Uspavanka za hrast, uspavanka za budućnost

Bilo je, do juče, jedno drvo. Jedan hrast. Stajao je tu, nedaleko od sela Savinac, u blizini Gornjeg Milanovca, grada s burnom istorijom. Čuvao je sve ono što mnogi nisu znali ili nisu umeli. Ipak, on je stajao, i čuvao. Za drugo ne zna, sem da pamti i čuva.

Pamtio je i gore dane. I bolje dane. I nepravde. I pravde. I učene, i one druge, proste ljude. I niko ga nije dirao. Kažu da je bio star više od 600 godina. Da mu je odavno bilo vreme da krepa. Nije krepao. Živeo je. I pamtio. I bolja, i gora vremena. I nedaće, i požare, i pošasti, i bolesti, i ratove, bune i glad. Ipak, bio je sve narodu koji, kad nemaše mesto gde će da se pomoli, molilo se podno njegovih krošnji. Kad nemaše nade, nadu je pronalazilo u njegovom krilu. Kad je trebalo sakriti ljubav, ili uspeh, ili sreću, sve je to hrast skrivao i čuvao.

Prodani hrast

Jer hrast je isto što i čovek. Njegova prošlost i njegova budućnost. Bio je sve vekovima. Bio je sve narodu. A onda je narod, zaboravio na hrast. I na molitve, i na ljubavi, uspehe i čuvane tajne. Ne. Zaboravio je na muku. Zaboravio je na vekove.

Prodali su hrast u jednom trenu. Zarad autoputa. Ma, nije važno da li je reč o autoputu, glave bi mu došlo bilo šta. Čovek bi mu došao glave. Onaj koga je hrast čuvao i štitio. Pitam sada tog čoveka – da li je to nešto vredno svakog lista i svakog korena ove biljke koja vekovima opstaje na jednom mestu? Znate li vi koji ste ga jutros posekli, šta ste posekli? Znate li? Znate li šta su zapisi za ljude na ovim prostorima? Ne znate. Jer da znate, ne biste ih dirali.

Uništili ste prošlostBudućnost, odavno, nemate. Upokojili ste još jedinu sponu sa drevnom religijom i sponom ovog napaćenog naroda sa njegovim iskonskim. Žao mi je, znam da vas niko nije učio. Pitam se šta bi bilo da su Grci podno Akropolja posekli onu drevnu maslinu? Ništa. Uništili bi sve ono u šta veruju i što ih još jedino drži na površini, a to je da imaju prošlost kojom kupuju budućnost.

Čuvaće ga Perun kad već ljudi nisu

Ako nekom nije jasno, neka pročita priču o Perunu. Ima priča za one koji žele da čitaju. Ima reči za one koji žele da čuju. Ipak, ostadosmo gluvi i slepi. Ne prvi put.

Žao mi je. Nas. A ti mirno spavaj. Nama pomoći nema. Slušaj oblake, javi se Perunu, jer te čeka. I pozdravi ga, jer ga je njegovo stado, po ko zna koji put, izdalo. Zajedno s tobom će putem neba 2. avgusta da nas opominje. Čuvaj nebeska prostranstva, ova zemaljska su prepuštena bezobzirnosti i zaboravu. Ne možeš protiv toga. Nisi ni mogao. Hvala ti za sve što si čuvao i što ćeš, nadam se, pamtiti tamo negde odakle nas budeš posmatrao. Sklopi sada mirno svoje krošnje, dobri moj. Nas će, i ovako, vetrovi oduvati…

Prošlost smo zaboravili, budućnost nemamo.

 

Fotografije: Pixabay, deviantart.com

Ostavite komentar

%d bloggers like this: