Zaboravljena poslednja vizantijska carica, srpskog porekla – Jelena Dragaš: Grčka je slavi, u Srbiji jedva da je neko zna

Ovo je priča o srpskoj princezi koja je skoro šest decenija sedela na carigradskom prestolu i bila majka dvojice poslednjih istočnorimskih careva. Poslednja vizantijska carica Jelena Dragaš Paleolog, u monaštvu poznata kao Ipomonija, bila je praunuka kralja Stefana Dečanskog. Njen otac, srpski velmoža Konstantin Dragaš rođen je u braku sevastokratora Dejana i Teodore, ćerke Stefana Dečanskog. Jelena je postala gospodarica Romeja udajom za Manojla II Paleologa, kao jedna od retkih carica slovenskog porekla i jedina srpskog.

 Srpska princeza iz roda Nemanjića na carigradskom dvoru

Princeza Jelena rođena je 1364. godine, iz prvog braka njenog oca Konstantina Dragaša Dejanovića i nepoznate plemkinje. Neki tvrde da joj je majka bugarska plemkinja Kera Tamara, ali to nije sigurno. Konstantin Dragaš Dejanović je u narodnoj poeziji poznat kao drug Marka Kraljevića pod nazivom beg Kostadin. Prestonica njenog oca bio je Velbužd ili današnji Ćustendil, što na turskom zvuči Kjustendil, a znači “Kostantinova banja“. Konstanitn Dragaš poginuo u bici na Rovinama 1395. godine, kao vazal Bajazita I. Povodom smrti svog oca, Jelena je u oktobru 1395. godine zajedno sa mužem darivala prestoničkom manastiru svetog Jovana Preteče 500 zlatnih perpera, za dušu, kako je ostalo zabeleženo, “blaženog i velikoslavnog gospodara Srbije, gospodina Konstantina, oca moćne nam i svete gospodarke i vladarke“.

Iz palete likova koji su tokom 1123 godine sedeli na carigradskom prestolu, jedan je poseban. Zaboravljeni lik carice Jelene Paleologine.

Konstantin Dragaš Dejanović, Jelenin otac

Jelena, direktna potomkinja srpskih vladara Stefana Nemanje, Stefana Prvovenčanog, kraljeva Uroša, Milutina i Stefana Dečanskog, prema sačuvanim svedočanstvima savremenika, bila je poznata po smirenju i blagoj naravi. Među žiteljima Konstantinopolja, carica je uživala veliko poštovanje. Hroničar tri generacije dinastije Paleologa i svedok poslednjih decenija Vizantije, Georgije Sfrances naziva je “svetom gospođom“, a jedan od otaca renesanse, filosof Georgije Gemist Pliton za nju je kazao da je “dobrotom ograđena duša“. Nabrajajući vrline koje je Jelena posedovala, one koje se inače najređe javljaju, a to su  ljubav, radost, mir, trpljenje, blaga narav, dobrota, vera, krotost i uzdržanje, patrijarh Georgije Sholarije je za nju pričao da ih je imala “gotovo jedina među ljudima” i nazivao ju je “najsvetijom među caricama“.

Jovan V Paleolog

Kada je u februaru 1391. godine umro car Jovan V Paleolog, njegov sin i savladar Manojlo trebalo je da se oženi i primi krunu. To se i desilo 11. februara 1392. On se u svetoj Sofiji venčao sa srpskom princezom Jelenom Dragaš Dejanović. Tako je ona postalala “gospodarica Rimljana“, kao jedna od retkih carica slovenskog i jedina srpskog porekla. Sačuvan je detaljan opis ovog čina ruskog putopisca Ignjatija iz Smolenska. U noći između 17. i 18. decembra iste godine, Jelena i Manojlo su dobili prvo od desetoro dece, a Carstvo Romeja – prestolonaslednika.

Majka poslednjeg romejskog cara

Konstantin XI Dragaš Paleolog, poslednji vizantijski car

Prema Georgiju Sfrancesu, Manojlo i Jelena su imali desetoro dece. Dve ćerke i dva sina umrli su vrlo mladi. Tako su im ostala šestorica sinova i to Jovan VIII Paleolog, prestolonaslednik koji će 1421. godine postati očev savladar, a imperator Romeja bio je od 1425. do 1448. Ženio se tri puta i nije imao dece. Zatim, Teodor, despot, gospodar Mistre na Peloponezu od 1407. do 1443. godine, a kasnije gospodar Selimvrije. Pa Andronik, despot, gospodar Soluna, kasnije se povukao u manastir Pantokrator kao monah Akakije. Tu je i legendarni Konstantin XI Dragaš Paleolog, poslednji romejski car, koji je herojski poginuo u odbrani Carigrada. Onda i Dimitrije, despot u Mesemvriji, od 1449. na Peloponezu, umro u Adrijanopolju kao monah David. I na kraju Toma, koji je posle pada Carigrada pod Turke još neko vreme vladao Morejskom despotovinom, da bi poslednje godine života proveo u Italiji.

Jovan VIII Paleolog

Njeni sinovi Jovan VIII i Konstantin XI su bili poslednji vizantijski carevi, a sam Konstantin je bio poznat pod majčinim devojačkim prezimenom Dragaš, koje je nosio uz svoje.

U novoj domovini carica je, osim podizanja dece, imala mnoge javne dužnosti kojima se odmah posvetila. Pre svega, obilazila je bolnice, sirotišta i staračke domove koji su se nalazili pri carigradskim manastirima, darivajući sredstava za njihov rad. Pomagala je takođe i svetogorskim manastirima i slala im vredne poklone. Tako se u manastiru Dionisijat do danas čuva zlatni krst koji je poklonila. Ispod raspetog Hrista, sitnim grčkim slovima ugraviran je natpis: “Poklon Jelene, vladarke Romeja, Paleologine, žene cara Manojla Paleologa, ćerke Dragaša, kneza srpskog“.

Učeni i mudri Manojlo II Paleolog

Manojlo II Paleolog

Jelenin suprug, Manojlo II Paleolog, bio je nadaleko poznat po svom obrazovanju. Jednom je njegov neprijatelj Bajazit “Munjeviti” rekao: “Čak i onaj ko ne bi znao ko je on, samo na osnovu njegovog držanja mogao bi da zaključi kako bi mu pristajalo da bude car“.

Da bi obezbedio pomoć za carstvo, koje su Turci opasno ugrožavali, Manojlo je putovao na Zapad. Jeleni je po povratku pričao kako su ga dočekali u Kenterberiju i Londonu, kao i na dvoru engleskog kralja u Eltamu, gde mu je Henri IV za Božić priredio svečanu gozbu sa nadmetanjem oklopnika. Profesor kanonskog prava sa Oksforda, Adam iz Uska, povodom Manojlovog dolaska na dvor Henrija IV zabeležio je sledeće: “Kako je tužno što su ovog velikog hrišćanskog vladara Saraceni nagnali s krajnjeg Istoka do ovih zapadnih ostrva da potraži pomoć protiv njih. O Bože! Gde si sada stara slavo Rima?“.

Manojlo je takođe pričao o svom boravku u Šarantonu kod Šarla VI i o vremenu koje je proveo u Parizu, gde je za njega preuređeno jedno krilo u dvorcu Luvr. Tu se susretao sa uglednim francuskim teolozima, profesorima sa Sorbone, i vodio učene rasprave koje su za glavnu temu imale razlike između istočno-pravoslavnih i rimokatolika po pitanju Svetoh duha.

Kao uspomenu na svoju posetu, Manojlo će kasnije iz Konstantinopolja poslati opatiji Sen Deni na poklon bogato ukrašeni rukopis dela svetog Dionisija Areopagita. U rukopisu se nalazi i slika carske porodice na kojoj su Manojlo II, Jelena Dragaš, i njihovi sinovi Jovan, Teodor i Andronik. Pored lika Jelene Dragaš stoji natpis: “Jelena, u Hristu Bogu verna Avgusta i Avtokratorisa Romeja Paleologina“.

Monahinja Ipomonija posle smrti muža

Jelena Dragaš

Manojlo II Paleolog je umro 21. jula 1425, a dva dana pred smrt je zamonašen sa imenom Matej. Sahranjen je u porodičnoj grobnici Paleologa, u carskom manastiru Pantokrator, koga je u više navrata, bogato darivao.

Za Manojlovog života Jelena je, uglavnom bila u senci svog carskog supruga. Još za vreme njegove bolesti, a naročito posebno posle smrti, caričino prisustvo u javnosti i uticaj na rešavanje važnih državnih pitanja značajno su porasli. Tokom 25 godina, koliko je poživela kao udovica, i izvan granica Carstva imala je veliki ugled u Konstantinopolju i veliku moć na dvoru.

Jelena je posle smrti muža napustila palatu i svetovni život. Zamonašila se i te godine je provela u manastiru kao monahinja pod imenom Ipomonija, što znači Trpljenje. Svakome ko ju je poznavao odmah je bilo jasno odakle reč “ipomoni“. Ona na grčkom jeziku označava “postojanost i trpljenje”, a kod carice Jelene, oduvek se posebno isticala upravo vrlina trpljenja. Umrla je tri godine pre definitvnog pada Konstantinopolja. Crkva je slavi kao svetu i proslavlja 29. maja. Sveta Ipomonija je izabrala samoću, ali je tokom 25 godina koliko je poživela kao udovica i izvan granica Carstva, inspirisala je, hrabrila, mirila i bodrila duh u svojoj deci.

I kada je rešila da se povuče iz svetovonog života da bi se posvetila Bogu, carica-majka je silom prilika nastavila da igra značajnu ulogu u svim političkim zbivanjima.

Svima pružala duhovno utočište

Sveta mati Ipomonija, što na grčkom jeziku znači “trpljenje“, ne samo da je duhovno pomagala svoju porodicu već je pomagala i svakome, ko je bio u njenoj blizini. Ovo je kazivanje iz tog vremena Genadija Sholariusa, koje je napisano posle pada Konstantinopolja: “Kada je poseti mudar, ostao bi zapanjen njenom mudrošću. Kada bi je sreo neki podvižnik, odlazio bi posle susreta, veoma postiđen vrlinom, njenog siromaštva. Kada bi u susretu sa njom, bio koji mudrac, odlazio bi obogaćen uviđavnošću. Kada bi bila u razgovoru sa nekim ko je od zakona, taj bi zatim odlazio i bio ispunjen suštim rasuđivanjem. Jedan sudija, posle razgovora sa njom je izjavio, da će se u buduće, uvek posavetovati sa njom, pre nego pristupi primeni praktičnih normi“.

Sholarios je napisao dalje: “Kada bi je posetio neko hrabar, osećao bi se poraženim, bivao bi iznenađen strpljenjem, mudrošću i snagom njenog karaktera. Kada bi joj došao filantrop, sticao bi snažniji osećaj milosrđa. Kada bi je uoznali ljudi željni zabava i lagodnog života, posle razgovora sa njom, bivali bi mudriji i počinjali se kajati radi svog predhodnog života, priznajući svoju ništavnost i postajali bi ponizni. Upoznavao sam ljude, koji su bili veoma pobožni, no posle susreta sa njom, sticali bi veću revnost. Svaki bol, boleo bi manje, u susretu sa njenim bolom. I svi oni, koji bi bili nadmeni, puni sebe, arogantni i sebični, bivali bi uglavnom drugačiji, bolji, ma i malo bili u dodiru i duhovnom susretu sa svetom Ipomonijom“.

Samo se ugasila, kao sveća

U 86. godini života naglo je oslabila i pala u postelju. Disala je teško i kratko, govorila sa naporom, ali njen izgled otkrivao je spokojstvo. “Dok sam ja još bio u Iviriji“, sećao se Georgije Sfrances, “23. marta 1450. godine umrla je, ostavši nezaboravna u blaženim uspomenama, sveta carica“. Jelena je umrla u Carigradu.

Pošto je, dakle, mnogo pretrpela u životu, pošto je kao carica nadživela dvojicu careva (ne samo svog supruga, nego i najstarijeg sina), a sahranila je i sedmoro dece, monahinja Ipomonija je lako izdahnula, ugasivši se tiho, kao sveća kada dogori. Sahranjena je uz supruga, visoko nad morem, u senci zlatnih kupola Pantokratora. U Grčkoj je kanonizovana kao svetiteljka, njene mošti se čuvaju u manastiru svetog Patapija, u Lutrakiju, na Peloponezu. Mošti obilaze brojni vernici. U Srbiji, zemlji njenih predaka, retko ko da je čuo za nju.

 

Inspiracija – srbinaokup.info, intermagazin.rs

Fotografije: Wikipedia, nasledie-rus.ru, blic.rs, crkvenikalendar.com, secura.e-sim.org, novosti.rs, mapcollection.wordpress.com, yourhistoricalcompass.blogspot.rs, patriot.rs, cuvarikoplja.wikifoundry.com, czipm.org

2 thoughts on “Zaboravljena poslednja vizantijska carica, srpskog porekla – Jelena Dragaš: Grčka je slavi, u Srbiji jedva da je neko zna

  1. Захваљујем се на лепом прилогу.
    Једина замерка коју имам је мешање израза “византијски” и “ромејски”. Лепо је видети да користите исправну историјску терминологију али повремено промакне и онај други, фалсификовани израз Хијеронимуса Волфа. Као што Јелена сама каже, она је владарка Ромеја а не Византинаца.
    “Poklon Jelene, vladarke Romeja, Paleologine, žene cara Manojla Paleologa, ćerke Dragaša, kneza srpskog“

Ostavite komentar

%d bloggers like this: