Ta tako teška reč “samoubistvo”: Jebala vas “tuga do neba”! (VIDEO)

Ponekad, ako držite oči i uši otvorene i to baš otvorene, svemir će vam sa zadovoljstvom poslati korisne informacije na najneverovatnije načine. A ponekad, toliko jasne i očite stvari nećete videti ni ako su jarkim bojama nacrtane ispred vas ili čuti čak i ako vam ih neko izvrišti u megafon direktno u uvo. Za vest koja je tog dana usledila, nisu mi bile potrebne ni boje, ni megafon.

Manekenka i voditeljka M. Ć. (25) izvršila je samoubistvo u svom stanu koji se nalazi na Savskom vencu tako što se kaišem obesila o gelender.

M, jedna od najpoznatijih beogradskih klaberki, nije ostavila oproštajno pismo. Porodica preminule manekenke je u šoku jer M. nije pokazivala da ima bilo kakve probleme. Njeni prijatelji, takođe, tvrde da ništa nije ukazivalo na tragediju i da se ona radovala novim projektima koje je trebalo da radi“.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

ostvarujem decacke snove ✨ • • • #mozzartbet #commercial #shooting #ronaldinho #model #modellife

Објава коју дели Marija Curcic (@__chocomuffin__) дана


Ovo je vest skinuta sa portala jednog medija. U potpunosti razumem da ti koji su pisali ne razumeju šta su napisali, sem onog dela u naslovu “Tuga do neba“. Jebi ga, za ljudsku dušu se uče škole (što ne garantuje uspeh), a za napisati “Tuga do neba” vam nije potrebna neka škola (što, paradoksalno, može da donese uspeh). Probaću da objasnim.

Samoubistvo koje ne razumemo

Sećate se Robina Vilijamsa? Da, onog glumca zbog kog ste se valjali od smeha u bioskopskim slalama ili pred TV ekranom? E pa, nadam se da isto tako znate da je izvršio samoubistvo tako što se obesio. Sećate se di-džeja Avićija? Da, onog popularnog momka od 28 godina koji je punio arene, festivale, pokretao mlade da đuskaju, a sa radio stanica i svetskih top lista nisu silazile njegove muzičke numere… ? Znate li da je i on izvršio samoubistvo isekavši se polomljenom bocom od vina? Da ne spominjem Čestera Beningtona, pevača grupe “Linkin Park” koji se obesio u svom domu u Los Anđelesu. A sećate li se najboljeg svetskog kuvara Entoni Burdena, koji je proputovao svet spremajući raskoš od ukusa za svačija nepca? O da, opet samoubistvo i to – vešanjem.

Dragi moji, depresija je opasna bolest. U većini slučajeva je nećete prepoznati, pogotovu ako niste bliski sa tom osobom ili ako niste lekar. Ponekad vam ni bliskost nije garancija da ćete nešto videti i primetiti. Depresija je podmukla zver koja brutalno oduzima živote onima kojima se strast ogleda u pogledu i pokretu, ostvarenim ljudima i natprosečno inteligentnim i briljantnim umovima. Vrlo često je neprimetna. Međutim, šta ćemo sa onima koji deluju daleko slabije od gore navedenih, a prolaze kroz pakao depresije? Depresija se može videti i kod zatvorenih ljudi, ušuškanih u smrdljive ćebiće životnih okolnosti. Najčešće ima nasmejano, srećno lice, a praznu dušu koja jako, jako boli. Zato sam odlučila da napišem ovo, možda vas osvestim. Da, depresija se veoma često ne vidi! Neki put je dovoljno jasna, ali često je vrlo prikrivena i kao parazit se hrani životnom energijom.

Nadražaj kojji vas neodoljivo tera na kraj

Probaću da opišem kako ja doživljavam ozbiljnu depresiju, koja tera na samoubistvo. I biće ovo jedna lična priča. Moja priča. Elem, to je kao kad hoćete da kinete. Nadražaj može da bude toliko jak da ga telo samo sledi, bez razmišljanja. Tada nema razmišljanja o porodici, niti o razlozima koji bi vas odvratili da to ne uradite. Jedino što osećate je neverovatna želja da kinete i potpunosti ste sigurni da ništa manje od kijanja neće olakšati stanje u kome ste. To je lepo objasnio američki pisac Dejvid Foster Volis:

“Takozvana “psihotično depresivna osoba” koja pokušava da se ubije, neće to učiniti zato što se oseća “beznadežno” ili zbog nekog apstraktnog uverenja da se u njenom životu mnogo stvari ne uklapa i točkovi ne kotrljaju onako kako je ona zamislila. Sasvim sigurno, ta osoba ne želi da se ubije zato što joj smrt izgleda veoma privlačno. Osoba koja se u sebi bori sa agonijom i čija agonija dostigne određeni stepen nepodnošljivosti, tražiće spas u smrti na isti način kao što će osoba okružena plamenom u stanu na 15. spratu tražiti spas u skoku kroz prozor da bi se spasila vatrene stihije. Zato, da vas ne zbuni – strah čoveka koji pada kroz prozor sa velike visine je idientičan sa strahom čoveka koji netremice gleda sa te visine. Tačnije, strah od pada je ono što je konstantno. Ono što je tu promenljivo je vatrena stihija koja, kada se dovoljno približi, čini da skok u smrt postaje manje užasan od straha od visine. To ne znači da čovek želi da skoči, već da u njemu postoji strah da ga plamen ne proguta. On od dva zla bira manje. A realno, niko na ulici ko viče “Nemoj!” ili “Sačekaj vatrogasce!” ne razume onog ko se odlučio na skok. Trebalo bi da ste zarobljeni u stanu koji gori i da osetite plamen kako vas guta da biste zaista razumeli tu beznadežnost i borbu sa samim sobom pre nego što se odlučite na skok kroz prozor”.

Kad dogori, nema nazad

U više navrata sam pričala sa osobama koje su htele da se ubiju. Čak sam i upoznala neke kojih nema danas. I znate šta? Ni jedna nije bila tužna, na prvi pogled. Međutim, postojala je jedna osoba koja je prolazila pakao. Iz dana u dan. I kad je, najzad, skočila iz “zapaljenog stana” znala sam da je, napokon, slobodna. Jer ju je plamen godinama pekao.

Kad mi je pre nekoliko meseci umro drug, bila sam ljubomorna na njega. On je hteo da živi, ja sam htela da me nema. Kad se nekom poverim o tome, niko ne razume. Razumem da ne razume. Zato ućutim, našalim se i nasmejem. Najradije bih vrištala. A onda, kad sam svojevremeno svakodnevno susretala ljude koji su imali iste ili slične probleme kao ja, shvatila sam da se svima njima ista osećanja i misli vrzmaju u duši i glavi. Jedna divna žena, medicinski radnik, mi je tad rekla:

“Prema Vašim rečima, rekla bih da pihvatate smrt… Taj zamišljeni neprijatelj sa kojim se borite Vas je naučio da se bijete. I to dobro činite, rekla bih. Objasniću Vam. Vi, kao i većina žena Vaših godina, maskirate i zavaravate starost, to jest neminovnost. Sigurno se mackate onim kremama protiv bora? Dobro, možda ne Vi, ali to rade Vaše vršnjakinje koje, igrom slučaja, imaju probleme kao i Vi. Vi možda igrate igrice da bi uvežbali reflekse ili idete u teretanu da sredite liniju i telo dovedete u formu. Sve činite da produžite ono što neminovno dolazi. Ne uzimajte me doslovno za reč, ali da, terate smrt od sebe. Znate šta?

Smrt nas sve čeka.

Taj strah od smrti koji nas, ironično, tera na život nema istu funkciju kod onih koji pate od poremećaja raspoloženja sa samoubilačkim idejama, među kojima spadate i Vi.

Zato treba da nađete nešto što će Vas držati u životu. Nešto u čemu uživate. Nešto što Vas čini da ste deo trenutka. Nešto slatko, ukusno poput sklatka od šumskih jagoda, što se tako neodoljivo lepi za prste i celu Vas umaže. Kapljice mora na koži, dok prilazite plaži. Iskre koje u letnjoj noći lepršaju, dok gori logorska vatra ispred Vas. Gledanje u zvezdano nebo u prirodi. Maženje sa ljubimcima. Reči osobe koju želite da čujete i slušate.

Baš zato što prihvatate smrt i ponekad je prizivate i iščekujete, ili živite sa njom u mislima, kao da je najnormalnija stvar na svetu, Vi zapravo imate tu jedinstvenu sposobnost da snažno doživite trenutak, da mnogo učite i naučite, i da ponovite sve to navedeno pre nego što se prepustite sudbini, životu ili, njazad, smrti”.

“Najteža stvar u životu mi je da ostanem u životu”

I sve ovo je istina. Ljudi koji se bore sa depresijom se ne plaše se smrti. Zbog toga su u stalnoj potrazi za nečim što bi ih držalo u životu, pogotovu kad ih obuzme onaj osećaj kad neizdrživo žele da kinu.

POMOZITE SEBI, POMOZITE DRUGIMA: REČENICE KOJE IZGOVARAJU OSOBE SKLONE DEPRESIJI

Znam da ovo što ću sad napisati neće imati apsolutno nikakvog smisla za nekog ko nije patio od depresije, ali ću to učiniti i rizikovati da me osude čitaoci bloga: “Najteža stvar u životu mi je da ostanem u životu“.

Preplivala sam Adu noću, letela helikopterom više puta, mazila tigrove, mede i pume, držala zmije, jahala, stajala na vrhu srušene zgrade Centralnog komiteta, popela se na vrh Vukana, vozila motor i pala sa njega, u petom mesecu trudnoće izveštavala sa Exit-a, skakala po citadeli na Jegorovom putu i rizikovala da padnem i da u, najmanju ruku, budem sva izlomljena, preživela bombardovanje i pretrpela udarce od kojih se ne ustaje… Znala sam da se odreknem omiljenih cipela, hrane, alkohola, izlazaka, lenčarenja, seksa i svega u čemu sam uživala i uživam. Ništa mi nije padalo teško kao donošenje odluke da ostanem živa, osećajući neodoljivu potrebu da kinem ali da, ipak, zapušim nos i kroz nekoliko trenutaka udahnem drugi, svežiji vazduh.

P.S. Izvinite zbog psovki

 

Fotografije: Pixabay, Unsplash, Instagram

 

 

 

 

1 thought on “Ta tako teška reč “samoubistvo”: Jebala vas “tuga do neba”! (VIDEO)

  1. Bas sinoc sam o toj temi ali izostavljajuci depresiju kao uzrok pricala sa jednom pesnikinjom kod koje je suicid kao tema zastupljen u pesmama. Opisivala sam joj moj dozivljaj i poimanje suicida bas praveci paralelu sa tim “najteza stvar u zivotu mi je da ostanem u zivotu”. Opisivala sam joj moje fantazije uz prozor, dugo godina upraznjavanu praksu da stojim i gledam i odolevam skoku, a kako su te price prestravljivale moju drugaricu koja mi je rekla da je taj sjaj u ocima kad joj opisujem za nju uzasavajuc prizor, jos vise izazivao jezu pa bi me molila da tu fantaziju realizujem skokom padobrana ili bandzijem. To se nije promenilo ni posle rodjenja deteta, fantazija i odolevanje su i dalje bili pristuni… kada bih pokusala sebi da objasnim i racionalizujem sta me toliko privlaci u ideji da umrem uvek bih dolazila do jednog istog odgovora koji nije zahtevao dalju analizu u smislu uzroka. Neobuzdana zelja za samodestrukcijom. Samodestrukcija kao potreba postojala je u meni otkad znam za sebe. I prihvatala sam je kao neminovnost i deo sebe koji postoji kao neki odvojeni entitet, a uvek mu se vracam jer mi je to izvor utehe, spasa, resenje i nesto pouzdano na sta uvek mogu da se odlucim samo se jos hrabro drzim u zivotu. Za mene samoubistvo nikad nije bio kukavicki cin niti sam preispitivala tudju odluku. Podrazumevalo se da razumem jer sam jedna od njih… Depresija se nije toliko u mom slucaju povezivala sa suicidom. Sklona jesam melanholiji, vise sklona depresivnosti nego depresiji, a pravu prvu epizodu depresije sam dozivela samo jednom u zivotu i to neposredno po otkricu da iz nekog razloga vise nisam suicidna. Depresije nisam bila svesna u prvi mah, cak ni moja okolina a bila je samo reaktivna faza u oporavku posle bolesti kojoj je prethodio postraumatski stres isto posledica bolesti i svog tog procesa i sleda postajem svesna kada su bili zavrseni. I sve sama prolazim bez ikakve psiho podrske cak i bez podrske partnera jer je on postao jedini clan moje porodice. Jedinica sam i u kratkom vremenskom periodu sam izgubila oba roditelja. Dakle, suocavam se da suicidne misli ne postoje iz nekog razloga. U daljoj analizi uzroka trazim autodestrukciju kao potrebu i zelju nagona kako sam je objasnjavala. Ni ona ne postoji vise. Potpuno sam zbunjena i nemam rezervni plan. Sta je sad spas? Gde utehu traziti? Kako dalje bez dela sebe i repera razmisljanja?! Dugo su me mucile te komformisticke teme dok nisam shvatila da je autodestrukcija nestala u istom periodu kada je mama umrla. Negde u toj fazi tugovanja i mirenja sa gubitkom uz bolest koja se povlacila i svela samo na akutnu epizodu, potreba za autodestrukcijom je nestala. Prvo sam mislila da je uzrok u reamisiji kao “novim horizontima” i dimenziji sagledavanja zivota. Onda su nastupili postraumatski stres pa depresija kao reakcija na bolest. A sustina je u tome da se potreba za autodestrukcijom povukla samo iz razloga sto to nikad ni nije bila moja potreba niti emocija. Ja sam u stvari visoko senzitivna osoba, upijam sve kao sundjer i tu potrebu sam u stvari preuzela od mame! Ona je iz nekog svog razloga imala ogroman osecaj krivice, a to je povlacilo za sobom tu autodestrukciju. Nije imala hrabrosti za samoubistvo i ja sam to preuzela na sebe i kao emociju i potrebu, a na neki nacin i da bih je zastitila od toga. Tako da depresija kao uzrok i povod samoubistvu ne moraju biti u direktnoj vezi uopste. Pa eto cak ni sklonost ka tome ne moraju biti nasi licni osecaji.

Ostavite komentar

%d bloggers like this: