Za sve male borce i njihove velike pomoćnike: Ima nade!

Ovaj tekst pisan je davno. U maju 2010. Sad je samo prilagođen iako ne verujem da se mnogo toga promenilo, sem godina. Malo sam ga modifikovala. Jer su ta deca danas odrasli ljudi. Zato svim mališanima koji se bore želim da se izbore. Njihovi roditeljima želim mnogo snage da istraju. Ovo su dve istinite priče ispričane te 2010. Nadam se da se do danas ništa nije promenilo, u negativnom smislu i da su ovi junaci živi, zdavi i da vode lepe živote, kao i njihovi roditelji.

Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka (NURDOR) postoji 19 godina. Sve više se za njih čuje i zna. Uz pomoć ljudi dobre volje i velikog srca, ovo udruženje redovno dobija pomoć u odeći, igračkama, lekovima, slatkišima…

  • Baš su nam stigli paketići igračaka i slatkiša! Mališani će se baš obradovati! Njih ćemo isporučiti Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, Institutu za majku i dete i niškom hemoonkološkom odeljenju – kaže Branislava Penov, sekretar Udruženja, dok pravi mesto za mene.

Već me je čekala Nataša Mančić, majka dvadesetsedmogodišnjeg Alekse, koji je sa šest i po godina oboleo od leukemije i uspešno se izlečio. Osmehuje se i počinje priču o bolesti koja ju je prvo uplašila, a onda joj dala snagu i nadu da istraje u borbi.

Zajednička borba

  • Sažaljenje u tom trenutku nikom ne treba. Samo podrška. Ljudi ne znaju, ali najviše može da im pomogne reč podrške, pogotovo od nekog ko je prošao slično iskustvo. Kada se moj sin lečio, prišla mi je žena čija se ćerka izlečila od leukemije i to mi je dalo dodatnu snagu da istrajem. Kod nas još vlada bauk da je rak neizlečiv, ali to uopšte ne mora da bude tako. Karcinom se kod dece leči u velikom broju. U trenutku kada sam ja saznala dijagnozu mog sina, nisam bila informisana. Kada sam svoje dete odvela kod lekara zbog obične glavobolje i kada mi je saopštio rezultat ispitivanja, mislila sam da to ne može da bude istina i da dijagnoza nije tačna. Ipak, smogla sam snage i raspitala se o bolesti. Tada počinjemo da se borimo zajedno sa medicinom – kaže Nataša, koja drži savetovalište u Udruženju i aktivno učestvuje u pomoći.

Ona je imala sreće da je imala podršku porodice i prijatelja. Kako kaže, to ne mora da bude tako i zbog opake bolesti porodice mogu da se raspadnu. Zato je bitno da postoji psihosocijalna podrška na odeljenjima na kojima se leči rak kod dece.

Bez kancer registra u Srbiji

Iako se godišnje u Srbiji registruje do 350 dece koja obole od neke vrste karcinoma, u Udruženju koje raste, sve je više roditelja.

  • U našoj zemlji ne postoji kancer registar, pa se ne zna precizan broj obolelih mališana. Bolest je izlečiva u 70 odsto slučajeva. I zato treba da postoje nada i optimizam. Deca su svoje bolesti više svesna nego roditelji. Oni su hrabri i disciplinovani borci. Zato želimo da im pomognemo i da im boravak u bolnici olakšamo uz igraonice koje planiramo da opremimo i trenutno radimo na tome da nam pomognu svi koji mogu – od nameštaja, kompjutera, igračaka – priča Branislava Penov, sekretar Udruženja.
  • Aleksa ima 27 godina i taj deo svog života je odstranio poput bolesti koju je imao. Nema problem da priča o tome, ali ostao je strah od bilo kakve intervencije iglom. Ja njemu nisam rekla ništa do njegove 14. godine i tada smo se lepo ispričali na tu temu. Na sve to on je rekao: “Ja sam znao da vi nešto krijete, ali nisam znao da je tako ozbiljno” – kroz smeh priča ova hrabra mama, i dodaje da je ceo težak period prošao uz igru.

Sem igre u parkiću, smišljala je kako da svog sina zabavlja dok prima terapiju. Danas je Aleksa zdrav mladić koji živi normalno, poput svojih vršnjaka.

Psihički bol je teži

U međuvremenu, razgovoru se pridružuje Anja Vasiljević. Anja ima 30 godina, završilla je prava i do pre 11 godina je bolovala od karcinoma limfne žlezde. Na svu sreću, i ona je prebrodila opaku bolest. Vedra je, komunikativna, a svoju pozitivnu energiju prenosi na okolinu. Kako kaže, takav stav ju je izlečio i doveo do pobede u borbi sa karcinomom.

  • Imala sam 18 godina kad mi je otkriven maligni tumor, a dve godine pre toga mi je otkriven benigni tumor na jajniku. Posle biopsije, lečila sam se pola godine. Podrška bližnjih je najbitnija, pogotovo kad ste u tinejdžerskom dobu. Porodica će uvek biti tu, ali su i prijatelji vrlo bitni. Moji drugovi koji nikada nisu imali nikakve probleme u životu, prvi put su se susreli sa tako nečim. Dobro su se izborili sa mojom bolešću, jer su se ponašali kao da se ništa ne dešava. To sam tražila od njih – počinje priču Anja Vasiljević.

Ona bez problema opisuje svoju borbu sa karcinomom, a u Udruženju je od velike pomoći kada priča sa roditeljima čija su deca bolesna.

  • Psihički bol je mnogo teži od onog fizičkog. Zato treba izvući iz toga neku pozitivnu stranu. Uvek sam mislila da će se sve završiti dobro. Sve mi je to dalo jačinu. Smatrala sam da je to što mi se desilo jedno pozitivno iskustvo. Svaki problem u poređenju sa ovom bolešću je ništa. Samo pogledam kolika mi je sad kosa i ja sam srećna – smeje se Anja.

Od pakla do raja

Posle šest meseci provedenih na lečenju, danas sebi daje oduška. Izlazi, zabavlja se i provodi. Svesna je da neće moći da ide na more, ali ne žali zbog toga.

  • Kada obolite, ne možete da radite sve što ste radili do tada. Ne možete da izlazite, da se družite kad želite, ali ono što možete je da iskoristite maksimalno to vreme kada niste u bolnici da razvijate pozitivan stav. Ja i sad pričam otvoreno o bolesti. Ljudima je to čudno, nisu mogli da sa mnom povežu bolest čak ni kad sam bila ćelava. Tada sam rekla sebi da sam lepa i takva, bez obzira na to što obožavam dugu kosu. Kosa mi je opet izrasla – priča Anja, kojoj je želja da se u budućnosti bavi odnosima sa javnošću.

Prema njenim rečima, terapije su bile iscrpljujuće. Pratile su ih mučnine i povraćanje.

  • Samo sam želela da to prestane. Želim da svako ko bude čitao ovaj tekst, a leči se od karcinoma, shvati da je poseban, ali u pozitivnom smislu. Dve godine posle lečenja otvorila sam se i rekla svojim bližnjima da mi je bilo teško. Znali su oni to, ali sam smogla snage i rekla im. Baka mi je na to odgovorila: “Neki od svog raja naprave pakao, a ti si uspela da od pakla napraviš raj” – priča nam Anja, i smeška se.

#Dostojanstvo je ljudsko pravo: Nedosanjani snovi

Danas na taj period svog života gleda kao na jedno dobro iskustvo. Smatra da joj je bolest pomogla. Rečenica da “obolevaju samo oni koji su zli” svojevremeno ju je vrlo pogodila i vratila na početak njene borbe, ali je ubrzo shvatila da ta rečenica nema smisla.

  • Dobila sam šansu da se borim i da preživim. Borila sam se i odnela pobedu – kaže na kraju Anja.

Fotografije: novosti.rs, wbur.org, independent.co.uk, wave3.com, bbc.com, mskcc.org, cancer.org

Ostavite komentar

%d bloggers like this: