U sred ravnice počiva crkva: Arača krije tajne i zove da je posetite

Nije meni prvi put da obilazim Araču. Videla sam je 2013, 2015. i ove 2018. Nekada davno, oko ove ljušture koja je ostala od srednjevekovne crkve postojala su praistorijska naselja. Samtara se da je najstarije naselje na ovom tlu iz vremena starčevačke kulture, što je oko 5.500 godina pre nove ere. Tada je Arača bila izdignuta, pa Tisa nije mogla da dopre do nje. Njive su dokaz da su tu živele starčevačke kulturne grupe, koju arheolozi smatraju prvim zemljoradničkim zajednicama u Vojvodini.

Lepa građevina u sred ravnice

Katedrala je podignuta oko 1230. godine. Za izgradnju crkve korišćeni su tesani kamen, mermer, tesanik i cigla. Crkva je više puta stradala. Arheološka istraživanja su pokazala da je opatija podignuta na temeljima starije crkve, prema svim procenama iz 11. veka. Prvi pisani trag o Arači potiče iz osmog veka, kada je bila benediktinski manastir. Njegove temelje arheolozi su pronašli na severnoj strani crkve. U burnoj istoriji Arače, zabeleženo je da je opat Nikola iz tog manastira 1256. učestvovao na crkvenom saboru u Ostrogonu. U najezdi Kumana, katedrala je opljačkana i porušena 1280. Na papskom spisku, Arača se spominje u periodu od 1332. do 1337. Po nalogu kraljice Jelisavete Kotromanić Anžujske, Arača je obnovljena 1370. i od tada verovatno potiče gotički toranj koji je krasi i danas.

Davno pre Jelisavete tu je bilo naselje Barbarikum. Tako su ga zvali Rimljani. A na tom potezu su kuće bile od trske, vrbe i ilovače. Močvara i živo blato su okruživali stanovnike Arače, a branile su je i kozje lobanje na kopljima. Tamnan da Rimljani ne požele ni da svrate.

Da li je Atila zakopao blago baš tu negde?

Atila Bič božji

Atila Bič božiji je tu negde između Mokrina, Vranjeva i Bašaida izneo plan o osvajanju Sirmijuma. Kako legenda kaže, opljačkano blago je posle Atiline smrti 454. godine, zajedno sa njegovim posmrtnim ostacima završilo u Tisi. Do danas nije otkriveno gde, niti da li je ova priča tačna.

Tisa kod Bečeja gde je Atila mogao da bude pokopan, kao i njegovo blago

Na kraju ispada da je legenda privukla franjevački red u Banat. Oni su tražili Atilino blago i hrišćanske spise, ne bi li se čulo za njih. Franjevci su gradili katedralu, govoreći da traže glinu za cigle. Zapravo, celih 100 godina su kopali tu glinu, a crkvu nisu do kraja sagradili.

Ričard Lavlje Srce bio Aračin gost

Ričard Lavlje srce

Druga legenda kaže da je gost u Arači bio englelski kralj Ričard Lavlje Srce. Tokom trećeg krstaškog rata, pošto nije smeo da preko Francuske dođe u domovinu, morao je da u jesen 1192. bira drugi put. Pokušao je rečnim obalama da se domogne kuće. Došavši do Dunava, krenuo je šajkama uzvodno. Nije mu bilo lako, jer se led već stvorio. Na ušću Tise u Dunav kod Akumincuma, a današnjeg Slankamena, susreo se sa kaluđerima iz Arače. Prihvatio je poziv da se okrepi u njihovoj opatiji i sačeka da prođe zima. Kaluđeri su proveli i Ričardovu šajku kroz Tisu i banatsku močvaru.

Ja u banji Rusandi, oktobra 2017. a ovo iza mene je to čuveno lekovito blato

Legenda dalje kaže da je umorni Ričard imao rane od oklopa i da je patio od kostobolje. Od sličnih tegoba su oboljevali i njegovi ratnici. U Arači su se lečili oblogama od ugrejanog blata koje su starosedeoci Sloveni vadili i stavljali ga u vreće od rogoza. Blato su menjali za so. Lekovito blato prenosilo su se kroz generacije. Mnogi su bili ubeđeni da noću plavokosa vila Rusalka nešto radi, a zapravo to su bili Sloveni koji vade blato. Po ovoj vili su jezero i okolina nazvani Rusalka. Kasnije je Rusalka postala Rusanda. Kako sam se provela u banji Rusandi pročitajte ovde.

Ričard Lavlje srce

Priča kazuje da je Ričard svoju ratnu opremu i štit sa zlatnim lavovima zakopao istočno od katedrale u Arači. Odlazeći, sa sobom je poneo i pletenu korpu sa nekoliko ćupova “crnog leka” iz Banata. Možda baš ova priča objašnjava i otkud lav na grbu Velikokikindskog distrikta. A kako mi je bilo u Kikindi imate ovde.

Iz ruke u ruku

Despot Stefan Lazarević

Despot Stefan Lazarević je 1417. Araču dobio u posed od ugarskog kralja Žigmunda, a 1441. godine ju je nasledio despot Đurađ Branković koji ju je poklonio Pavlu Birinju. Pre nego što su došli Turci, Arača je bila naseljena srpskim življem. Postala je tvrđava 1551. godine. Iste godine je, dok je Mehmed paša Sokolović, kao rumelijski beglerbeg hrlio ka Temišvaru, za vreme opsade Bečeja, bez borbe predata Turcima. Oni su je spalili i od tada crkva nije više obnavljana.

Tokom iskopavanja 1879. godine, u Arači je otkrivena nadgrobna ploča na kojoj se nalazi svetitelj i donator i koja potiče iz  12. veka. Novija arheološka istraživanja pokazala su da su uz crkvu, sa severne strane, postojali konaci i grobovi. Konzervatorski radovi su trajali od 1970. do 1978. godine, a od 1984. Arača je spomenik kulture.

Poslednji stanovnici Arače su se iselili u prvoj polovini 18. veka. Arača je stalno bila na meti pljačkaša i lovaca na blago. Stanovništvo je uzimalo kamenje i opeku. Ni vetrovi nisu imali milosti. Zabeleženo je da je jaka oluja 13. decembra 1863. srušila zidove i gornji deo gotičkog tornja.

Danas Arača deluje vrlo usamljeno, sem kad se grupe turista ne okupe ili se organizuje jedan od mnogobrojnih vitez festivala. Uglavnom je sama. Samo da znate – još bi moglo da se kopa i ko zna šta bi se tu našlo. Ali, za takav poduhvat bi istraživači morali da nekom oduzmu blagorodnu njivu ne bi li pronašli još ko zna koliko “stanovnika” Arače. Ovako je ne diraju. I ne diraju usnula vremena. Neka stoji i podseća. Dovoljno je rekla i ovako.

 

Fotografije: Nataša Ilić/lična arhiva, Wikipedia, ashsilverlock.com borderline-stock.deviantart.com

Ostavite komentar

%d bloggers like this: