Umesto sveća, cveća i venaca: Sećanje na veliku Kolubarsku bitku koja je ušla u anale ratovanja

Pred crkvom Svetog Dimitrija u Lazarevcu vlada mir. Stogodišnji mir. U njenoj kripti počivaju ratnici Kolubarske bitke. Ne srpski, već i srpski i austougarski. Sahranjeni su zajedno, baš tu. Davno sam, prvi put, ušla tamo. Rasplakala sam se dok sam slušala priču. Dirljivo iskustvo i danas nosim u sebi. Pokušaću da ovim tekstom i u vama probudim slična osećanja. Vratiću vas 101 godinu unazad.

1300 kaplara umeli živost u srpske redove

Crkva Svetog Dimitrija u Lazarevcu
Crkva Svetog Dimitrija u Lazarevcu

Poražena, bez municije, hrane, odeće i obuće i bez morala, srpska vojska se povlačila i za sobom je vukla i stanovništvo. Zverstva koja je činila austrougarska vojska u jesen te 1914. su bila nezapamćena. Kraljevina Srbija je bila pred potpunom propašću. Vojska crno-žute monarhije grabila je napred, a srpska strana nije mogla da joj adekvatno uzvrati. A još sve je bilo blatnjavo, a dobar deo srpske vojske je pokisao. Moral iznurenoj vojsci podigli su mladići iz srednjih škola, u istoriji poznati kao 1.300 kaplara. Najviše ih je bilo iz Čačanske gimnazije. Za njih je i sam vojvoda Mišić rekao da su učinili mnogo samo što su svojim duhom i mladošću povratili izgubljeno samopuzdanje srpskoj vojsci. Oni su značajno doprineli pobedi srpskih snaga na Kolubari. Njih 400 ostavilo je kosti u spomen kosturnici u Lazarevcu.

Kaplari na putu za front
1.300 kaplara

Komandant Prve armije general Petar Bojović bio je ranjen 14. novembra 1914. Naravno, zbog toga se povlači sa mesta, a na njegovo mesto dolazi dete Suvobora, general Živojin Mišić, pomoćnik Radomira Putnika. Tada je jedna mala zemlja odlučila da se moćnom neprijatelju suprotstavi sa svim borcima što je imala – deca, momci, ljudi iz grada i sela, sva inteligencija i budućnost jednog naroda.

Slabiji i mlanji protiv jačeg i većeg

Regent Aleksandar Karađorđević i Živojin Mišić u pozadini
Vrhovni komandant Austrougarske balkanske vojske je bio nadvojvoda Fridrih fon Habzburg, a načelnik štaba Vrhovne komande Konrad fon Hacendorf. Njihovih vojnika bilo je oko 400.000 i 400 topova. Srpska vojska je brojala oko 270.000 vojnika, 426 topova i 180 mitraljeza. Vrhovni komandant bio je regent Aleksandar I Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik.
Komandant austrougarske vojske general Oskar fon Poćorek, ovenčan slavom iz bitke na Drini, očekivao je da će većina srpskih vojnika braniti Valjevo. Naravno, očekivao je da će kod reke Kolubare potpuno unuštiti srpske snage. Srpska vrhovna komanda je preduhitrila čuvenog austrougarskog vojskovođu, naredivši Prvoj armiji da brani Valjevo, dok su druge jedinice povukle preko Kolubare. Pre 101 godine, 16. novembra 1914. otpočinje čuvena Kolubarska bitka zbog koje smo ušli u anale ratovanja.

Srbije više nema! Međutim…

General Poćorek je krenuo na Beograd. Srpska komanda je predvidela ovaj potez neprijatelja i naređenje je bilo da se skoro svi povuku iz Beograda i dođu do reke Kolubare. Malobrojni su branili glavni grad i pogunuli su. Austrougarska vojska je lako ušla u Beograd 3. decembra 1914. i napravila pobedničku vojnu pradu. Svet je pisao tih dana kako Srbije više nema. Kako nema ni srpskog vojnika. Šire se pamfleti po Austrougarskoj da je i Beograd umro, kao i Srbija.
kolubara1

Dan pre pobedonosnog ulaska austrougarske vojske u Beograd, general Živojin Mišić u Gornjem Milanovcu je izdao naredbu bez da konsultuje nadređene i krenuo je u kontraofanzivu. Na dan kad je austougraska vojska ušla u Beograd, srpska vojska napala je austrougarsku Šestu armiju. General Mišić je tako odigrao strateški pametan potez, jer je austrougarska slavila ulazak u glavni grad i poprilično se opustila. Generalu Poćoreku nije dugo trebalo da shvati da mu je ugrožena Šesta armija. Tada čini neoprostivu grešku koju do tad nije zapamćena u istoriji ratovanja. Umesto da krene kraćim putem i brže stigne do svojih vojnika, on kreće putem Varovnica – Mladenovac. Mislio da će tako napasti srpsku vojsku sa leđa.

Tu Poćorekovu grešku iskoristio je vojvoda Stepa Stepanović, komandant Druge armije. Vojvoda jednom delu vojske naređuje da štiti pravac Mladenovac-Varovnica. Tu, na koti 405 vodila se žestoka bitka. Drugi deo srpske vojske je trebalo da odvoji Petu i Šestu austrougarsku armiju i da srpski vojnici tako dođu do Beograda. Austrougarski vojnici bežali su pred srpskom armijom. Pravac Beograd – Šabac – Bajina Bašta – Drina. Do 15. decembra, u Srbiji nije bilo ni jednog neprijateljskog vojnika, osim mrtvih i zarobljenih. Bio je to treći Poćorekov poraz u nizu. Prvi je bio na dan kada je u Sarajevu stardao prestolonaslednik Franc Ferdinand. Poćorek se tada nalazio u kolima sa austrougarskim prestolonaslednikom. Drugi poraz mu je bio na Ceru i, na kraju niza, ovaj na Kolubari.

Najžešće borbe na brdu Vrače

kolubarska-bitka

Brdo Vrače koje se nalazi u blizini Lazarevca ostaće upamćeno kao mesto oko kog su se vodile žestoke borbe tokom Kolubarske bitke. Ono je, naime, 15 puta u toku dana bilo čas srpsko, čas austrougarsko. Izginulo je tu oko 20.000 srpskih i 30.000 austrougarskih vojnika. Svi oni počivaju u crkvi koju pomenuh na početku teksta. Po tome smo, kažu, jedinstveni. Neprijatelje koji su nas zverski ubijali i mučili, sahranili smo dostojanstveno, zajedno sa našim vojnicima. U toj bici poginuo je Dimitrije Tucović, vođa socijalističkog pokreta u Srbiji. Prvo je sahranjen pod hrastom na bojnom polju, pa je prenet na Šušnjarsko groblje. Ni tu nije našao mir, već je prebačen u spomen kosturnicu gde je počivao u sanduku broj tri. Komunistički rukovodilac Draža Marković je Dimitrija Tucovića preneo na beogradski trg Slavija.

Dimitrije Tucović
Dimitrije Tucović

Inače, Poćorek je za pobedu na Drini odlikovan najvišim odlikovanjem. Posle Kolubarske bitke, austougarski car je rekao: “Znao sam, ne može se magarac sa lavom izboriti“. Austougarska vlast i javnost je bila vrlo nemilosrdna prema njemu. Govorlili su mu da izvrši samoubistvo, da se obesi, na šta je odgovorio: “Kada doživim da jedan austrougarski vojskovođa pobedi srpsku vojsku, tada ću to učiniti“. Posle ove bitke, Oskar fon Poćorek je smenjen i penzionisan.

Svi ratnici sahranjeni zajedno – u kripti crkve Svetog Dimitrija

Lovorike za uspeh na Kolubari pripadaju vojvodi Živojinu Mišiću, komandantu Prve armije. On je tad dobio čin vojvode. Svakako ne sme se zaboraviti i zasluga vojvode Stepe Stepanovića. Sahranjeni u lazarevačkoj kosturnici su vojnici Prve, Druge i Treće armije kojom je komandovao general Pavle Jurišić – Šturm. Svoje živote su dali i vojnici užičkog korpusa sa komandantom Aleksom Vukomanovićem. Najviše njih bilo je iz moravske jedinice. Danas je ova bitka u analima svetskog ratovanja i na pojedinim svetskim univerzitetima (kao što su jedan univerzitet u Americi i jedan univerzitet u Japanu) se izučava iz sata u sat. Da je jedna slabija vojska, već otpisana pobedila moćnijeg i jačeg neprijatelja.

Kako ništa kod nas ne može da prođe bez nepravde, tako i ova priča ima pomalo gorak ukus. Kada je trebalo da se obeleži 50 godina od ove bitke, tadašnja vlast odlučila je da malo prepravi brojke u spomen – kosturnici.

Naime, Jovan Veselinov, još jeadn visoki funkcioner Komunističke partije je, da bi se dodvorio ostalim narodima i narodnostima SFRJ (koji su takođe učestvovali u Velikom ratu, ali na drugoj, austrougarskoj, strani), odlučio da prepravi broj vojnika koji su učestvovali u Kolubarskoj bici. Ušavši u kriptu i videvši šta piše, rekao je “Mnogo je to!“. Tako je broj od 250.000 smanjen na 120.000. Ipak, ako se malo bolje pogleda, na spomen ploči oba broja stoje urezana. Ponekad je teško izbrisati činjenice. Samo ponekad.

Drugi konjički puk

 

Junacima velike bitke, neka je večna slava! I hvala!

 

Fotografije: Wikipedia, medias.rs, rts.rs, spc.rs, crkvaulazarevcu.org, spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs, povesnica.wordpress.com, crveneberetke.com

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: