Sve je počelo kao borba za bolje uslove i veće plate: Neki žele bolje sutra, a neki dobra rebarca na žaru (VIDEO)

Većina domaćeg življa je našla svoje utočište za što veseliji Prvi maj uglavnom po izletištima i parkovima. Neki su, verujem,  i uranili da kao čestiti radni ljudi proslave Praznik rada uz tradicionalno raspaljivanje roštilja na otvorenom, a sve će, kako dan odmiče, oplemeniti muzika i pivo. Međutim, koliko vas zna šta je dovelo do toga da se Prvi maj slavi kao Praznik rada i, naravno, praznuje neradno? Ja ne bih bila ja kad se bih vratila u prošlost. Krenimo iz početka.

Loše stanje radnika vodi u pobunu

S kraja 19. veka sve je izgledalo mnogo drugačije nego danas. Sve je krenulo baš iz Sjedinjenih država, koje danas za Prvi maj ne haju mogo. Tačnje, haju uopšte. Radni dan je na tlu Amerike trajao od deset do 15 sati, a nadnice su bile sve niže. Radnici iz Kanade su se nekako prvi izborili za svoja prava 1884. To su videli radnici u Sjedninjenim državama, pa su tražili isto. Pošto do ostvarenja prava i osmočasovnog radnog vremena nije došlo najavljenog 1. maja 1886, između 300.000 i 500.000 radnika izašlo je na ulice Amerike, pokušavajući da mirnim demonstracijama postignu dogovor sa poslodavcima. Čikago je bio centar pokreta. Radnici su u tom gradu mesecima unazad pokušavali da se izbore za osmočasovno radno vreme i uoči 1. maja njih 50.000 je već bilo u štrajku. Novih 30.000 pridružilo im se sledećeg dana, a veći deo čikaške proizvodnje je bio u zastoju. Da se ne desi nešto loše i klasni sukobi obuzelo je grad.

Masovne demonstracije odlučile i presudile

Međutim, u ponedeljak, 3. maja izbila je masovna tuča u fabrici “Mek Kormik Riper” između radnika koji su bili u sindikatu i štrajkovali i onih koje je Mek Kormik zaposlio umesto njih. Da bi sprečila totalni haos, naoružana policija se umešala u sukob. Ishod je bio – više od 60 povređenih i četiri ubijena radnika, člana sindikata.

Zbog svega ovoga, grupa anarhista, predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom, pozvala je radnike da se sledećeg dana uveče, 4. maja, naoružaju i učestvuju u masovnim demonstracijama na trgu Hejmarket.

Čija li je bomba?

Izgledalo je da su demonstracije sa samo 3.000 ljudi bile potpuni promašaj. Pred kraj ovog sukoba, prema nekima, osoba nepotvrđenog identiteta, a prema nekim drugim Rudolf Šnaubelt, provokator za koga se sumnja da su ga poslali onih koji su želeli da prekinu proteste i svu krivicu pripišu radnicima, je bacio bombu  koja je ranila više od 70 ljudi, ubila jednog policajca Matijasa Džej Degana i smrtno ranila još njih šestoricu pripadnika javnog reda i mira.

Posle ovog, uhapšeno je više od 100 ljudi, a osmorica anarhista je zadržano i saslušano. U sudskom postupku koji je privukao pažnju svetske javnosti, uhapšeni su osuđeni za zaveru. Dokaz je bio da je jedan od optuženih možda napravio bombu, ali niko od optuženih je nije bacio. Sedmorica su osuđeni na smrt, a jedna osoba na 15 godina zatvora. Smrtne kazne je dvojici optuženih guverner Ilinoisa Ričard Džej Oglzbi preinačio u doživotnu robiju, a jedan je izvršio samoubistvo u zatvoru da ne bi završio na vešalima. Preostala četvorica, uključujući Parsonsa i Spajsa su obešeni 11. novembra 1887.  Duž ulica Čikaga, 250.000 ljudi ispratilo je Parsonsa dok je pogrebna povorka prolazila gradom. Tako su izrazili solidarnost sa pogubljenim radnicima. Novi guverner Ilinosa Džon Piter Oltgeld je 1893. pomilovao preostale osuđenike i kritikovao je suđenje.

Da li je sve bilo regularno na suđenju?

Od tada, na Prvom kongresu Druge Internacionale održanom 1889. odlučeno je: “Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost“. Od tada se svake godine obeležava tragični hejmarketovski događaj kao Dan međunarodne radničke solidarnosti u vidu demonstracija. Za radnike i članove sindikata u celom svetu, Hejmarket je postao simbol nejednakosti i nepravde kapitalističkog društva. Zapravo 1. maja mi i svi koji slave se sećamo žrtava sa trga Hejmarket.

Afera Hejmarket je povod za obeležavanje Praznika rada. Poprište incidenta je 1929. proglašeno za znamenitost Čikaga, a 2004. tamo je postavljena skulptura. Spomenik hejmarketskim žrtvama u Forest parku je 1997. proglašen za Nacionalnu istorijsku znamenitost.

Ustajte svi prezreni na svetu, svi sužnji koje mori glad…

Ovde se nekako nadovezuje priča o “Internacionali”. “Internacionala” je najpoznatija radnička, socijalistička, komunistička i anarhistička pesma. Originalne reči na francuskom jeziku je Ežen Potje 1870. godine. On je kasnije bio član Pariske komune. Pjer Degejter je napisao je muziku za pesmu 1888. i te godine je prvi put izvedena na proslavi socijalističkog udruženja novinara u Lionu. Od tad se peva među francuskim radnicima, a od 1899. postaje himna francuskih socijalista. Originalno je trebalo da bude pevana na muziku “Marseljeze“.

“Internacionala” je postala himna međunarodnog revolucionarnog socijalizma i prevedena je na mnoge jezike. U mnogim evropskim zemljama pesma je početkom 20. veka bila zabranjena zbog stihova koji pozivaju na rušenje vlasti. Tradicionalno se peva sa stisnutom desnom šakom podignutom uz slepoočnicu.

Ruska verzija “Internacionale” je služila kao himna Sovjetskog saveza od 1917. do 1944. kada je zamenjena himnom Sovjetskog saveza i postala je partijska himna Komunističke partije Sovjetskog saveza. Prvu rusku verziju preveo je Arkadij Jakovljevič Koc 1902. godine i pesma je imala tri strofe i refrena. Kasnije je proširena i ponovo prepevana.

Peva se “Internacionala”

Internacionalu” pevaju ne samo komunisti nego i socijalisti, socijaldemokrate i anarhisti. Pevana je i za vreme studentskih i radničkih demonstracija 1989. godine na trgu Tjenanmen. Pesma se izvodi na početku svakog zasedanja Centralnog komiteta Komunističke partije Kine.

Trg Tjenanmen

MuzikaInternacionale” je u Francuskoj zaštićena patentom, ali se tome ne pridaje velika važnost. Posle Drugog svetskog rata “Internacionala” je dugo bila odjavna pesma Radio Beograda. Takođe, signal od nekoliko tonova je bio znak Radio Beograda i obično se puštao koji minut pre celog sata. “Internacionala” je bila i svečana pesma Saveza komunista Jugoslavije. “Internacionala” je i Međunarodno udruženje radnika.

Prvi praznik rada u – fašističkoj Nemačkoj

Prva zemlja koja je počela da obeležava Praznik rada bila je fašistička Nemačka. U aprilu 1933. godine,  dva meseca pošto su došli na vlast, nemački nacionalsocijalisti proglasili su Prvi maj “Danom nacionalnog rada” i državnim praznikom. Sve proslave je organizovala Vlada. Centralna masovna proslava je održana na aerodromu “Tempelhof” i tako je bilo do kraja Trećeg rajha.

Musolini na jednom govoru u Veneciji

Benito Musolini je u Italiji zabranio proslavu Prvog maja u Italiji i za Praznik rada u ovoj zemlji je odredio 21. april, kada se slavio Dan rođenja Rima.

Đurđevak

U Portugaliji nije smeo da se slavi Prvi maj i svaki pokušaj praznovanja je bio kažnjavan, a slično je bilo u Španiji. U Francuskoj je već druga priča. Pored tradicionalnog obeževanja i šetnje, postoji još jedan običaj. Na ovaj dan, Francuzi dragim osobama poklanjaju đurđevak. Ovaj običaj potiče još iz doba vladavine Šarla IX. Priča kaže da je ovaj vladar 1561, kada je imao deset godina i čekao da postane kralj, poklonio po đurđevak svim damama u okruženju. Danas su u Francuskoj oslobođeni plaćanja poreza svi koji prodaju đurđevak na 1. maj, ali samo pod uslovom da su ubrani u prirodi i da nisu kupljeni da bi bili preprodati.

Demonstracije i roštilji

Euro May Day” je tradicionalni Praznik rada, ali je to zapravo boba protiv nesigurnosti. Promoviše ga mreža feminističkih, antikapitalističkih i imigrantskih organizacija u zapadnoj Evropi. To je modernizovan stari praznik pod sloganom “Ljudi koji živite u nesigurnosti, ujedinite se i štrajkujte za slobodnu, otvorenu i radikalnu Evropu“. Pokret vodi poreklo iz Milana, odakle se proširio na Barselonu, pa onda i na celu Evropu. Procenjuje se da tog dana oko 300.000 ljudi protestuje protiv nesigurnosti na ulicama Evrope.

Amerikanci ovog dana ne slave Praznik rada, već ga slave prvog ponedeljka u septembru. On služi da obeleži ekonomski i društveni doprinos radnika, a zove se “Labor day“, odnosno Dan rada. Njegov tvorac je Metju Megvajer 1882. godine, a prvi put je proslavljen u državi Oregon. Nacionalni praznik je postao 1894. godine, a svi pokušaji da se prebaci na 1. maj su do sada bili neuspešni. I dok Evropa demonstrira, Amerikanci 1. maja kupuju. Trgovci tvrde da je promet tog dana najveći u godini posle Crnog petka.

Radnici bivših komunističkih država nemaju masovne proteste i demonstracije, a u kapitalističkim državama, poput Francuske i Italije, one su redovne i brojne. Ovi prvi, poput nas, verujem da slave.

Od parade do roštilja

Proslava Prvog maja 1905.

Obeležavanja Prvog maja uz proteste, mitinge i molbe da se poboljša stanje radnika, u Srbiju je stiglo 1893. godine. Ova praksa je počela posle Drugog kongresa Radničke internacionale i trajala je sve do kraja Drugog svetskog rata.

Posleratno obeležavanje Praznika rada bila je prava svečanost. Prva parada posvećena Prvom maju u oslobođenom Beogradu bila je 1947. godine.

U godinama koje su usledile, svečani i kolektivni duh Prvog maja se nastavio. Radnici, uglavnom, tog dana nisu radili, a oni koji jesu, dobijali su nadoknadu u visini skoro polovine plate. Svečanosti su organizovane svuda u SFRJ. Noć pre se sve pripremalo za Prvomajski uranak. Uveče bi se pripalila logorska vatra oko koje se, rano sledećeg jutra, narod skupljao na zbor.

Prvi maj u Ljubljani

Praznik je u velikoj Jugoslaviji s godinama napredovao. Čim je automobil postao stvar normalnog ekonomskog stanja prosečnog čoveka – radnika, Jugosloveni su znali da se svojim ljubimcem dovezu do obližnjih izletišta gde su počinjali proslavu uz jelo, piće i muziku. Ubrzo su se slobodni dani koristili za odlazak na šoping ture, uglavnom u Grčku ili Trst.

Posle pola veka komunističke vladavine, tokom koje je Prvi maj slavljen kao veliki državni praznik, stanovništvo ovih prostora i dalje ne zna šta ovaj praznik predstavlja sem uranka i odlazaka negde.

 

 

Fotografije: Wikipedia, Pixabay, sites.google.com, linoit.com, interactive.wttw.com fasttrackteaching.com, quarterly-review.org,  digitaljournal.com, lazy-waste.com, concretefancy.wordpress.com, sajtmaj,stor.net, secanja.com, nadlanu.com, Tanjug, enciklopedija.hr, paranomist.com, newsth.com

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

2 thoughts on “Sve je počelo kao borba za bolje uslove i veće plate: Neki žele bolje sutra, a neki dobra rebarca na žaru (VIDEO)

Ostavite komentar

%d bloggers like this: