Svečarsko doba: Svakog će obradovati dobro italijansko vino (VIDEO)

Vina koja se polako, ali sigurno probijaju na domaće tržište jesu italijanska vina koja uvozi porodična kompanija “On Trade“. U jedno hladno, kasno jesenje prepodne susrele smo se Lena Štrban, zastupnik za “On Trade” i vina koja uvoze i na koja su vrlo ponosni i moja malenkost. Zapravo, oni uvoze vina kompanije “Empson” iz Sjedinjenih Država. Komapanija je počela sedamdesetih godina prošlog veka i bili su prvi izvoznici italijanskih vina.

Lenina priča počinje od osnivača Nejla Empsona koji je rođen na Novom Zelandu. Njegova porodica je prva koja je obrađivala velike vionograde u blizini Marlbora, koji je jedan od najvećih vinskih regiona na Novom Zelandu i tu se upoznao sa vinom.

Tokom studija je otišao u Italiju, gde je upoznao Mariju, svoju buduću suprugu koja je završavala umetnost u Firenci i radila je u poznatim američkim galerijama kao kustos i vođa izložbi, pa je rešila da se vrati italijanskim korenima.

Od “ferarija” do vina

Kada su se njih dvoje upoznali, rešili su da otvore firmu. Bavili su se preradom i prodajom starih “ferarija” i “maseratija“. Kad su prodali očekivanih 27 komada, rešili su da odu na slavljenički put ka Milanu, vozeći se preko italijanskog vinogorja. To je bila 1968. godina. Kad su došli u Milano, shvatili su da su probali fenomenalna italijanska vina za koje niko nikad nije čuo, jer su Italijani u to vreme proizvodili vina samo za svoje tržište. Tad su oni rešili da plasiraju ta vina van Italije. Okupili su male vinarije, takozvane “butik vinarije” i krenuli su sa izvozom.

Kada je posao počeo da se razvija, upoznali Franka Bernabeija, najpoznatijeg italijanskog vinara. On im je predložio da kupe svoje vinograde i da krenu u proizvodnju. Tako su 1979. kupili vinariju “Bollini” u Trentinu. “On Trade” uvozi dva najpopularnija vina u Americi, a to su “šardone barik” i “pino griđo“. Bračni par je 1988. kupila prvu vinariju u Toskani, u Santa Lusiji ispod Pize. To je najbolje mesto za uzgoj vinograda, po svim parametrima.

Zašto baš ta dva vina?

  • Ta dva vina su drugačija od svega što smo probali. Grožđe raste na mineralnom zemljištu, a oni su od tog grožđa uspeli da naprave voćna vina. I njih su počeli da izvoze. Onda su sa Bernabeijem kupili vinograde u Toskani. Tu je nastalo “Toscolo Chianti Classico“. To je stepenica više od običnog “kjantija“. Dobili su pečat porekla. Napravili su barikirano vino od 95 odsto “sangioveze” grožđa i pet odsto “cabernet sauvignon“-a. Taj “sovinjon” ubija kiselinu. Zanimljiva je priča oko pečata na vinu. To je “toskolo“, što znači “dečak iz Toskane“.

Lena Štrban dalje priča da se porodični biznis razvijao, skupljali su vinarije, da bi ubrzo ceo posao preuzala njihova ćerka Tara Empson. Obuhvatili su skoro celu Italiju. Jedino što im je od regija falilo je štikla Italije ili Pulja, sve dok nisu našili u Salentu jedan vinograd koji obuhvatao sve ono što im je nedostajalo. Tu su 2008. kupili vinograde. Na bocama tih vina predstavljen je ples “picika“. To je grčki ples posvećen bogu Dionisu. To se i dan danas dešava kad se bere gožđe. Tad se okupe vinari i pod vredim nebom plešu i recituju stihove bogu Dionisu.

Otkud zainteresovanost za ta vina?

  • Dugo smo radili sa vinaroijom “Torres“. Kad smo prekinuli saradnju, tražili smo nove saradnike. Onda se moj suprug setio vina koja su bila tražena dok je radio na brodu kao somelije. Njemu su se svidela vina “Bollini“. Kad sam išla na međunarodni sajam vina Pro Wine tražila sam “Bollini” vina. Oni su se oduševili ponudom, jer nisu imali nikog u našoj okolini, kao predstavnika. Najbliži uvoznici na istoku bili su Poljaci i Ukrajinci. Poslali su nam set vina. I polako smo krenuli u sradnju. Privukao nas je odnos cena – kvalitet. I baš zato smo interesnatni. Mi mali, a imamo dobra vina koja ne mogu svuda da se nađu. Suština je da nemaš vina od jedan evro, a da nemaš ni ona od 40 evra, pa naviše. Zato smo izabrali njih, jer kvalitet prati cenu i može da se probije na srpskom tržištu. To nam je bila zvezda vodilja. Ova vina se mogu naći na policama “Univereksporta“. Radimo i sa Francuzima, ali o tome drugi put.

Kako se borite sa konkurencijom?

  • Mali smo i baš zato što smo mali nadam se da nikome ne smetamo. Beograd je podeljen na “klanove“. Pokušavamo da ne budemo nikome “trn u oku“. Naša ideja da svako ko proba naša vina bude zadovoljan kako kvalitetom, tako i cenom. Klijentima se dopalo što smo porodični, jer su i oni takvi. Cenu vina formira porez, carina i transport od magacina vinarije do dolaska u naš magacin. I to je cena bez PDV-a. Neke cene prate kvalitet, druge ne.

Kako naši ljudi prihvataju strana vina?

  • Imamo tu sreću da smo se okružili kupcima koji su vinopije i onima koji su nešto hteli da nauče i istraže. Srbi, ipak, nisu vinopije. Daleko smo mi od vinske kulture. Mi smo više ljudi za destilerije i rakije. Jer, svaki deda je nekad negde mogao da peče rakiju. U ondašnjoj Jugoslaviji smo imali kult vina. Mi imamo iste uslove kao Bordo, jer se nalazimo na istoj geografskoj dužini. Dok je bila Jugoslavija, nije se ulagalo sem u velike kombinate. Tek se sad vinska priča vraća na tržište. Mi imamo autohtone sorte poput prokupca i tamjanike, koje su za strance čista egzotika. Kod nas ime određuje da li će vino biti kupljeno ili ne. Imali smo slučaj da jedna kupac nije hteo da kupi kumu za slavu naš “primitivo” samo zato što se uplašio da će kum da se uvredi. Drugi slučaj je da je kuvar jednog restorana na jednoj planini umesto “pino griđo” rekao “pino gringo“. Na primer,  vinarija “Torres” daje svojim vinima super imena. Jedno vino im se zove “Esmeralda“. I svi su nas pitali “Je l’ to ima veze sa onom slepom iz serije?“. Esmeralda je smaragd zelene boje. Drugo vino vinarije “Torres” koje je bilo veoma traženo je “Celeste” (Selest) i to su kupovali umetnici zbog dizajna.

Svetski dan prokupca: Pobeda je izvojevana tek kad Francuz zasadi autohtonu srpsku sortu!

Koja su vam najpopularnija vina?

  • Matené primitivo” i “Bollini pinot grigio“.

Šta bi ti preporučila budućim konzumentima vaših vina?

  • “Matené primitivo” i “Chardonnay“. Sve zavisi od ukusa.

Fortografije & video: Nataša Ilić, empsonusa.com

Ostavite komentar

%d bloggers like this: