevala u oblasti takozvane vojne granice i Krajine.

Od kockara do velikog vojskovođe osmanske vojske

Vratiću se na sudbinu Omer paše Latasa. Tu na granici Austrougarske i Turske Miahilo Latas odjednom nestaje 1827. Za njegovu glavu nudili su veliku nagradu. Prvo je prebegao do Glamoča gde je čuvao stoku, pa je došao do Vrbasa. Tu je upoznao trgovca Hadži-Aliju Bojića kod koga se zaposlio. Trgovcu se dopadalo što je Latas bio snalažljiv, a  znao je i jezike poput nemačkog i italijanskog, što je bio veliki plus kod bavljenja trgovinom. Malo po malo, Hadži Alija je Mihailu predložio da pređe u islam i poturči se. Nije se Mihailo mnogo dvoumio. Postao je musliman i oženio se gazdinom ćerkom.

Ni u Srbiji nije dugo imao mira. Lako su došli do njega austrougarski špijuni, pa se opet dao u beg sada već kao Omer efendija. Latas je došao do Gruže, gde je bio učitelj. Međutim, agenti su došli i do Gruže. Spretnog Latasa iz austrougarskih kandži spasio je lično knez Miloš uputivši ga u Tursku i davši mu savete da Turskoj baš trebaju ljudi kao što je on.

Omer efendija Latas stigao je u Vidin, postao državni službenik i potvrdio svoju novu veroispovest. Ubrzo je došao i do Stambola i, kao što to obično biva kad sudbina uplete prste, postao učitelj crtanja prestolonasledniku Abdulu Medžidu. Čim je prestolonaslednik postao sultan, Omera je imenovao za savetnika. Od tada sve kreće vrtoglavo u Omerovoj karijeri. Postao je serasker, to jest brigadni general, pa mušir ili maršal i paša.

Sva ta zvanja nije dobio zbog toga što je družbovao sa sultanom. Sve je zaslužio, jer je bio izuzetan vojnik. Bio je neprevaziđen u gušenju pobuna. Ugušio pobune u Siriji, Albaniji i Kurdistanu, 1848/49, sa Rusima okupirao dunavske kneževine, slomio je 1850. ustanak bosanskog begovata na čelu sa vezirom Husein-kapetanom Gradaščevićem, pa je oko hiljadu najuglednijih aga i begova pozatvarao, a njih 400 u okovima poslao za Stambol. Zbog velike surovosti, Latas je jedno vreme boravio u Bitolju. Krenuo je na Crnu Goru, ali su ga u tome sprečile Rusija i Austrija. U Crnoj Gori i danas kad neko hoće da opiše nekakvo veliko zlo, često se da čuti da je to bilo „k’o za Omer-pašinih godina„.U Krimskom ratu je 1853. godine zapovedao turskim snagama na dunavskoj liniji i dobio titulu serdari ekrema, što znači velikog vojskovođe.

Sa engleskim i francuskim saveznicima je učestvovao u opsadi Sevastopolja i u borbama na Kavkazu. Surovo se obračunao sa ustanicima u Mesopotamiji, a 1861. godine ponovo udario na Crnu Goru koju su, opet, spasile velike sile. Na njegovom udaru potom su se nasli i grčki ustanici na Kritu. Kasnije Omer paša je svoje postupke prema Crnoj Gori  pravdao rečima „samo moje srpsko srce i osećanje rukovodili su me te nisam skrhao Crnu Goru. Odugovlačio sam dalji napad i slao u Carigrad izveštaje da nije vredno da turska vojska gine za gole crnogorske stene i vrleti. A time sam dao vremena te su se Rusija i Evropa zauzele za Crnu Goru i spasli je od sigurne tadašnje propasti, prema broju turske vojske pod mojom komandom„.

Šašinci pričaju priču

Izvesno je i to da je Omer paša Latas bio ne samo dobar vojnik, nego i posebno vešt i ubedljiv govornik i veliki propagator. U prilog tome stoji govor koji je svojim vojnicima održao u Krimskom ratu. O svemu ovome ću detaljnije pisati kad budem blog post posvetila samo Omer paši Latasu. Za to vreme, možete da pročitate knjigu „Omer paša Latas“ od Iva Andrića.

Veliki vojnik Omer paša Latas umro je u Istanbulu 1871. godine. Imao je 65 godina. Ono što je poznato je da je imao nekoliko žena i da je ostavio brojno potomstvo. Ova priča o njemu, ali i mnogo više se može čuti u sremskom selu Šašinci, gde žive potomci porodice Latas, doseljeni krajem 19. veka. Ovi Latasi ne znaju ni jednog od potomaka čuvenog paše.

Poslušajte pesmu „Milkina kuća na kraju„:

 

Fotografije: Wikipedia, Pinterest, cro-eu.com, answers.com, ludwigsalvator.com