Svaka revolucija jede svoju decu: Do demokratije preko giljotine

Francuska buržuaska revolucija će, kod većine vas (i nas), ostati upamćena kao događaj kada je pala Bastilja, kada je svrgnut kraljevski par Luj XVI i Marija Antoaneta (to je ona “beštija“, rekli bi mnogi, koja je gladnom narodu saopštila da, ako nema hleba neka jede kolače – o njoj ću pisati nekom narednom prilikom) i po giljotini na kojoj je stradao pomenuti vladarski par. Međutim, priča je nešto veća od ovih pojedinačnih segmenata. Nadam se, imaćete vremena da je pročitate do kraja.

Velike promene su uvek najavljivane u istoriji. Smene civilizacija su uvek imale ono šta ih predviđa – invazije naroda, svrgavanje dinastija, promena načina života. Srž svake te promene je, zapravo, promena u ideji naroda.

Francuska buržuaska revolucija je bila glavna prekretnica u istoriji zapadne Evrope i u razvitku moderne demokratije. Tokom perioda Revolucije koji je trajao od 1789. do 1799. republika je došla na mesto apsolutističke monarhije, a katolička crkva je, pod pritiskom, izvršila veliku reorganizaciju. Francuska revolucija je proistekla zbog neusklađenosti stvarnosti i zakona između društvenih ustanova i običaja, a taj jaz je produbljivan godinama.

Društvo neposredno pre Revolucije

Proizvođači su imali sve veću moć. Vladar je bio bog na zemlji – apsolutni gospodar. Njegova volja je bila zakon. Staro feudalno uređenje zasnivalo se na nepokretnoj imovini. Feudalni gospodar je bio u isto vreme i posrednik i upravna vlast, sudija i vojni poglavar. Ropstvo je skoro iščezlo.

Feudalne dažbine su se plaćale u naturi ili u novcu i one su donosile feudalnim gospodarima neznatnu korist, s obzirom da je vrednost novca stalno padala. U to vreme u Francuskoj postojalo je pravo nasleđivanja najstarijeg sina. Mlađim sinovima ostajali su manji delovi nasledstva, mizerni za život. Zato su često mlađi sinovi stupali u vojsku ili u crkvu. Tako se stvarao jedan poseban red plemstva, takozvani prvi stalež propalih plemića. Taj deo staleža nije podnosio visoko plemstvo koje je u dvorskoj službi.

Visoko plemstvo se kočoperilo po dvoru, uživalo povlastice, lovilo sa kraljem i vozilo se u kraljevskim kočijama. Visoko plemstvo je skupo koštalo narod. Život u Versaju je bio kao rupa bez dna. Kraljica Marija Antoaneta je trošila na zlato, srebro i svilene haljine. Njene zabave su bile česte i mnogo su koštale.

Šta je dovelo do Revolucije?

U vreme kada Engleska doživljavala industrijsku revoluciju, Francuska je bila pretežno poljoprivredna zemlja. Znak da se zemlja bogatila bio je brzi porast broja stanovnika i nagli skok cena životnih namirnica, imanja, kuća. Francuska je u to vreme brojala oko 25 miliona stanovnika. Lagdan život je prelazilo sa visoke buržuazije na srednju i nižu klasu.

Revolucija nikada nije izbijala u siromašnim društvima, već u onim drušvima koja su napredovala. Pobuna se javljala onda kada društvene klase izgube ravnotežu. Pred kraj 18. veka, od oko 25 miliona stanovnika u Francuskoj, samo dva miliona nisu bila seljački stalež. Francuska je u drugoj polovini 18. veka bila feudalno apsolutistička monarhija. Feudalna prava su sputavala razvoj zemljoradnje i industrije.

Društvo je bilo podeljeno na  seljaštvo, plemstvo i buržuaziju. Sveštenstvo i plemstvo su bili paraziti. Oni su činili oko dva odsto ukupng stanovništva. Najbrojnije je bilo francusko seljaštvo koje je činilo 90 odsto, buržuazija i radnici oko osam odsto. Sveštenstvo je imalo veliki uticaj u društvu. Ovaj stalež nije bio jednistven po poreklu. Postojalo je i više sveštenstvo koje je bilo plemićkog porekla, niže je imalao skromnije prihode i po materijalnom stanju bilo mnogo bliže trećem staležu nego sveštenstvu. Plemstvo je bilo drugi privilegovani stalež u Francuskoj i sa sveštenstvom je činilo aristokratski deo društva.

Neprivilegovani deo francuskog društva pripadao je trećem staležu, koji je po socijalnoj vrednosti bio šarenolik. Najbrojniju grupu trećeg staleža činili su seljaci. Oni nisu bili vezani za posed gospodara, ali su bili opterećeni brojnim feudalnim dažbinama. Nezadovoljstvo seljaka je bilo veliko i oni su želeli ukidanje feudalnih odnosa da bi postali vlasnici zemlje koju su obrađivali.

Trećem staležu je pripadalo i gradsko stanovništvo, osim već pomenutog plemstva i sveštenstva. Tu se ubrajala buržuazija koja se delila na krupnu, a to su bili bankari, trgovci, zakupci poreza, srednju koju su činili srednji trgovci, bogate zanatlije i sitnu u koju su spadale zanatlije i sitni trgovci. Postojao je i sloj buržuazije, takozvana inteligencija koju su činili književnici, naučnici, lekari, advokati i nastavnici.
Osamdesetih godina 18. veka, Francuska je upala u duboku krizu. Razvoj proizvodnih snaga došao u sukob sa apsolutističko feudalnim poretkom. Manufaktura je pretvorena u industriju. Banke su se razvijale i jačale.

U to vreme, književnici su pisali za široku javnost koja ih je čitala. Više se nije razmišljalo o nebeskoj, već o zemaljskoj sreći. Filozofi i književnici su iznsili shvatanja o jednakosti, slobodi, bratstvu, naciji, religiji, humanizmu. Tako su ljuljali postojeći režim, a u narod je sve više ulazila vera u jednakost svih.

Privredna politika Francuske je bio kameralizam. To je značilo da se količina novca zadržavala punjenjem državne kase i da je porez, kog su prva dva staleža oslobođena, natuknut trećem, najsiromašnijem staležu. Kralj Luj XVI je zbog čestih ratova iscrpeo zemlju, a američkim državama je pomagao u oslobađanju od Velike Britanije. Neminovno je 1778. godine došlo do bankrota.

Prvi saziv državnih staleža posle 175 godina

Žak Neker

Ministar finansija Žak Neker je tražio od kralja Luja XVI saziv državnih staleža u  kome bi treći stalež imao isti broj poslanika kao prethodna dva. Kralj je uvažio predlog i te 1789, posle 175 godina od poslednjeg zasedanja, objavljeno je sazivanje državnih staleža i izbor predstavnika. Svakom staležu je obezbeđen isti broj mesta, a vladajući stalež je po automatizmu imao natprosečnu većinu.

Žozef Sijes

Zastupnici izabrani na izaborima u Francuskoj sastali su se 5. maja 1789. u Versaju. Opat Žozef Sijes je pokrenuo treći stalež da počne sa versifikacijom vlasti i pozvao je druga dva staleža da im se pridruže. Ovaj proces je završen 17. juna i proglašena je Nacionalna skupština – skupština naroda, a ne samo staleža.

Pad Bastilje

Kralj Luj XVI je smenio je ministra Nekera i rekostruisao je Vladu. Kralj je bio pod velikim uticajem plemstva iz svog saveta, supruge Marije Antoanete i brata grofa d’Artoe.

Mnogo Parižana se tada pobunilo. Veliki deo vojske se pridružio ovoj rulji, dok su drugi ostali neutralni. Dana 14. jula 1789. posle nekoliko sati borbe, pobunjenici su osvojili zatvor Bastilju. Ubili su upravnika Bernara de Lonaja i nekoliko stražara. Oslobodili su samo sedam zatvorenika – četiri lopova, dvojicu ludaka i jednog seksualnog prestupnika. Bastilja je predstavljala simbol svega onog što je predstavljao stari režim. Masa se vratila ispred gradske skupštine i optužila gradonačelnika Žana de Flesela za izdaju. On je ubijen posle suđenja u kraljevoj palati. U to vreme, kralj se sa svojim pristalicama povukao, ali samo privremeno. Markiz Lafajet preuzima komandu nad narodnom gardom u Parizu. Žak Silvan je postao gradonačelnik Pariza. Kralj je 27. jula posetio Pariz. Tada su se čuli povici: “Živeo kralj!“.
Kralj Luj XVI

Posle ovog nasilja, malo njih je bilo ohrabreno trenutnim primirjem. Neki su bežali iz zemlje, a neki su počeli da spremaju građanski rat u kraljevstvu. Danas se u spomen na pad Bastilje 14. jul u Francuskoj obeležava kao Dan republike. Poraženi Luj XVI je sačuvao svoju krunu, ali je iznad sebe morao da prizna jednog suverena, a to je francuski narod, čiji je organ bila Skupština. Niko u Evropi nije verovao u važnost ovog događaja.

Vojvoda od Dorsea, engleski ambasador o ovom događaju pisao je sledeće: Od ovog trenutka, možemo da smatramo Francusku kao slobodnu zemlju, kralja kao vladara sa ograničenom vlašću.

Prava za svakog čoveka

Buržuazija je od tog trenutka pokušavala da zavede red. To je uspela donošenjem zakona o ukidanju feudalnih dažbina 4. avgusta 1789. godine. Tako je srušen stari poredak. U to vreme je donešena i Deklaracija o pravima čoveka i građanina. To je značajan dokument kojim su sloboda, jednakost i vlasništvo proglašeni neotuđivim pravom čoveka.

Skupština je ukinula zakonsku osnovu vlastelinskog, odnosno gospodarskog sistema, kao i mnogo plemićkih, svešteničkih, esnafskih i drugih povlastica. Deklaracija o pravima čoveka i građanina zvanično je usvojena 26. avgusta posle višenedeljne debate. Kada se u prvom članu teksta Deklaracije objavljuje da su ”ljudi rođeni slobodni, da ostaju slobodni i jednaki u svim pravima”, u drugom članu da su ‘‘ta prava sloboda, imetak, bezbednost i otpor prema tlačenju”, a u trečem članu da ‘‘suverenitet počiva na naciji”, sve to podseća na apstraktni manifest liberalizma.
Pisci Deklaracije suočavali su se sa problemima koji su bili dobro poznati Francuzima u 18. veku. U ovom  okumentu je između ostalog objavljeno i:
  • svaki građanin može slobodno da govori, piše, objavljuje – član 11.
  • niko ne može da bude osuđen, uhapšen ili zatvoren, osim ako je tako odlučeno po zakonu – član 7
  • svakog čoveka treba smatrati nevinim dok se ne dokaže da je kriv – član 9

Došlo je do reforme crkve. Crkva je sekularizovana. Njena imanja su proglašena državnim dobrom. Prodajom tih imanja, vlast je pokušavala da reši državnu krizu. Broj biskupija je sveden na 83, jedna na svaki okrug. Katolicizam nije više bio državna vera, ali to je bila jedina veroispovest koja je primala državnu pomoć. Jedino je katolička crkva priređivala litije koje su građani bili u obavezi da isprate zastavama.

Prvi Francuski ustav je donet 3. septembra 1791. Prema njemu, Fraancuska je postala građansko demokratska ustavna monarhija sa strogom podelom vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Na čelu države je i dalje bio kralj, ali je ograničen u svojoj vladavini. Zakone je donosila ustavotvorna skupština, preimenovana u zakonodavnu skupštinu. Kralj je imao pravo veta i izvršnu vlast. Seljaci su postali zakupci zemlje na kojoj su radili, a biračko pravo je dato svim punoletnim muškarcima sa imovinom.

Među pristalicama Revolucije došlo je do podele. Nastali su Žirondinci, umerene demokrate iz pokrajne Žironde i Jakobinci, ekstremni radikali koji su se okupljali u manastiru Svetog Jakova.

U međuvremenu, Narodna skupština je stvorila buržuasku državu. Francuska postaje ustavna buržuaska monarhija. Kralj Luj XVI stao je na stranu kontrarevolucije i pokušavao da stranom intervencijom sruši Revoluciju u Francuskoj. Izdao je proglas kojim je osudio delo Narodne skupštine i pozvao je pristalice u pomoć. Ustavotvorna skupština je prestala sa radom 29. novembra 1791. Po odluci Skupštine, nijedan član nije mogao da se kandiduje za Zakonodavnu skupštinu.

Prema Ustavu iz 1791. godine, Francuska je funkcionisla kao ustavna parlamentarna monarhija. Zakonodavna Skupština je prvi put sastavljena 1. oktobra 1791. i pretvorila se u haos za manje od godinu dana. Sastojala se od 165 Fenlitanaca (ustavnih monarhista na desnici) 320 Žirondinaca 2 i Jakobinaca 3 na levici i oko 250 predstavnika koji nisu pripadali političkim partijama.

Na svu muku još i rat

 

Politika ovog perioda vukla je Francusku u rat sa Austrijom i svim njenim saveznicima. Kralj, desnica i Žirondinci su želeli rat sa Pruskom i Austrijom, a protiv rata su bili Jakobinci na čelu sa Robespijerom.

Lepopold II Habzburški
Tada je kralj mislio da će ovaj rat povećati njegovu popularnost, tražio je i mogućnost da izbegne i iskoristi neuspeh rata. Žirondinci su se nadali da će se rat proširiti u Revoluciju. Lepopold II Habzburški je takođe želeo da izbegne rat, ali je umro 1. marta 1792. godine. U ovom ratu koji je Francuska objavila Austriji 20. aprila 1792. godine, Pruska se pridružila Austriji nekoliko nedelja posle objavljivanja rata.
Francusku su zadesili nemiri i monarhija je postala prošlost. U noći 10. avgusta 1792. pobunjenici su uz podršku Pariske komune napali zamak Tiljeri. Kralj i kraljica su zarobljeni, a zakodnodavna skupština je suspendovala monarhiju. Vraćeno je 75 bivših poslanika Narodne skupštine, uključujući Robespijera i više od 150 bivših članova Zakonodavne skupštine.

Ustanak od 10. avgusta nije bio samo protiv prestola. On je bio akt nepoverenja i pretnja samoj Skupštini koja se baš tada oslobodila svake odgovornosti buntovničkog generala Lafajeta i izričito odbila zahtev za svrgnuće kralja.

Ono što je ostalo od Vlade je zavisilo od podrške pobunjeničke komune. Konvent je bio zadužen za stvaranje novog Ustava. Konvent se prvi put sastao 20. septembra 1792.i postao je nova Vlada Francuske. Sledećeg dana je ukinuta monarhija i proglašena Republika. Ovaj datum je kasnije uveden kao početak prve godine francuskog Revolucionarnog kalendara.
Maksimilijan Robespjer
Maksimilijan Robespjer je bio jedan od najpoznatijih vođa Francuske revolucije. Njegovi sledbenici su ga znali kao “nepotkupljivog”, zbog njegove moralne posvećenosti revoluciji. Bio je istaknuti član Komiteta javne bezbednosti (Komitet javnog spasa) i jedan od pokretača Vladavine terora, koja je okončana njegovim hapšenjem i pogubljenjem. Politički je bio vođen idejama Žan-Žaka Rusoa i prosvetiteljstva.

A sad… Republika!

Republika je proglašena 22. septembra 1792. godine i za mnoge je to bio pozitivan čin, prepun radosti i optimizma. Pod krilaticom “Sloboda, bratstvo, jednakost“, francuski narod je pozvan da sam preuzme brigu o budućnosti i da pomogne drugim narodima koji žude za slobodom. Francuski kalendar je najočitiji izraz mesijanskog značenja novog pravca. I vreme će se meriti od datuma stvaranja Republike, prvog dana godine prve. Budući da je taj datum blizu prosečne jesenje ravnodenvnice, bilo je sasvim jednostavno podeliti godinu na kvartale koji su se gotovo poklapali sa astronomskim godišnjim dobima. Svaki mesec je dobio po 30 dana. Nazivi meseca su bili u vezi sa karakterističnim godišnjim prilikama ili sa mestom meseca u ciklusu poljoprivrednih radova. Nazive za mesece izabrao je Fabo de Englanten, pesnik. Napoleon je kasnije zvanično ukinuo ovaj kalendar.

Kalendar Francuske Republike

Vandermijer berba grožđa
Brimer magla
Frimer mraz
Nivoz snag
Plivoz kiša
Vantoz vetar
Žerminal klijanje
Frolear cvetanje
Prerijal livade
Mesidor žetva
Termidor žega
Fruktidor voće
Kraljevski par

Luj XVI je u istoriji poznat kao dobar čovek ali loš kralj, jer je bio neodlučan i nedosledan. Sve mržnje koje su u narodu postojale nisu se odnosile na nega lično već na njegovu suprugu, na njegovu vladavinu i na njegove savetnike. U to vreme se govorilo: “Samo da naš otac, kralj, zna za to…“.

Austrijska i pruska vojska je pretila odmazdom nad stanovništvom Francuske, ako se odupre njihovom napredovanju ili ponovnom uspostavljanju monarhije. Kao posledica toga, kralj Luj je viđen kako kuje zaveru sa neprijateljima Francuske. 17. januara 1793. Kralj je osuđen na smrt zbog “zavere protiv javne slobodne i generalne bezbednosti“. Njegovo pogubljenje 21. januara 1793. je dovelo do više ratova sa ostalim evropskim državama. Lujeva žena, kraljica Marija Antoaneta je pogubljena na giljotini 16. oktobra iste godine.

Kada je rat krenuo loše po Francuze, cene su skočile i siromašni radnici i Jakobinci su se pobunili. Ovo je ohrabrilo Jakobince da državnim udarom preuzmu vlast uz podršku snage siromašnih radnika. Savez Jakobinaca i radnika je tako postao element koji je bio jezgro nove vlade. Politika je postala značajno radikalnija. Komitet javne bezbednosti je došao pod kontrolu Maksimilijana Robespjera i Jakobinci su pokrenuli Vladavinu terora. Najmanje 1.200 ljudi je ubijeno pod giljotinom i na razne načine posle optužbi za kontra revolucionarne aktivnosti. Najmanji naznak kontra revolucionarnih misli ili aktivnosti je mogao dovesti pod sumnju, a suđenja nisu vođena prema savesti.

Narod Francuske se pobunio protiv Roberspjerovog terora u onome što će postati poznato kao “Termidorska reakcija“, 27. jula 1794. Ona se završila tako što su umereni članovi Konventa smenili i pogubili Robespjera i nekoliko drugih vodećih članova Komitete javne bezbednosti. Nova vlada su uglavnom sastojala od Žirondinaca koji su preživeli Teror. Posle preuzimanja vlasti, oni su se svetili čak i onim Jakobincima koji su im pomogli da zbace Robespjera. Zabranjen je klub Jakobinaca i pogubljeno je mnogih njegovih bivših članova u događaju koji je poznat kao “Beli teror“. Konvent je usvojio novi “Ustav godine treće” 17. avgusta 1795 koji je stupio je na snagu 26. septembra.

Rađanje demoratske Evrope

Rušenjem feudalne društvene strukture i proglašenjem ekonomske slobode, Francuska revolucija raskrčila je teren kapitalizmu i ubrzala je njegov razvitak. Da bi prebrodila nejednake slojeve morala je u prvi plan da iznese vladavinu prava. Revolucija predstavlja početak buržoaskog sveta i isto takve države. Ona je Revolucija nacionalnog jedinstva.

Istorijski značaj Francuske revolucije ogleda se u odlučujućem prodoru vrednosti poput slobode, jednakosti, demokratije, republike, prava čoveka, ustavnosti… Postoji argumentacija koja Revoluciji u Francuskoj pridaje presudan uticaj u rušenju starog, evropskog, tradicionalnog morala i ukupnog političkog i državnog uređenja. Uloga Francuske revolucije nije bez razloga ocenjena kao istorijska prekretnica između starog i modernog sveta, čime je postala simbol propadanja tradicionalne slike sveta i rađanja demokratske Evrope.

Na vama je da se zapitate dokle je ta demokratska Evropa dogurala, skoro 230 godina posle? Ima li te demokratije osvojene uz krv i pokliče gladnog naroda? Da li i sad revolucija jede svoju decu? Najzad, gde je ta buntovna i ponosna Francuska danas, koja je ne tako davno dozivala slobodu pod svoje skute? Da li joj se sloboda i odazvala?

 

 

Fotografije: Wikipedia, Pinterest, Youtube, cia-france.com clocktower.org, whizzpast.com, likesuccess.com thearttribune.com, kartable.fr

 

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: