Posthumni intervju: “Zabiberio” britanskoj kraljici

Miladina više nema. Umro je pre dve godine. Ne znam ni kako, ni od čega, verovano od onog najgoreg, a sve sam saznala čitajući komentare na njegovom zidu na Fejsbuku. Imala sam tu čast da ga pre skoro šest godina upoznam. Otišao je van zemlje da radi i putem Fejsbuka mi je bio “asistent” u mojim prvim samostalnim kulinarskim koracima. Hteo je kad svrati do Beograda, sprema nešto lepo i da ponovo budem njegov gost… Dogovarli se jesmo i sve je ostalo na tome. Nadam se da uveliko sprema slatki suši nekim anđelčićima… Sada, posthumno, objavljujem intervju koji smo davno on i ja radili za dnevni list “Press”. Neka ti je laka zemlja, dobri čoveče…

 

Kada Miladin Novaković isecka povrće, pripremi morske plodove, prelije ih bešamelom, doda pene ili pirinač i sve to začini nanom, obavezno iz toga nastane vrhunski gastronomski specijalitet. Ovaj (u to vreme, jun 2010.) tridesetdvogodišnji kuvar rodom iz Šapca imao je sreću da tajne kulinarskih veština uči direktno od majstora – Džejmija Olivera.

Miladin Novaković na radnom mestu

Osim što je učio kod čuvenog kuvara, Novaković je svoja umeća pokazao i u Berlinu, Veroni, pa čak i u britanskom parlamentu! Miladin Novaković je preko svoje prijateljice, koja ja ga preporučila, došao do Džejmija Olivera. Onda mu se ukazala prilika da kuva i za parlament, pošto je Džejmi Oliver bio pozvan da sa svojom ekipom spremi dve večere. Džejmi je tada poveo sve svoje učenike, pa i Miladina. Za šest godina, koliko nije bio u zemlji, dosta toga je naučio i sada je došao u Beograd da svoje znanje predstavi i drugima. Za Beograđane, Miladin će narednih mesec dana kuvati u restoranu “Braserija” u hotelu “Kontinental” (današnji “Crowne Plaza“). Kao najveće iskustvo, nasmejani kuvar izdvaja baš činjenicu da je kuvao za britansku kraljicu i članove britanskog parlamenta sa Tonijem Blerom na čelu.

  • Posle osnovnog protokola i provere koju smo svi morali da prođemo, u kuhinji je mnogo ljudi motrilo na svaki moj pokret. Kod kraljice se sve proverava, svaka namirnica, svaki dobavljač, sve… Tamo nema iznenađenja. Tačno se zna šta se sprema i kako. Mislim da se čak ni sama kraljica ne pita za jelo, jednostavno postoji tim ljudi koji o tome brine. Ja sam samo došao i rekao: “Dajte mi da radim!” i uradio ono što su mi zadali. Tako je bilo obe večeri. Trudio sam se da se isključim, ali priznajem da uopšte nije bilo jednostavno zbog svih tih očiju koje motre i gledaju mi za vrat. I pre i posle naših “majstorija”, kraljičin protokol je probao sve što je bilo namenjeno za posluženje na stolu ispred kraljice.


Kakav je Džejmi Oliver privatno?

  • Vrlo je opušten i normalan. Ako zatreba, Džejmi će da pomogne. Sa njim o svemu može da se razgovara. Kod njega u školi najviše sam se naskupljao tanjira. Svaki put kad je pogrešio, bacao je tanjir. Ja sam njemu spremao sarme i ćevape, pa čak i burek, koji, priznajem, ne umem da napravim. Džejmiju su sarme bile prezačinjene. Šalu na stranu, od čoveka kao što je Džejmi može mnogo da se nauči. On je od učenika tražio disciplinu, tačnost i da urade sve što on zada. Ja sam se trudio da ispoštujem sve. Mislim da sam u tome i uspeo. Dok sam bio u Engleskoj, naučio sam da sve probam zbog raznih začina i njihovih ukusa, pa sad znam kako i šta da kombinujem.

Kakav si u kuhinji kada spremaš za sebe ili prijatelje?

  • Verovali ili ne, ja ne spremam za sebe. Ništa ne jedem. Ako je za mene, spremiću samo sendvič i to će mi biti obrok za ceo dan. Međutim, moji drugari, pošto znaju kakav sam, donesu pune kese namirnica i samo kažu: “Kuvaj!”. I ja spremam. Nije važno šta donesu, ako mi daju jaja i višnje, dobiće pitu sa višnjama, to je prosto tako. Volim da kuvam za druge, ali za sebe ne. Moji drugovi, ipak, vole “brze” stvari, tako da najčešće spremam neku pastu. Ja ipak čekam nekog ko će da meni kuva. Nisam izbirljiv i nisam kritičar, samo je bitno da taj neko ima volje i želje da mi nešto spremi.


Da li si nekad kuvao za svoju majku?

  • Ne! Moja majka ne voli da joj se mešam u kuhinju. Ona kuva za mene. Meni ne dozvoljava pristup. Kad dođem u Šabac, ja se baš odmorim! Iskreno se nadam da će mama jednom da mi dozvoli da joj nešto spremim.

Da li u Srbiji postoji kultura odlaska u restorane?

  • Mislim da kod nas to još nije zaživelo. U inostranstvu je to sasvim normalna stvar. Radio sam i po beogradskim restoranima, kao i u Podgorici. Polako restorani dobijaju na značaju i kod nas. U inostranstvu postoji čitava kultura ophođenja prema gostu i gost je uvek u pravu, pa čak i kad nije u pravu. To je skroz drugačije nego što je ovde, ali stvari se polako menjaju nabolje.

Šta je po tebi najzahvalnije i najbrže za spremanje?

  • Uh, ne znam. Meni je sve jednostavno. Bitno mi je da imam namirnice i inspiracija dolazi sama. Ne bih znao šta da preporučim ovako na brzaka. Evo, sad spremam pene sa morskim plodovima i rižoto sa morskim plodovima. Za mene je to vrlo jednostavno i lako za pripremu.


Kako si shvatio da želiš da se baviš kulinarskim zanatom?

  • I za ovaj posao, kao i za svaki, važi da morate da volite to što radite. Tako je bilo i kod mene. Uvek sam voleo nešto da radim po kuhinji. Posle ugostiteljske škole u Šapcu, otišao sam u svet, stekao potrebno iskustvo i sada pravim planove za budućnost. Uvek sam bio dobar u praksi, čak sam i osvajao nagrade, ali mi je teorija išla nešto slabije. Želeo bih jednog dana da otvorim svoju školu kuvanja i restoran.

Kada nisi na poslu, kako se opuštaš?

  • Rekreativno se bavim sportom, vozim bicikl. Kada sam kod kuće, isključim sve zvukove, skuvam kafu, sednem, zažmurim, opustim se i uživam. Inače, obožavam da slikam i bavim se grafikom.

 

Fotografije: Aleksandar Radivojević (mislim) i Facebook

Ostavite komentar

%d bloggers like this: