Velika Jelena još većeg srca: Crnogorska princeza, italijanska kraljica, veliki humanitarac na pragu da postane božji sluga – dobila svoje vino!

Najveći crnogorski proizvođač vina kombinat “Plantaže” početkom meseca su na Beogradskom salonu vina predstavile novo vino – roze, napravljen od kaberne sovinjona sa blagim cvetnim i mirsima jagoda, posvećeno crnogorskoj kneginji, a italijanskoj kraljici Jeleni Savojskoj.

Vino nosi njeno ime “Ređina Jelena“. Takvo je i vino – dostojno kraljice, osvežavajućeg, prijatnog ukusa uz koji se lako mogu upariti svinjetina, morski plodovi, tartufi… Sve ono u čemu bi jedna kraljica uživala.

Imala sam priliku da ga probam i da se oduševim aromom i, samim tim, da uživam u svakom gutljaju. Kraljica je, uistiun,u dobila vino dostojno svog zvanja!

Crna Gora, iz vinskog ugla: Lepota u nepreglednim čokotima (VIDEO)

Ko je bila Jelena od Savoje?

Ipak, znate li vi ko je Jelena Savojska? Ili već pomenuta ređina Jelena? Rođena je kao crnogorska princeza Jelena Petrović, a potom italijanska kraljica Jelena od Savoja. Svoj život otpočela je na Cetinju kao princeza Jelena Petrović Njegoš, krajem decembra 1873. godine. Krstio ju je ruski car Aleksandar II Romanov.

Zaljubljeni vladika: Sentimentalni i strastveni Njegoš kakvog ne znate

Bila je peta ćerka od ukupno devet ćerki, prvo kneza, a onda i kralja Nikole Petrovića i žene mu Milene. Peta ćerka, a šesto dete, rođeno posle jedvadočekanog naslednika trona, Danila. Žensko, pa još u strogopatrijarhalnoj sredini, pa još u vladarskoj kući.

U tadašnjoj Crnoj Gori se na žensko čeljade nije gledalo kao na dete, već kao na kolateralnu štetu. Neka me izvinu svi koji misle drugačije, ali pošto dobro poznajem crnogorski mentalitet, iz pouzadanih izvora znam da se i danas ženska deca abortiraju. No, nećemo sad o tome, jer Jelena Savojska je žena dostojna pohvala i divljenja.

Uporni Viktor i tajna Jelninog srca

Odrasla je uz švajcarsku guvernantu, u vremenu kada je Crna Gora ratovala. Sa deset godina poslali su je na školovanje u Petrograd, na institut Smoljni, koji se nalazio pod caričinim patronatom. Tamo je otkrila slikarski talenat. Na Svetskoj izložbi slikarstva u Veneciji 1895. godine na kojoj je bila sa majkom upoznala je italijanskog princa Viktora, koji je takođe bio s roditeljima. Kasnije će se ispostviti da će to biti njen suprug.

Međutim, guslarska verzija Jelenine udaje ne pominje ove činjenice. U toj pesmi, ona je nevoljno data Viktoru od Savoje.

Jelena je bila prefinjena i uvek su je pratili pogeldi neženja. Opisivali su je da je imala elegantan hod, visoko čelo, crne, krupne i žive oči, gustu crnu kosu i dugačke prste.

Uz to, bila je veoma duhovita, obrazovana i inteligentna. Bila je atrakcija na carskom dvoru u Rusiji. Prilazili su joj, ali nju mnogi nisu zanimali. Tek na na balu povodom krunisanja ruskog cara, 26. maja 1896, sreli su se ponovo Jelena i Viktor. Đuvegija je bio vrlo koncizan, precizan i odlučan. Tada je, bez okolišanja, prišao Jeleni i ponudio joj brak, a ona zbunjena, jedino je uspela da kaže da za mora da traži saglasnost roditelja.

  • Imam i ja roditelje, bio je Viktor Emanuel jasan. “Ja Vas pitam dajete li mi svoju ruku i saglasnost da ćete me uzeti, a ja Vam nudim moju. Ja vas hoću, pa ćemo se kasnije zanimati kod mojih i vaših roditelja da nam daju blagoslov!“.

Viktor je bio jasan, a Jelena je ostala očarana njegovom hrabrošću i odlučnošću. Posle tri meseca, italijanski princ je došao na Cetinje, da zvanično zaprosi Jelenu.

Ja Vas pitam dajete li mi svoju ruku i saglasnost da ćete me uzeti, a ja Vam nudim moju. Ja vas hoću, pa ćemo se docnije zanimati kod mojih i vaših roditelja da nam daju saizvoljenije i blagoslov!“.

Viktor Emanuel III

Ovim rečima je italijanski princ Viktor Emanuel, zaprosio princezu Jelenu Petrović, 1896. Tako je u kratkom dijalogu, rešena dvogodišnja diplomatija Crne Gore i Italije.

Kad mala zemlja postane sjatište velikog sveta

Garda kralja Nikole

Crna Gora je tada postala središte sveta. Jedino je u senci ostao jedan perjanik gardista Miloš Peričević. O tome govori rečenica iznad. On je bukvalno obožavao Jelenu, ali ona nije bila imuna na njega. Narod priča da je sa njenom udajom čak skrenuo s uma. Priča kazuje da se tog oktobra i njoj i njemu svet srušio, iako to kraljica od Savoje nikad nije priznala.

“Nesretna sam, oče mili, zašto da ti više krijem, 
kada tugu, bol i suze zatajiti neumijem. 
Ja znam da ću bit’ kraljica, silne, moćne Italije 
al’ s’tom krunom, dragi oče, tvoja ćerka srećna nije. 
Jer ja volim ovu zemlju, kao život kao vodu, 
a sad moram da napustim zauvjek Crnu Goru. 
Uzalud mi zlatna kruna i palate i dvorovi, 
Lovćenu me srce vuče đe se viju sokolovi, 
tom oltaru srpske slave, gde j’ grobnica 
strica Rada, koji vječnu stražu drži 
iznad ovog slavnog grada. 
I još nešto neću kriti, ispred tebe moga oca, 
ja ne mogu zaboravit jednog mladog Crnogorca. 
Perjanik je tvoje garde, al’ mu neću reći ime, 
i u vatru i vodu, ja bi’ oče počla s’ njime! 
No znam, da je riječ data, da ću drugom žena biti, 
zato moram ljubav svoju na dnu srca sahraniti. 
No te samo jedno molim, tebe moga roditelja, 
to je oče na rastanku, tvoje kćerke zadnja želja. 
Nek me tvoja garda prati taj će momak biti s’njome, 
tako će mi biti lakše otić novom domu mome.” 

Te jeseni toliko je ljudi dolazilo da su se jedva prevezli od Kotora do Cetinja. Budućem mladoženji se, sem kneginje, svidela i Crna Gora, pa je u Crnoj Gori proveo mesec dana. Vreme je provodio sa verenicom i njenom porodicom, u lovu i sportskim aktivnostima. Jedino je teže podnosio specijatilete crnogorske kuhinje. Na nju se nikad nije ni navikao.

Zemlja za najlepša iskustva: Crna Gora priča neverovatne priče

Postoji i opis veridbe: “Roditelji je zamoliše da izrecituje jednu svoju pjesmu, nije se dala ubijediti i pustila je Danila da govori u njeno ime:

Osveta djevojke

Pred djevojku je stupio momak

odvažno joj preprečivši put:

“Najzad si, okrutna ljepoto,

ti dopala mojih šaka!

Veoma ti se loše piše jer

hoću gorko da ti se osvetim.

Svoju sablju hoću da ti

zarijem do dna srca:

hoću da te okujem, vežem,

daleko od tvojih brda

u zatočeništvo da te odvedem.“

Djevojka veli momku:

“Probodi mi srce sabljom,

znam – to su strijele ljubavi;

u lance me sputaj koji me

zauvijek za tebe vežu.

Drži me dovijeka zatočenu

kao izabranik moga srca,

odvedi me daleko od mojih brda

u tvoj dom kao suprugu.“

Verenički par se u oktobru 1896. godine venčao. Jelena je imala 24 godine. Venčanje je obavljeno na najsvečaniji način, a ceo Rim je bio na ulicama, proslavljajući njihovu radost.

Primila katoličanstvo i postala bliža narodu

Jelena je u Bariju u crkvi Svetog Nikole primila katoličanstvo i tako je postala žena Viktora Emanuela III. Civilno venčanje je obavljeno u dvorcu Kvirinale, a crkveno u crkvi Santa Marija od Anđela uz prisustvo mnogobrojnih gostiju iz Evrope. Princeza Jelena je uzela prezime Savojska i katoličku veru, uverena da se Bogu najbolje služi kroz ljubav prema bližnjem. Bračni par je živeo u kraljevskom dvoru Kvirinale u Rimu, okruženom parkovima i sportskim terenima.

Italijani su od 1906. prema novom kraljevskom paru osećali privrženost, često i divljenje, ali i uzdržanost, jer su svi dotadašnji kraljevi bili distancirani od naroda.

Kraljica Italije, carica Etopije, kraljica Albanije, ali pre sveka kraljica naroda

Crnogorski narod Jelenu pamti kao veliku zaštitnicu i uzdanicu. Njena snaga, pričalo se, je bila velika i mogla je mnogo. Njene zasluge su toliko velike da je svrstavaju u svetice. U braku sa italijanskim kraljem Viktorom Emanuelom III je bila 51 godinu. Imali su petoro dece.

Bili su kraljevski par Italije u periodu od 1900. do 1946. godine, a kada je Italija okupirala Etiopju, bili su sedam godina car i carica Etiopije. Kad je došlo do okupacije Albanije, bili su kralj i kraljica Albanije četiri godine. Italijanski kralj se prikazivao kao drčan i hladan. Ljudi su pričali da je jedino Jelena mogla da ga umiostivi i omekša. U jednom od pisama koje je Jelenin unuk uputio svojoj baki tokom Drugog svetskog rata stoji:

Je li deda s tobom u ovom trenutku? Poklanja li ti još uvek ljubičice? Posle ovoliko vremena moram nešto da ti priznam. Jednom sam špijao kroz vrata da vidim na koji će ti način uručiti taj dar. Ispratio je taj gest poljupcem u potiljak. Koliko te samo deda voli!

I stavrno, kralj je svojoj kraljici svakodnevno donosio buket cveća kad se vraćao iz jutarnjih šetnji. Za mnoge je to bio brak pun ljubavi i poštovanja, iako postoje i drugačije tvrdnje o kojima sam pisala u redovima iznad.

Razlika u visini sličnost u svemu drugom

Viktor je od Jelene bio stariji četiri godine. Razlika u visini između dvoje supružnika bila je velika. On je bio visok svega 153 centimetra i mršav, a ona čak 177 centimetra!

Njihov brak je bio utemeljen na ljubavi i poštovanju. To je bila dobra podloga za uspešan brak koji je dugo trajao. I u sreći i tugi, kako kaže zavet. Imali su zajednička intreresovanja. Tako su se zbližavali.

Bračni par je voleo fotografiju. Njihov unuk je u svojoj knjizi “Kristalni luster Jelene od Savoje” je napisao: “I baba i deda, oboje pasionirani eksperti ove umetnosti“. Svuda su po zidovima rezidencije stajale su njihove fotografije.Bilo ih je po dugačkim hodnicima, prolazima, čak i u kupatilima. Nažalost, pred kraj rata, spalili su ih neidentifikovani posetioci“. Kraljica Jelena je u privatnom delu svojih odaja imala foto laboratoriju gde je razvijala i uvećavala svoje fotografije.

Oboje su voleli ribolov, a Viktor je bio i strastveni lovac. Jelena je uživala u pecanju, a pričalo se da je imala 20.000 udica! “Jednog popodneva  pecali smo u društvu naših rođaka; bili smo potpuno bezvoljni, ribe nisu nimalo obraćale pažnju na nas. Onda je stigla baba, zatražila je da joj daju štap, pa je sela baš na ono mesto gde smo bili mi, otpočela da peca, dok smo je gledali u neverici: Izgledalo je kao da ima magnet na udici!“.

Žena sa detetom u sebi, velikom maštom i umetničkim darom

Jelena je bila puna mašte. Gajila je dete u sebi. Uvek kad je mogla, dozvoljavala je sebi da se slobodno izrazi. Tada bi pravila razne priredbe i maskenbale u kojima su uživali kako porodica, tako i gosti. Jednom je napravila vrećice pune kartončića koje je sama iseckala. Pred svaku gošću je stavila po svežanj. Zadatak za gošće je bio da slože kartončiće tako da dobiju određeni lik. “Na babin znak dame su se dale na posao. Pošto je proteklo izvesno vreme u grozničavoj aktivnosti, začuli su se povici iznenađenja kada je svaka od dama otkrila da sklapa sopstveni portret“.

Kako zavoleti Budvu: Grad pod Bogorodičinim plaštom (RECEPTI) (VIDEO)

Jelena je bila umetnički tip i volela je učenje, tako da je imala obrazovanje iz različitih oblasti. Govorila je nekoliko jezika, svirala klavir, bavila se slikarstvom. Postoji podatak da se u “bogatoj kolekciji slika turskog sultana nalaze  i dve njene slike, koje mu je ona lično poslala, kasnije, kao princeza od Napulja – znači, pošto se udala za italijanskog prestolonaslednika“. Poznato je i to da je volela arhitekturu i da je ona napravila skicu za spomenik vladiki Danilu, rodonačelniku dinastije Petrovića, koji se i danas nalazi na Orlovom kršu iznad Cetinja.

“Majka djevojci veli:

Ako bi da saznaš kakav je svijet

drži stalno otvorene oči.

I ona je držala otvorene oči:

vidjela je mnoge lijepe planine,

vidjela predivne doline,

vidjela zlatno Sunce;

vidjela je sve sjajne zvijezde,

vidjela mračne morske vale,

vidjela pjenušave brzake potoka,

vidjela cvijeće svih mogućih boja,

vidjela gizdavo perje ptica,

vidjela zlatne plastove letine,

kojima su bremenita brda.

Ali kad je potom sklopila oči

vidjela je ono najljepše:

vidjela je lik svog dragog

što u njenoj duši stoluje;

vidjela je lik svog dragog

što joj ljubav uzvraća.”

Teško ostajala u drugom stanju

Nije baš sve išlo glatko u braku. Prošle su četiri godine braka, a Jelena nije ostajala u drugom stanju. To je unelo nemir u italijansku porodicu. Širili su se tračevi, prvenstveno od Jelenine svekrve. Staložena Crnogorka je znala kako da odoli iskušenjima i sačuva mir u svojoj porodici. Srećom, ubrzo je par dobio prvo dete. Posle pet godina bračnog života, rodila se ćerka, a sledeće godine još jedna devojčica. Treći je bio sin, pa je Jelena rodila još dve ćerke. Ipak su Jelenina vera i suprugova podrška bili jači od svekrvinih sumnji.

Bila je brižna majka i baka. Benito Musolini je jednom podrugljivo rekao da sa njom nema o čemu da se priča, sem o bolestima i njenoj deci. Naravno, Musoliniju je to sve bilo strano, jer nije razumeo taj crnogorski karakter kod žena kojima su porodice na prvom mestu. Nije mogao da shvati da joj je porodica važnija i od svih poslova koje je imala kao kraljica.

Svako jutro – buket cveća

Jelena i Viktor su bili pravi bračni drugovi, partneri. Njihov unuk je napisao: “Obično je ustajao veoma rano ujutru i odlazio u dugu šetnju parkom. Voleo je da posmatra svoje biljke, nikada nije propustio priliku da ubere buket poljskog cveća za babu. Bio je to znak pažnje koji je ona veoma cenila, tim pre što je dolazio od tako zatvorenog, prividno hladnog čoveka“.

Viktor je bio vrlo obrazovan. Nema oblasti ukoju se nije razumeo i ljudi su voleli da ga slušaju. U već pomenutoj knjizi, njihov unuk je zapisao: “Moj otac mu je postavljao precizna pitanja, ali njegov odgovor je uvek bio: “Dragi Filipe, ja o tome ne znam ništa.” Posle jela, koji je uvek kratko trajao, deda bi mu davao znak rukom da sedne pored njega, a onda bi kao kompjuter iznosio informacije i precizne podatke, kao odgovor na postavljeno pitanje. I sve to ne udaljavajući se iz sobe da bi konsultovao neku knjigu“.

Pomagala unesrećenima u zemljotresu, pomagala siromašnima

Vrlo često kraljevske porodice osete nevolje. Tako je bilo i sa Savojima. Ovaj kraljevski par od toga nije bežao. Čak i kad su nesreće stigle, Viktor i Jelena su bili zajedno. Stravičan zemljotres je krajem 1908. godine pogodio italijanski grad Mesinu. Taj zemljotres smatra se najrazornijim zemljotresom u Evropi u 20. veku. Kralj i kraljica nisu časili ni časa, ostavili su decu i pohitali da pomognu unesrećenima. Njihovo najmlađe dete je tada imalo godinu dana. U Mesini su proveli više od 20 dana.

Područje je bilo trusno i tlo je još podrhtavalo, a bilo je još oko 60 potresa sličnog inteziteta. Kraljevski par je sve vreme bio tamo, uz svoj narod. Jelena je previjala ranjenike. Stoji da je iz ruševina spasila šestomesečnu devojčicu. U Mesini je podignut mermerni spomenik posvećen Jeleni. Bila je više od kraljice.

Nije bežala ni od sreće, ni od nevolje. Previjala je ranjenike, hrabrila one koji su izgubili nadu, spasavala je decu i porađala žene. Pola veka kasnije, u Mesini je podignut mermerni spomenik na trgu Seđola. Zagrljene figure kraljice i devojčice svedoče o razornom zemljotresu i plemenitoj, hrabroj dobrotvorki Jeleni Savojskoj.

Postoje razne anegdote o njenim dobročinstvima. Jednom kad se vraćala iz ribolova, srela je devojčicu koju je i ranije viđala da plete. Na kraljičino pitanje da li je poznaje, devojčica je odgovorila: “Da, vi ste kraljica“. Onda ju je pitala: “A da li bi umjela da ispleteš par čarapa za mene?“. “Naravno gospođo“, odgovorila je devojčica. “Dobro“, rekla je kraljica, “Onda mi ih ispleti i pošalji u palatu“.

Nekoliko dana kasnije, naručene čarape su stigle, a kraljica je devojčici na poklon poslala dve svilene čarape, jednu punu slatkiša, a drugu punu novca. Sutradan je od devojčice primila pismo: “Vaš poklon me je veoma rasplakao. Moj otac je uzeo novac, moj brat slatkiše, a moja majka svilene čarape“.

Koliko je bila popularna svedoči i klinika “Kraljica Jelena“, koja je osnovana njenim dobrovoljnim prilogom, 1933. godine, kao i Veliki institut za lečenje raka, koji i danas nosi njeno ime.

I u ratu uz svog muža

Tokom Prvog i Drugog svetskog rata kraljica Jona od Italije, kako je zvao narod, pokazala je veliku humanost. Imala je vedar duh, skromnost, a pre svega dobročinstvo. Živela je skromno i požrtvovano. Ostala je zapamćena kao nenametljiva, stidljiva i uzdržana osoba, sa puno obzira prema drugima.

Jelenu ni rat nije sprečio da bude u kući. Naprotiv. Bila je uz svog muža. Borila se kako je znala i umela, zaboravljajući da je kraljica. Uz nju je i Viktor zaboravio svoju titulu. Govorila je: “Bio rat ili ne bio, moje mesto je pored mog muža“. Išli su na front, previjali ranjenike i davali nadu. Iste te ranjenike su dovodili i u svoju rezidenciju, vilu Kvirinale od koje su napravili bolnicu, a oni su živeli u susedstvu. Sama je opremila bolnicu sa 250 kreveta. I svoju decu je od malena učila da budu humana.

Primenjivala lekove narodne medicine

Tada je Jeleni jedan od lekara rekao da ne bi trebalo da provodi toliko vremena sa ranjenicima, zbog moguće zaraze. Jelena je bila jasna: “Ja priznajem samo jedan bacil, a to je bacil straha“. Kraljica je poznavala dobro medicinu. “Kraljica Jelena je iz svoje rodne zemlje, Crne Gore, donela sa sobom gomilu narodnih, tradicionalnih recepata i načina lečenja, zasnovanih na travama što su rasle među tamnim stenama gde je vazduh najzdraviji“. Stvarno, ako bi se neko od Savojinih razboleo, Jelena mu je davala neku od svojih alternativnih terapija.

Čak je zbog zasluga na polju medicine dobila je zvanično priznanje – počasnu diplomu medicine i hirurgije Rimskog univerziteta, 1941. godine. Edvard Sedmi od Engleske odlikovao je zlatnom medaljom britanskog kraljevskog Crvenog krsta, bivši nemački car Vilhelm poslao joj je Veliku zvezdu kraljice Luize, Alfonso XIII od Španije orden reda Dobročinstva, ruska carica Katarina orden Crvenog krsta, a srpski kralj Petar Karađorđević krst Svetog Save.

Bombardovanje Rima ih oteralo iz zemlje

Viktor Emanuel je nekad donosio ispravne, a nekad pogrešne odluke. Tako su varirale i simaptije naroda prema njemu. Tako je dopšlo do političke nestabilnosti Italije. Vrhunac svih razočarenja bilo je bombardovanje Rima.

Viktor Emanuel povukao se sa prestola 1946, a na njegovo mesto došao je njihov sin. Novi kralj je vladao svega 33 dana, jer je na referendumu 1946. godine narod izabrao republiku. Tad se sve promenilo za kraljevsku porodicu. Ipak, biće da su te promene počele da se dešavaju i ranije, kada je 1944. godine poginula njihova ćerka Mafalda Marija u bombardovanju koncentraciog logora gde je bila smeštena.

Priča se da je Jelena toliko plakala zbog gubitka ćerke da je oslepela na jedno oko. Kasnije je nosila velike šešire koji su joj sačuvali vid na drugom oku. Po završetku rata 9. maja 1946. godine kraljevski par je zauvek napustio Italiju. Italijanski narod ih nije više želeo. Sve što su radili za njih ostalo je u zaboravu.

Zanimjiv je podatak iz knjige Jeleninog i Viktorovog unuka, da je Viktor tada “italijanskom narodu ostavio numizmatičku kolekciju koja je bila njegova najveća životna strast. Radilo je o 90.000 primeraka neprocenjive vrednosti i ovim poklonom deda je vraćao italijanskom narodu sve ono što je za 45 godina njegove vladavine država potrošila na ime njegove apanaže“.

Težak život u Egiptu

Otišli su u Egipat, a egipatski kralj Faruk ih je veoma lepo prihvatio. Bili su zajedno u egzilu. A sve je lakše kada se patnja podeli. Uspeli su da kupe jednu skromu vilu koju je Viktor iz ljubavi prema svojoj ženi nazvao “Jela“, u kojoj su ih kasnije posećivali deca i unuci.

Kraljica je u Aleksandriji nastavila da se bavi ribolovom i dobročinstvom, a kralj da završava svoje memoare i da se bavi lovom. Ostalo je zapisano da je “Jelenina unuka bila očevidac kada je ona posle nekog vremena provedenog u Aleksandriji tražila novac da bi ga trošila u dobrotvorne svrhe“. Kada bi joj ponestalo novca, njen zet je, po njenoj molbi, odlazio u aleksandrijske zlatare i prodavao porodično blago. To su bile zlatne poluge, ogrlice i druge dragocenosti. Na taj način je dolazila do novca, koji je ponovo delila sirotinji.

A onda je, pošto su proslavili zlatnu svadbu i 51 godinu zajedničkog života, ostala bez svog supruga. Naime, Jelena je postala svesna da može da izgubi svoju uzdanicu onog dana 1941. kada je u Tirani pokušan atentat na italijanskog kralja. Albanski patriota je tada ispalio četiri metka, ali je promašio.

Tog jutra 1947. je Viktor otišao na pecanje i vratio se sa izlivom krvi u plućima. Već sutra ga je pogodila tromboza i odmah je umro. Biloje to u egzilu i svega par dana pre Jeleninog rođendana. Tamo je i sahranjen sa svim počastima. Kraljica je bila okružena svojom decom, unučićima, rodbinom i prijateljima.

Pojela je tuga

Bolela ju je njegova smrt i tišina koju je ostavio za sobom. Od te boli se i njeno zdravstveno stanje pogoršalo. Zbog klime je, dve godine posle Viktorove smrti, otputovala u Francusku. Tamo je, u Monpeljeu, i umrla krajem novembra 1952. godine, od karcinoma. U trenutku Jelenine smrti, pored njene postelje nije bilo nijedno njeno dete.

Zasluge Jelene Savojske za italijanski narod bile su tolike da je katolički biskup Rišar iz Monpeljea inicirao da se proglasi za sveticu.

Sahranilo je 5.000 Francuza

Sahranjena je o trošku francuske države jer je, zbog imovinskog spora sa italijanskim vlastima bila u teškoj materijalnoj situaciji. Tada je 5.000 Francuza odalo poslednju počast stranoj kraljici u koloni dugoj sedam kilometara. Telo Jelene Savojske prebačeno je u Italiju karjem 2017. u svetilište Vikoforte kod Mondove, na području Kunea.

I za kraj, evo cele guslarske ljubavne pesme o zabranjenoj ljubavi Jelene i Miloša.

Možda vas podstakne da nazdravite uz roze “Ređina Jelena“:

Pod Lovćenom na Cetinju 
skupili se slobodari, crnogorski vitezovi 
sve vojvode i serdari. 
Na dvorove Petrovića vesele se vino piju, 
pred Biljardom kolo igra, barjaci se gordo viju. 
Manstirska zvona ječe ka’ u ona doba stara 
kad čelnici bjehu došli na večeru kod Lazara. 
Grme tanki džeferdari, zvone toke na prsima, 
kralj Nikola pehar uze pa nazdravi junacima: 
“Zdravo moji sokolovi i u dobru i nevolji 
od Lovćena do Karpata od vas niko nema bolji! 
Danas sam vas okupio da vam kažem novost što je 
ja sam ćerku svoju dao za Viktora od Savoje. 
Budući je vladar Rima isprosio ruku njenu 
i dolazi sa svatima na Cetinje po Jelenu. 
Velikoga prijatelja s’ njim ce Crna Gora steći, 
Jelena će bit kraljica, nazdravimo njenoj sreći!” 
Odjednom se sve utiša, kao mačem pjesma presta, 
a ni jedan od vojvoda ne diže se sa svog mjesta. 
Ta bjeseda Nikolina neprijatan tajac stvori, 
dok mu Baco Mićunović na zdravicu odgovori: 
“To sto činis dobro nije, crnogorski gospodaru! 
Znaš li da je Petar I zaklinjao nase stare 
sa hristovim časnim krstom 
i sa slavom Nemanjica, 
a ti hoćeš da latinu daš odivu Petrovića! 
Zar princeza crnogorska da mijenja vjeru staru? 
To na dobro izać neće, kunem ti se gospodaru! 
Jes’ mala je Crna Gora, no junaštvo njeno nije! 
Za čast, slavu i slobodu dje se više krvi lije? 
Ima ona, ti znaš Knjaze, i junaka i kučišta, 
zar dostojan neki nije bit’ zet kuće Petrovica? 
Okreni se i pogledaj, vidi kolo pred Biljardu, 
svaki od tih momaka bi valja za kraljevu gardu. 
Zar nijesmo pravi primjer plemenitog srpskog roda? 
Ja toliko gospodare i nek živi kćerka tvoja!” 
Knjaz ga gleda sa osmjehom, pa mu onda blago rece: 
“Mićunović oštro zbori ko sablja da sječe. 
No se s’ brda dalje vidi, nego kad si pod njim dolje, 
tako i ja, braćo moja od vas sviju vidim bolje. 
Sa prestola moga vidim, svu Jevropu, 
čitav svijet, a znam da sam smrtan čovjek 
i da jednom moram mrijet. 
Pa se trudim da oslonac Crna Gora svuda ima 
i Jelenu zato dadoh nasledniku krune Rima.” 
Pa se diže iza sofre u odaje svoje pođe 
i naredi neka odmah Jelena mi ćerka dođe. 
A kad gorska vila stanu na vratima oca svoga 
zadrzati teski uzdah knjaz Nikola nije moga. 
Viđe kcerku uplakanu, pa dijete svoje žali, 
kao devet Jugovića za slobodu što su pali. 
Pored njega smjerno gazi crnogorka ponosita, 
saze glavi i čekaše šta ce otac da je pita. 
Miluje je Knjaz po kosi i brise joj suze s’ lica 
“Ti znas Jelo, da si vazda bila moga srca miljenica! 
Ajde reci zašto plačeš, to princezi ne pristoji, 
zar da danas suze liješ kad dolaze svati tvoji?” 
A Jelena diže glavu, niz ramena kosa pade 
Bože jedan da li ikad od nje ljepšu ženu dade?! 
“Nesretna sam, oče mili, zasto da ti više krijem, 
kada tugu, bol i suze zatajiti neumijem. 
Ja znam da ću bit’ kraljica, silne, moćne Italije 
al’ s’tom krunom, dragi oće, tvoja ćerka srećna nije. 
Jer ja volim ovu zemlju, kao život kao vodu, 
a sad moram da napustim zauvjek Crnu Goru. 
Uzalud mi zlatna kruna i palate i dvorovi, 
Lovćenu me srce vuče đe se viju sokolovi, 
tom oltaru srpske slave, gde j’ grobnica 
strica Rada, koji vječnu stražu drži 
iznad ovog slavnog grada. 
I još nešto neću kriti, ispred tebe moga oca, 
ja ne mogu zaboravit jednog mladog Crnogorca. 
Perjanik je tvoje garde, al’ mu neću reći ime, 
i u vatru i vodu, ja bi’ oče počla s’ njime! 
No znam, da je riječ data, da cu drugom žena biti, 
zato moram ljubav svoju na dnu srca sahraniti. 
No te samo jedno molim, tebe moga roditelja, 
to je oče na rastanku, tvoje kćerke zadnja zelja. 
Nek me tvoja garda prati taj će momak biti s’njome, 
tako ce mi biti lakše otic novom domu mome.” 
“Ponosim se tobom Jelo” – knjaz Nikola reče kćeri 
“Poštovacu tvoju želju, sama pratnju izaberi”. 

Oktobar je mjesec bio, i mraz prvi goru steže, 
a u gradu pod Lovcenom sva se Crna Gora sleze. 
Sa Cetinjskog manastira zaječaše zvona stara: 
Veselje je, udaje se kćerka Knjaza gospodara! 
Crmnički se oro igra, na platou pred Biljardom, 
Latinski su svati stigli i princ Viktor s’ ličnom gardom. 
Sve birane Crnogrce, sve junake i vojvode 
Knjaz je sjeo za trpezu do svatova i gospode. 
S’ postovanjem, Talijani gledaju ih, pa se dive 
osim male Crne Gore đe junaci taki’ žive. 
Nadmeću se mladi momci u junačkim veštinama, 
odliježe pjesma njina crnogrskim planinama. 
Nad Lovćenom kliče soko svoja moćna krila širi, 
kad se diže car junaka sve stiša i umiri. 
Svi gledaju s’ poštovanjem crnogorskog gospodara. 
“Otiđite po Jelenu!” Knjaz Danilu progovara. 
Kad su braća sestru pred bjeli dvor izvela 
jel’ žena ili je vila s’ Durmitora dolećela. 
Gordo gazi Crnogorka, na njoj zlatno ruho blista, 
niz prsi joj lanac krsta, pravoslavni simbol Hrista. 
Ljepoti se njenoj dive i svadbari i svatovi, 
sva gospoda talijanska i cetinjski vitezovi. 
A nevjesta Vi`torova, Danilovu ruku steže, 
za braću je i rod cijeli, neizmerna ljubav veže. 
Kad princeza crnogorska pred svojim ocem stade, 
poljubi je knjaz Nikola i blagoslov kćerki dade. 
Vec biješe podne proslo, kada slavna svita krenu, 
uz Viktora garda ide, perjanici uz Jelenu. 
Dok topovi sa tvrđava plotunima goru sjeku, 
a princeza Lovćen gleda, a niz obraz suze teku. 
Žao joj je Crne Gore, njenih brda i litica, 
pa mladome perjaniku progovara ljepotica: 
“Danas kad se rastajemo, Jelena te kune tvoja, 
princezinu ljubav čuvaj ti najveća željo moja.” 
A sva pratnja sa čuđenjem pogleduje na njih dvoje, 
i čudi se sta je razlog da toliko dugo stoje. 
Vide da se nešto zbiva, kad knjaževa ćerka plače, 
a Jelena u svom bolu s’ desne ruke burmu smače. 
Oči plamte, ruka drhti, na dlanu se zlato sija 
“evo uzmi, nek ti bude moja burma amajlija!” 
Momče zlatnu burmu uze, na grudi je čvrsto stisnu, 
zamućeni pogled saže, ka’ ranjeni soko pisnu: 
“Oh, Jeleno, da nijesi ćerka moga gospodara 
sabljom bi’ te odbranio i odveo do oltara. 
Idi nek te sreća prati tamo preko mora sinja!” 
Pa doratu uzdu pusti i polete put Cetinja. 

A kraljevska krstarica kad s’ nevjestom pratnja stiže, 
beše spremna za polazak razvi jedra, sidro dize. 
Otplovio brod s’ Jelenom, a na bedem grada Bara 
vila beše počinula i Lovćenu progovara: 
“Šta je Sparta i Pijemont spram tebe, moj Lovcene? 
Što Romeo i Julija, spram Miloša i Jelene?”

 

 

Inspiracija – Hajnrih fon Hesen, Kristalni luster, izd. DOB, Podgorica 1998, Delfina Duči, Jelena Savojska Život pun ljubavi, izd. DOB, Podgorica 1998, novosti.rs, stil.kurir.rs, plavazvijezda.com

Fotografije: Wikipedia, kurir.rs, njegos.org, cdm.me. szpress.me, studnel.com, mladiniksica.me, vesti-online.com, novosti.rs, plavazvijezda.com, novilist.hr

Ostavite komentar

%d bloggers like this: