U poseti vršačkom Grožđebalu: Donžon kula čuva vinograde

S kraja leta na trpezu stiže grožđe. I kako najsunčanije godišnje doba broji poslednje dane, a jesen u niskom startu priprema svoj dolazak, tako i grožđe postaje sve sočnije i slađe. Ali, nigde tako slatko kao iz vršačkih vinograda. Tamo gde vetar peva svoju pesmu, tako melanholičnu, tako samu, tamo gde Vršačke planine, nekadašnja ostrva Panosnkog mora čuvaju vinograde. Tu raste to divno, slatko grožđe koje stiže na trpeze širom Vojvodine. Nekada, ta vinova loza davala je vina za celu ondašnju Jugoslaviju, pa čak su u tom vinu uživali i oni koji nisu Jugosloveni. Danas, situacija odavno nije tako blistava. Ipak, vinogradi su tu i grožđa i dalje ima mnogo. Ono najslađe stiglo je i do mene. U izvornom, ali i u tečnom obliku, pravo iz guduričkih podruma.

Prvi srpski ustanak pre Prvog srpskog ustanka

 

Grb grada Vršca

Nekako, u mojoj je prirodi da priču o Vršcu krenem od istorije i jedne zanimljive priče. Ne, niko mi nije ispričao priču, ali sam se ja potrudila da je nađem. Pa šta bi mi danas bez interneta?!

Arača

Elem, 1552. godine, tim delom Vojvodine, u pravcu Temišvara protutnjila je Osmanska vojska. Na njenom čelu bio je Mehmed paša Sokolović, ali ne kao veliki vezir, već kao rumelijski beglerbeg. Te godine je i osvojio ovaj deo Vojvodine i Temišvar. Međutim, Srbi i Rumuni koji su tu živeli nisu trpeli turski jaram. Digla se tako Banatska buna, u proleće 1594. godine. Buni su prethodile sitnije pobede austrijske vojske koje su ohrabrile Srbe na bunu.

Hajduci iz Erdelja su počeli da upadaju. Prvo po malo i stidljivo, a onda sve učestalije. Vođe ustanka bili su Teodor Nestorović, vršački episkop, ban Sava i vojvoda Velja Mironić. Izvesni Petar Majzaš je spalio Vršac. Ohrabreni Srbi su zauzeli Bečej, Bečkerek, Titel i Lipovu. Paše su smenjene, ali  Turci su imali preča posla braneći grad Ostrogon. Priča ide da su srpski ustanici napadali oslabljene turske trupe sa zastavom Svetog Save. To je razgnevilo Sinan pašu koji je tražio da mu se donese Muhamedova zastava iz Damaska, ne bil i se na adekvatan način suprotstavio pobunjenom stanovništvu. Smatra se da je upravo ovaj događaj naveo Sinan pašu da spali mošti Svetog Save.

Od svih ustanika izdvojio se Janko Lugošanin, poznatiji kao Janko Halabura koji je branio utvrđenje Vršca na Vršačkom bregu gde se danas nalazi Vršački zamak.  Kad su Turci opsedali Vršac, turski aga je izazvao srpskog vojvodu Halaburu na megdan. Srpski vojvoda je savladao turskog agu odsekavši mu glavu, a taj događaj je kasnije postao deo grba grada Vršca.

Inače, Banatski ustanak je krvavo ugušen. Do jula iste godine, Turci su povratili svoje teritorije. Vođa ustanka Teodor  Nestorović je živ odran. Srpsko stanovništvo je otišlo u Erdelj, ali su se neki i vratili, pošto Turcima nije odgovarala pusta zemlja. Oni koji su se vratili nisu kažnjeni. Eto to je ta zanimljiva priča. Banatski ustanak zato, s prunim pravom, možemo da smatramo kao prvi ustanak protv turskog porobljavanja, čak 210 godina pre Karađorđevog ustanka. Danas Vršac čuva Sveti Teodor Vršački, baš taj koji je pokrenuo narod na ustanak. To je samo jedna priča koju ću ispričati o Vršcu.

Donžon kula – čuvar Vršca

Druga priča može biti ona o kuli koju obiđoh u susret jeseni. Danas je to zamak, nije više kula. Rešili su tako da ga nazovu posle rekonstrukcije. Inače, kulu je, smatra se, podigao despot Đurađ Branković posle prvog pada Smedereva i Srbije. To je bilo posle 1439. godine.  Turci tvrđavu osvajaju 1456. ali se ne zadržavaju dugo u njoj, sve dok tuda nije protutnjao već pomenuti Mehmed paša. O tvrđavi piše i turski putopisac Evlija Čelebija. Karlovački mir iz 1699. donosi rušenje tvrđave, kao i rušenje većine tvrđava na ovom prostoru, sem tvrđava u Temišvaru i Aradu. U toku austrijsko turskog rata, kulu kod Vršca zauzima Eugen Savojski, čuveni austrijski vojskovođa. Sama kula, potpisivanjem Požarevačkog mira 1718, gubi na značaju.

Kula je do skora bila vrlo oronula i zapuštena, a njenom urušavanju doprinelo je i NATO bombradovanje 1999, jer je u dva navrata rušen repetitor u neposrednoj blizini kule. Danas je obnovljena i predstavlja jednu prigodnu turističku atrakciju na najvišoj tački Vojvodine koja i dalje čuva Vršac. Donžon kula, kako se inače zove, danas je otvorena za posetioce, ali do nje se valja uspentrati bar nekih 200 ili 300 metara i to strmog puta.

Berba grožđa – slavlje na ulicama Vršca

Ipak, narod najviše voli da se opusti i proveseli. Zato u Vršcu postoje Dani berbe grožđa čim jesen zakuca. Ove godine to su bili 58. Dani berbe grožđa ili Grožđebal. Od ove godine Vršac je i prvi vinski grad u Srbiji. Karnevali, pesma, igra i grožđe. I vino! Nošnje, kićanke, perjanice, konji i pune ulice. Naroda posvuda, kao na pravom vašaru. Malo grožđa, malo vina, a grožđe je čak i sa neba padalo, kao na pravoj svetkovini. Avioni su poneli paketiće sa grožđem i bacali ih, što je izazvalo pravu pometnju među decom u centru Vršca.

A mi, kao gosti grada, mi  smo se zadovoljili grožđem u tečnom obliku. Probali smo vojvođanska vina iz privatnih podruma. I pojeli najslađe grožđe, ikada! Do sledeće jeseni i nekih novih priča o Vršcu, treba se setiti i Jovana Sterije Popovića i neke od njegovih komedija po kojima je poznat i gde je do srži, istinito i pomalo surovo opisao narod ovih krajeva. I, naravno, Vinka Lozića, dirketnog potomka boga Bahusa i Sterijinog lika koji je maskota Dana berbe grožđa.

Ako mene pitate, ja ću se uvek sećati Janka Halabure i njegove hrabrosti koja mu je zaslepela razum i kojom je posekao turskog agu, zbog čega mu i dan danas ruka krasi grb ovog lepog južnobanatskog grada.

 

Fotografije: Nebojša Vučinić, Nataša Ilić/lična arhiva, Wikipedia, novosti.rs (Jelena Jovanović), e-kultura.rs, evrsac.rs

Ostavite komentar

%d bloggers like this: