Smrt velikog vožda: Kad nemirna savest probudi duhove, a arhangel Gavrilo pošalje munje

Vidiš kakav se oluj podigao, rekne mi. Vidim, gospodaru. Nije to oluj običan, rekne. To duša Karađorđeva mira nema, pa mene goni. Znaš li ti, popo, da se noćas 42 godine navršuje od kako smo Karađorđu život uzeli. Glavu mu od tela odvojili. Iznenada. Moralo se. Na prevaru. Morao sam, popo. A kakova je to čovečina bila, taj Karađorđe! Kum moj. Ma gdi da sam, popo, u ovoj se noći uvek oluj diže. Svih 42 leta, 42 noći. I kad sam u Beču, i kad sam u Vlaškoj. Evo sad i ovdi. Krv me njegova opominje oprost da tražim. Ispovedi me, popo, pa da molim Gospoda da grehe moje velike oprosti mi.

Iz dnevnika Anastasa Jovanovića

Ponovo je osvanuo letnji Sveti Arhanđeo. Pre 198 godine, pred zoru, ubijen je srpski vožd Karađorđe. Detalje ovog ubistva većina zna, nešto se uči po školama. Probaću u ovom blog postu da vam predstavim ovaj zločin na drugačiji način i neke nepoznate činjenice koje prate događaj.

Karađorđe je posle propasti Prvog srpskog ustanka otšao u Austriju i posle kraćeg boravka u njoj, u septembru 1814. je, sa mnogim svojim saradnicima, prešao u Rusiju. U to vreme u Rusiji je postojala grčka revolucionarno oslobodilačka organizacija pod nazivom “Heterija“, čiji je plan i cilj bio zajednički ustanak Grka, Srba i Bugara i stvaranje velike balkanske države koja bi podsećala na nekadašnju Vizantiju. Pošto je pristupio ovoj organizaciji, Karađorđe je izabran za vođu takvog ustanka.

Korak, dva do ubistva

Vujica Vulićević

Dok je bio u Rusiji Karađorđe je održavao vezu sa prijateljem i kumom Vujicom Vulićevićem, vojvodom i saborcem iz mnogih bitaka protiv turske vojske. Vulićević je o ovim kontaktima obaveštavao kneza Miloša Obrenovića. Vrlo je moguće da je Karađorđe dobijao lažne informacije o stanju u Srbiji i raspoloženju kod naroda.

Karađorđe, vođen idejom o novom ustanku i pogrešnim informacijama, tajno dolazi u Srbiju u pratnji Grka Nauma Krnara, u selo Veliko Orašje. Odatle je Vujici Vulićeviću, koji je bio u rodnom selu Azanja, poslao zelenu maramu koja je na jednom kraju bila vezana u čvor.

Prema njihovom dogovoru, to je bio znak da je Karađorđe došao u zemlju. Karađorđe je Vujici zakazao sastatnak u Radovanju. Sem Vujici, vožd se javio i kumovima vojvodi Radiču Petroviću i Milošu Obrenoviću.

Radovanjski lug

Vujica i Karađaorđe su se sastali 24. jula 1817, a Vulićević je vožda sakrio u Radovanjskom lugu, na pola puta između Velike Plane i Rače, na imanju Dragića Vujkića.

Karađorđe je imao želju da se sastane sa Milošem Obrenovićem zbog dogovora o zajedničkoj akciji. Miloš, umesto dogovora sa bivšim vođom Prvog ustanka i kumom, naređuje Vujici da ubije Karađorđa, pravdajući to “državnim razlozima“.

Vožd je svojevremono govorio nevernom Vujici: “Kume, jedna je glava na ramenima, tebi je poveravam“. Kad su se videli uoči letnjeg Aranđelovdana, Vujica je pripremio hranu koju je znao da Karađorđe voli. Na trpezi je bilo pogače, jagnjeće plećke i sira. Zajedno su večerali.

Sastanak sa Vujicom i Petrovićem desio se u kolibi gde je stražario Naum Krnar. Razgovor je bio mučan i trajao je devet sati, do tri sata izjutra. Kumovi nisu pristali na ustanak i Crni Đorđe je odlučio da se sutradan vrati u Vlašku. Svi su otišli na spavanje, ali ih je posle sat vremena probudio pucanj. Vožda i njegovog pisara Nauma Kanara u kolibi Dragića Vojkića ubio je Nikola Novaković. Iskoristio je trenutak kada je Karađorđev pratilac Naum otišao na obližnji potok, po vodu.

Novaković je mrtvom voždu sekirom odsekao glavu, skinuo mu odelo sa ordenom koji je Karađorđe dobio od ruskog cara i sve to, sa bisagama u kojima je bilo 4.000 dukata, predao Vujici Vulićeviću koji je to odneo Pavlu Lisoviću, odanom Miloševom čoveku koji je na obavljen zadatak čekao u Palanci.

Već sutradan, Karađorđeva glava je stigla u Beograd u jednu zobnicu, a njegovo obezglavljeno telo sahranjeno je na udaljenosti od oko 100 koraka od mesta gde je ubijen.

Na dan letnjeg Svetog Arhangela Gavrila 1817. godine, u crkvi Pinosavi je na bogosluženju bila cela familija Vujice Vulićevića, ali je Vujicina počasna stolica bila prazna. Kad je služba završena, Miloje Đak, ugledni trgovac stokom je pitao Vujičinu porodicu šta je sa njim. Rekli su da je otišao negde nekim poslom i da se nije vratio. Kažu da se tada Đak udario desnom rukom po glavi i, sluteći zlo, rekao: “Znači, ja sam sledeći“.

Sudbina Karađorđeve glave

Knez Miloš Obrenović

Prema istraživanjima, knez Miloš se baš obradovao poklonu (čitaj: glavi) iz Radovanjskog luga. U njegovom konaku, koji se nalazio preko puta Saborne crkve, na belom tanjiru je stajala oprana glava njegovog kuma, vožda Karađorđa. Tanjir sa Karađorđevom glavom je stajao na visokom tronošcu, ispred njega bilo je upaljeno kandilo, a Miloš je noć proveo u molitvama na kolenima stalno ponavljajući: “Oprosti, kume Đorđe! Oprosti, gospodaru!”

Carigrad

Sutradan je knez Miloš Karađorđevu glavu poslao beogradskom veziru. Ovaj poklon je Turke baš obradovao. Turci su poklon vratili Milošu “na obradu“, ne bi li srpski knez sredio glavu za Carigrad. Miloš je našao kasapina koji je, po Miloševom naređenju, u podrumu kuhinje konaka odrao voždovu glavu. Dok je to radio, kasapin se unezvereno tresao, a ubrzo posle tog čina je i umro.

Karađorđeva glava je poslata u Carigrad. Glava je bila istaknuta pred sarajem, na bedemu, sa natpisom: “Glava čuvenoga harambaše srpskih hajduka zvanog Karađorđe“.

Karađorđeva lobanja je prvobitno sahranjena u Beogradu, pored Saborne crkve. Godine 1819. je kada je Karađorđevo telo iskopano iz Radvanjskog luga i preneseno u Topolu, glava je ponovo počivala van tela. Spojena je s telom tek kasnije.

Pričalo se kasnije da je neki Grk, heteista, ukrao ispunjenu Karađorđevu glavu i odneo u Atinu, gde je ona čuvana u nekom muzeju. Po drugom kazivanju, glava je poslata ruskom caru, koji je tražio glavu, jer je Crni Đorđe bio ruski general.

Sudbina ili prokletstvo

U prvi mah posle Karađorđevog ubistva, sve se činilo da ide svojim uobičajenim tokom. A onda, nesreće su dolazile po svoje. Prvi je, prema pričama, stradao Dragić Vujkić, seljak iz Radovanja, na čijem se imanju ubistvo dogodilo. Iako postoje tvrdnje da ništa nije znao o zločinačkim namerama kneza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića, zla kob svih učesnika u zločinu pratila je i njega. Viđao je prilike bez glave, a one su prlajle vodu i uništavale zemlju oko njega. Za nekoliko godina, Dragić je od dobrostojećeg gazde došao do prosjaka. Pomrla mu je cela porodica.

Još veću muku imao je Nikola Novaković, Vujičin momak koji je ubio vožda. Poludeo je i mahnito je lutao selima. Dve godine posle zločina, dok je hodao besciljno pored Rasine, zemlja se odronila i on je upao u reku. Boreći se za život, Nikola nije primetio da je upao u struju koja ga je vukla ka vodeničkom kamenu. Tako je i završio. Samleven. Užasna sudbina nije poštedela ni nejgove najbliže. Sin mu je umro raspadajući se, a i ćerka mu je poludela.

Pokajnica

Vojvoda Vujica je i požurio da sa svojom savešću što pre “izmiri račune“. Smatrao je da, ako sagradi crkvu, potonju Pokajnicu da će to biti dovoljno da obriše grehe prošlosti.

Na izgradnju crkve pala je senka, jer je narod pričao da je ona finansirana zlatnicima koji su nađeni kod Karađorđa. U početku je izgledalo da je Vujica uspeo da se izvuče. Ne zadugo. Porodične tragedije nizale su se jedna za drugom. Porodica mu je umirala, a on je oboleo od nepoznate kožne bolesti i ljudi su ga izbegavali. Samoća je počela da ga uništava. Idelano okruženje da se pojave utvare. Kad god bi zatvorio oči, pred njim bi se pojavljivale spodobe bez glave. Nije mogao da ih ubije. Prizivao je smrt, ali smrt zna kad da dođe i dolazi bez poziva.

Zbog bolesti, telo mu se raspadalo, a bolovi su bivali sve jači. Sa ono malo snage u sebi došao je pred vrata Pokajnice. Jedina želja bila je da umre. Molio je za oproštaj. Za manje od deset minuta otišao je Bogu na istinu.

Telo ispod oltara

Manastir Pinosava

Međutim, sudbina ponekad zna da se poigra, pa Vujica danas počiva u jednoj od najstarijih srpskih svetinja. Crkva Pinosava u Kusadaku, koja je ponovo proglašena za manastir, potiče iz srednjeg veka. Prema predanju, u njoj su se pričešćivali jasenički vojnici kada su polazili u boj na Kosovo.

U vreme Prvog srpskog ustanka, posebno od 1800. do 1830. godine, ova crkva je služila za 12 sela iz Jablaničkog sreza. Za vreme ustaničkih dana, tu su dolazile mnoge znamenite ličnosti. U vreme svetkovina, u crkvi su bile postavljene dve počasne stolice. U jednoj je sedeo Miloje Đak, a u drugoj Vujica Vulićević, knez smederevske nahije.

Miloje Đak, rodom iz Kusadaka, 1825. godine je podigao prvu bunu protiv samovolje kneza Miloša Obrenovića. Buna je krvavo ugušena. Miloje Đak je ubijen, njegovo telo se mesecima raspadalo, jer knez Miloš nije dao da se skine sa drveta. Na kraju je sahranjen pored same crkve Pinosave.

Vujica Vulićević je posle voždovog ubistva unapređen u nahijskog kneza, da bi ga Miloš potom proterao u Tursku. Kada se vratio u Srbiju sa brojnim poklonima i odličjima, Miloš je naredio da mu se sve oduzme i ostavio ga je bez vlasti.

Vujicu je narod prezreo i osudio. Poslednje dane je proveo u rodnom selu Azanja, gde se teško razboleo. Po jednoj priči, Vujicu je 1828. godine otrovao Gmitar Petrović, Karađorđev rođak. Njegovi posmrtni ostaci sahranjeni su pored crkve Pinosava, nedaleko od groba Miloja Đaka.

Mesto gde je sahranjen Vujica Vulićević ispod crkve u Pinosavi

Stara crkva u Pinosavi bila je od drveta. Godine 1870. je započeta izgradnja novog, većeg hrama od tvrdog materijala. Tom prilikom su pod građevinom zahvaćeni grobovi Vujice Vulićevića i Miloja Đaka. Tako se dogodilo da Vujica Vulićević počiva u oltaru, pod levom pevnicom, a Miloje Đak pod desnom.

Spomen ploča Miloju Đaku postavljena je na zidu crkve Pinosave, ali se slova na njoj jedva razaznaju. Velika ploča Vujici Vulićeviću je postavljenanešto više na crkvi i ostala je prilično čitljiva.

Knez Mihailo Obrenović

Zla sudbina nije zaobišla ni kneza Miloša. Milošev sin Milan umro je mlad. Njegov drugi sin, srpski knez Mihailo je mnogo učinio na modernizaciji Srbije i proterivanju Turaka, ali je ubijen u atentatu u Topčideru 1868. Navodno, nije imao dece. Knez Miloš nije imao direknih potomaka.

U Majskom prevratu 1903, koji su organiozovali Crnorukci, predvođeni Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, ubijen je Milošev praunuk po bratovljevoj liniji i jedini preostali muški potomak iz roda Obrenovića, kralj Aleksandar.

Fotografije: Wikipedia, Pixabay.com, laguna.rs, novosti.rs, mojkutak.org, opanak.net, blog.peramuzesi.org.tr,beogradudevetnaestomveku.wordpress.com, panoramio.com, spomenici.heritage.gov.rs, .royalfamily.org, srpskilegat.rs

6 thoughts on “Smrt velikog vožda: Kad nemirna savest probudi duhove, a arhangel Gavrilo pošalje munje

  1. Sjajan tekst zaista, dosta detaljan. Mala digresija: u našim knjigama se Apis pominje kao vodja ustanka ali on to zapavo nije bio, odnosno bilo je bitnijih ljudi u toj grupi. U knjizi “Crna ruka” koju je napisao Vasa Kazimirović, naš istoričar, se može pročitati dosta zanimljivih stvari. Još jednom, svaka čast.

  2. Хвала за добар текст! Уз само малу напомену: Кнез Михаило Обреновић је имао сина, Вилхелма Бергхауза / Велимира Теодоровића, ванбрачног, којега је признао, и помагао његово школовање, преселио га је у Београд кад је овај имао 7 година, али га потом није одредио за наследника. Велимир, који је после убиства кнеза Михаила живео у иностранству, и није му било дозвољено да се икад више врати у Србију је касније био велики добротвор за Србију и оставио је тестаментом све своје имање у просветне и културне сврхе.

Ostavite komentar

%d bloggers like this: