bombardovanje beograda 1999.

Tužno sećanje: Godina bez proleća (VIDEO) (UZNEMIRUJUĆI SADRŽAJ)

Pre 19 godina nismo imali proleće. Nije došlo te godine. Pročitah pre neki dan na jednoj društvenoj mreži da je neko postavio pitanje: Da li se sećate kako vam je izgledao taj dan, taj 24. mart 1999?  Sećam se. Naravno da se sećam. Otvarala sam radnu knjižicu. Imala sam 21 godinu i snove da ću jednoga dana postati novinar. I nekako, naslućivala sam šta će se desiti.

Sećam se da sam kod sebe imala neki časopis, verovatno jedan od onih što su izadavala muzička braća Karić. Taj časopis je bio kod mene samo zato, jer je u njemu bio tekst o haremu. Čitala sam da zaboravim na neku čudnu zebnju i tenziju koja se tog dana stvarala. U svakom od nas.

Esmeralda i RapSodia

Poletanje aviona koji će bombardovati SR Jugoslaviju iz Avijana

Mart 24. Sreda. Moja mlađa sestra koja je u to vreme završavala osnovnu školu je uredno spakovala sve svoje stvari. Ja nisam spakovala ništa. Blok u kom smo živeli imao je lepo uređeno atomsko sklonište. Ma šta to značilo.

To veče na programu je bila ona latinoamerička serija “Esmeralda“. Ona, slepa. Keva i sestra u dnevnoj sobi, sele da ne propuste epizodu. Bilo je osam sati. Osam i koji minut.  Ja sam bila u svojoj sobi. I ćale mi se tu u uvalio, jer sam ja imala komp, a njega je smirivalo igranje igica. On nikada nije razumeo da nekome nekada treba mir. Elem, uključila sam radio. I znate šta je baš tad išlo? Ne? Ona pesma od Vudu Popaja sa refrenom “Na glave nam padaju bombe, naša srca su katakombe“. Da, RapSodia.

Osam i deset. Sirena za vazdušnu opsanost. Moja sestra, kao oparena je skočila i sišla u sklonište, koje je bilo ulaz dalje. Bila je prva. Sećam se kasnije da smo se smejali torbi u koju je ona spakovala mnoge stvari, između ostalog i kupaći kostim! Ej! Šta zna dete, možda nekad, posle ovog užasa ode i na neku plažu…

Fotografija iz jednog beogradskog skloništa

To veče, tu noć, bilo je najviše ljudi u skloništu. Provela sam još koju noć tu. A onda sam rešila da nikada više ne provedem noć iza tih ogromnih vrata. Priznajem da smo pet dana bili u potpunom strahu. Spuštali smo se dole, čim bismo čuli sirene. Jedna od misli drugog dana mi je bila: “Samo da se istuširam, pustite me samo da se istuširam“.

Kad smrt postane stvarnost

Oboren “nevidljivi” avion F117a i “radost” zbog toga

Zastavnik prve klase Vladimir Vujović rodom iz sela Crveni Bok, Sisak (R.Hrvatska), tehničar za održavanje sredstava veze i zastavnik Vlastimir Lazarević rodom iz Jagodine, vezista iz 210. bataljona veze, radeći na uspostavljanju narušenog sistema radio-relejnih veza u rejonu Straževice (Rakovica), poginuli su 27. marta 1999. tokom dejstva NATO avijacije. Zastavnik prve klase Lazarević poginuo je na licu mesta, dok je zastavnik Vujović preminuo 28. marta na VMA od zadobijenih rana. Hrabri podoficiri-vezisti odlikovani su Medaljom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti.

Svega tri dana je trajalo bombardovanje, Lazin tata je poginuo. U Rakovici, na radarima. Kažu da je spasavao nekog mlađeg vojnika kada je udarila bomba. Štitio ga je telom.  Kraj marta i sahrana. Padala je kiša. Nosila sam belo cveće i brinula što mi je žlezda na vratu otekla. Nedugo potom, počeli su sa onim idiotskim koncertima po Trgu i mostovima. Kao, “branili” su mostove. “Prkosili” bombama i avionima. Televizije su puštale neke “patriotske pesme” budibogsnama. Ljudi su nosili one “mete“. Sećam se jedne trudnice, nosila je tu metu na stomaku. Bože, kako smo bili šiznuti.

Pogođena toplana u Novom Beogradu

 

Kad sam rešila da najzad prespavam u kući onako obučena, za svaki slučaj, gađali su toplanu u Novom Beogradu. Od jačine udarca, otvorili su mi se prozori. Pošto su pričali da bi trebalo most “Gazelu” da pogode, od odsjaja uličnog svetla u prozorima, mislila sam da je požar. Da gori most. Kad sam se pribrala od sna, videh da to baš i nije tako.

Moj otac je jedno veče rešio da šeta. I krenuo tako preko mosta “Gazela“. Kad, najednom, vide’ on bombu. Leti, ide. Na njega, pravo. Ispred njega neki par, takođe u šetnji. Samo su zalegli.

Zgrada MUP-a u ulici Kneza Miloša kako gori

Bomba je udarila u zgradu Ministarstva unutrašnjih poslova u ulici Kneza Miloša. Žene su se porađale u neposrednoj blizini. Bebe su bile u podrumu. Od detonacije, sve se treslo. Ipak, bebe su preživele. Kako i sa kojim posledicama, ne znam.  Jedno popodne u sklonište je ušla porodica Roma. Cigana, kako god hoćete. Iz romskog “karton naselja” odmah ispod “Gazele”. Dete samo u majčici, bez pantalona i gaća. Ipak, ljudi se prvi put nisu ponašali kao rasisti. Dali su im ćebad i hranu.

Proleće koje nismo ni primetili

Pisala sam dnevnik. Neko mi ga je uzeo. U stvari nije neko, znam i ko, ali to nije važno za ovo pisanje. Nije više kod mene. Ali i bez njega se sećam. Sećam se onog “Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost nad Beogradom!” i glas Avrama Izraela. Sećam se i kada je Jugoslav Dominique Petrušić, nekadašnji član Legije stranaca prolazio kolima pored zgrade i video mene. Pitao me je da li se plašim. Odgovorila sam da ne. Strah je relativan pojam.

  • Vidi, procvetalo je! – rekla je Tanja na poljančetu pored zgrade, dok je grad bio pod vazdušnom opasnošću. Sad već pokojna Tanja. Komšinica iz stana pored mog. Uvek zgodna, doterana, naviknurta na lepo i skupo.
  • Nismo ni primetili kada je proleće došlo – dodala je. Nismo. Nismo ni mogli. Tanje danas nema. Umrla je od raka.

Strahote i užasi na sve strane

Bombardovana zgrada RTS-a

Sećam se kada je bombardovana Radio televizija Srbije. Tada sam videla najužasniji snimak u mom dotadašnjem životu. “Studio B” je to emitovao u vestima. Radnik RTS-a je visio. Noga mu je bila zaglavljena. On se koprcao. Devojka koja je čitala vesti je prebledela.  Koji dan kasnije, bombardovana je i današnja zgrada PC “Ušće”. Nekada Centralni komitet. U to vreme, zgrada odakle se emitovao program RTV “Pink”. U našem stanu, ćale je zaseo sa bučnim i velikim komšijom Mirkom. Seli oni, stigla kafica, a bogme stigla i rakijica. Jedna, druga, eto i treće… Ja sedim u trpezariji. Pišem. Imam pogled na njih dvojicu. Pokojna keva se vrzma na putu kuhinjatrpezarija. Vazdušna opasnost. Niko ne mari više za to. Odjednom, čuje se šištanje sve glasnije i jače. U tom trenutku, dižem se sa stolice, prekidam pisanje i vičem: “Lezi dole!“.

Bobardovana zgrada CK

Na moju “komandu” i ćale i komšija Mirko zalegli ispod malog stola u dnevnom boravku. Ne znam kako su obojica stali. Ostade ona rakija na stolu. Stavili ruke na glave. Sestra i keva smestiše se brzinom munje ispod trpezarijskog stola. Ja sam se sagla, nisam ni stigla da de zavučem ispod stola. Udarac. Sve se treslo. Zgrada CK je gorela. Tog aprila poginula je i trogodišnja Milica Rakić. Poginulo je još dece. Ali ona je ostala simbol tog nedužnog stradanja.

Milica Rakić

Život između dve sirene

Avalski toranj, srušen, je l’ te…

Tog maja, završila sam u bolnici. Skoro svako veče sam spavala u hodniku bolnice. Ah da. Ležala sam u Vojnomedicinskoj akademiji. Izašla sam dan pošto su preživeli proslavili kraj bombardovanja. Kao uspomena, ostale su nam razrušene zgrade. Generalštab, Avalski toranj, RTS, CK, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Komanda grada, Komanda RV i PVO,  bivša Kineska ambasada… Nešto smo obnovili. Nešto nikad nećemo.

Generalštab i danas izgleda ovako

A onda čujem godinu, dve posle užasa kako smo se super provodili po skloništima. Molim? Hajde sad svi koji ste ovo prošli isto kao i ja prst na čelo i zapitajte se – da li je stvarno bilo tako dobro? Ne znam za vas, ali ja ne bih da ponovim to. Da, čula sam da su se neki iz mog skloništa venčali posle, a devet meseci od bombardovanja postali roditelji. Lepo je to. Život ide dalje. Tako i treba. Samo želim da njihova deca nikad ne prođu ništa slično. I da će ih u školi učiti o tih 78 dana vladavine “Zajedničkog zaštitnika“, “Plemenitog nakovnja” ili kako god se ta operacija zvala.  Ne ponovilo se. Nigde i nikom.

 

Citat o poginulim vojnicima preuzet sa gorozup.avioni.net

Fotografije: Wikipedia, mediagroup021.rs, ladentdeloeil.net, nspm.rs, mondo.rs, vesti-online.com, russiadefence.net, spiritus-movens.me, b92.net, novosti.rs/B. Subašić

4 thoughts on “Tužno sećanje: Godina bez proleća (VIDEO) (UZNEMIRUJUĆI SADRŽAJ)

  1. Au čoveče, kakva prica! Najezila sam se zaista! Svaka cast na skupljenoj hrabrosti da iznes ovako nesto, odusevljena sam tvojim pisanjem, ali ono sto se desilo, je stravicno!

Ostavite komentar

%d bloggers like this: