Veliki državnik Jovan Ristić: Siva eminencija 19. veka

Jovan Ristić je bio političar, državnik i istoričar. Uz Iliju Garašanina i Nikolu Pašića bio je deo političke elite i najvećih državnika koje je Srbija imala u 19. veku. Bio je osnivač i prvi čovek Liberalne stranke. Postao je jedan od najmoćnijih ljudi u srpskoj politici od 1868. do 1893. Imao je mnogo važnih uloga u Srbiji. Ako gledamo objektivno, imao je moć, bio je ono što se danas zove “siva eminencija“.

Dva puta namesnik

Ristić je bio dva puta namesnik u ime maloletnih vladara, prvo u ime kneza Milana Obrenovića, a kasnije i u ime njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Uspeo je da iskoristi Milanovo maloletstvo i političko neiskustvo drugih namesnika da bi se usvojio Namesnički ustav. Bio je predstavnik Kneževine Srbije na Berlinskom kongresu kojim je priznata nezavisnost Srbije.

Berlinski kongres: Diplomatski rat ubojitiji od oružja

Rođen je januara 1831. godine u Kragujevcu, u siromašnoj porodici. Tokom školovanja, Jovan Ristić je pokazao vanserijsku inteligenciju i bio je vrlo talentovan. Pošto je diplomirao na beogradskom Liceju stipendijom srpske države 1852, Ristić je odbio da studira teologiju u Rusiji. Jedna od osoba koja je prihvatila stipendiju za školovanje u Rusiji bio je budući mitropolit beogradski Mihailo koji će kasnije biti Ristićev saveznik u relativnoj liberalnoj rusofilskoj struji u drugoj polovini veka.

Umesto istoričarara državeni nameštenik

Ristić je od države dobio stipendiju za studije u Nemačkoj i Francuskoj. Onda je 1849. otišao na studije u Berlin, a zvanje doktora filosofije stekao je na Hajdelbergu. Nastavio studije na Sorboni. U Nemačkoj je studirao kod istoričara Leopolda fon Rankea, i posle studija nameravao je da karijeru nastavi kao istoričar. Međutim, nije uspeo da dobije mesto profesora istorije na beogradskom Liceju. Igrom slučaja 1854, Ristić je postao državni nameštenik. Počeo je da radi u Ministarstvu unutrašnjih dela, koje je vodio uticajni politički lider Ilija Garašanin.

Na mladog Ristića snažan uticaj imala je stroga birokratska škola. Postao je uveren da se tako može upravljati zemljom. Uskoro se oženio Sofijom, ćerkom najbogatijeg beogradskog trgovca Hadži Tome. Ovaj brak mu je, pored novca, doneo i naklonost srpskih kneževa iz dinastije Obrenović. Zanimljivo je da je u jednom periodu, radeći kao urednik “Srpskih novina“, popularisao Šekspira u Srbiji.

Poslanik u Carigradu

Zatim je u 30. godini bio upućen za kapućehaju ili poslanika u Carigrad. Taj položaj se u ono vreme računao kao jedan od najviših u državnoj službi. Bio je to početak njegove uspešne diplomatske karijere. Sve do kraja 1867. godine Ristić je u Carigradu vodio pregovore o gradskom pitanju, tačnije o odlasku Turaka iz srpskih tvrđava. Kada je knez Mihailo 1867. promenio smer spoljne politike, smanjujući oslanjanje na Rusiju i smenivši Garašanina sa mesta predsednika Ministarskog saveta, na njegovo mesto je na kratko postavio Ristića.

Ali, Ristić nije želeo da u vladi budu predstavnici konzervativaca. Smatrao je da ako ne može sam da sastavi vladu, u kojoj neće biti njegovih istomišljenika poput Jevrema Grujića, vođe svetoandrejskih liberala, onda je uopšte neće sastavljati. Knez Mihailo je ovaj zahtev smatrao uvredljivim , pa je za predsednika ministarskog saveta postavio konzervativca Nikolu Hristića.

Ristićevim pregovaračkim sposobnostima pripisivalo se tursko povlačenje iz Srbije

Namesnička vlada

Ristićevoj veštini pregovaranja pripisivalo se da je Porta najzad pristala na povlačenje posada iz Srbije, što mu je u jednom pismu priznao i knez Mihailo. Posle ubistva kneza Mihaila, maja 1868, pukovnik Milivoje Blaznavac je uz pomoć beogradskog garnizona na presto doveo kneza Milana iz Pariza, kada je  imao 14 godina. Ristić je doveo kneza Milana iz Pariza. Pošto je Milan bio maloletan, do njegovog punoletstva je obrazovano namesništvo u kom su bili Blaznavac, Ristić i Jovan Gavrilović. Gavrilović je bio samo figura, a stvarna vlast je bila kod Blaznavca i Ristića.

Pucnji u kralja: Kako je srpski vladar izbegao smrt u WC-u i metak prve žene atentatorke u Srbiji?

Ristićev model uređene države nisu bile Ujedinjeno Kraljevstvo ili Francuska, već je težio Pruskoj. Smatrao je da Srbiji treba dvodomni parlament. U spoljnoj politici Ristić je pokušavao da ujedini srpski narod u jednu državu kao što su ti uradile Pijemont u Italiji i Pruska u Nemačkoj i da smanji zavisnost Srbije od Austrije i Rusije.

Rasprava o novom ustavu

Velika narodna skupština je bez razmatranja, usvojila program od 17 tačaka, u kojima je bilo nekoliko liberalskih zahteva. Ristić je odmah shvatio da može da iskoristi autoritet odluke Velike narodne skupštine da preoblikuje upravu u Srbiji. Decembra 1868. sazvao je delegate u Nikoljski odbor da diskutuju da li je Srbiji potreban novi ustav koji bi zamenio Turski ustav iz 1838. koji je knez Mihailo izmenio 1861. Delegati su se složili da je potreban novi ustav u kom bi Narodnoj skupštini bila data veća uloga, ali je ostalo nerešeno pitanje uređenja skupštine. Ristić je predlagao dvodomnu skupštinu sa gornjim domom koji bi činio Državni savet uz članove koje bi imenovala vlada na ograničen period i na donji dom.

Kneževa želja veća od evropskih sila i turske prljave igre: Kad je Beograd ponovo postao srpski (VIDEO)

Nikoljski odbor je raspušten bez donošenja jasne odluke o uređenju skupštine, ali i sa jasnim zaključkom o potrebi usvajanja novog ustava. Ristić je ovo iskoristio za sazivanje Velike narodne skupštine u Kragujevcu. Za razliku od liberalnijeg Beograda, Kragujevac je još bio patrijarhalna sredina, a delegati na Velikoj narodnoj skupštini su uglavnom bili lokalni nepismeni seljaci, spremni da prihvate šta vlast naredi. Nacrt novog ustava je napisao sam Ristić. Nov ustav, prozvan Namesnički ustav je usvojen u suprotnosti sa do tada važećim Turskim ustavom koji nije dozvoljavao promenu ustava za vreme maloletnosti kneza.

Probelmi oko srpsko – bugarske granice

Pošto je Srbija iz Srpsko-turskog rata 1877 – 1878. izašla kao pobednik, činilo se da postoje dobri izgledi da se ostvare politički ciljevi Srbije. Na Ristićevoj vladi bilo je da donese odluku o vojnim zahtevima Srbije, koji bi se zasnivali na ovim srpsko-ruskim pobedama. Knez Milan i srpska vlada odabrali su za taj zadatak Ristića kao dugogodišnjeg borca za nacionalnu politiku Srbije.

Borba za slobodu: Nevesinjska puška opalila rat

Srpsko – bugarske svađe, uglavnom oko granica, razvile su se u smrtno neprijateljstvo. Ruski knez Čerkaskij podržavao je bugarske pretenzije. Čitavo područje koje su zauzele srpske trupe on je označio kao bugarske, dodeljujući Bugarskoj Prizren i Prištinu, čak i niški okrug.

Sanstefanski mir nepovoljan za Srbiju

Sanstefanski mir

Iako nikad nije sproveden, Sanstefanski sporazum imao je dalekosežne posledice za Balkance i njihove odnose sa Rusijom. Sporazum je Srbiji dao nezavisnost, ali je ispunjen tek delić njenih teritorijalnih zahteva. Za srpsku javnost i političke lidere ovo je bila velika nepravda, koju su nametnuli Rusi a čije razloge Srbi nisu mogli da razumeju.

Ristić je bio ogorčen odlukama iz San Stefana. Priliku da Srbija izađe iz gotovo beznadežne situacije video je u nezadovoljstvu Beča i Londona Sanstefanskim ugovorom. Dve velike sile bile su rešene da miniraju sporazum, posebno ono što bi proisteklo iz njega – veliku Bugarsku. Srpske vojničke pobede i Ristićeva vešta diplomatija učinili su da se dobije saglasnost Rusije o zadržavanju postojeće vojne situacije, do postizanja definitivnog rešenja. “Ne smemo pristati na ulogu piona koja nam je data“, napisao je Ristić šefu srpskog generalštaba Kosti Protiću, u martu 1878.

Glavna uloga Jovana Ristića

Berlinski kongres

Sporazum iz San Stefana izveo je veliki zaokret u spoljnopolitičkoj orijentaciji Srbije, u čemu su knez Milan i ministar inostranih dela Ristić odigrali glavnu ulogu. Ristić je otišao u Beč, a onda u Berlin da brani srpsku stranu kod ministra inostranih dela Andrašija i kancelara Ota fon Bizmarka. Ovi pregovori bili su  vrhunac Ristićeve diplomatske karijere, a Srbiji su doneli značajnu korist.

Sve do San Stefana, knez Milan je bio odan Rusiji, videći u caru svog prirodnog branioca. Kada je video da su dva rata Srbije sa Turskom kao glavni rezultat imala stvaranje velike Bugarske, knez je shvatio da se srpska spoljna politika zasniva na vrlo opasnoj slovenskoj sentimentalnosti. Tad je knez odlučio je da krene novim pravcem, koji će počivati isključivo na interesima Srbije. Bez poniženja za Srbiju i njenu vladu, Ristić je diskretno i obazrivo izveo zaokret ka austrijskoj spoljnoj politici. Izbegavajući žurbu i nesmotrenost, zatražio je austrijsku zaštitu i podršku, dobivši je bez uvrede za Rusiju, na koju je računao tokom svoje bečke misije i na Berlinskom kongresu.

Sve povoljnosti za Srbiju postignute iza zatvorenih vrata

Kosta Cukić

Većina odluka, koje su potvrđene Berlinskim sporazumom, postignuta je nezvanično, iza zatvorenih vrata. Ministar inostranih poslova Ristić odigrao je ključnu i pozitivnu ulogu. Pomogao mu je izaslanik Kosta Cukić, zajedno su bili ono najsposobnije što je Srbija tada imala. Ristićev položaj bio je težak i delikatan. Bio je pritisnut od Beča da prepusti teritorije na zapadu, a od Rusije da prepusti oblasti oko Pirota i Trna Bugarskoj na istoku. Borio se da obezbedi adekvatnu dobit za Srbiju, a da istovremeno zadrži prijateljske odnose sa obema silama.

Iako ohol, častoljubiv, nadmenog držanja, Ristić je znao kako da se ponaša u diplomatskim odnosima i kako da stekne prijatelje među predstavnicima velikih sila. Tako je na Berlinskom kongresu bio u vrlo bliskim odnosima sa francuskom i italijanskom delegacijom, koje su mu u pojedinim pitanjima dosta pomogle, što je bilo važno iako te države tu nisu vodile glavnu reč. Približivši se i grofu Andrašiju, Ristić je uvek mogao da, od šest velikih sila učesnica na Kongresu, računa da će uvek bar četiri ili pet zemalja u pojedinim pitanjima podržati Srbiju.

Skromnim i čvrstim nastupom do uspeha

Srbija je veoma dobro prošla u Berlinu, dobila je za četvrtinu veću teritoriju. Od svih balkanskih diplomata, samo je Ristić, koji je skromno nastupao na kongresu, dobio sve što je trebalo za Srbiju, ne uvredivši nijednu silu i ostavši sa svima u dobrim odnosima. Preuzimanjem kontrole nad južnomoravskom dolinom, Srbija je postala vladar glavnih pravaca iz Evrope na Balkan, a otvoren je i pravac dolinom Vardara. Ristić je uspešno završio borbu Srbije sa Osmanskim carstvom. Takođe, dao je temeljan doprinos ustavnom razvoju Srbije svojom odlučujućom ulogom u pripremi ustava od 1869. i 1888. Ovi dokumenti podstakli su jačanje demokratskih institucija u Srbiji i istakli je u prve redove balkanskih zemalja. Zato Ristić s razlogom spada u red najvećih državnika Srbije 19. veka.

Slobodan Jovanović dao je fizički portret Jovana Ristića, čoveka koji nije bio lak za okolinu i saradnike:

“Crte lica imao je krupne i tvrde, izraz sumoran i naduven, pogled hladan i nepomičan. U ponašanju je bio studen, govoreći lagano, reč po reč, glasom bez zvuka, nalik na šapat… On je napravio sebi jednu diplomatsku glavu sa zulovima i ukrštenim brkovima Drugoga carstva, i sa velikim bakenbardima… koji su mu kao ugljen padali čak na ramena. Nauvek jednako obučen, redengot i cilindar, on pred svet nije izlazio drukčije nego u toj svečanoj crnini.”

Krajem jula 1878. godine Narodna skupština prihvatila je izveštaj o rešenjima “srpskog pitanja” na Berlinskom kongresu i proglasila nezavisnost Srbije, pošto je raspuštena, a zakazani su novi izbori. Na novoj Skupštini, izabranoj 29. oktobra, liberali su dobili još ubedljiviju većinu. Još pre septembarskih izbora, akciono ministarstvo dalo je ostavku. Pred Jovanom Ristićem su se povukli Stevča Mihailović i Jevrem Grujić, što je značilo nestanak svetoandrejskih liberala sa političke scene. Ristić je postao predsednik vlade i ministar inostranih poslova.

Uređenje “nove” Srbije

Prvo pitanje koje je Ristićeva vlada morala da rešava bilo je pitanje uređenja novih krajeva. Ukidanje feudalizma i uređenje agrarnih odnosa predstavljalo je najveću poteškoću. Drugo je bilo finansijsko pitanje, jer je trebalo da se vrate ratni dugovi. Treće je bilo pitanje železnica i trgovinskih ugovora. Zbog rešavanja najvažnijih pitanja, sazvana je Skupština u Nišu.

Prvi put se pojavio na Skupštini doskorašnji sledbenik Svetozara Markovića, Nikola Pašić. Najviše sukoba bilo je oko pitanja slobode štampe koju vlasti nisu htele da prihavte ukidanjem vanrednog stanja. Slobodni Zakon o štampi donela je vlada Ljubomira Kaljevića 1875. godine. Ristićeva vlada se trudilada sačuva namesnički Zakon o štampi iz 1870. godine, donet na prvoj zakonodavnoj Skupštini u Kragujevcu, sa njegovom čuvenom prikrivenom cenzurom. Opozicija se borila za Zakon iz 1875. godine.

Zakon o štampi sa prikrivenom cenzurom

Novi Zakon o štampi iz 1879. godine predstavljao je neku vrstu kompromisa. Urednik lista morao je da ima najmanje 25 godina, da je sposoban da raspolaže svojim imetkom, da je dobrog vladanja, neosuđivan i da ima fakultetsko obrazovanje. Oštro su bili napadnuti vladina poreska politika, tačnije porez na radnje. Skupštinska većina se osipala, što je navelo ministra finansija, Vladimira Jovanovića, da da ostavku. Onda se Ristić zadovoljio većim porezom.

Sređivanje pitanja novih krajeva otpočelo je još 1878. godine uređenjem sudske i policijske vlasti. Policija je privremeno dobila i sudske nadležnosti. U oktobru počela je da radi međunarodna komisija za razgraničenje Srbije i Turske, koja je najveći deo posla završila do zime, a ostatak do maja 1879. godine.

Prisvajanja turskih poseda

Zakon o uređenju novih krajeva od decembra 1878. godine podelio je novoosvojene teritorije na četiti okruga i to: niški, pirotski, vranjski i toplički okrug. Okružne, sreske i mesne vlasti organizovane su kao u ostalim krajevima Srbije.

Problem je predstavljalo pitanje sprovođenja Zakona o agrarnim odnosima, odnosno oduzimanje turskih posednika spahija i čitluk sahibija i prisvajanja njihove zemlje. Berlinski sporazum osigurao je imovinska prava muslimanskih zemljoposednika, ali su seljaci svojevoljno otimali zemlju od posednika. Srpska vlada osuđivala je takve postupke naroda na rečima, ali ih je ustvari prećutno prihvatala.

Otkup turskim zemljoposednicima

Pod međunarodnim pritiskom, zbog kršenja Berlinskog sporazuma, vlada i Skupština morale su da pristanu da daju otkup turskim zemljoposednicima. Seljaci su postali vlasnici zemlje koje obrađuju, ali su u roku od pet godina morali su da isplatite nadoknadu dotadašnjim gospodarima, o čemu su se oni sami sa njima dogovarali. Kako je dogovor bio teško postići, radile su komisije za procenu koje su donosile presude uglavnom u korist seljaka. Vlasnici su se žalili Porti, a ona velikim silama. Pitanje je rešila naprednjačka vlada 1882. godine, koja je zaključila inostrani agrarni zajam pomoću koga je odjednom isplatila skromno obeštećenje turskim feudalcima. Porez seljacima smanjen je na sledećih 15 do 20 godina.

Ristićeva vlada rešavala je i crkveno pitanje, odnosno odvajanje srpske crkve od Carigradske patrijaršije. Patrijarhu Joakimu III obratio se srpski mitropolit Mihailo u maju 1879. godine. Carigradski sinod prihvatio je nezavisnost srpske crkve.

Okupljanje opozicije

U vreme Niške skupštine dolazi do povezivanja i okupljanja opozicije u javnosti. Značajan trenutak predstavlja osnivanje lista “Videlo“, glasila mladokonzervativne grupe, odnosno pristalica doslednog liberalizma. Skupštinsku opoziciju Ristiću činili su uglavnom Pašićevi radikali, dok su u javnosti opoziciju pretežno činili mladokonzervativci. Do 1880. godine vladala je saradnja između njih i radikala.

Spoljnu politiku Srbije posle sticanja nezavisnosti karakterislo je sve čvršće vezivanje za Austrougarsku. Liberalna vlada je 1880. godine ušla u rešavanje pitanja železničkog i trgovačkog ugovora sa Austrougarskom. Obaveze su proisticale iz Berlinskog ugovora, a preuzeo ih je Ristić.

Izgradnja pruge

Prvo se, po želji Austrougarske, pregovaralo o železničkom pitanju. Srbija je preuzela obavezu da u roku od tri godine izgradi celu prugu Beograd -Niš – Vranje i da je poveže sa austrougarskom. Srbija se nije obavezala da izgradi i krak Niš – Pirot. Opozicija je napala konvenciju na vanrednom zasedanju Skupštine u Kragujevcu u maju 1880, govoreći da će železnica upropastiti srpsku privredu zbog dolaska inostrane robe. Vlada se branila obavezama preuzetim u pregovorima sa Austrijom i ekonomskom računicom – Srbija će železnicom biti povezana sa Solunom i Egejskim morem. Ristićeva vlada pala je zbog pitanja trgovinskog ugovora sa Austrougarskom.

Trgovačkim ugovorom sa Velikom Britanijom iz 1880, Srbija je bila oslobođena režima međunarodnih kapitulacija koje su strancima obezbeđivale povlašćen položaj. Usledilo je sklapanje više trgovinskih ugovora sa drugim balkanskim i evropskim državama, kao i sa Turskom i Sjedinjenim Državama. Trgovinski odnosi sa Austrougarskom zasnivali su se na tursko-austrijskom trgovinskom ugovoru iz 1862. godine, koji je bio povoljan po Austrougarsku, jer joj je davao pravo da povećava carinu po sopstvenoj želji, dok je Srbija bila ograničena na tri odsto.

Umalo da dođe do ekonomskog rata

Pijaca u Beogradu u 19. veku

Zbog toga se Austrougarskoj nije žurilo da rešava ovo pitanje, pa je pitanje železnica stavila na prvo mesto. U pregovorima oko trgovinskog pitanja, Austrougarska se prema Srbiji nije ponašala kao prema ravnopravnom pregovaraču, smatrajući da ona ima pravo na povlašćeni položaj u Srbiji. Više puta je prekidala pregovore i pretila carinskim ratom, što bi predstavljalo katastrofu za srpski izvoz.

U otporu Austrougarskoj, Srbija je imala podršku jedino u udaljenoj Britaniji, ali je ta podrška imala samo moralnu vrednost. Austrougarska vlada postavila je Ristića pred izbor – politička kapitulacija ili carinski rat. Ristić je bio spreman za ekonomski rat, zbog čega ga je knez Milan otpustio. Time je završena era vladavine liberala.

Podela vlasti između radikala i liberala

Srpski radikali u 19. veku

Liberali i radikali podelili su resore u novoj vladi. Ristić je zadržao ministarstvo spoljnih poslova, a svom pašenogu Radivoju Milojkoviću poverio je unutrašnje poslove. Radikali su dobili vojsku, finansije i pravdu. U novijoj istoriji Srbije, ovo je bila prva koaliciona vlada, sa podjednakim brojem radikalskih i liberalnih ministara. Širom zemlje slavio se odlazak naprednjaka. Garašaninu su bačene kamenice na prozor.

Po selima naprednjake su tukli i ubijali. U ovim nemirima ubijeno je oko 140 ljudi i još toliko zlostavljano. Ristićeva vlada sastavila je ustavni nacrt koji, za razliku od Ustava iz 1869. godine, predviđa da predsedništvo Narodne skupštine bira sama Skupština. Potom je raspuštena naprednjačka Narodna skupština, a novi izbori bili raspisani su za 29. septembar 1887. godine. Naprednjaci nisu ni učestvovali na izborima, pa je nastala politička borba između dve preostale partije. Radikali i liberali odneli su približno jednak broj glasova.

Na kraju ostavka

Ristić nije dugo ostao na čelu vlade. Radikali, koje je podržao kralj, jer i njega podržala Austrija da svrgne Ristića, objavili su u štampi ultimatum predsedniku vlade da smesta smeni Radivoja Milojkovića. Ristić je bio spreman da žrtvuje svog pašenoga, kao što je ranije žrtvovao mitropolita Mihaila. Međutim, kralj mu je odgovorio da takva vlada, u kojoj se predsednik odriče svojih ministara, ne bi bila stabilna. Izgubivši podršku kralja, Ristić je dao ostavku 29. decembra 1889. godine.

Bavio se i istorijom i napisao je “Spoljašnji odnošaji Srbije od 1848 – 1872“, “Diplomatska istorija Srbije 1875 – 1878” i napisao jednu od prvih istorija srpske književnosti. Do svoje smrti bio je redovni član Srpske kraljevske akdemije, danas SANU i jedno vreme njen predsednik, 4. septembra 1899.

 

Inspiracija – Wikipedia

Fotografije: Wikipedia, prviprvinaskali.com, kaldrmaskragujevac.rs, balcanicus.wordpress.com, nspm.rs, beogradudevetnaestomveku.wordpress.com, srbin.info, slideshare.net, bosnjaci.wordpress.com, nedeljnik.rs, telegraf.rs, rts.rs, patriot.rs, bosnae.info

 

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: