Poslednji srpski car: Tužan život i smrt poslednjeg Nemanjića

Mladi car Uroš V nasledio je velikog cara Dušana posle njegove iznenadne smrti 20. decembra 1355. Uroš je tad jedva bio punoletan. Potpuno nepripremljenog su ga dočekale političke brige.

Nesigurni Uroš

Dušanov naslednik Uroš V za očevog života je postao savladar i mirno je preuzeo vlast. Krunisao se za cara ubrzo posle smrti oca. Stefan Uroš V, sa manje od 19 godina, bio je nedorastao za ogromno nasledstvo, a i kasnije, kad je postao zreo čovek, nije pokazivao ni mrvicu očevih sposobnosti. Nije bio ni dobar vojnik, ni mudar državnik, ni vešt taktičar, već slab čovek, bez volje i bez energije, bez talenta i autoriteta, tako da mu se u carstvu odma javilo rastrojstvo i rasulo. Narodno predanje dalo mu je odavno naziv Nejaki, koji se može vezivati za njegovu mladost i na njegove intelektualne sposbnosti. Savremeni srpski letopisi,  govore za njega, da je bio „po istini krasan i dostojan divljenja po izgledu, ali „mlad smislom“; da je odbacivao savete starijih, a pričao i voleo savete mladih, i da je zato loše prošao. U fresci manastira Psače, Uroš je predstavljen kao krupan čovek, velike brade, nešto duguljasta lica, s izvesnim crtama poznatog Dušanova lika, ali to je nedovoljno da bi se donosili zaključci o njemu kao čoveku.

Sukobi sa Simeonom Sinišom

Simeon Siniša

Odmah po Dušanovoj smrti, javila težnja za cepanjem Srbije. Prvi koji je uspeo da poremeti red u srpskoj državi beše Dušanov polubrat Simeon, namesnik u Epiru, kome je otac, Stefan Dečanski, namenio presto još kao detetu i zbog njega izazvao sukob s Dušanom. Za vreme Dušanovog života, o Simeonu Siniši gotova da nema nikakvih podatatka. Njega kao da nije bilo. Međutim kako je Dušana otišao bogu na istinu, Simeon je tražio za sebe ili carsku krunu ili deo u carevanju, kao što je bio običaj u Vizantiji. Pomoć u toj ideji  dao mu je njegov tast despot Jovan Komnen iz Valone. Simeon je sa vojskom od 5.000 ljudi krenuo od Kostura prema severu tražeći od vlastele, preko čijih je oblasti prolazio, da ga proglase za cara. Ali, najveći deo srpske vlastele je ostao na Uroševoj strani, iz više razloga. Prvo, što se to dogodilo neposredno posle Dušanove smrti, kad je još delovao autoritet njegova rada i poretka, drugo, što je bio običaj da na prestolu oca nasleđuje sin „od oca je ostanulo sinu„, kaže narodna pesma za Uroševo carstvo i treće, što je Simeon bio, po majci polugrk. Najbliži susedi Simeonove oblasti nisu stali uz njega kao što su Hlapen, gospodar Vodena i Bera i Branko Mladenović, gospodar ohridskog kraja. U borbama, vođenim u leto 1356. godine, stradao je naročito grad Berat, dok su u Albaniji, a naročito u južnoj, nastali neredi i opšta nesigurnost. Pristalice gospodara donje Zete, Žarka Mrkšića, za kga je bila udata Teodora, sestra braće Dejanovića, naneli su tom prilikom štete Dubrovčanima, isto kao i građani Drača, tako da je car Uroš morao da posreduje u njihovu korist.

Carica Jelena

Ali, kako Srbi nisu marili za Simeona kao polugrka, tako ga nisu uvažavali ni Grci, kao polusrbina. Čim su Grci osetili da u Srbiji nema čvrste ruke, kod njih se odmah javila težnja da se oslobode srpskog gospodstva. Potomak starih epirskih gospodara, despot Nićifor pojavio se u proleće 1356. godine u Tesaliji i pozvao je ga je grčke sunarodnike da mu se pridruže u borbi protiv Srba. Za kratko vreme, uz njega je stao Epir i Tesalija. I Nićifor i Simeonov tast želeli su da Simeon uspe u Srbiji. Njegov neuspeh pomeo im je račune. Ne želeći da se Simeon vrati u Grčku, Nićifor je pokušao da se sam, neposredno prijateljskim načinom, nagodi sa Srbima. Znajući za veliki uticaj carice Jelene u Srbiji, on joj se obratio sa predlogom, da uzme jednu od Jeleninih sestara. Naravno, pre toga je oterao prvu ženu. Međutim, te njegove planove su osujetili Albanci. Čim nije bilo Dušana, Grci su se očas posla oslobodili i počeli da se odupiru albanskoj ekspanziji, a plemići su počeli da silom vraćaju ranije oduzeta i Albancima razdeljena imanja. Albanci, koji su ojačali pod srpskom vlašću i postali su samopouzdaniji, rešiše se na krvava obračunavanja. U borbi kod Aheloja 1358. godine poginuo je despot Nićifor, a njegova vojska je poražena.

Neuspeli pokušaji pomirenja

Dubrovačka republika

Simeon Siniša je tokom leta 1357. pokušao da se izmiri sa Urošem. Kao jedan od posrednika bila je i Dubrovačka republika. Na državnom saboru u Skoplju, aprila 1357, u prisustvu carice majke i patrijarha Save, car Uroš je dao Dubrovčanima četiri razne povelje, potvrdio im stare povlastice i ustupio im je područje od Ljute do Kurila, za kojim su dugo težili. Dubrovnik je, kao prijatelj Carevine, uzeo na sebe ulogu posrednika i usukobu između Uroša i Simeona. Sporazum je i doveo do Nićiforovog poraza. Simeon je imao pomoć od Albanaca i mogao je da povrati svoje oblasti. Ali se ipak nije smirio. Početkom 1359. godine on je počeo novu borbu i došai je do Skadra. Ni taj Simeonov pokušaj da prodre u Srbiju nije dobro prošao. Ali cela njegova akcija donela je ipak izvesne promene u sklopu srpske države. On nije uspeo da dođe do srpskog prestola, ali je odvojio od Srbije glavni deo grčkih oblasti. U prestonici Trikali Simen se pinašao kao grčki vladar, posvetivši se isključivo svojim podanicima. U njegovim poveljama grčko ime je stajalo pre srpskog, a on se sam potpisivao grčki, kao grčki princ i isticao svoje poreklo od Paleologa, a ne od Nemanje. Nekoliko njegovih povelja sačuvano je na vrlo strmim stenama Metorskih manastira, kojima je bio ktitor. Sa susednim srpskim velikašima, koje nije uspeo da pokori, stupio je u porodične veze, da ih ne bi dobio kao neprijatelje. Tako je posinku moćnog vojvode Hlapena, Tomi, sinu ćesara Preljuba, dao za ženu svoju ćerku Mariju, ustupivši mu posle na upravu čitav Epir, u kom je Janina postala sedište.

Grci su odmah skapirali da čim u Srbiji nema čvrste ruke, mogu i da napadaju. Čim je saznao za srpska neslaganja, Matija Kantakuzin je napao Srbiju s turskim odredom od 5.000 ljudi, misleći da će na lako da neke krajeve pripoji svojoj državi. Ali, ga je pod Serom sačekala dobro pripremljena srpska vojska, koju je vodio ćesar Vojihna. On je potukao Grke i Turke. Matija Kantakuzin je pobegao ali su ga sustigli lovački psi. Pošto su ga uhvatili, Srbi su ga predali njegovom protivniku caru Jovanu Paleologu, po naredbi carice Jelene, koja se nalazila u svom serskom gradu, gde je imala vlast, iako se odmah po Dušanovoj smrti zamonašila, i postala monahinja Jelisaveta.

Napadi Ugara

Ugarski kralj Lajoš

Problemima nije bilo kraja. Ugarski kralj Lajoš je odlučio da se obračuna sa Srbijom. Osmislio je napad i sa kopna i sa mora. Kralj Lajoš je želeo da pomoću dalmatinske flote udalji Srbe sa primorja, kao što je učinio i sa Mlečanima. Kako Srbi nisu imali flotu, a Mlečani nisu mogli da im izađu u susret, ovaj plan se činio ostvariv. Ugari nisu uzeli u obzir da su se primorski gradovi južno od Dubrovnika nalazili u srpskim rukama. Povod za napada s kopna, bila je borba dvojice srpskih velikaša u severnoj Srbiji, čija nam imena nisu poznata. Kad je jedan od te dvojice bio u nebranom grožđu, nemogavši sa dobije pomoć od Uroša, obratio se Mađarima i tako dobio njihovo posredovanje. U maju 1359. godine prešla je velika ugarska vojska u Srbiju. Pošto su bili poraženi, Srbi su se povukli u planine. Mađari su prodrli u Srbiju od dunavske i savske linije, ali ne dalje od rudničkih planina ili Zapadne Morave. Do planina nisu dolazili. Srbi su se branili iz šume. Zato je čitav pohod završen s relativno malim uspesima. Ipak, ugroženi srpski velikaš priznao vrhovnu vlast Mađara, kralj Lajoš je kao jedinu dobit imao posede Mačve i Beograda. Srpska granična linija ostala je severno od Rudnika.

Dubrovčani protiv Vojinovića

Grb Vojinovića

U području od Konavlja, pa sve do Podrinja, s Trebinjem, Gackom i Polimljem, vladao je rođak i prijatelj cara Uroša, knez Vojislav Vojinović. On je pažljivo pratio uspehe Mađara u Dalmaciji. Zbog toga, što je Dubrovnik priznao vrhovnu ugarsku vlast, Srbi su počeli da se udaljavaju od starog primorskog prijatelja i ubrzo njihovi odnosi postaju neprijateljski.

Čim su u jesen 1358. počela ugarski napadi na Srbiju, Dubrovčani su prekinuli trgovinu s Vojislavom. Kad su Mađari 1359. godine udarili ponovo na Srbiju i negde kod Rudnika potukli srpsku vojsku, u kojoj je bio knez Vojislav, Dubrovčani su dozvolili pljačkanja u Konavlju i Trebinju. Na tu nelojalnost knez Vojislav nije odgovorio odmah neprijateljstvom, nego je prvo tražio naknadu i predaju krivaca. Kad su Dubrovčani nastupili prevrtljiv, knez Vojislav je poslao svoje ljude da pljačkaju Reku, Rožat i Šumet, zaplenio jedan dubrovački karavan i krenuo ka Dubrovniku. Vojislav je pretio da hoće da povrati ponovo Ston humskoj državi.

Uplašena Vojislavljevom odlučnošću, Dubrovačka Republika je pokušala da kneza nekako smiri, ali se i obraćala svuda za pomoć i zaštitu. Ipak su se odlučili za pregovore Ugarskom kralju pisali su, da je napada došao po naredbi srpskog cara i da je u vezi sa poslednjim ratovanjem; oni bi, prema tom, bili žrtva svoje vernosti prema ugarskoj kruni. Njihova trgovina se odvijala baš preko Vojnovićevog područja i osetno je stradala. Mir je, ipak, sklopljen.

Ali ni ovaj sklopljeni mir nije bio dugog veka. Dubrovčani su još tada osećali, da je, i pored stvorenog sporazuma, ostala među njima jaka tenzija. Udovica cara Dušana otišla je  početkom 1360. godine u Dubrovnik sa zahtevom, da joj se vrate ili isplate neke dragocenosti, koje je Maroje Gučetić, carev protevestijar pre Dušanove smrti, navodno odneo sa dvora. Republika je to odbila. Carica Jelena se obratila knezu Vojislavu. On se odmah odazvao pozivu i uputio je Dubrovniku vrlo oštru poruku. Zabrinuta, Republika se odmah obratila ugarskom kralju za pomoć. Oni su upotrebili svu svoju lukavost da se dogivire sa srpskim dvorom i knezom Vojislavom. Naročito su iskoristili svadbu mladog cara Uroša, u leto 1360. da uvere dvor o dobroj volji i da izrade dobiju povlastice za trgovinu po čitavom području srpske carevine, pa i u oblasti kneza Vojislava.

Čim je prošla careva svadba knez Vojislav je našao novi povod za sukob sa Dubrovčanima. Krajem novembra 1360. on je tražio od njih odstupanje jednog dela njihove zemlje, Stona ili Žrnovničke Župe koju su oni držali „pod zakup“ još od davnih vremena. Dubrovčani su se branili da je zemlja u stvari njihova, da imaju potvrde srpskih vladara i da su oni tu već dugo.

Ne dobivši od Republike povoljan odgovor, knez je naredio svojim namesnicima u Trebinju i Konavlju, Milmanu, da počne neprijateljstva. Milman je učinio naređeno i udario u prvoj polovini januara 1361. na Žrnovničku Župu i naneo je veliku štetu. Videvši svu ozbiljnost položaja, Dubrovčani su se spremili na otpor. Vojislavljeva vojska je žareći i paleći, stigla je sve do samog Dubrovnika. Razjareni, Dubrovčani uceniše glavu Vojislavljevu na 10.000 perpera, a obećali su ubic i dubrovačko građanstvo i kuću u gradu. Ko ubije nekog od kneževih sinova dobiće 1.000 perpera, a ko mu bude doneo glavu u Dubrovnik, još hiljadu više. Na stranu Dubrovčana su stali zetska vlastela Balšići, jer su želeli da se dokopaju Kotora.

Oko sredine avgusta 1361. godine, knez Vojislav je napustio opsadu Dubrovnika, ali tim nije prekinuo i ratovanje. Dubrovčani su se odmah upetljali u nove probleme. Njihova oštra blokada protiv Kotora i njihovo ometanje slobodne trgovine sa carom Urošem dovelo ih je u sukob sa Mlečanima koji su čuvali svoje trgovačke interese. Besni zbog dubrovačkog postupka, Mlečani su pozatvarali dubrovačke trgovce. Sva posredovanja ostadoše bezuspešna. U neprilici Dubrovačka Republika je probala da se pomiri sa Vojislavom, ali je on postavio vrlo teške uslove. Videvši da produžavanje ratovanja donosi za njih novu štetu, a da im niko od suseda neće da pruži vojničku pomoć protiv kneza, Dubrovčani su se najzad obratiše caru Urošu. Car je pokazao dobru volju, da se rat okonča i vršio je pritisak na Vojislava. U Onogoštu je avgusta 1362. potpisana mirovna povelja.

Udaljavanje od Dušanove Srbije

BAlšićev grb

Srpska vlastela shvatala je da sposobnosti mladog cara ne odgovaraju teškom položaju, ni opasnim vremenima. Najstariji srpski letopisi, nastali posle Maričke bitke, optužuju Uroša, da je oko sebe kupio mlade saradnike, odbijajući savete starijih. Udaljavao je od sebe tvorce Dušanove Srbije i ljude sa državničkim iskustvom. Vlastela sama, osećajući slabost centralne vlasti, počela je sve više da grabi vlast za sebe. U pojedinim oblastima, kao Balšići u Zeti već 1361. godine, oni su se ponašali gotovo kao samostalna gospoda i u toj težnji izazivali su naglo komadanje Dušanove carevine.

Pojedina vlastela je pokušavala da se otrgne od središne vlasti, koja je bila slaba da svoj autoritet održi. Često se to dešavalo, jer je pojedina vlastela htela da bude samostalna i što je mislila da je cepanje od državne zajednice deo njenih ličnih interesa. Ali je isto tako često vlastelin ili oblasni gospodar bio samo izraz težnje i želja cele oblasti ili je samo i vršio ono, što je javno mnjenje ili što su oblasni interesi zahtevali. Jer pojedine oblasti i same, nezavisno od svojih gospodara, su želele da dođu do onoga na čemu su radili njihovi ambiciozni feudalni gospodari, koji su bili uvek spremni, da vladarsku vlast oslabe, a svoj uticaj da jačaju.

Zgodno je vreme za takav poduhvat je bio u doba Uroševe vladavine. Na prestolu je bio slab vladalac, bez volje i bez energije, a i spolja i iznutra bilo je mnogo kriza i mnogo nerešenih važnih pitanja. Vizantija je bila slaba za bilo šta ozbiljnije i u većem stilu preduzme protiv carevine, ali su pojedine oblasti u novoj državi, zbog svojih veza, tradicija i kulture, mnogo više naginjale starom središtu, nego novoj državi. Druge  pokrajine, kao i pojedini feudalni gospodari i oblasni namesnici, su težili za što većom autonomijom ili nezavisnošću.

Posle Simeonovog odmetanja na krajnjem jugu i onog nepoznatog vlastelina na krajnjem severu, počinju odmetanja i u samoj unutrašnjosti carevine. Od starih srpskih oblasti prva se odvojila od zajednice Zeta, pod Balšićima. Zeta je bila oduvek najbuntovnija oblast. Sva srpska odmetanja u prvoj polovini 14. veka poticala su iz te oblasti. Jedan zetski ustanak izbio je odmah po Dušanovom stupanju na presto. Najmoćnija porodica u Zeti bili su Balšići, čije je poreklo, sudeći po prezimenu, bilo romansko, odnosno vlaško. Nije poznato koji je događaj vinuoovu porodicu. Smatra se da su se istakli u poslednjem ratu protiv Simeona, i to u borbama oko Skadra. Bila su tri brata Stracimir, Đurađ i Balša, a držali su gradove Bar i Budvu, a možda i Skadar. Za vreme neprijateljstva između Dubrovnika i Srbije oni su vodili posebnu politiku, protiv one koju zastupa car i njihov sused knez Vojinović. Kad je sklopljen mir u Onogoštu, oni su nastavili rat na svoju ruku, bez obzira na to što se car lično založio da dođe do mira. Ti je bio dokaz koliko je carev autoritet pao, kad se tako pistupalo mimo njegove volje. U leto 1362. Balšići su bili u borbama s Ulcinjanima. Zavladala je kuga od koje umro knez Vojislav, a Balšići su 1364. došli u sukob sa novim albanskim vladarom, Karlom Topijom, koji se predstavljao kao „knez Arbanije“. U tom sukobu Đura Balšić je zaroblen i Dubrovčani su se trudeili da ga oslobode. Njihovim posredovanjem došlo je do mira u leto 1366, koji nije dugo trajao. Već u januaru 1368. Balšići su bili na u pohodu na Karla.

Nezgodni Altomanović

Nekadašnji izgled Altomanovićevog grada

Opkoljavanje se dešavalo i u severnoj Srbiji. Tamo se isticao prgavi dvadesetogodišnji župan Nikola Altomanović , sinovac kneza Vojislava Vojinovića, gospodar rudničkog kraja . Od leta 1367. on je napadao svoju strinu Gojislavu, udovicu kneza Vojislava, i do kraja oktobra 1368. uspeo je da je potisne iz dotadašnje oblasti i da postane moćan gospodar od Rudnika do Trebinja i mora. U isto vreme župan Nikola je hteo da iskoristi i nestabilnu situaciju u Bosni. Dubrovačka republika nije bila nimalo zadovoljna novim susedom. Sukobi u istočnoj Bosni i humskom trebinjskom kraju izbili su u pravi rat. Protiv župana Nikole ratovali su i Dubrovnik i ban Tvrtko, ali bez mnogo uspeha. U leto 1370. godine došlo je do mira između bana Tvrtka i župana Nikole, ali taj mir se nije odnosio na Dubrovačku republiku.

Bujan i plahovit, župan Altomanović se sve više isticao kao pravi vladar. Od Dubrovačke republike tražio je, da se njemu isplaćuje čak svetodimitarski dohodak, koji se plaćao samo vladarima u Srbiji. Nije vodio računa ni o caru Urošu, ni o kralju Vukašinu. Odbijanje Dubrovčana da to učine dalo mu je povoda da im u jesen 1370. godine nanese probleme. Kad su se Dubrovčani, obratili za pomoć kralju Lajošu, on je naredio mačvanskom banu Nikoli Gorjanskom, Altomanovićevom prijatelju da nešto učini ali sve se završilo samo na rečima.

Altomanovićev istočni sused u severnoj Srbiji bio je knez Lazar Hrebeljanović. Lazarev otac, Pribac, bio je jedno vreme logofet cara Dušana, a i sam Lazar proveo je više godina u dvorskoj službi kod obojice srpskih careva. Oko 1353. oženio se Milicom, kćerkom kneza Vratka, potomka Vukana Nemanjića, pa je tako i posredno stupio u veze sa vladalačkom kućom. Njegov srodnik beše čelnik Musa, gospodar Brvenika od 1363. godine. On je uzeo za ženu sestru kneza Lazara, sa kojom je dobio sina, u narodnoj poeziji poznatog Stevana Musića. Ni knez Lazar nije mogao da bude u prijateljstvu sa Altomanovićem. Zašto su došli u sukob nije poznato, ali glavna borba između njih se vodila oko Rudnika. Taj grad je oteo je knez Lazar od župana Nikole krajem 1370. godine, ali tek što ga je napao i pobedio 1369.

Turska opasnost

Turska vojska

Srpske velikaše na jugu šezdesetih godina 14. veka nije približila ni nadiruća turska opasnost. Godine 1361. pala je Dimotika, a 1363. Adrijanopolj, gde su Turci preneli prestonicu. Već 1366. godine Turci su držali celu rodopsku oblast. Emir Murat, koji je nasledio svog oca Orhana, bio jedan od najsilnijih turskih vladara, odlučan u nameri da tursku vlast učvrsti u Evropi. Videći opasnost od Turaka, vizantijski car Jovan je pokušao da sarađuje sa Srbima. On je uputio u leto 1364. u Ser carici monahinji, patrijarha Kalista, da ostvari sporazum ne bi li se zajedno borili protiv Turaka. Carica je bila za sporazum. Ali, usred pregovora patrijarh se razboleo i umro u Seru, gde je i sahranjen. U zimu 1365. car Jovan je krenuo u Ugarsku, ne bi li privoleo njihovog kralja Lajoša Velikog za rat protiv Turaka. Neki odziv je dobio na ugarskom dvoru. Ta ekspedicija je bila koliko protiv Turaka, toliko i protiv Bugara, što je samo unelo novu zlu krv i nepoverenje među već i inače prilično zavađene balkanske narode i države.

Braća Mrnajvčevići kao carevi pomoćnici

Vukašin Mrnjavčević

Uz cara Uroša je stajao Vukašin Mrnjavčević sa bratom Uglješom. Poreklo njihove porodice, koje se veže za više mesta i oblasti, nije poznato, ali se smatra da su sa zapada, iz humske ili zetske zemlje. U Trebinju se oko 1280. godine pominje neki Mrnjan, kaznac kraljice Jelene. U istom mestu nalazio se kao Dušanov namesnik 1346. godine neki vlastelin Uglješa, možda mlađi sin Mrnjanov. Dušan je u južnim oblastima voleo da ima  pouzdanu srpsku vlastelu, zato se predpostavlja da je neke članove Mrnjanove porodice iz trebinjskog kraja premestio na jug. Vukašin se prvi put spominje 1350. godine kao župan prilepskog kraja, gde je učvrstio svoju vlast. Narodno predanje kazuje da je bio neuglednog izgleda. Na fresci u manastiru Psači, car Uroš je za glavu viši od njega i razvijeniji. Vukašinov lik nije tu nimalo simpatiča Oči su mu male i u njima ima nečeg lukavog. Najstariji Vukašinov sin Marko, čuveni Marko Kraljević, javlja se prvi put 1361. godine kao poslanik cara Uroša u Dubrovniku za vreme rata sa knezom Vojislavom. To znači da je porodica uživala poverenje oba cara, i Dušana i Uroša. Narodno predanje govori, da je Marko bio pisar na Dušanovu dvoru, a za Vukašina kaže da je bio Urošev venčani kum.

O Vukašinu nema nekog pomena sve do 1365. godine. Uzdiže se tek posle smrti despota Dejana, carskog zeta, i despota Olivera. Za njihova života, Vukašinov napredak nije bio značajan. Okolnosti u komšiluku su dale podstreka da Vukašin uzme vlast u svoje ruke. Lične ambicije mogao je da pravda državnom potrebom. Ma koliko osion, izgleda da nije bio bez obzira. Vukašin nije uzeo carsku titulu, nego titulu kralja; onu, koju je Uroš nosio dok je car Dušan bio živ. U Dubrovnik su novembra 1366. godine došli zajedno po svetodimitarski dohodak Uroševi i Vukašinovi poslanici. U Psači su na fresci naslikani zajedno, kao vladari, i Uroš i Vukašin. Stariji letopisi beleže da je Vukašin svrgnuo cara s prestola i sam uzeo vlast i da je Uroš „mnoga ozlobljenja i muke i nevolje pretrpeo„. Urošu je, istini za volju ostala gotovo sama titula, stvarne vlasti nije imao.

Vukašin se proglasio za kralja u Prilepu krajem 1365. godine. Srbija je, i pored očigledne opasnosti od Turaka, počela da se raspada. Vukašin je pod svoju valst stavio Staru Srbiju i severnu i zapadnu Makedoniju, s gradovima Prizrenom, Skopljem, Prilepom i Ohridom. On je sam za sebe govorio  da je „gospodin zemlji srpskoj i Grkom i zapadnim stranama„. U svojim poveljama on nigde ne pominje svoj odnos prema caru i ponaša se kao  samostalan vladalac. Njegov brat Uglješa proglasio se despotom u oblasti grčke Makedonije, koja je počinjala ispod Prilepa i obuhvatala dramsku i sersku oblast. Ne zna se kad je uzeo za ženu gospođu Jefimiju, koja je imala izuzetan književni dar (vezla je pohvalu knezu Lazaru), a bila dobra vezilja (naročito se ističe plaštanica, danas u manastiru Putni). Ona je bila ćerka ćesara Vojihne, Dušanovog namesnika u dramskoj oblasti. Uglješa je, verovatno, dobio taj kraj posle tastove smrti, a svoje posede je proširio na račun careve majke, od koje je uzeo i Ser.

Svoj položaj Vukašin se trudio da učvrsti porodičnim vezama. Za jednog od svojih sinova, Marka ili Andriju, hteo je da dobije devojku iz porodice hrvatskih Šubića, orođenih sa carem Dušanom, koja je u to vreme živela na srodničkom dvoru bana Tvrtka. Taj brak sprečio je papa, koji nije dozvoljavao da jedna katolička princeza pođe za „šizmatika„. Ne zna se kad se Marko venčao sa Jelenom, ćerkom vojvode Hlapena. Svoju ćerku Oliveru Vukašin je dao za Đuru Balšića. Zahvaljujući svojoj energiji, a donekle i porodičnim vezama, kralj Vukašin je postao priznati gospodar cele Makedonije.

Pohod na Altomanovića

Sveta gora

U proleće 1371. spremao se pohod na župana Nikolu Altomanovića. Svi njegovi susedi imali su s njim sukob, sem Brankovića sa Kosova, od kojih je poticala Altomanovićeva majka. Smatra se da je Vukašin u mladom županu gledao suparnika, koji mu je  zbog svog velikog poseda i snage bio ozbiljna opasnost. U junu je kralj Vukašin sa sinom Markom i vojskom došao pod Skadar, odakle se spremao, sa Balšićima da krene prema Onogoštu, u susret Altomanoviću. Dubrovačka republika je bila spremna, da  lađama prebaci jedan deo vojske u Altomanovićevo područje, u Konavlje i da ga napadne sa te strane. Ali upravo u vreme kad je trebalo da otpočne ta ofanziva, koja je mogla da bude kobna po Altomanovića, kralj Vukašin je dobio vesti o velikoj turskoj opasnosti s juga, pa je morao da se vrati  nazad, u istočnu Makedoniju.

Kralj Vukašin je bio vojničke prirode i bez mnogo obzira, dok je njegov brat Uglješa bio intelkuakac i pokazivao je diplomatske sposobnosti. U Svetoj Gori, gde je Uglješa odlazio, obnovio je manastir Simopetru i pomagao Hilandar, u kome su sahranjeni njegov tast ćesar Vojihna i njegov mali sin Uglješa. Poznat je i kao pomagač Arhangelovog manastira kod Gabrova. Pokušao je da izmiri srpskiu i grčku crkvu 1364. godine i da ostvari politički savez sa Vizantijom. Uglješa se nije ustručavao da Dušanovo proglašenje carstva i patrijaršije nazove nekanonično. Uglješina pomirljivost bila je izraz  političke potrebe. On je jasno video sve veće jačanje Turaka i sve neposredniju opasnost od njih. Od srpskih dinasta on im je prvi bio na udarcu. Ali njegova pomirljivost tumačena je u Carigradu ne toliko kao politička mudrost koliko kao naročita slabost izato su pregovori o izmirenju išli vrlo sporo. Grci su, postavljati sve teže uslove. Tek u maju 1371. došlo je do konačnog pomirenja. Uspostavljeno je jedinstvo između obe crkve, na štetu, naravno, Pećke patrijaršije. Taj sporazum senije obavezivao sve Srbe, već samo na Uglješine podanike. Posle četiri meseca nestalo je i Uglješe i njegovog dela.

Kobna Marica

Bitka na Marici

Ne zna se kako je došlo do srpskog pohoda protiv Turaka u jesen 1371. godine. Da se taj pohod nije spremao, najbolji je dokaz što je kralj Vukašin sa sinom Markom, bio pod Skadrom ne bi li napao Nikolu Altomanovića. Ma koliko taj pohod bio kratak, s povratkom u Makedoniju, mogao je da traje bar do kraja leta. Monah Isaija je pisao da su Vukašin i Uglješa krenuli „na izgnanje Turaka„. Da su Srbi preuzeli napad vidi se i po tom, što je bojište bilo van srpske granice. Najverovatnija je pretpostavka da je despot Uglješa bio obavešten o nenadanim turskim pripremama ili o veoma povoljnoj prilici za napada, pa je rešio da Srbi njih preduhitre i da iskoriste priliku. Car Uroš nije učestvovao u bici, a neki smatraju da poodavno nije učestvovao ni u kakvom političkom životu. I pre 1371. je car Uroš znao da “nestaje”. O ovoj bici pisaću drugom prilikom.

Ubrzo posle bitke na Marici, 4. decembra 1371. umro je car Uroš. Kasnija pričanja kažu da je kralj Vukašin lišio cara ne samo prestola, nego i života. Bili su njih dvojica u lovu. Kad je car sišao sa konja da se osveži na potoku, Vukašin mu je došao glave. Naša crkva je, na osnovu tog predanja, proglasila Uroša za mučenika i svetitelja. S njim je nestala loza Nemanjića. Do 1705. car Uroš je počivao u Bogorodičinom manastiru kod Prizrena, potom su mu mošti prenete u fruškogorski manastir Jazak.

Manastir Jazak

Vladavina Uroša V, sina cara Dušana, bila je gotovo u svakom pogledu suprotna vladavini njegovog oca, a sin cara Dušana Silnog poneo je nadimak Uroš Nejaki. Srpski car koji je titulu nasledio od oca nije uspevao da zaštiti svoju državu, ni od spoljnih napada, ni od unutrašnjih pobuna.

 

Inspiracija – Wikipeda

Fotografije: Nataša Ilić, Pixabay.com, Wikipedia, plumporange.deviantart.com, iskra.co, medievalists.net, spc.rs, srbin.info, enciklopedija.hr

 

2 мишљења на „Poslednji srpski car: Tužan život i smrt poslednjeg Nemanjića

Оставите одговор