Praznik koji je spojio i razdvojio narode: Omaž sećanju na Dan republike (VIDEO)

Prisetite se vi stariji malo, kako je bilo pre nekih tridesetak, četrdesetak godina. Dođe novembar, a vi odmah znate da će biti slobodnih dana krajem meseca, pa se tu odmah planiraju izleti (ne baš kao onio za Prvi maj, već više kao poseta rodbini u toplom), da je vreme za svečane ručkove i blaga ili nešto jača opijanja , da će vam se skupiti društvo, a možda ćete svratiti i do placa ili rodne grude da pripomognete u svinjokolju. Uz to, legla bi i koja parica i – mašala!

Jeste, reč je o ondašnjem prazniku jedne, sad već nepostojeće zemlje. I sad neću pričati šta je tu bilo dobro ili nije, o tome su vam drvili svi znalci tokom predhodnih mnogo godina, tako da moj stav ovde nije važan. Smatram jedino da treba da znate da nisam jugonostalgičar. Ipak, nije zgoreg da vas podsetim nekadašnjih lekcija iz istorije i kako je Drugo zasedanje AVNOJ-a izgledalo u Jajcu 1943.

Nastanak Titove Jugoslavije

Prema rečima Milovana Đilasa, koji je zapisivao šta se dešavalo tih novembarskih dana, već dan ranije većina delegata je bila u Jajcu. Prvi su stigli Crnogorci, jer su i najduže putovali. Prvi su se upoznavali sa predlozima odluka i konsultovali su se sa Titom. Tu se najviše isticao Edvard Kardelj. Primedbi nije bilo mnogo, sem da je trebalo većinu delegata razuveravati da republiku treba proglasiti odmah.

Jajce, 1943.

Tog 29. novembra u Sokolskom domu u Jajcu nije se dešavalo ništa spektakulano. Čeklao se proglašenje zemlje. Partizani su prvo uništili ovu dvoranu koja je bila nemačka vojna kasarna, da bi je za nepune tri nedelje obnovili i pripremili za zasedanje. Novom objektu su dali naziv Dom kulture. Tu je radilo pozorište narodnog oslobođenja i svake večeri izvodilo Gogoljevog „Revizora„. Dvorana je bila sređena za zasedanje AVNOJ-a. Podijum je bio okićen zastavama Jugoslavije, sa petokrakom u sredini, a društvo su im pravile zastave Amerike, Britanije i Sovjetskog Saveza. U dnu stola gde je sedelo predsedništvo, nalazila se prva skica novog grba Jugoslavije, koji je naslikao slikar Đorđe Andrejević Kun. On je uredio Dom kulture jarkim bojama i oslikao portrete Staljina, Ruzvelta i Čerčila.

Kunov grb je malo doradio i Moša Pijade, pa je grb tek tad postao simbol zemlje, a datum 29. novembar državni praznik. Drugo zasedanje Antifašističkog veća Narodnog oslobođenja Jugoslavije počelo je tačno u 19 časova. Vrata Doma kulture su bila otvorena za sve radoznale građane, s tim što su se svi, osim izlagača, na ulazu temeljno pretresali.

Nedaleko oko grada su postavljeni teški protivavionski mitraljezi u slučaju vazdušnih napada. Grad je zamračen tačno u 19,15 časova, posle čega su vrata Doma kulture bila zatvorena. Prozori Doma su bili prikriveni roletnama i u unutrašnjosti je plamtelo blago svetlo koje nije moglo da bude dobar orijentir eventualnog vazdušnog napada na grad. Dom kulture su obezbeđivale jake partizanske jedinice.

Tito na Drugom zasedanju AVNOJ-a

Đilas u svojoj knjizi kaže da je „Jedino Titov govor, mada i on prekidan aplauzima, uneo radnu razboritu atmosferu„. Tito je govor čitao tečnije nego inače, visokim samopouzdanjem.  Među prisutnima je sedeo i otac Iva Lole Ribara i Jurice Ribara, obojice nastradalih prethodnih dana. Ivo Lola Ribar je poginuo dan ranije, na Glamočkom polju, ali o njemu ću pisati drugom prilikom.

Ivo Lola Ribar

Na zasedanju je AVNOJ-a je konstituisan u zakonodoavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije, uspostavljen je Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije, a izbegličkoj vladi i kralju Petru II Karađorđeviću je zabranjen povratak u zemlju do završetka rata.

Tu se Josip Broz proklamovao za maršala i usledilo je dugotrajno čestitanje. Sve odluke su prihvaćene, više ništa nije stajalo na putu novoj Jugoslaviji, novoj i sigurnoj borbi za slobodu.

Predsednik AVNOJ-a izabran na prošlom zasedanju u Bihaću 1942, dr Ivan Ribar je otvorio zasedanje svojim uvodnim referatom. Posle njega se za govornicom pojavio Josip Broz Tito. Svoje izlaganje počeo je rečima: „Stvaranje Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije jeste jedna od najvećih tekovina naše narodnooslobodilačke borbe do tog vremena. Položeni su temelji na kojima se gradi jedno novo, pravednije uređenje u zemljama Jugoslavije, položeni su temelji jedne prave istinski demokratske, narodne vladavine…„. Često prekidan odobravanjem, aplauzima i poklicima, Tito je završio: „Borba naših naroda i sjajni uspjesi koje su oni postigli na bojnom polju pomoću svoje slavne NOV i POJ stvorili su nam pred čitavim naprednim svijetom velike simpatije, stvorili su sve uvjete da naši narodi ostvare svoje težnje – slobodu, istinsku demokratsku federativnu Jugoslaviju„.

Dr Ivan Ribar

Dr Ivan Ribar pred većnicima pročitao odluke sa Drugog zasedanja AVNOJ-a. Bili su to poslednji minuti 29. novembra, ali pošto je čitanje počelo pre ponoći, kao datum za obeležavanje uzet je 29. novembar 1943. godine, koji su generacije obeležavale kao najveći praznik.

Pre izlaganja,  himnu „Hej Sloveni“ je izveo pozorišni hor Narodnog oslobođenja, da bi se ceo skup završio u pet sati ujutru, kozaračkim kolom.

Sutradan je na tajnom mestu sahranjen Ivo Lola Ribar. Simbolično ili ne, ostaviću to onima koji ne veruju da slučajnosti postoje. Lola je otišao u raku, a Jugoslavija na svoj put postojanja. Ne dug, ali ipak dovoljan da je generacije pamte.

A šta vi pamtite od 29. novembra?

Dan kad sam postala pionir i I/1 OŠ „25. maj“ , 1985.

Evo ja, na primer, pamtim da sam tog dana 1985. postala pionir. Sećate se one:

Danas, kada postajem pionir dajem časnu pionirsku reč da ću marljivo učiti i raditi i biti veran i dobar drug,

da ću voleti našu samoupravnu domovinu Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju,

da ću razvijati bratstvo i jedinstvo i ideje za koje se borio Tito,

da ću ceniti sve ljude sveta koji žele slobodu i mir! „.

Bilo je to u Vojnom muzeju na Kalemegdanu. Dobili smo plave kapice i crvene marame, Titovu sliku i uputili se kućama, na odmor. Studenti su, neki vele, dobijali partijske knjižice.

U mojoj kući se to nije nikad specijalno obeležavalo, ali pošto sam živela u jednom novobeogradskom bloku punom generala i ratnih veterana, imali smo jedan zanimljiv običaj koji sam opisala u tekstu ovde, pa se sad ne bih ponavljala.

Proslava Dana republike

Radnici su dobijali dva neradna dana. Tog dana su bile obavezne svečane akademije u glavnim gradovima republika bivše države. To prilikom deljeno je ordenje i paljeni su počasni plotuni. Većina je neradne dane spajala sa vikendom i to je bio pravi mini odmor. Stradali su mučeni prasići i jagnjići, što je taman dobrodošlo da se zakolju pre najveće srpske slave, Nikoljdana, koji su svi slavili, ali krišom, razume se. Iako je to posna slava, nije se mnogo marilo tad za to. Za 29. novembar se ustajalo rano, a porodična trpeza komunista je bila bogata raznovsrnim đakonijama. Tu je, naravno, prednjačilo pečenje.

Neki bi rekli da je Dan republike bio veći praznik od Nove godine, meni se čini da nije tako. Ali da je bio veliki praznik – jeste. Specijalni televizijski program, mnogo muzike, neradni dani i trpeza su sasvim dovoljni za iluziju. Uveče je na programu obavezno bio neki partizanski film, kao na primer ovaj:

Ili ovaj:

Šta je bilo posle?

Praznik je nestao kao što je nestala i SFRJ. Posle svega je bilo ovo, na žalost:

U Srbiji se najduže zadžalo praznovanje – do 14. novembra 2002.  Čak je i Crna Gora prestala da praznuje nekoliko godina ranije.

Smatra se da su Slovenci najveći jugonostalgičari i spadaju u najbrojnije posetioce Titovog groba na Dan mladosti, pa čak su i najmotivisaniji da slave nekadašnje praznike.

Dan Republike se sad, već tradicionalno, obeležava u Tivtu. U Beogradu, sem tematskih žurki i to ako se neko seti, nema ničega što bi ukazalo da je nekad postojao Dan republike. A i zašto bi?

 

 

Inspiracija – Milovan Đilas „Revolucionarni rat“, Wikipedia

 

Fotografije: Wikipedia postyu.info, novosti.rs, znaci.net, vreme.com, jugoslavenska-narodna-armija.blogspot.rs, subotica.com, zokstersomething.com, kurir.rs

 

Оставите одговор