Pozadina Bogojavljenja: Ljudska žrtva za bolji život i obaveza za nagradu

Za Bogojavljanje svi znamo postoji običaj plivanja u reci za časni krst. Taj običaj potiče iz davnih vremena i na njega me je uputio pisac Aleksandar Tešić kad je istraživao za svoje romane. Naime, današnje plivanje za časni krst je zapravo, prastari mnogobožački običaj kada se žrtvovalo ljudsko biće u ledenoj vodi.

Dok čekamo nove avanture “Kosingasa”: Srpska budućnost u satiri uskomešala duhove

Stari Sloveni i germanska plemena su živeli na istom mestu u gotovo identičnim uslovima. Razlikovali su se, ali su se po žrtvovanju ljudi tokom verskih obreda razlikovali. Kada bi Germani ubacivali čoveka u vodu, oni bi se radovali ako se on udavi. Kod Slovena je to bilo malo drugačije i danas se jedan segmet toga vidi po bacanju časnog krsta u vodu za Bogojavljenje.

Krstovdan i Bogojavljenje: Prestaju nekršteni dani i otvara se nebo

Samo vađenje krsta simbolizuje to da je ljudskim žrtvama bilo dozvoljeno i da se spasu, bez obzira da li ih je neko spasavao ili su se se same vadile. Veselje je nastupalo samo u slučaju kada se žrtva ne udavi.

Stari Sloveni su žrtvovali mladiće izabrane lošom srećom, ratne zarobljenike i stoku. Po hroničaru Adamu Bremenskom koji je beležio običaje u prvoj polovini 11. veka, Sloveni su u baltičkom gradu Retri prineli na žrtvu bogu Radogostu. To je bio episkop Jovan. Po hroničaru Helmoldu koji je beležio običaje iz 12. veka, Soveni su prinosili demonima hrišćansku krv. Posle prinošenja su se veselili i nazdravljali.

Svečarsko vreme: Radgost je dočekivao sa pogačom, solju i sekirom

Spisi ukazuju na to da su trgovci na ostrvu Rujan, u Baltiku, prinosili deo robe gradskom idolu. Baltički Sloveni prinosili su ljudske žrtve arkonskom bogu Svetovidu, a stari Rusi prinosili su ih posle svake pobede u ratu.

Svetovid kao sudbina: Sve je video, nije video svoj kraj

Po “Nestorovoj hronici“, kada su Rusi u jednoj borbi 983. godine, odneli pobedu, knez Vladimir je otišao u Kijev da prinese žrtve idolima. Kocka je bačena i taj na koga je pala, on je žrtvovan. To je bio sin nekog hrišćanina Varjage. Varjaga se pobunio i nije dao sina, govoreći da su idoli od drveta i da nisu vredni ničijeg života, pa ni života njegovog sina. Za kaznu su i Varjaga i njegov sin ubijeni.

Po “Dlugoševoj hronici” ljudske žrtve prinosile su se i u 15. veku u Poljskoj. Prusi su kao žrtvu prinosili svoju decu i spaljivali ratne zarobljenike. Oni su žrtvovani u celukopnoj ratnoj opremi, sa sve konjem. Žrtvovanje ljudi se pominje i kod Bugara u desetom veku.

Žrtvovanje ljudi kod Srba

Ne postoje pisani dokumenti o ljudskim žrtvama kod Srba. Prema mnogim sačuvanim starim običajima, može da se zaključi da je i kod Srba bilo ljudskog žrtvovanja.

Po narodnom verovanju, bog je stvorio jezero Zasavicu u Mačvi, a u njemu je bila aždaja, kojoj su Srbi mnogobožci svakog dana prinosili kao žrtvu po jednu devojku. Po drugoj legendi, sveti Đorđe je spasao devojku koju su ljudi prineli kao žrtvu aždaji u jezeru pod Trajanovim gradom na Pešterskoj visoravni.

Đorđe ili Jarilo: Večita borba dva ratnika

Stari Srbi prinosili su ljudske žrtve najviše tokom dugih suša, ne bi li pala kiša. U sačuvanom običaju dodola, u nošenju krsta, predstavljena je prividna ljudska žrtva kao sekundarna pojava primarnog i neposrednog žrtvovanja ljudi. Nije poznato kako su stari Srbi prinosili ljudske žrtve.

Neke naznake u običajima i predanjima pokazuju da se se žrtve potapale u vodu, uziđivale i ponekad spaljivale. Pre se tražila dobrovoljna žrtva, jer se ona više cenila od izbora loše sreće ili kocke ili nasilnim žrtvovanjem. Po jednoj narodnoj pesmi, Alija Đerzelez je skočio u provaliju i poginuo “za carevo zdravlje“.

Žrtvovanje i u 19. veku

Prividnih, virtuelnih žrtvovanja ljudi bilo je i u 19. veku. Kad je knez Miloš isterao Turke iz  Čačaka 1815, onda su Turci krenuli u  Stari Vlah, kroz Dragačevo. Turci su bili nadmoćmiji, a Srbi su rešili da žrtvuju. U Istoriji Srbije Sima Milutinović to ovako opisuje: “Nad rijekom Vapom, nad jednom ogumku, kurban žrtvu Muhamedu prinesu posjekavši Đoku Protića, kneza dragačevskog“. Evo još jednopg primera.

Ima i priča o Jevtu Hadži-Basaroviću je pošao 1836. godine iz Sarajeva u Carigrad zbog trgovine. Sa Kozje ćuprije, tri čoveka su skočila u vodu, isplivala, pa su došla do trgovca da bi dobili nagrade. Pod dobrovoljnim ljudskim žrtvama pripada i žrtvovanje sopstvene dece, naročito one prvorođene. Opšte verovanje kod Srba je da prvorođena deca teško ostaju u životu, da ih ne treba žaliti ili bar da ne treba vidno žaliti prvo umrlo dete, da ne treba nositi znake žalosti, kao i to da roditelji ne treba da budu na sahrani prvorođenog.

Prikrivanje javne žalosti za prvim izgubljenim detetom nastalo je iz dobrovoljne roditeljske žrtve božanstvu, da bi se poštedela druga deca. Da bi se ovakva atmosfera postigla, za roditelje je bilo obavezno, makar i prividno, da pored dečjeg odra budu raspoloženi, čak i veseli, okićeni cvećem i nakitom, da poigravaju i pevuše i da sve te radnje prate smehom. Na žrtvovanje dece u religiozne svrhe upućuje i običaj u selu Jelakcu, u kruševačkoj Župi. Tamo se se protiv kiše, trudnice kupaju u reci. U južnoj Srbiji postoji običaj da se prilikom velikih suša, a tokom prelaska reke, sveštenik baci u nju.

Prividne ljudske žrtve, koje ukazuju na stvarno žrtvovanje ljudi na našim prostorima mogu se naći u Homoljskim planinama. Tamo mladići odlaze na reku i obučeni skaču u nju ne bi li prizvali kišu. Inače, svuda u Srbiji za Đurđevdan, mladići su u reku bacali devojke, što predstavlja prividno žrtvovanje devojaka proleću.

Između Novog Pazara i Sjenice jedna reka nosi ime Ljudska. Davljenja ljudi u njoj nisu bila samo slučajna, nego i namerna. O ljudskom žrtvovanju govori i običaj u bosanskom rejonu Birču. Neposredno pred lomljenje slavskog kolača, domaćin pita prisutne: “Koga ću ovo ubiti, braćo?“. Na to se neko obavezno javi: “Udri mene ćasom!“. Taj odgovor, u stvari, znači “Udri me vodom“, to jest govori o žrtvi davljenjem.

Svi ovi primeri govore o žrtvovanju ljudi u obrednom ritualu kod Srba.

Žrtve bez krvi

Beskrvne žrtve kod Srba su mngobrojne. Među njima se ističu obredni hlebovi. Pred kraj mnogoboštva, ljudsku žrtvu je zamenio hleb u obliku antropoidnog krsta, koji se u određene dane preko godine triput okrene i izlomi. Oni su okrugli sa pravilnim krstom i imaju žrtveno značenje.

Mrtvima se žrtvuju prvi rodovi svih vrsta plodova. Za prvim umrlim detetom se ne žali, za njim se ne plače, jer je ono žrtva božanstvu. Prvi kućići su se bacaju za plot, a mačići u more. Prvu ispeltenu čarapu pletilja je bacala u vatru. Pred prvi ulazak u novu kuću klao se petao na pragu.

Čim dođe proleće i prvi put se probaju plodovi voća, mleko ili meso govorilo se: “Nove novine od nove godine, na mene vodica, na Turčina groznica“. Prvom kupcu bi trgovac davao popust da bi tog dana bio srećan u trgovini. Prvi posetilac kuće na Božić, poznat kao položajnik, se gosti da bi bilo sreće u kući preko godine.

 

Inspiracija – Wikipedia, “Glavni srpski žrtveni običaji” Sima Trojanović

Fotografije: Wikipedia, Pinterest, hoshanarabbah.org, hoshanarabbah.org, toptenz.net

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: