Pomogla Srbiji, ostala prokleta: Tragična sudbina i još tragičnije sećanje na despoticu Irinu Kantakuzin

“Ti si kao prokleta Jerina

moja ljubav ne znači ti ništa
da ponovo Smederevo gradiš
nosio bi kamen iz štališta

Ti si kao prokleta Jerina

moja ljubav ne znači ti ništa
na rukama nosio bih stene
da ponovo budeš pored mene“

Krčkala se ova priča dugo. Prvi put pod zidinama Smedereva bejah u martu ove godine. Taj plezir blogerima i tviterašima, kao i vaskolikoj internet zajednici priuštiše MTS i ViaSat History. Otud i ova priča.

Čekala sam da se poklope datumi. Datum smrti Irine Kantakuzin, gospodarice Smedereva, pa da predstavim priču o velelepnom srednejvekovnom gradu Smederevu, njegovoj tvrđavi i njegovim vladarima. Mi blogeri i tviteraši imali smo prlike da se bar jedan dan osećamo kao kraljevi, čujemo kraljevsku priču, uživamo u kraljevskom piću i hrani i osvojimo nagrade. A šta milsite ko je bio najbolji u kraljevskom kvizu iz istorije? Pa ne bih da se hvalim, ali odgovor vam se sam nameće 🙂 Zajedno sa Ivanom Bildijem. A evo kako je izgledao povratak u 15. vek. Prošetajte sa mnom Smederevom kroz ovu priču #KraljeviRatnici

Zadužbina Irine Kantakuzin

Veliki grad Smederevo i tvrđava su zadužbine Irine Kantakuzin i despota Đurđa Brankovića. I sad malo pojašnjenje za one koji ne znaju. Đurađ Branković je bio sestrić despota Stefana Lazarevića, sina kneza Lazara, čija je sestra Mara bila udata za Vuka Brankovića i kome je despot Stefan po smrti ostavio despotovinu na upravljanje. Irina ili Jerina Kantakuzin, kasnije prozvana i „prokleta“ Jerina je bila praunuka vizantijskog cara Jovana Kantakuzina, unuka cara i despota Matije Kantakuzina i ćerka sevastokratora i despota Moreje Dimitrija I Kantakuzina, koji je stolovao u Solunu. Irina je bila mnogo mlađa od Đurđa, inače izuzetno naočitog, obrazovanog, mudrog državnika. Ona se prvi put u dokumentima pojavljuje 1419. godine. Ovaj datum se smatra početkom njenog učešća u političkom životu Srbije.

Nova prestonica se sama nametnula

A kako je počelo građenje Smederevske tvrđave? Pošto je despot Stefan Lazarević umro, Đurađ je, kao naslednik, morao da prestonicu Beograd ustupi Ugarima, prema već postojećem ugovoru. Đurađ je prešao u utvrđenje Nekudim na Rudniku. Trebalo je sad imati novu prestonicu. Despot Đurađ je pokušao da sedište vlasti preseli u Golubac, međutim u tome nije uspeo, pa je, malo podmićivanjem, a malo diplomatijom od sultana Murata II dobio dozvolu da na ušću rečice Jezave u Dunav podigne grad. Za Turke je despot morao i da ratuje. Sem što je godišnje Turcima plaćao 50.000 dukata za „slobodu„, slao je trupe kad god su tražili. Turke je srpski vladar ubeđivao da će tim novim utvrđenjem braniti od Ugara prolaz u Moravsku dolinu. Ugare je pokušao da ubedi da će tvrđava biti „brana hrišćanstva„. A grad se nalazio tačno između – na severu je bio ugarski Beograd, a na jugu turski Golubac. Je l’ ja napisah već dvaput u svojim blogovima da smo zemlja između čekića i nakovnja? E tako je bilo i tad, dvadesetih godina 15. veka.

Kako je građeno Smederevo?

Priča ne bi bi bila interesantna da ne postoje legende. U selu Osipaonici, 17 kilometara od Smedereva, Leontije Pavlović je sredinom 20. veka zabeležio predanje kako je Irina Jerina Kantakuzin počela da zida tvrđavu u Osipaonici, pošto su je na to mesto dovele guske koje su poletele sa Nekudima. Gatanje po letu ptica su primenjivali stari Rimljani. I graditelje Rima su ptice dovele na mesto pogodno za zidanje grada. Pošto u Osipaonici Jerina nije našla vodu, guske su odletele u selo Radinac pored Smedereva, gde je Jerina opet počela da zida grad. Odatle su ptice otišle na ušće reke Jezave u Dunav, gde je sazidala tvrđavu, jer se guske više nisu selile. Ovo je, inače, staro verovanje da postoje dobra i loša mesta za zidanje građevina. Po verovanju našeg naroda, ako životinje mirno prespavaju na nekom mestu, to je znak da je to mesto dobro za gradnju.

U istom selu zabeleženo je i to da je narod za vreme zidanja grada primetio da iz Jerine izbija demonska snaga. Svaki put kada bi ustala iz trave, ona bi pod njom bila kao paljevina. Njena pratnja sastojala se od muškaraca, koje je ona birala i zvala na prenoćište. Posle jedne zajednički provedene noći, svakog ljubavnika je ubijala i njegovu glavu nabijala na kolac. Legenda dalje kaže da se, kada je noć provela sa Đurđem Smederevcem ili despotom Đurđem Brankovićem, koji je bio najlepši momak, zaljubila u njega i nije ga ubila, već ga je uzela za muža. Ostalo je zabeleženo i kazivanje o tome da je on, dok se gradila tvrđava, sa narodom postupao ljudski i olakšavao im rad, zbog čega su ljudi brže završili grad. Predanje jasno pokazuje do koje je mere je sve bilo okrenuto protiv despotice Jerine. Želeći da opravda despota, narod je bio svu krivicu za ono što ga je snašlo svalio na njegovu ženu Grkinju, Irinu Kantakuzin. Priča ide dalje da su Irina i Đurađ gradili i tvrđavu u Zvorniku i da je ona svakog svog ljubavnika bacala sa najviše kule u Drinu.

Jedna od legendi kaže da je despot Đurađ Branković usnio san u kome mu je rečeno da novi grad treba da bude na reci i da je posle toga naredio podizanje tvrđave na ušću reke Jezave u Dunav. Tokom izgradnje grada, kamen je donošen iz Viminacijuma, sa Kosmaja i iz tvrđave Ram na Dunavu.

Irini Kantakuzin se pripisuje i zidanja grada Ostrovice na Rudniku, gde je despotica i umrla. Predanje kaže da je prilikom zidanja ovog grada, Jerina koristila kao radnu snagu trudne žene i steone krave i da se zato jedno mesto na Rudniku zove Trudelj. Predanje je, naravno, istorijski neosnovano, jer je taj grad to jest mesto, postojalo mnogo pre njenog dolaska u Srbiju.

Nestašica jaja i strašan kuluk, a sve zbog odbrane Srbije

Tvrđava grada Smedereva je projektovana u obliku trougla, po ugledu na carigradsku tvrđavu i završena je u veoma kratkom roku za vrlo zahtevnu građevinu. Prvo je nastao takozvani Mali grad, od 1428. do 1430, gde je bio i despotov dvorac, a zatim i Veliki grad koji je štitio gradsko naselje. Gradnju je vodio Đorđe Kantakuzin, stariji Jerinin brat, a pomagali su mu i mlađi Toma i Andrija, sa grčkim graditeljima, čak cela porodica Kantakuzin iz Soluna. Podizanje grada na površini od deset hektara, iziskivalo je nadljudske napore stanovništva, koje je učestvovali u izgradnji tvrđave. Despot je ulagao veliko bogatstvo u temelje buduće prestonice. Uz novac bila je potrebna i odgovarajuća radna snaga i, naravno, kamen koga nije bilo u blizini. Priča se, velika količina jaja je korišćena kao vezivni materijal, što je dovelo do desetogodišnje gladi stanovništva.

Natpis na jednoj od kula Malog grada stoji: „Hristu Bogu blagoverni despot Đurađ, gospodin Srbljem i pomorju zetskom. Naredbom njegovom sazida se ovaj grad u godini 6938 (1430)„.

Smederevska tvrđava ili „Vodeni grad“ je produžila život srpskoj despotovini. Bila je administrativni, kulturni i duhovni centar države. U tvrđavi su počivale skupo plaćene mošti Svetog Luke, koje su, navodno, trebale da spasu Srbiju od Turaka. Na žalost, Smederevo je u pesmi i u narodnom pamćenju ostalo „prokleto“ poput njegove graditeljke, „proklete“ Jerine. Oni koji su opevali gradnju tvrđave, guslari, nisu dirali Đurđa Smederevca, jer je bio najbolji i najveći, već su sve loše pripisali na „prokletu“ Jerinu i strance Grke. Tvrđava se gradila u pet faza, a poslednja je bila 1480.

Htela da očuva srpstvo, a dobila pogrdno ime

Jerinin doprinos u podizanju Smedereva je veliki. Ali kako je došlo do pogrdnog narodnog pevanja mnogo godina kasnije? Ko je i zašto želeo da Jerinu i njenog svekra Vuka Brankovića okrivi za propast Srbije? Ne znam koliko znate, ali i danas se za mnoge tvrđave smatra da ih je gradila baš prokleta Jerina, iako  to nema veze sa istinom.

Ne zna se kad je rođena Irina Kantakuzin. Uzima se da je to 1400, a moguće da je rođena i nekoliko godina ranije, u Solunu. Prema istorijskim izvorima, Jerina je bila druga žena despota Đurđa Brankovića, udata za njega sa oko 15 godina 1414, dok je on bio bar 15 stariji od nje. Bila je vitka, visprena, energična. Nije poznato ime njegove prve žene sa kojom je imao ćerku Jelenu, ali je izvesno da je bila trapezuntska princeza. Za Maru Branković, kasnije sultaniju Maru, najstariju ćerku Đurđa Brankovića, se ne zna pouzdano da li je bila Jerinina ćerka, ili Đurđeva ćerka iz prvog braka. Sa despotom Đurđem Brankovićem, Irina je imala šestoro dece. To su Todor, Grgur, Stefan, Lazar i Katarina, kasnije udata za grofa Ulriha II Celjskog. Brak između Irine i Đurđa sklopljen iz interesa, prerastao je u veliku ljubav. A narod k’o narod, bilo mu je lakše da zbog teranja na rad na izgradnji tvrđave koja bi branila od turske najezde, Irini prepišu osobine samog đavola (jer je strankinja, „ima čini“, pa je lako obrlatila voljenog srpskog despota) i nazovu je pogrdnim imenom.

U narodu je o Jerini ostala loša uspomena. Njeno je ime je vezano za izgradnju Smedereva, koje je podignuto za kratko vreme uz velike žrtve, a sve preko grbače naroda (setite se samo jaja). Mnogima nije bila jasna svrha izgradnje ogromne tvrđave, pa su to pripisali Jerininom hiru, a priču je još više podrivala činjenica da je radovima upravljao njen brat Đorđe Kantakuzin. U to vreme bilo je mnogo Grka u Srbiji, koji su bili na vrlo važnim položajima, koji su se bogatili na lakovernom srpskom življu. Tu se naročito isticao drugi Jerinin brat, Toma, koji je u Srbiju došao bez igde ičega i za samo nekoliko godina postao njen najbogatiji stanovnik. Taj veliki uticaj Grka, ne bez razloga, pripisan je upravo Jerini.

Irina Kantakuzin je zvanično je postala despotica Srbije sredinom leta 1429. godine u manastiru Žiča. Na svečanom ceremonijalu, zvanje despota Đurđu Brankoviću je uručio Georgije Filantropen, izaslanik vizantijskog cara Jovana VIII Paleologa. U Patrijaršiji, u Žiči, obredu krunisanja prisustvovala je cela njena nova porodica, trojica sinova i dve kćeri, kao i patrijarh Nikon sa visokim duhovnim dostojanstvenicima i viđenija vlastela.

Đurđa Brankovića je tri godine ranije, na saboru u Srebrenici 1426, ujak despot Stefan Lazarević proglasio za suvladara izgovorivši: „Od sad ovog (Đurđa) smatrajte Gospodinom mesto mene… te sve zakle rečima da mu budu verni, a prekle oni koji bi podigli kakvo neverstvo„. Kad je despot Stefan umirao godinu dana kasnije, upravo je Đurđa u sudnjem času dozivao rečima: „Po Đurđa, po Đurđa!„.

Dala Maru u harem

Jerini se pripisuje da je poslala Maru Branković u turski harem. Pošto nije mogao da postigne dogovor sa  Turcima, Đurađ je 1435. godine udao ćerku Maru za sultana Murata II. Đurađ se dugo razmišljao da li da ćerku, sa jedva 15 godina pošalje u harem i tek pošto ga je žena nagovorila, on je to i učinio. Mavro Orbin o tome piše: „Na to Murat posla Đurđu Saradži-pašu sa svoga dvora da traži redovan harač, kao i sultanu za ženu despotovu kćer Mariju. To je jako ražalostilo Đurđa: nije mu bilo krivo da plati harač, ali mu je bilo veoma teško da mu dade kćer za ženu. Na kraju, svladan rečima svoje žene Jerine, ili (kako je drugi zovu) Irene, dade mu je u nadi da će se tim srodstvom sasvim pomiriti s Muratom, ali ispade drukčije,…„.

Dok se, u narodu, udaja druge despotove ćerke Katarine za grofa Ulriha II Celjskog smatrala normalnom, čak poželjnom, Marin odlazak u harem primljen je sa nevericom. Istoričar i političar Čedomilj Mijatović to je opisao: „Kakav su prizor imali da vide te jeseni seljani u dolini moravskoj, kroz koju su prolazili svatovi Mare Branković! Šta li su mislile i osećale gomile onoga dobroga naroda, koji rukama svojim zidajući „gradove Jerinine“ ustima kune, rečima kalja, a opet, kad mu gospodare zaboli, i njega u srce takne, te suzama svojim pere danas jučeranje kletve svoje – šta li su mislile i osećale gomile naroda gledajući kako se otegao dug i sjajan niz, blistajući se u skarlatu, zlatu i sjajnim pancirima, prelivajući se u raznobojnoj čohi i svilenim zastavama – gledajući kako se svatovi cara turskog povijaju kroz hladovinaste stare šume srpske, kao sjajna šarena guja s krunom na glavi, noseći u zubima srpsku biser granu!?„.

Bez obzira na to što Mara, iako sultanija, nije prešla u islam i što je imala veliki uticaj na turskog sultana, posebno kad je reč o politici prema Srbiji, despotica Jerina ne prestaje da se optužuje u narodnom predanju. Dvostruki aršini su nesumnjivo vladali i u narodnim pričama i pesmama. Kao da smo zaboravili 1389. i Kosovski boj posle kog je kneginja Milica dala ćerku Oliveru turskom sultanu Bajazitu, koji je obezglavio Oliverinog oca, kneza Lazara. Milica je postala svetica, a Jerina zbog istog postupka – izdajica. Meni sve ovo vuče na crkvenu propagandu.

Tragičan lik majke

Jerina je doživela tragediju sa sinovima Grgurom i Stefanom. Prvo je Grgur, kao vazal, pomagao Turcima da osvoje Solun, grad odakle mu potiće majka. Pošto je Solun osvojen, Grgur je od sultana dobio pohvale za hrabrost. Grgur je onda otkupljivao Grke iz turskog ropstva.

Turci su poznati po tome što mnogo traže a malo daju, pa je tako bilo i ovog puta. Mara kao sultanija nije bila dovoljna za jemstvo da Srbija neće u ratni savez sa Ugarima, već su odveli i Grgura i Stefana. Đurađ i Jerina su ostali na dvoru sa maloletnim sinom Lazarom. Zavladala je kuga, pa su se sklonili na Svetu goru. Čini se da je posle Jelene, žene cara Dušana, Jerina u Hilandaru našla sklonište, na isti način kao i Jelena  – u nosliljci su je uveli tamo gde ženska noga ne sme da kroči. To bi značilo da je Irina druga žena koja je boravila na Hilndaru.

Za šta se sve Jerina optužuje? Poduži je spisak. Poznata je po tome što je branioce Smedereva 1439. godine ostavila bez hrane, pošto je hranu prodala za neke svoje potrebe. To je, navodno, bio glavni razlog zašto se Smederevo predalo Turcima, iako se pre toga tri meseca odupiralo turskim napadima. O tome Mavro Orbin piše: „Kad su ovi uvideli da se više ne mogu odupirati (pošto je ovaj grad bio loše snabdeven namirnicama usled tvrdičluka Đurđeve žene Irene, koja je, da bi došla do novca, bila prodala sve žito), rešiše da se svojevoljno predaju Turčinu„. Đurađ i Jerina su morali da odu u izgnanstvo, do Dubrovnika i Zete. Tamo ih je stigla vest da je sultan Murat II oslepeo njihove sinove Grgura i Stefana. Razlog je bio taj što su Turci presreli poruku koju je iz izgnanstva otac uputio sinovima, u kome je pisao da se nada da će uspeti da povrati državu. Molba sultanije Mare je stigla je prekasno, a sultanovi dželati su bili su brži.

Šta se desilo? Turci su 1441. zarobili Grgura i Stefana Brankovića i 8. maja te godine ih oslepeli, po naredbi sultana Murata II. Prema priči, Stefan je oslpeljen tako što su mu iglom boli oči, sve dok iz njih nije iscutrela sva tečnost. Da bi mu to uradili, morao je nekoliko sati da sedi mirno, vezan i da gleda samo u jednu tačku.

Đurađ je uspeo da povrati despotovinu uz diplomatiju, praveći neverovatne saveze, i uz plaćanje tovarima blaga koje je dao Ugarima da bi sakupio vojsku za povratak u otadžbinu. Vlast je despot Đurađ preneo na najmlađeg sina Lazara. Uz danak u zlatu, Đurađ je Turcima i novom sultanu Mehmedu II Osvajaču, štićeniku sultanije Mare, poslao odred srpskih vojnika za opsadu Carigrada 1453. Spisi kažu sledeće: „Do dna duše potresen, slušao je stari Despot tužnu vest, zatvorivši se tri dana u sobu, ne puštajući nikoga k sebi. Razabravši za pad Carigrada, osećaše on dobro da i njega ista sudbina čeka. Od nagomilana ratna plena poslao je sultan Despotu kao ratni trofej nekoliko crkvenih slika i crkvenih utvari„.

Iste godine, kršeći mirovni sporazum, Turci su krenuli na Srbiju i osvojili Novo Brdo, pobili vlastelu, 320 mladića odveli u janičare, a 700 devojaka podelili među sobom. Uz to, despotu su poslali izaslanika tražeći da im preda Smederevo. To baš nije išlo tako lako. Despot se zbog nove kuge sklonio kod Ugara, u svoj dvorac u Kupiniku. Nije imao ni trunke mira, već ga je tu napao Mihailo Silađi, beogradski zapovednik koji je ubio i despotovog zeta, grofa Ulriha Celjskog, a despota Đurđa odveo u ropstvo.

Despotica Jerina nije napustila svog muža, čak je pristala da bude taoc dok Đurađ ne donese otkup iz Smedereva. Postojala je mogućnost da njihov sin Lazar bude taoc umesto majke, ali on na to nije pristao. Đurađ je umro je na Badnji dan, 24. decembra 1456. godine, u Smederevu.

Posle Đurđeve smrti, Jerina je morala zajedno sa ćerkom Marom, koja se vratila u Srbiju, sinom Grgurom i bratom Tomom da pobegne iz Smedereva, pred pretnjama sina Lazara i snaje Jelene. Jerina se smestila na Rudnik. Smrt despotice Jerine je obavijena legendom. Navodno, despoticu je otrovao najmlađi sin Lazar u Ostrovici, tako što joj je sipao otrov u salatu, 2. ili 3. maja 1457, a sve da bi se dokopao „tajnog“ očevog blaga zbog koga je, po nekim istoričarima, i došlo do sukoba u porodici.

Blago, ima li te?

Sećanje na bogatstvo despota Đurđa zadržalo se kroz vekove kao „blago proklete Jerine„. Mnogi lovci na vrednosti su tragali za njim. I danas se veruje da ispod tvrđave postoje lagumi puni zlata, koje je tu sakriveno pred najezdom Osmanlija. Ovo verovanje dovelo je i do jedne tragične, ali dobrovoljne ljudske žrtve:

„Podnarednik Ilija Konstantinović, na dužnosti u Garnizonu u Smederevskoj tvrđavi, sanjao je pre podne i u snu govorio da se u Dunav kapiji (tj. Malom gradu) nalazi basnoslovno blago Jerinino. Blago može otkopati, ako njega (Iliju) zakopa njegov drug Vasilije, jer tako ‘valja’. Svoju inventivnost i maštovitost Ilija je preneo na Vasilija i ovaj ga je zaklao 30. III 1892. na Veliki ponedeljak uveče„.

Legende o zakopanom blagu su rasprostranjene u našem narodu i često se vezuju za stare gradove. Veruje se da se uoči Ivandana, koji se praznuje 7. jula po novom kalendaru, nebo tri puta otvara i da tada mesta na kojima je zakopano blago svetle plavičastim sjajem. Po istom verovanju, ova mesta čuvaju nevidljive sile i svako ko bi otkopao blago pre nego što prinese žrtvu, završavao bi smrću. Lovci na blago su pre otkopavanja izvodili složene obrede koji su podrazumevali i žrtvovanje. Da bi saznali kakvu žrtvu treba da prinesu, kopači su mesto na kome su verovali da ima blaga posipali pepelom ili brašnom. Ujutro su gledali u tragove u pepelu, pa su žrtvovali životinju čije su tragove videli, ili čoveka, ako su tragovi bili ljudski. Još živi priča da je mnogo ciganske dece stradalo u ovakvim ritualima.

Za vreme Prvog svetskog rata i prelaska Austrijanaca preko Dunava, stari grad Smederevo je bombardovano topovima i teško je oštećeno. U Drugom svetskom ratu doživeo novo razaranje zbog velike eksplozije municije koja je tu bila smeštena, juna 1942. Poginulo je oko 2.000 ljudi, a Smederevo je srušeno.

Arheološka istraživanja su 2012. godine su dovela do groba sa zemnim osta­ci­ma žen­ske osobe, u se­ver­nom de­lu sa­kral­nog kom­plek­sa. U grobu su pronađene zlatne minđuše, na kojima je grb Nemanjića.

Ni Jerini, a ni Đurđu se ne zna gde je grobno mesto. Iza njih ostao je neizbrisiv trag, a to je tvrđava Smederevo. Jedina prokletinja „proklete“ Jerine je što joj je istorija dala ulogu poslednje despotice Srbije. Surovo i nepravedno, zar ne?

 

Fotografije: Dario Marić, Nataša Ilić, Wikipedia, razumno.rs, kurir.rs, vesti-online.com