Priča o ljubavi u kafanskom evergrinu: Da li je Dimitrije mogao da oprosti Stani? (VIDEO)

Tužna je ta južnjačka kaldrma. Tužna i pretužna. Kao da svaki kamen plače kad se o tugi poje. Nije ni čudo što su priče Bore Stankovića takve da svaka reč boli. Vranje i ne može da da sreću, a da u njoj nema delić tuge. Nema sreće bez suza. Tamo je svako osećanje veliko. Tamo svaki smeh triput više odzvanja. Tamo svaka pesma drugačije i setnije zvuči. Tuga triput veća, radost triput jača. Nema sredine. Samo golemo. Ili, nikako.

Džaba ljubav kad dece nema… Da li je?

Svi znate za pesmu “Dimitrijo, sine Mitre“. Možda je i smatrate pravim kafanskim evergrinom, možda i volite da je čujete i mislite kako je bog zna koliko stara. Stara jeste, evo biće uskoro 100 godina. Ne znam koliko znate, napisana je 1919. godine. Autorka pesme je Stana Avramović Karaminga, a pesma je do njene smrti 1969. doživela mnoge prepravke. Ono što je najvažnije, pesma govori o istinitim događajima s početka 20. veka. Zato vas ovim blogom vraćam u prošlost da ispričam priču o jednoj ljubavi opevanoj u vranjskoj tugi.

Dimitrije Karaminga zavoleo je i oženio ondašnju vranjsku lepoticu Stanu. Pričalo se, onomad, da lepše nema od Vranja do Niša. I sve bi bilo u redu u njihovoj ljubavi i braku, da nezadovljstvo što nemaju potomke nije počelo da uzima maha. Stanina svekrva Bosa je zbog toga stalno prebacivala sinu i snaji.

  • Ajde, sine, ajde, pa i dete povedi! – znala je da im dobaci kad bi krenuli u crkvu.

Ali, kako to obično biva u Srbiji, žena je kriva jer je “jalova“. Dimitrije, opterećen majčinim pritiskom, počeo je da prebacuje Stani.

  • Badava, Stano, tvoja ubavinja, kad nesi rodila muško ili žensko. Svi se kunev u deca, a ja u tebe!

Nije, mučena Stana, imala kud pa je rešila da uzme sudbinu u svoje ruke. Probala je da ostane trudna sa drugim čovekom. Iako je sve bilo obavijeno velom tajne, ipak tajna je negde propustila i začas je postala glasina. Pročuo se glas da je Stana provela noć sa nekim Stojanom. Da bi sprečila osude, Stana je rešila da se ubije i latila se konopca. Dimitrijev ujak, Toma Karaminga je otišao kod Stane da proveri glasine, ali i da očajnu ženu odvrati od samoubistva i da joj – pomogne. Naravno, odmah je napao Stanu, da bi izgledao strogo, iako je znao da nije u njoj problem. Samo je želeo priznanje i da time Stani i Dimitriju izađe u susret.

Nije svaka prevara greh… Ili, jeste?

  • Kako te nije sramota, obraz da nam ukaljaš? Sve smo čuli, je l’ to istina? 
  • Istina je. Ali, muka me naterala. Znaš koja? Da vidim da li mogu sa drugim čovekom decu da imam!
  • Verujem ti, ali, pošto je tako, nemoj sa Stojana, ni on dece nema. Nego idi sa Ristu Garabinu, za njega se ne zna kol’ko dece ima. Idi, pa se s njega ogreši. Ja ću greh da nosim, a imati decu nije greh

Savet starog ujaka Stani je urodio plodom. Stana je ostala u drugom stanju u 40. godini. Svi su brinuli o njoj, nije radila i nije se naprezala. Ipak, porođaj je bio naporan i bolan. Stana je umrla, ali je dete rođeno živo i zdravo. S jedne strane radost, s druge tuga. Nedelju dana kasnije, Dimitrijev ujak Toma je rešio da kaže sestriću istinu.

  • Pre nego što odemo na Stanin grob, moram nešto da ti kažem. Izedosmo Stanu. Prvo tvoja majka, a moja sestra, pa ti, a onda i ja. Tvoja majka, što je kinjila. Ti, što si bio nerodan. A ja, što sam je savetovao s koga da ide. Da znaš, dete nije tvoje, već od Ristu Garabinu.

Ove reči Dimitrije je junački odslušao. Ćutao je. Netremice ga je gledao. Pokušao je da sve što je čuo posloži u mozgu i srcu. U mozgu još i nekako. Srce boli.

  • Ako, ujko, neka joj je Bogom prosto. Mi smo hteli dete da usvojimo, a ovo je bar moja Stana rodila.

Ovde, pored moje Stane da me kopate!

Sutradan, svi rođaci i prijatelji su došli prve subote da celivaju Stanin grob. I Dimitrije je ćutke gledao u drveni krst.

  • Ovde, pored moje Stane da me kopate! – reče Dimitrije, izvadi pištolj, otvori usta i pre nego što je iko mogao da reaguje, komadići mozga i krvi slivaše se niz krst ispod kog će koji dan kasnije da počiva. Dimitrije je postao besmrtan. Stana nikad nije našla svoj mir. Oboje su oživljeni u pesmi opevanoj nekoliko godina kasnije. Još jedan dokaz da tuga mora da bude bar triput veća u Vranju je i taj da je tri dana kasnije od tuge umrla Dimitrijeva majka Bosa, a ubrzo posle nje i Toma Karaminga.

Pesmu ćete sada, sigurna sam, drugačije slušati. I Dimitrije vam neće biti budala koja voli ženu, jer je lepa iako ga ona “sve u 16” vara. Imate i vi svoj krst. Imam ga i ja. Nismo bezgrešni. Ne osuđujte, ne kinjite. Oprostite i sebi i drugima. Dajte nekom i hiljaditu šansu ako ljubavi, makar kao trunje, ima. Nemojte da duši rađate nemir. Zamislite koliko je sreće i tuge u ovoj pesmi kad je sama autorka jednom rekla:

“Sve nesam rekla, sve i neje za pesmu”.

Po meni, najbolja verzija:

Ili, ako više volite Bilju Krstić:

Možda ipak Džonija Štulića:

Fotografije: Facebook, haoss.org, atorwithme.blogspot.com, vranjske.co.rs, politikin-zabavnik.co.rs

4 thoughts on “Priča o ljubavi u kafanskom evergrinu: Da li je Dimitrije mogao da oprosti Stani? (VIDEO)

  1. Фантастичан текст!!!! Немам речи! Након оваквих прича човек само да занеми, опрости и себи и другима и запева своју “Димитријо, сине Митре”. И свуда је туга голема, а свакоме своја поголема. Тѓа на југ је увек најголема!

Ostavite komentar

%d bloggers like this: