Vučji dani: Žrtve za srpskog pretka i predviđanje zime

Vučji dani u Srbiji, po predanju, traju od Đurđica do Svetog Mrate i potiču iz vremena paganizma. Naravno, slični su kao i ostali višednevni praznici posvećeni životinjama poput miševa, pasa, medveda, zmija i drugi. Vučji dani traju sedam dana, završavaju se Dajbogovim danom koji je ujedno i rasturnjak. Rasturnjak je dan koji postoji kod svih višednevnih praznika posvećenih precima. Duše umrlih, koje se konkretno nalaze u vukovima, su se do tad gostile, jele i pile. Poslednjeg dana su se razilazile.

ZIMU DONOSI ĐURĐIC: NE IZNOSITE NIŠTA IZ KUĆE I UZDAJTE SE U POMOĆ SVECA

Dajbog, vučji gazda

Prema jednom verovanju, Dajbog je okupljao vukove i određivao im gde će koji i koliko ovaca da pojede, obezbeđivao im je hranu za zimu i posle ih raspuštao. Za vreme vučjih dana posebno se obraćala pažnja na taj poslednji dan, već napisani rasturnjak. Praznovan je poslednji dan, kada se pojavljivao poslednji ili sakati, takozvani krivi vuk, koji se i kod Srba i Bugara nazivao “kriveljan“.

ON JE BIO BOG PRE BOGA: DAJBOG JE BIO BOG SUNCA I KIŠE I NAŠ PREDAK (VIDEO) (RECEPTI)

Ako vas podestim, i u priči o Svetom Savi postoji hromi vuk. On je najopasniji, i zato se taj poslednji dan praznika, pod imenom “rasturnjak“, praznuje strogo se pridržavajući običaja. U mitologiji je poznato da je mitski vuk ujedno i šumski, ali i lunarni demon. “Pošto je sakat, predstavlja Mesec u opadanju, čime simbolizuje raniji, u osnovi htonski mitski osnov“, stoji u “Srpskoj mitologiji” Sretena Petrovića. Tako bi, recimo, kod domaćina koji je najviše grešio, nije išao u crkvu i nije poštovao Svetog Mratu bio poslat najopasniji, hromi vuk, zvan kriveljan.

DIPLOMATA, PROGONITELJ, DRŽAVNIK I CRKVENI ČOVEK: DA LI JE SVETI SAVA SVETAC?

Vuk – srpski mitski predak

Jedan od razloga što se i danas ponegde proslavljaju vučji dani je najverovatnije povezanost našeg naroda sa vukom, kao dalekim, mitskim pretkom. O toj povezanosti je pisao profesor Veselin Čajkanović, ističući da je nama je iz stare književnosti sačuvan spis u kome je svaki narod vezan za neku životinju. Tu se kaže da su Srbi povezani sa vukom utoliko što je vuk, prema Čajkanovićevom istraživanju naš mitski srodnik i predak, a samim tim i mitski predstavnik srpskog naroda. Čajkanović tvrdi da je simbol nemačkog naroda orao, za Grka je lisica, za Bugarina je bik, za Sirjanina je riba, a za Tatarina je lovački pas…

Za Srbina se, na primer, kaže da je vuk, i to je sasvim na svom mestu, utoliko što je vuk mitski srodnik i predak srpskog naroda, odnosno mitski predstavnik srpskog naroda“,  tvrdi Čajkanović.

To verovanje da je vuk mitski simbol srpskog naroda je toliko jako uticalo na svest naroda, da je ovaj pojam bio osnova brojnih srpskih imena i prezimena još iz prehrišćanskog vremena, pa sve do današnjih dana. Uz pojam slave, ova osnova naših imena i prezimena je najbrojnija. I danas je taj pojam vrlo prisutan u našim imenima i prezimenima.

Poštovanje vuka došlo do Svetog Save

Poslovica “vuk dlaku menja, a ćud nikako” govori o prilagodljivosti teškim uslovima i spoljnoj okolini s jedne i o nepromenljivosti svog izvornog, moralnog karaktera, s druge strane.

U srpskoj mitologiji, kult vuka je zauzimao veoma važno mesto. Poštovanje vuka, odnosno onoga što vuk predstavlja ostalo je i pošto je došlo hrišćanstvo. Između ostalog, prema drevnim shvatanjima našeg naroda, Sveti Sava je postao i zaštitnik vukova tako da su i “odnosi” između Svetog Save i vuka vrlo prijateljski.

Za Božić se u Srbiji pripremala “vukova večera“, tačnije žrtveni obed. Večera je trebalo da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu “vukovu večeru” odnosio bi jedan član porodice na raskršće. To bi uglavnom bilo dete, koje bi ostavilo hranu vuku, odlazilo kući, ne okrećući se.

BOŽIĆ: SUSRET STAROG I NOVOG BOGA

Kada bi se rodilo dete, u selu se njegovo rođenje objavljivalo tako što domaćin kuće vikne: “Rodila vučica vuka!“. Majke su svojoj deci otkrivale “vučje poreklo” pevajući im uspavanku: “Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila“.

Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To je gorepomenuti Dajbog ili Dažbog. Njegov životinjski oblik je beli vuk. Veoma je čudno da beli vuk, koji se smatra pretkom srpskog naroda, ima polarne karakteristike. Međutim, bela boja vučjeg krzna se odnosi na htonični aspekt Dajboga, ali i htoničnost samog vuka. Inače, bele životinje u evropskom folkoru predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova tako da nije čudo što životinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje.

Psi kao vučji naslednici, ali daleko slabiji

Čovek je od nasilno pripitomljenog vuka vekovima pravio razne rase pasa, s tim da ni jedna od njih nije toliko otporna, snalažljiva, inteligentna i jača od vuka. Neke od njih su primeri psećih rasa koje su apsolutno nesposobne za bilo kakav samostalan život i opstanak. U tom pripitomljavanju, vuk koji je postao pas je promenio i jezik, tako da ne zavija, već laje.

Vuk, sam po sebi, nikog ne sluša niti hoće bilo kome da služi. On je svim bićem posvećen zaštiti, odbrani, jačanju i opstajanju svoje vrste sa svim prirodnim osobinama i karakterom na slobodnoj teritoriji.

Ponekad se kod nas može čuti  kako se za lošu osobu kaže “Pseto jedno!” ili za žensku osobu “Kučka!“, što je pogrdno. Sa druge strane, nikad nećete od Srbina čuti neku izreku pogrdnog tipa u smislu “Vučino jedna!“.

U čoporu vukova postoji jasna hijerarhija koja se uspostavlja unutrašnjom borbom, gde jači nikad neće ubiti slabijeg vuka. Jači vuk snažnim ugrizom do početka loma kosti, opominje drugog da je slabiji, što ovaj prihvata ležući na leđa, pokoravajući se da ne bi bio dalje napadnut.

Vukovi su složni u lovu, podeli plena, odgajanju i brizi za potomstvo i u poštovanju unutrašnje hijerarhije. To kod pasa nije slučaj, jer su se ti instikti i nagoni, vremenom, izgubili. Kroz prirodnu sekekciju najjačih, najzdravijih i najsposobnijih u svojoj vrsti, uz daleko izoštrenija sva čula u odnosu na pse, vukovi su obezbedili izvanrednu otpornost i prilagodljivost.

Vučja imena i prezimena

Često je u narodu detetu je davano ime Vuk. Ono je jedno od najstarijih i veoma čestih imena u srpskom narodu, upravo zbog toga što se ranije verovalo da će onaj ko nosi ime totemske životinje biti zaštićen od svakakvih zala. I dan danas imamo imena kao što su Vuk, Vučko, Vujkan, Vujica, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vučinić, Vuković, Vujošević, Vujičić, Vukadinović, Vujović, Vukobratović, Vujković, Vučetović, Vučković, Stanivuković…

Za vreme vučjih dana, zbog raznih zabrana, žene su posebno pazile da ne dodiruju vunu, a sve iz poštovanja i straha prema mitskom vuku. Narodno, verovanje kaže da se ne sme ništa raditi da vuk ne bi ulazio u torove stoke i davio ovce. O “demonskoj” prirodi vuka govori i naše narodno verovanje da vuka ne treba spominjati, posebno za vreme vučjih dana, i svakako nikada noću, a ukoliko se i pomene, onda ga obično nazivaju nepomenik, kamenik, ala, divjina.

Klanje crnog petla

U selima zapadne Srbije nekad se klalo crno pile ili mladi crni petao i to, ranom zorom u tišini i na kućnom pragu. Da petao ne bi vrištao, kljun bi mu bio vezivan crvenim koncem. Zatim bi se odsečena pileća glava vezivala, opet, crvenim koncem. Njom bi se bajalo u vreme dolaska vukova, stoji u knjizi “Običajnik kod Srba sa narodnim kalendarom“.

Takođe, nekada je bilo praksa da se u vreme Mratinaca ništa ne daje iz kuće, ništa se ne pere, ne prede se vuna i ne rade se ručni radovi. Krojači i obućari odmaraju.

Prediviđanje kakva će zima biti

Ako Mratinci padnu u dane mladog Meseca, zima će biti oštra. Ako je tokom Mratinaca maglovito, zima će biti “ćudljiva” i biće mnogo magle, a ako su u vedri dani zima će biti jaka i sa mrazom.

Kao što sam već napomenula, kult vuka potiče iz paganizma. U 15. veku kod zapadnih Slovena mogli su se naći tragovi poštovanja vuka. Poznat je bio običaj pozivanja vuka na zajednički obed da bi se na taj način sačuvale ovce od vukova.

Na Kosovu se nekada spremao poseban kolač koji bi uveče domaćin iznosio na vrata i nudio ga vuku. U nekom delovima Bosne i današnje Hrvatske postojao je običaj poznat kao “vučari“. U zimskom periodu lovci su nosili po selu kožu vuka napunjenu slamom, išli su od kuće do kuće, pevaju pesme o vukovima i tražili darove od ukućana. Običaj, najverovatnije, vodi poreklo iz perioda pre hrišćanstva, a kasnije je samo prilagođen novijim vremenima. Slično kao na Kosovu, i kod zapadnih Slovena i ovde se davala određene “žrtva” vuku:

“Podaj vuku slanine,

da ne slazi s planine.

Podaj vuku sočice,

da ne kolje ovčice.

Podajte mu koje jajce,

da ne kolje janjce.

Podaj vuku varke,

da ne kolje jarice.

Podaj vuku vunice,

da ne kolje junice.

Domaćine, pladanj sira,

domaćine, kvartu pira.

Kiti, snašo, mrka vuka,

biće ćerka ljepšeg struka.

Još nek snaša darak meće,

biće ćerka bolje sreće.

Podaj gazda i novaca,

biće veći broj ovaca.

Podaj vuku svega dosta,

da ne kolje oko mosta.

Podajte mu kitu vlasa,

da ne kolje vaši’ pasa”.

Vučji dani obeležavali su se i u današnjoj Makedonij i kod Bugara. Prema bugarskom etnologu Vasilevu, u Bugarskoj je bilo prisutno verovanje, da ako bi muškarac bio sahranjen u odeći koja je pravljena u vreme vučjih dana, on bi se pretvorio u vukodlaka.

 

Inspiracija – URS “Staroslavci”, intermagazin.rs

Fotografije: Wikipedia, Pixabay, devianart.com, hronograf.net 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: