Prva bolnica na Balkanu: Zemun kao svedok pošasti

U jugoistočnom delu Zemuna još od 1730. godine postojala je prva granična stanica Kontumac. U njoj su putnici sa dalekog istoka zadržavani u karantinu, a njihova roba i razne pošiljke bile dezinfikovane.

To je bila najvažnija granična služba austrijske monarhije prema Turskoj, neka vrsta kordona koji je uspostavljen 1699. godine i koji je 1739. dospeo do Zemuna.

Bio je to pogranični, ozidani logor sa osmatračnicama i stalnom vojnom posadom, koji je veoma podsećao na rimski limes, stoji u knjizi “U službi humanosti – priča o zemunskom zdravstvu”  pokojnog zemunskog hroničara Branka Najholda.

Prva bolnica na Balkanu u – Zemunu

Baš tu osnovana je i prva bolnica na Balkanu 1784. O njoj i kako je do toga došlo, u redovima ispod. Pre toga vratiću se na Kontumac.

Osnovni zadatak kordona, pored održavanja javne sigurnosti na granici, bio je da strogo spreči prenos kuge iz Turske u Austriju, jer je tada ova bolest harala. Na ovom delu se branila cela Evropa.

Na jugu, tačnije u tadašnjoj Turskoj su postojala tri “faze” kuge. To su bile “mirna“, “sumnjiva” i “opasna“. U mirnoj fazi se o ovoj bolesti nije znalo. U “sumnjivoj” fazi kuga je već uzimala maha i u “opasnoj” bolest je već bila na granici.

Zemun – čuvar od kuge

Za vreme “opasnog” perioda, kordon je pojačavan trostruko ili četvorostruko, a straža je pucala na svakog ko bi pokušao da ga pređe. Oni, koji bi ga ipak prešli, za njih nije bilo milosti. Bili bi uhvaćeni, i po hitmom postupku streljani.

Da bi kordon funkcionisao, trebalo je da postoji Kontumac ili karantini. Zeminski kontumac je osnovan 1730. godine. To je prostor koji danas obuhvata Zemunski park, Poljoprivredni fakultet, Zemunsku gimnaziju i bližu okolinu.

Kontumac je bio ograđen stubovima i daskama, a unutar ograde podignut je čitav niz zgrada, ali od slabijeg materijala.

Vreme za prve bolnice

Polovinom 18. veka u verskim opštinama javile su se i prve institucije slične današnjim bolnicama. To su bili hospitali. Rimokatolička župa je u Zemunu 1758. godine oformila svoju bolnicu, od dela novca od pivare Kristofa Fihtnera. Kuća u kojoj se bolnica nalazila nije bila uređena za bolnicu, pa je 1773. ta zgrada prodata i od tog novca i priloga donatora je 1775. sagrađena nova, od pečene cigle.

Ta zgrada imala je četiri sobe i kuhinju u kojoj je bila bolnica, sve do 1891. Ova zgrada i danas postoji i nalazi se na uglu Bežanijske ulice i ulice Majakovskog. Zgrada je popravljena i proširena 1805. i 1806. godine i postoji i dan danas.

Početkom 1763. godine iskopan je dubok jarak koji je bio napunjen ustajalom vodom. On je dodatno štitio ovaj deo. Rov je 1776. dostigao šest metara dubine i osam širine.

Srbi u Zemunu su imali svoju bolnicu u blizini crkve Svetog oca Nikolaja. I srpska i rimokatolička bolnica su 1775. godine dobile pomoć od opštine, a tri godine kasnije imenovani su i prvi bolnički staraoci. Za srpsku bolnicu bili su to Nasta Živković i krčmar Panajot Georgijević, a za rimokatoličku Andrija Cimer i Martin Štenace.

Prvi školovani lekari

Devet godina kasnije 1784. godine, Generalna komanda je odlučila da smanji troškove za izdržavanje bolnica i naredila da se uredi samo jedna bolnička zgrada sa dovoljnim prostorom da primi bolesnike svih veroispovesti i da seuvede samo jedna bolnička kasa pod upravom Magistrata.

Na raskužnoj stanici su radili i prvi školovani zdravstveni radnici tog vremena, koji su po završetku osnovne škole i tri razreda latinske škole odlazili kod nekog od poznatijih hirurga, a potom i na univerzitet ili Jozefinsku akademiju gde bi, posle dve godine školovanja i polaganja ispita, dobili diplomu i zvanje hirurga.

Ovi lekari radili su gotovo sve – puštali krv flebotomijom, vadili zube, nameštali prelome i isčašenja, pregledali umrle. Te 1768. prvi gradski hirurg bio je Felčer Franc Gezel, a prva stručna babica, koja je postavljena 1779. godine, bila je Terezija Štajnbah Baranović.

Proširenje Kontumca

Nekadašnji istoričar i hrnoničar Zemuna Branko Najhold napisao je u svojoj knjizi da je u to vreme trgovina sa Turskom bivala učestalija, pa je Dvorska sanitetska komisija predložila da se izgradi još jedan prostor za robu, kao neku vrstu magacina i novu zgradu za smeštaj sve većeg broja ljudi koji su nailazili. Uz sve to trebalo je napraviti i bunar i štalu. Naredba je bila da se varoš ogradi jednostrukim, a Kontumac dvostrukim palisadama. Na Dunavu je i po danu i po noći patroliralo nekoliko šajki, a na kopnu su stražarili husari.

Sve što je stizalo iz Turske – ljudi, pošiljke, roba i pisma, dolazilo je prvo u spoljni kontumac. Ljudi i roba su se iskrcavali na obali Dunava, a odatle su preko nasipa dolazili do glavne kapije. Čim bi neki čovek došao, odmah bi bio pregledan. Lekar ga ne bi dodirivao, već bi se raspitivao da li ima simptome kuge, kolere i velikih boginja. Ako bi takvi znaci postojali, putnik bi odmah bio prebačen u jednu izolovanu baraku na obali Dunava. Iz barake bi bio vraćan u Kontumac, ako bi preživeo bolest i ozdravio. Lakše bolesnike čekala je drugačija procedura.

Oni koji bi umrli, njih bi čakljama stavljali na kola, polili bi ih krečom i sahranili na “kužnom groblju“, na Kalvariji.

Karantin za sve

Svi zdravi putnici su u Kontumcu bili u karantinu, a dužina tog perioda zavisila je od perioda “uzbune“. Do 1780. godine boravci su trajali 52 dana, a od tada su skraćeni na tri do 21 dan. Kontumacisti, tačnije oni koji su izdržavali karantin, bili su smešteni u kuće za putnike, takozvane kolibe. One su se nalazile na mestu gde je danas glavno šetalište u parku. O njima je brinula posluga koja im je donosila hranu, ali nije smela da ih dodiruje. Za jelo su mogli da imaju sve, međutim hrana kao i ogrev zavisli su od platežne moći kontumacista.

Najhold u svojim hronikama piše da je na mestu današnje Zemunske gimnazije nalazila se gostionica. Gostionica je imala tri sobe za stanovanje, kuhinju, trpezariju, točionicu, bakalnicu, mesaru, šupu za mast, podrum za 300 akova vina (akov je više od 54 litra), pekaru, štalu za 12 grla stoke i zaklon za dvoja kola. Po izdržanom karantinu, putnici su dobijali propusnicu – sanitetsko uverenje, koja je posle pasoša bila najvažniji dokument, jer se tek uz obe isprave dozvoljavao ulazak u grad i dalji put.

Sva roba i pošta koja bi došla upisivana je u službene knjige i smeštana u magacin. Onda je treblo prionuti na čišćenje.

Postojao je veliki prostor za razvrstavanje robe za čišćenje, kao i posebno odeljenje za kađenje pisama. U pokušaju da dezinfikuju pisma, ljudi su prvo koristili sirće. Taj postupak se pokazao kao loš, pa su onda pisma bila otvarana i držana iznad vrele sirćetne pare.

Pamuk najopasniji za pregled

Najhold je napisao da je pregled robe od pamuka bio najopasniji. To su radili ljudi koji su posebno obučavani za tu vrstu posla. Otvarali bi vreće i golim rukama do ramena bi dodirivali sve što je pamučno. Onda bi odlazili u Kontumac i čekali da vide da li će se na njima pojaviti znaci zaraze ili ne, od čega je zavisilo da li će transport biti spaljen ili pušten dalje. Maltene su žrtvovali život. Sva sreća, pa tih slujčajeva nije bilo mnogo.

Sredinom 18. veka u Kontumcu je radilo, zajedno sa pomoćnim osobljem, 56 ljudi, što govori o njegovom značaju i važnosti. Do 1788. taj broj je bio 62 službenika sa 22 člana porodica i slugama.

Te godine, službenici zemunskog Kontumca su bili: direktor, kontrolor, katolički sveštenik, prvi i drugi hirurg, dva sanitetska i kontumačka nadzornika, dva tumača za orijentalne jezike, pisar, nadzornik štala i zgrada, četiri nadglednika, nadzornik pamuka i njegov pomoćnik, dva ključara…

Od 1794. godine pominje se i pravoslavni sveštenik. Njega je prvo izdržavao dobrotvor Toša Apostolović, po kome ulica Tošin bunar nosi ime. Svi zaposleni u Kontumcu i njihove porodice su živeli tu, a u grad su smeli da idu samo sa odobrenjem.

Iriška kuga harala i Zemunom

Dve poslednje zaraze kuge pamtio je i Zemun. Tokom 1795. i 1796. godine zapamćena je iriška kuga, kada je veliki broj Zemunaca pobegao na Frušku goru, ali su neki već bili zaraženi, pa je od oko 4.500 stanovnika Iriga čak 2.500 umrlo. Druga epidemija ove opake bolesti bila je u samom Beogradu 1814, kada su je, posle oba ustanka, oboleli doneli u glavni grad.

Odmah pored parka i do bolnice u Vrtlarskoj ulici se nalazi deo zida koji je nekada opasavao Kontumac. Deo zida je i deo srednjevekovne Zemunske tvrđave, ali taj deo je gotovo nevidljiv.

Poslednji udar kuge posle dva ustanka

Prelomna godina bila je 1816. Te godine stiglo je carsko naređenje koje je pokazalo je sve veću važnost Kontumca, jer su od te godine svi kontumački lekari morali da budu doktori medicine.

U Njaholdovoj knjizi stoji da je od 1842. godine za direktora pančevačkog Kontumca postavljen bivši zemunski kontumački lekar Karlo Nađ . On se ranije pokazao kao izuzetno sposoban lekar i organizator, jer ga je 1837. Generalna komanda, na molbu kneza Miloša, uputila u Srbiju da organizuje borbu protiv kuge, što je on uspešno obavio. Još jedan kontumacki službenik, Ignjat Vasiljević, bio je poslat u Carigrad da tamo organizuje istu službu za borbu protiv kuge, zbog čega ga je čak i odlikovao slutan Mahmut II.

Došlo je vreme da se kordon ukoni. To se desilo krajem 1872. godine, iako je njegovo postepeno uklanjanje počelo tri godine ranije. Sve do 1883. godine, postepeno je prodavana imovina i zemljište Kontumaca zemunskom Magistratu i Ugarskoj finansijskoj direkciji. Posle 150 godina postojanja i rada, ova izuzetno značajna zdravstvena ustanova izgubila je svoju važnost i prestala je da postoji.

U današnjem zemunskom Kliničko – bolničkom centru radi oko 2.000 lekara i 700 medicinskih radnika, ima 839 kreveta, moderno porodilište, a godišnje pruži negu za oko 26.000 pacijenata.

Voda iz bunara u Zemunu

Najhold je zabeležio da se građanstvo pitkom vodom snabdevalo iz arteskih bunara, kojih je 1940. godine bilo ukupno 145, i to 62 javna, odnosno opštinska, a 83 privatna. Vodu su po kućama u tom periodu raznosile i sakadžije, a mnogi žitelji su i dalje pili vodu iz Dunava, ali tek pošto je odležala u posudi “da se slegne“. Za pranje i slične potrebe “hvatana” je kišnica u veliku gvozdenu burad, kakvu je imala svaka zemunska kuća.

Od svih starih bunara, koje je kopao i montirao poznati majstor Samuel Arnjaši, do danas je sačuvano samo nekoliko, a najbolje očuvan je onaj u Gradskom parku.

Iako se to planiralo još od početka 20. veka, čak je i deo investicionog zajma za to bio predviđen, vodovod u Zemunu između dva rata nije izgrađen.

Rimski sarkofag ostavljen na milost i nemilost

Davne 1895. godine, prilikom kopanja temelja za Milenijumsku kulu na Gardošu, pronađen je veliki, rimski sarkofag.

Sarkofag je bio sačinjen od peščara, bez ikakvog ukrasa ili natpisa. Poklopac je bio ukrašen izavajanim ljudskim glavama na svakom uglu i na sredinama obe duže strane. Prvo je sarkofag bio smešten u dvorištu Magistrata, a između dva rata je premešten u park gde i danas stoji. Nažalost, sarkofag je oštećen i izlomljen.

Ispred Crkve Svetih arhangela Mihaila i Gavrila u parku, postavljen je 1993. godine jedan neobičan spomenik. To je hačkar, tradicionalni spomenik kod Jermena.

Spomenik je ukrašen biblijskim motivima, a isklesao ga je jermenski umetnik Ruben Nalbandjan. To je njegov poklon srpskom narodu, u znak sećanja na tragičnu pogibiju sedmorice srpskih pilota i mehaničara koji su nosili pomoć unesrećenima posle zemljotresa u Jermeniji 12. decembra 1988. godine. Zemunci kao i svi prvo su bili zbunjeni ovim neobičnim spomenikom, ali su se vremenom navikli.

Branko kao zemusnki superstar

U blizini je i spomenik pesniku Branku Radičeviću. Otkud Branko u Zemunu? Naime, njegov otac, carinski službenik Teodor Radičević premešten je iz Broda na Savi, a to je danas Slavonski Brod, u Zemun gde je, zajedno sa porodicom, prispeo 3. maja 1828. godine.

Njegov tada četvorogodišnji sin Aleksandar, potonji Branko, budući pesnik, u Zemunu je proveo detinjstvo i dečaštvo i završio tri razreda srpske i tri razreda nemačke škole, kao jedan od najboljih đaka. Zatim je otišao na dalje školovanje. U Zemunu je Branko Radičević još jednom duže boravio tokom 1848 i 1849. godine.

Zemunci su se velikom pesniku odužili postavljanjem spomenika u Gradskom parku, na prostoru između gimnazije i kasarne. Bista je rad poznatog vajara Milana Besarabića, a svečano je otkrivena 2004. godine.

Trg koji danas svi zovu “Muhar“, nosi ime po trgovcu Ivanu Muharu. Danas je to Trg Branka Radičevića. S arazlogom, jer se tu nalazila kuća u kojoj je pesnik svojevremeno stanovao.

Inspiracija – “U službi humanosti – priča o zemunskom zdravstvu” Branko Najhold, novosti.rs, fakulteti.edukacija.rs, arhiva.unilib.rs

Fotografije: Facebook, Pixabay, Wikipedia, insta-stalker.com, mojainicijativa.com, vestinet.rs

Ostavite komentar

%d bloggers like this: