Samouki Stevan Stojanović Mokranjac: Rad “oca srpske muzike” potcenile crkvene neznalice (VIDEO)

Stevan Stojanović Mokranjac je bio veoma poštovan kompozitor u Srbiji i smatra se “ocem srpske muzike” i najznačajnijim muzičkim stvaraocem srpskog romantizma. Njegova dela predstavljaju kamen temeljac muzičkog stvaralaštva u Srbiji, a srpske pravoslavne crkvene pesme koje je komponovao čine osnovu većine modernog crkvenog pevanja.

Deveto dete

Rodna kuća Stevana Mokranjca

Rođen je kao osmo dete januara 1856. godine u Negotinu. U porodici Stojanović samo je četvoro dece preživelo. Stevan, kasnije nazvan Mokranjac, po selu Mokranje, odakle potiče njegova porodica. Bio je jedno od to četvoro dece. Njegov otac Stevan, uspešan vlasnik restorana, po kome je Mokranjac nosio ime, umro je u vreme kad mu se majka borila sa trudovima, dva dana pre Mokranjčevog rođenja. Odrastao je uz majku, sestru i dva brata.

Majka Marija poticala je sa podnožja planine Deli Jovan, odakle je bila i hajduk Veljkova Čučuk Stana, koju je Mokranjac lepo opevao u svojoj “Šestoj rukoveti“. Njegovi roditelji izrodili su četiri dečaka i četiri devojčice, od kojih su u životu ostali dva brata i sestra Jelisaveta.

Mala Stana i hajduk Veljko: Ljubav u senci borbe za slobodu

Majka, udovica, teško je mogla da školuje decu, tako da je Mokranjac propustio šansu da nauči da svira neki instrument. Kasnije je pričao “da poznije godine nisu ni pogodne za počinjanje“. Zato se opredelio za teorijsko školovanje, koje mu je omogućilo da komponuje, pre svega narodne pesme, koje je zapisivao, pa tek kasnije i druga dela.

Već vrlo rano Stevan je pokazivao interes za knjige i za pevanje. Majka je želela da kad Stevan poraste preuzme trgovinu i hotel, ali se zbog školovanja dva starija sina i Stevana, koji je takođe trebalo da pođe u školu, preselila se iz Negotina u Beograd. Kad ga je majka jednom odvela u “Srpsku krunu” na koncert Kornelija Stankovića, prvi put je čuo klavirsko izvođenje, koje ga je zadivilo. Tad je prvi video i kneza Mihaila i njegovu suprugu Juliju.

Prva violina od – Cige

Školovao se da bi mogao da bude dirigent. Prvu violinu je kupio je od nekog Ciganina. Svirao je po sluhu, uz malu pomoć druga Svetozara. Bio mu je  zahvalan što mu je pomogao i naučio ga kako se povlači gudalo, kako se stavljaju prsti, kako se violina stavlja na rame. A onda je sve to sam radio. Pošto je bio veliki talenat za muziku, uspeo je da nađe svoj put, iako je bio bez cvonjka u džepu.

Prvi razred završio je u Negotinu, a drugi u Beogradu. Veliki grad i Kalemegdan su uticali na Mokranjca dok je bio dete. Posebno je sa drugarima voleo da sluša i maršira uz vojnu muziku. Selio se godinama od Negotina, Zaječara, pa opet u Negotin.

Ubedio majku da je rođen za muzičara

Zahvaljujući majci koja je bila vrlo pobožna, odlazio je redovno u crkvu, pa kad su se vratili u Negotin, odmah je uvršćen u crkveni hor. Sve više je saosećao sa majkom koja se bori da sinovima obezbedi školovanje. Starija braća bila su pri kraju studija, kad je majka Marija udala ćerku Jelisavetu, koju je Stevan mnogo voleo, jer ga je i čuvala kad je bio mali. Kad je imao samo tri i po godine, naučila ga da čita.

Zapamtio je majčine suze, kada je čula da su 1868. ubili kneza Mihaila. Ali, zaplakala se još jednom, od radosti kada je u crkvi čula sina kako peva, pošto se Mokranjac vratio u Negotin. Tako je pevao, da se složila s njegovim izborom da bude muzičar.

U petom razredu gimnazije preselio u Beograd. Zapisivao je i komponovao pesme. Nije ga slamalo to što su ga neki profesori muzike obeshrabrivali. Bila mu je dovoljna samo jedna pohvala da bi nastavio dalje.

“Mama, ja se spremam da postanem… Šta da postanem? Muzičar, horovođa, kompozitor; Mocart, Davorin Jenko, Kornelije Stanković… Ona je uvek govorila da ću ja postati sudija i suditi po pravdi boga istinoga, kao što su majka Jevrosima i sin joj Marko sudili Mrnjavčevićima kad su hteli da Nejakom Urošu skinu krunu s glave koja mu je od oca Silnoga Dušana ostala. Šta je muzičar danas? Srbija nema ni bogate kneževe ni grofove, ni bogate vladarske dvorce gde bi veliki kompozitori mogli da sviraju… Moja majka tako procenjuje valjanost ljudskih zanimanja!”

U to vreme majčina trgovina i hotel zapadaju u krizu i njega razara neki tihi bol između majčine muke i njegove borbe da bude uspešan muzičar. Majka je, inače, svojoj deci često govorila da paze kako troše novac, ali i da ne oskudevaju.

Mladić neverovatnog pevačkog talenta

Mokranjac je napustio je gimnaziju da bi bio uz majku i u Negotinu. Sa 17 godina radio kao horovođa Pozorišnog pevačkog društva, koje je osnovano  1853. godine. Posle nekog vremena odlučio je da, ipak, završi gimnaziju i vratio se u Beograd. Želeo je i da peva u horu, tada prestižnom i značajnom Beogradskom pevačkom društvu, osnovanom 1852. godine. Bez obzira što nije imao dovoljno godina za članstvo, primljen je zbog neverovatnih pevačkih mogućnosti.

Još kao dečak pevao je u crkvi. Zbog umilnog glasa bio je omiljen. U Beogradskom pevačkom društvu upoznao je i sprijateljio se sa vršnjakom, kompozitorom Kornelijem Stankovićem, kao i drugim važnim ljudima iz muzičkog sveta tadašnjeg Beograda. Njegov talenat se probio, često je zamenjivao horovođu sa svojih 19 godina.

Tri dukata za bančenje

Posle gimnazije otišao je u vojsku. Mokranjac je pisao o još jednoj nesreći koja je snašla njegovu majku. Uprava fondova zbog dugova prodala je njen hotel, koji je imao zvučno ime “Evropa“, a njoj je preostalo samo šest dukata. Prvo se zapitala kako će da živi Stevan u Beogradu? Iako su mu brat i sestra rekli da će ga oni izdržavati, Mokranjac se prijavio da odsluži vojni rok, pa se iznenadio kad je iz Negotina primio tri dukata.

Popio ih je sa drugovima za jednu noć, kažu, i fotografisao se za uspomenu. Po povratku u Beograd primio je pomoć od Beogradskog pevačkog društva.A onda se ponovo vratio u Negotin. Nije se u Negotinu dugo zadržao. Vratio se u Begrad.

Lepa dama, lep i novac

Kada je iz Negotina krenuo u Beograd da se upiše u gimnaziju, za vreme plovidbe Dunavom, kratio je vreme sviranjem na violini i pevanjem. Na brodu je ugledao jednu mladu damu, “otmenu i bogatu, ceneći po mnoštvu zlatnog nakita i bogatoj garderobi koju je po nekoliko puta menjala u toku plovidbe… i stalno se nešto dogovarala sa putnicima“.

Dama ga je pohvalila i rekla da je slušala mnoge srpske pesme koje je prikupio Vuk, kao i da su mladići dobri pevači i zamolila ga je da je ne odbije i pružila mu je novac: “Prošao je pogledom po njenoj haljini zamišljajući ovo vitko žensko telo pred sobom, ali je osećao kako ga metal u džepu peče, pa se u gorkoj zbunjenosti samo osmehnuo i poklonio pred nasmejanom ženom!

Jedinu damu koju je do tada imao prilike da vidi u “evropskim haljinama” bila je Mileva, žena generala Ranka Alimpića, koji je tada službovao u Negotinu. Ipak, novac mu je dobro došao u prvim školskim danima.

Prva ljubav – jedna Milica

Milica je bila Mokranjčeva prva ljubav. Obično ju je sačekivao pred Višom devojačkom školom, ali je tada, zaobilazno i iz daljine pratio do kuće. Tad je bio pod uticajem ideja koje je širio Svetozar Marković, koji je tad bio uhapšen u Kragujevcu, pa je nameravao da napusti muziku i da se posveti prirodnim naukama.

Mokranjac je Milicu do tada video nekoliko puta, “samo u prolazu kad se vraća iz škole sa đačkom torbom, susreli se pogledima, ona se neprimetno nasmešila, on se ne seća da li joj je odgovorio osmehom, zna samo da ga je tog trenutka prožela tiha vatrica. Nije to bio stid!“.

Milica ga je poznavala bolje nego on sam sebe

Mokranjac je upravo Milici hteo da se izjada i da ga ona podrži u idejama da se po završetku gimnazije upiše na Fakultet prirodnih nauka. Njen otac bio je načelnik jednog odeljenja u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali se Mokranjac nije plašio, iako je znao kako je policija hapsila one koji su podržavali ideje Svetozara Markovića.

Kada je Milici rekao da je odbio predlog da nastavi muzičke studije, Milica mu je rekla: “Mislim da si pogrešio, Stojanoviću!… Mislim, Stevane, da si pogrešio, čak i da si se ogrešio i o volju Svevišnjeg. Dao ti je dar, redak i snažan… Zar ti baš ništa ne znači to kad te to jedan Steva Todorović, poredi sa Kornelijem Stankovićem, pa ti čak predviđa da i više od Kornelija postigneš, a ti hoćeš prirodne nauke!“. Sve je znala Milica!

Sudbina ih razdvojila

Mokranjac se kasnije otisnuo u svet. Studirao je po Evropi, a kada se vratio u Beograd imao je 40 godina i još je bio neoženjen. Sretao je u Knez Mihailovoj svoju davnu mladalačku ljubav, Milicu s kojom je šetao beogradskim ulicama i šapućući.

Milica bi ga svaki put kad bi se sada sreli uvek blagonaklono pogledala, dok je išla sa svojim mužem i dvema odraslim devojkama. Obe su imale nežne, majčine oči.

Zbog neizmirenih dugova prilikom dograđivanja sprata na hotelu “Evropa“, koji je posedovala njegova porodica, imanje je rasprodato, a Mokranjcu su stigla u vojsku tri dukata kao preostalo nasleđe. Popio ih je sa drugovima za jednu noć, kažu, i fotografisao se za uspomenu. Po povratku u Beograd primio je pomoć od Beogradskog pevačkog društva.

“Obećavam da se Društvo nikada neće pokajati ni za najsitniju paricu što je na mene utrošilo”

Upisao je tehničke studije zbog uticaj Svetozara Markovića na tadašnju omladinu koji je govorio da je umetnost beskorisna. I pored studija, Mokranjac se sve vreme bavio muzikom i, kako je i sam rekao “uz muziku je voleo i lepu literaturu“.

Bilo je dovoljno da ga prva ljubav Milica nežno poljubi u obraz i – zaljubljeni Mokranjac je odustao od namere da studira prirodne nauke. Bila je 1875, kad joj je na jednom sastanku rekao Milici da je Svetozar Marković umro u Trstu.

Komemoracijski koncert pod nazivom “Istorija srpske pesme” organizovao je 1878. godine, povodom 25. godišnjice Beogradskog pevačkog društva. Pevačko društvo, pre svega direktor i slikar Steva Todorović, pomogli su mu da dobije stipendiju, pa je 1880. otišao u Nemačku na školovanje. Tamo je jedva preživljavao jer stipendija nije pokrivala troškove. Zamolio je pismom za još novca, jer “…obećavam da se Društvo nikada neće pokajati ni za najsitniju paricu što je na mene utrošilo“.

U jesen 1879, pre nego što će da krene za Minhen, na muzičke studije o trošku države, posetio je majku. Dugo su šetali, išli i brali grožđe u jedinom preostalom vinogradu, savetovao je kako da se čuva i da ne brine mnogo o njemu.

Posle dvogodišnjih studija, tražio je od tadašnjeg ministra sredstva za dalje školovanje. Iako je tadašnji ministar hteo da mu pomogne, davši mu veću stipendiju, Mokranjac se pre kraja studija vratio i tako je izgubio i pravo na stipendiju.

Poznat i vrlo cenjen u beogradskim muzičkim krugovima

U Beogradu je postao horovođa pevačkog društva “Kornelije“, ubrzo i dirigent Beogradskog pevačkog društva. Počeo je da komponuje “Prvo opelo” za potrebe crkve. “Prvu rukovet” je uspešno izveo u Narodnom pozorištu sa Beogradskim pevačkim društvom, dok je pripremao “Drugu rukovet” i radio kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a onda i u niškoj gimnaziji.

Posle trijumfalnog uspeha izvođenja Prve rukoveti na koncertu u Beogradu u koji se vratio iz Minhena, i od malog honorara koji je dobio, kupio je skromne poklone za majku i decu svog starijeg brata. Majka mu je pokazala sve novine koje su pisale o njemu.

Mokranjac je u to vreme bio poznata i cenjena ličnost u beogradskom krugovima. Dobio je stipendiju 1884. za nekoliko meseci školovanja u Rimu. Posle toga završio je studije u Nemačkoj, u Lajpcigu, gde je napisao “Prvu rukovet” – “Iz moje domovine“, a potom i “Drugu rukovet” – “Tri su seje zbor zborile, čija je ona devojka“.

U Beograd se preselio 1887. godine, gde postaje dirigent Beogradskog pevačkog društva, i na tom mestu ostaje do svoje smrti. Hor je bio veoma uspešan u Srbiji, a pod Mokranjčevim vođstvom postao je poštovan i poznat širom centralne Evrope i Rusije po svojim kvalitetnim izvođenjima i repertoaru koji se sastojao od velikog broja srpskih narodnih pesama, kao i od Mokranjčevih kompozicija.

Iako mu primanja nisu bila velika Mokranjac je u Beograd doveo svoju staru majku. Tad je bio horovođa Beogradskog pevačkog društva i učitelj notnog pevanja. Majku su mnogo poštovali Mokranjčevi stalni gosti: Glišić, Veselinović, Stanislav Binički, Nušić, Sremac, Matavulj, Zmaj, slikari Predić, Josif Marinković i drugi. Svi su je zvali svojom majkom. Stanovali su u prostorijama Beogradskog pevačkog društva, nedaleko od kafane “Mali Pariz“.

Godine uspeha i slave

Onda je krenuo uspeh. Nizale su se kompozicije. “Rukoveti” i dela duhovne muzike, horska gostovanja po Srbiji gde je posbno važno gostovanje u manastiru Žiča 1898. godine na proslavi 500 godina od Kosovske bitke. Sa “Šestom rukoveti” gde su pesme o Hajduk Veljku predstavio se rodnom Negotinu i tada mu je uručena Svetosavska srebrna medalja. Bili su tu mnogi ljudi koji su i iz okoline Negotina koji su došli da čuju Mokranjca.  Negotin je tog dana bio okićen kao nikada do tada, lepše i nego kad bi dolazio neki vladar i drug javne ličnosti.

Gostovao je u Kotoru, na Cetinju, u Sarajevu, Rijeci, Zagrebu, Dubrovniku zbog  svečanosti povodom otkrivanja spomenika Ivanu Gunduliću. I baš tu, u Dubrovniku, Mokranjac je sreo oči svoje buduće supruge, lepe Marije, zvane Mara. Gostovaoje posle u Skoplju, Solunu, Sofiji, Budimpešti, Trstu, Beču, Rusiji, Nemačkoj, Turskoj…

Ovacije, bisevi i hvale muzičkih kritičara nisu prestajale. Pevao je njegov hor i Himnu sultanu, tazovani “Marš Hamidiju” u Carigradu. Kada je sultan prvi put to čuo fascinantno horsko izvođenje himne, zatražio je da mu otpevaju i himnu “Bože pravde“.

Otvorio muzičku školu u Beogradu

Mokranjac je mnogo radio, bio boem i porodičan čovek. Spavao je tek nekoliko sati. Savremenici su o njemu pričali da je boem, da ima prirodu leptira. Znao je da se zanese balkanskim karasevdahom. Bio je umetnik koji se na štetu svog ličnog stvaralaštva, ceo davao okolini i društvu u kojem je živeo Bio je ličnost o kojoj niko, sem ljudi koji su mu zavideli, nije izgovorio ružnu reč, kad je reč o njegovim osobinama.

Godine 1899. je osnovao prvi gudački kvartet u Srbiji, a i komponovao je za njih. Te godine ostvarena je njegova ideja o otvaranju muzičke škole u Beogradu, uz pomoć Stanislava Biničkog i Cvetka Manojlovića. Bila je to Srpska muzička škola koja je kasnije ponela njegovo ime, tačnije od 1946. godine i u kojoj je bio upravnik i predavač.

U svojoj radnoj sobi imao je mnogo knjiga, dela poznatih klasika muzike Mocarta, Šopena, Hajdna….Tu je Mokranjac zapisivao svoje note ili pisao pedagoška dela poput “Srpskog narodnog pojanja” ili “Osmoglasnika” koji je kasnije služio kao udžbenik za crkveno pojanje, kao i delo “Opšte pojanje” što je gradska varijanta crkvenog pojanja i druga dela.

Ljubav preko glasa

O njegovom neumornom radu posvedočila je i njegova supruga Mirjana, bratanica poznatog slikara Uroša Predića. Mirjana je bila članica njegovog hora i 20 godina mlađa od Mokranjca.

Svoju buduću suprugu Mokranjac je upoznao kada se vratio iz Lajpciga i imao 35 godina. Dirigovao je horom Pevačkog društva “Kornelije” u Sabornoj crkvi, kada je među desetak soprana čuo jedan “srebrnasti glas“. Gledao je u lice šesnaestogodišne devojke i cele naredne noći to zarumenjeno lice opsedalo je njegovu dušu, da je pred zoru doneo odluku: “Zaprosiću je!“.

Mirjana ili Mica, kako ju je njen Mokranjac zvao, još nije završila Višu devojačku školu, a u hor “Kornelije” odlazila je u pratnji svog brata. Otac Stefan, profesor i maćeha jedva su je pustili da sa horom otputuje u Niš, u čemu mu je pomogao Stevan Todorović.

Mokranjac je već bio poznat u beogradskoj umetničkoj sredini, a Mirjana, sa svojim sopranom toliko je preobrazila njegovu dušu. Mirjana, u pratnji maćehe, putovala je sa Mokranjcem i horom i u Dubrovnik, 1893. na otkrivanje spomenika srpskom pesniku Ivanu Gunduliću, a zatim u Rusiju, Carigrad i Solun.

Mica je u svoj dnevnik zapisala i sledeće:

“Kad sam htela da te ispratim ogrnuo si mi šal i ne znam kako, nagnuo si se prema meni i poljubio me prvi put.Osetila sam kao da mi je krv nestala, a zatim sam otrčala u sobu, a ti kući. Celo veče sam bila kao u bunilu!”

Posle pet godina, u februaru 1898. u Sabornoj crkvi venčali su se Stevan Mokranjac i Mirjana Predić. On je imao 42, a ona 22. Već u julu te godine morao je u Beč na tešku operaciju žuči, a iz Karlsbada piše joj iskrena i ljubavna pisma, nazivajući je sada Micikom:

“Ja ti ne pišem da te uverim o svojoj ljubavi, jer ti u nju ne sumnjaš, kao što ni sam ne sumnjam da ti mene voliš…”

Kad se u septembru 1898. vratio iz Karlsbada, gde se lečio, doneo je majci ofarbanu plavu svilu da sašije novu haljinu i ona je posle toliko godina odlučila da skine crninu, ali je svojoj snahi rekla da će je sašiti za Božić. Njena poslednja želja bila je da unuku, čim se rodio, daju ime Momčilo, koji je imao krilatog konja i zlatni mač, kao u narodnoj pesmi “Ženidba kralja Vukašina“.

U oščekivanju naslednika

Kada je dve godine kasnije ponovo morao na banjsko lečenje i otputovao sa njenim stricem Urošem Predićem, slikarem, Mokranjac 31. jula 1900. piše dragoj Mici:

“Tvoje pismo, koje sam danas primio, uticalo je na mene kao kakva Mocartova sonata!”

Najveće majčino blaženstvo priredio je sin kada se oženio i zakupio veći stan na Zelenom vencu. Majka je sada čežnjivo gledala malu decu i nadala se. Bila je već u starim godinama kada nije mogla da otputuje u Požarevac, na otkrivanje spomenika knezu Milošu, iako je na pozivnici kralja Aleksandra Obrenovića pisalo da će “činiti kralju čast” da Mokranjac dođe sa horom još “i to sa gospođom majkom i gospođom nevestom“.

Mica je bila njegov saradnik. Prikupljala je i sređivala po godinama njegove kompozicije, ispisivala naslove. Činilo se, bio je najsrećniji čovek na svetu kad je njegova Mica rodila Momčila. Mokranjac se pun brige i pažnje njoj posvetio, jer je porođaj bio težak, a ona i sin jedva ostali u životu.

Ljubav je ljubav, unuk je svetlost

Mokranjac je pisao da je u nekad patničkom licu svoje majke sve više opažao da joj iz duše žari svetlost: “To je bio njen materinski ponos podastrt radošću koju joj je činio mali Momčilo“.

Majka Marija umrla je u 88. godini zaboravljajući sve muke, a idućeg dana je, dočekujući Mokranjca u Bogosloviji Kosta Manojlović odsvirao Mokranjčevu tenorsku partituru “Plač majke Božije“!

Momčilo je kasnije postao profesor na Farmaceutskom fakultetu.

Evo kako je Mica zabeležila jednu svoju ljubavnu ispovest prema svom suprugu, koga je zvala Stipan, posle jednog koncerta Akademskog pevačkog društva “Obilić” u februaru 1929:

“Pevane su sve moderne savremene kompozicije i tvoja Deseta i Peta. Sve rukovete volim, svaka je kao neki moj i tvoj dnevnik. Desetoj se divim, ali Peta me zanosi i priča mi o mom prvom poznanstvu s tobom, o našoj ljubavi, kada sam pevala ono ‘Ja ću tebi ljuba biti’, a ti si me netremice gledao, i to je bilo moje priznanje i ‘odgovor koji si ti razumeo’. — Nikada kao to veče na koncertu ‘Obilića’ nisam bila tako uverena da će tvoje Rukoveti do veka ostati lepe i rado slušane, i da pored svih modernih zvuče sasvim moderno ali sa više duha i topline. Nisam samo ja tvoja Mica osetila, već cela prepuna sala i staro i mlado i pevači sa njihovim Matačićem, pobornik ‘moderne’ i obožavaoc tvojih Rukoveti. Da znaš, Stipane, da nisam mogla suze da zadržim slušajući V Rukovet, prvu koju sam pevala s tobom, i mislima prešla sve trijumfe i uspehe putujući sa Pev. Dr. onako mlada, vesela, puna života, tebi se divila, obožavala te, i najzad zavolela kako se samo može voleti jednom — kad se spoje osećaji srca i duše!”

Sve radio iz ljubavi

Mokranjčev muzički opus govori dovoljno. Mokranjac je sve radio iz ljubavi prema muzici i kako je i sam rekao “nije svoju struku, svoj rad unovčio“.

Godine 1906. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije, a 1911. godine i dopisni član Francuske akademije umetnosti. Sledeće godine osnovano je Udruženje srpskih muzičara, a Mokranjac je bio prvi predsednik.

Napisao je 15 “Rukoveti“, a deseta se smatra vrhunskim dostignućem koje je originalno “simfonijsko delo u pet stavova“, koncizno i snažno. Uzor je celokupnoj našoj horskoj muzici. “Rukoveti” su poput rapsodija, epske priče prepune narodnih motiva.

Veliki stvaralački opus

U Rukovetima ima, pre svega, narodnih pesama, ali i pesama naših poznatih pesnika. Osim “Rukoveti“, Mokranjac je komponovao prigodice kraljevima, “Himnu Vuku Karadžiću“, “Čika Pejšinu himnu“, pesmu “Kraj Vardara stajaše“, vinsku pesmu Đure Jakšića “Što ne piješ vina“, pesmu Branka Radičevića “Jadna draga” i, u Francuskoj hvaljenu baladu o starcu Lem Edimu prema stihovima Jovana Jovanovića Zmaja, koju su svrstali u red najvažnijih evropskih balada, a pisana je za klavir i solo glas. Komponovao je “Prizrene stari” po Aleksi Šantiću, “Primorske napjeve” i mnogo toga još.

Komponovao je Liturgiju Svetom Jovanu Zlatoustom, sa slavnom “Heruvimskom pesmom“. Ovu liturgiju prihvatila je i ruska crkva. Onda je komponovao “Opelo“, “Tebe Boga hvalim“, “Akatist Bogorodici“, “Veličanije Svetom Savi“, duhovnu pesmu “Plač majke božje” koju crkva nije prihvatila, ali narod jeste.

Uradio je melografske zapise za pesme koje su pevane u “Koštani” Bore Stankovića, zapise pesama i igara iz Levča. Poznat mu je i originalni duhoviti skerco “Kozar” po tekstu Milovana Glišića, “Svadbena pesma” za izlazak mladenaca iz crkve  po tekstu Dragomira Brzaka. Poslednja i nedovršena pesma nosi ime “Zimnji dani“.

Poslednji dani

Zbog ratne 1914. Mokranjac je sa ženom i sinom otputovao u Skoplje i bio je već bolestan od jetre i iznuren. Zamolio je Nušića da mu donese Zmajeve “Đuliće uveoke“, a da mu njegova Mica polako čita.

U svitanje 28. septembra 1914. je izdahnuo, bez ropca, bez grča. Čak ni njegova žena, koja ga je stalno držala za ruku, nije osetila tako tihu i tajanstvenu smrt. U svoj dnevnik Mica Mokranjski je na kraju unela:

“Ponosim se što si baš mene izabrao za svoga druga, zadovoljna sam sobom što sam na tvoju veliku ljubav i poverenje vraćala ljubavlju i odanošću!”

Posmrtni ostaci Stevana Mokranjca preneti su 1923. u Beograd i pokopani su na beogradskom Novom groblju.

Nepravda za velike

Na uglu Dositejeve i Jevremove ulice u Beogradu nalazi se velika kuća gde je Stevan Mokranjac živeo sa suprugom Marijom i sinom Momčilom. Kraj ulaza, kod broja 16, spomen ploča govori da je jedan deo života tu proveo najveći srpski kompozitor. Sa unutrašnje strane beogradskog Mokranjčevog prebivališta, nalazi se popločano dvorište koje bi moglo da posluži kao koncertni prostor na otvorenom, tokom letnjih meseci. Možda će se neko toga i setiti.

Iz pisma supruge Marije Mokranjac, rođene Predić, koje je sitnu knjigu sročila posle kompozitorove smrti, izbijaju gorčina i nezadovoljstvo. Naime, posle štampanog prvog dela Crkvenog srpskog pevanja – “Osmoglasnika“,  trebalo je čekati čitav niz godina da bi izašao drugi tom. Objavljen je tek 20 godina posle njegove smrti, 1935. godine. Marija Mokranjac je napisala:

… Steva je tražio šestomesečno odsustvo iz Bogoslovije da bi rukopis moga srediti i prepisati na čisto i predati maja meseca 1911. godine kada je bila skupština Arhijerejskog sabora. Najzad je završio, ali je bio do krajnosti iznuren tim noćnim bdenjem koji put do pet sati izjutra, da bi se odmorio dva-tri sata, pa u Muzičku školu išao. Držala ga je vera da će biti dostojno nagrađen za svoj dvadesetogodišnji rad i izdatak koji je imao zbog toga. Rektor je kazao da traži 12 hiljada, ali Steva je rešio da traži 8 hiljada. Međutim, reše da mu dadu 4 hiljade. Kada je Steva čuo za to rešenje, bio je van sebe i otišao u Mitropoliju i sve pokupio i doneo kući. Kada sam ga videla onako uzrujanog, sav crven drhti i preteći pesnicom, govoreći isprekidano jer je teško disao ,Spaliću sve!’Sutradan me pozove, pok. Mitropolit (…). Kada sam ja uzela Stevu da branim i ukratko ispričam koliko je on do sada truda, vremena i novca uložio – on mi je rekao: ,Znam ja to sve i ne mislim da je Stevi tom sumom sve isplaćeno za svagda, jer šta ćete, veća polovina arhijereja ne znaju čitati note, te im izgleda lakše na kvake i kuke, kao što je i do sada pevano. Ali, kada se bude štampalo – a to ćemo gledati da bude što pre, jer je preko potrebno, onda će biti dostojno nagrađen (…)’Ali kako dođe turski rat, pa 1913. Bugarski i 1914, godina, Stevino zdravlje oronulo, a od obećanja za štampanje ništa i sa tom željom ode i u grob – da vidi svoje delo štampano, kao i Rukoveti“.

Evo odgovora zašto Mokranjčeva dela nisu završila na lomači. Četrnaest godina pre smrti, koja će ga zadesiti u Skoplju, 28. septembra 1914. godine, od komplikacija zbog bolesne jetre od koje je bolovao tri godine, Stevan Mokranjac je pisao svojoj voljenoj supruzi i sinu Momčilu:

A ovako šetam, mislim na vas, pa u sebi gunđam zašto da srpski umetnički džep nije malo dublji, ili zašto da ja nisam bio malo praktičniji, zašto nisam svoju struku  i vreme materijalno iskoristio? Pa se onda kao rešim da od sada budem praktičniji, da svuda i na svakom koraku gledam samo svoju korist. Jest, ali nikakav drugi duh u meni – da li zao ili dobar, ko bi to rešio, veli mi: Ti nećeš to učiniti. Ti ćeš i dalje kao do sada raditi za to što osećaš da treba raditi.  Radićeš jer misliš da treba da ostaviš za sobom vidnu stazu kojom si išao. Radićeš jer si ubeđen da svakome narodu – a koliko tek srpskome – valja poslenika, valja dela. Ti ćeš raditi bez obzira na to da li ti se trud materijalo nagrađuje ili ne. Nagrada za tvoj rad biće onako isto idealna, kao što su i pobude za rad.  Eto vidiš, ovako od prilike govori mi taj unutarnji duh, i ja se srdim na njega, ali mu se opet povinujem. Ja bih hteo lubendinju. A on mi veli, da se to ne može postići u srpskome narodu, kod koga je umetnost tek u začetku, i gde ima tako malo mecena i publike koja razume…“.

Ko su devojke iz Rukoveti?

U dnevniku koji je ostavila njegova odana supruga, ispričana je obostrana ljubav i pažnja Stevana Mokranjca prema svojim najbližim, a najviše prema majci. Abilo je tu i mnogo devojaka opevanih kod njega u “Rukovetima“.

Prvu rukovet” za muški hor i solo Mokranjac je napisao 1884. i u devet narodnih pesama gde se prepliću žitna polja, pašnjaci i lugovi, Dunav ili neka druga srpska reka navode se imena Stana, Milica, Marija, Tijana… On je opevao tugu devojačku, njene radosti i njenu ljubav… Koja od njihe je sva ustreptala, kao njena duša. “Prva rukovet” donela je Mokranjcu uspeh “i prvi jutarnji san ozračen nekom nedokučivom svetlošću“, kako stoji zapisano u njegovoj autobiografiji.

O “Drugoj rukoveti” Mokranjac kaže:

Kraća je od prve, sastavljena samo od pet motiva. Uvod je u neki mir, jedna idilična pastoralna slika, s nekoj neizvesnosti, kojom se otvara prostor… Tu je Smiljana, koja pokraj vode bere smilje; Mara, koju pita da li je videla resavske junake; Jelena: “Jesam li ti, Jelane/ govorio divna Jelo!“.

Treću rukovet” Mokranjac je završio u Lajpcigu. “Treća rukovet” nosi naslov “Iz moje domovine“: Anđelija i Kata pune su tuge i ljubavi, ali niko ne zna kako im je.

Mirjana je jedino devojačko ime u “Četvrtoj rukoveti“: “Mirjano, oj Mirjano/ imaš ruse kose, Mirjano/ daj, daj, da ih mrsim ja”! Ova devojka ima i čarne oči i belo grlo: “Izgoreh, Mirjano, zbog tebe!“.

Konjanik u sledećoj, “Petoj rukoveti” pita: “Šta to miče kroz šibljiče? Stan’, devojko, dušo moja/ stoj, ne begaj!“.

Mokranjac je dugo radio “Šestu rukovet” u koju je uvrstio pet pesama, sa pretežno junačkom tematikom. Sve pesme je u svojoj Krajini slušao još kao dečak, a komponovana je 1892. u čast otkrića spomenika Hajduk Veljku “koji je pod badem drvetom sa lepom devojkom“. Šesta i svih ranijih pet rukoveti nose isti naslov “Iz moje domovine”.

Sedma rukovet” je komponovana pred šestomesečni parastos pesniku Vojislavu Iliću, s kojim je drugovao.

Osmoj rukoveti” dodaje naslov “Iz stare Srbije i Makedonije”, u kojoj u prvoj pesmi spominje Stojanku, Danku i druge devojke sa Kosova, “koje je još mučno, krvavo, komitsko i čorbadžijsko, sa orijentalnom nostalgijom“.

Mokranjac je “Desetu rukovet” napisao pet godine posle “Devete“, koja je iz Crne Gore, i rezultat je njegovog puta do juga Makedonije. Rukovet počinje najlepšom pesmom “Biljana platno beleše” i ima 47 stihova i mnogi je smatraju njegovim najvišim dometom.

I sledeća, “Jedanaesta rukovet“, iz Bitolja, posvećena je ubijenim u Ilindanskom ustanku, i u njoj vapiju od bola i tuge Lenka i Mana. Tu je i razgovor devojke i mladog kaluđera koji joj kaže ako mu ne veruje “dabogda se kao kolan svio oko njenog belog grla“.

Dvanaesta rukovet” je kosovska. Devojka Cveta je ljupka i vedra, iako se rasplakala pred Jovom zbog đerdana koji je izgubila. U drugoj pesmi lepu Janu voli i čežnjivo gleda mladić: “Dušo, Jano, tugo moja!” I ostala imena sva su u devojačkoj ljubavnoj čežnji.

Mokranjac je kroz pesme iznosio običaje i život u patrijahalnoj sredini. To se vidi u “Trinaestoj rukoveti“. Mlado, žensko biće vraća prsten vereniku “koga njen rod neće“.

Tu se vidi i sudbina Muslimanki iz Bosne “Kara majka Aliju” kojoj se ne sviđa njegova Ajra, pa je Alija ubija.

U “Petnaestoj rukoveti“, čije pesme su uzete iz Makedonije, peva se o uplakanoj Mariji, o roditeljima koji se protive devojačkoj sreći, o prigušenm ljubavnim uzdasima, “o čulnom treperenju nabujale snage mladosti i devojci koja je sejala bosiljak, a iznikla je žuta margareta“, što je kobni znak…  Njih, na žalost, nije dovršio.

Ipak, “Mokranjčevi” dani čuvaju uspomenu

Unutrašnjost rodne Mokranjčeve kuće

Mokranjčeva porodična kuća u Negotinu je 1964. godine restaurirana i pretvorena u muzej i muzički centar. Njegov rodni grad slavi ime svog čuvenog sugrađanina na još jedan način.

Od 1965. godine u Negotinu se svakog septembra u njegovu čast održava takmičenje u horskom pevanju pod nazivom “Mokranjčevi dani“. Takođe, ponosni na velikog kompozitora, Negotinci su trgu u centru grada dali njegovo ime.

Inspiracija – Ilustrovana politika, prva.rs citymagazine.rs, tkmagazin.rs

Fotografije: carsa.rs, Wikipedia, Piinterest, Youtube, srbskocarstvo.blogspot.com, iznajmljivanjeozvucenja.com, predanje-ms.blogspot.com, 011info.com, pictabee.com, negotin.rs, tkmagazin.rs, mokranje.iz.rs, historybreak.blogspot.com, vukovisadunava.com,.koreni.rs, alo.rs, ngportal.rs

Ostavite komentar

%d bloggers like this: