Plavooki otac Turaka: Od zaostale carevine stvorio modernu republiku, a zemlja ga neće

Videti me ne znači nužno videti moje lice. Razumeti moje misli znači videti me.

Mustafa Kemal Ataturk

Nije lako iz rova dospeti do zvezda. I daje od njih. Svoj trnovit put započeo je u oslobodilačkom ratu protiv okupatora. Zbog zasluga je dobio titulu maršala, a kult njegove ličnosti nastavio se i posle njegove smrti. Ipak, nije baš bio toliko besmrtan, ali o tome u redovima koji slede.

Voz sa posmrtnim ostacima Kemala paše Ataturka

Kad je umro, njegovo telo je posebnim vozom prevezeno do glavnog grada gde počiva u veličanstvenom mauzoleju. Svake godine, u vreme njegove smrti čuju se sirene, a tačan datum rođenja, kao i poreklo su i danas tema špekulacija. Sam je izabrao svoj rođendan i proglasio ga Danom mladosti. Sam je izabrao i ime po kome je ostao upamćen.

Ono što ga je fizički obeležavalo su plave oči i svetla kosa. Bio je cenjen i van svoje zemlje kao veliki državnik i mirotvorac, predlagan je za Nobelovu nagradu za mir, bio je uzor mnogima, ali njegova baština i danas je predmet kontroverzi kako u njegovoj domovini, tako i svetu.

Poznato? O ne, nije ovde reč o Josipu Brozu Titu, već o Mustafi Kemalu Ataturku, osnivaču i prvom predsedniku Republike Turske. Vojskovođi, državniku i vizionaru, koji je na ruševinama multietničkog Osmanskog carstva uspeo da stvori nacionalnu tursku državu i svojim reformama učinio je modernom i naprednom zemljom, okrenutom prema Zapadu.

Rođenje „oca Turaka

Ataturkova porodica: sestra Makbule Atadan, majka Zibejde Hanim i Mustafa

Pre nego što počnem da vam pričam o modernoj Turskoj i o „ocu svih Turaka„, dozvolite mi da vam malo razjasnim kao strastveni turkofil kako danas, u ovom civilizovanom delu Turske, stoje stvari. Na prvom mestu je – majka. Na drugom – zastava. Na trećem – fudbal. Ne trudite se da to izmenite. To je tako. To neće moći čak ni njihov predsednik, koji god da je, da promeni. Ipak, ovde ne želim da pišem o sadašnjosti, već o čoveku ko je stvorio modernu Tursku.

Mustafa Kemal, 1921.

Ataturk na turskom jeziku znači „otac Turaka„. Takvo zvanje je Kemal paša dobio zbog toga što je predvodio Tursku u borbi za nezavisnost posle Osmanskog carstva, i zbog reformi posle stvaranja Republike. Naravno, modernizovao je pravni i obrazovni sistem, usvojio je evropski načina života i pored njega Turci su, najzad, dobili prezimena. Uveo je latinicu kao zvanično pismo.

Ne znam da li bih pogrešila ako bih napisala da ga Turci vole. Plašim se da je previše jak glagol sa današnje tačke gledišta, ali ono što mu se ne može osporiti je da je jednu vrlo primitivnu naciju izveo iz srednjeg veka i uveo je u moderno doba, dajući joj tako osećaj ponosa posle mnogo decenija, pa čak i vekova, uzastopnih poraza i poniženja.

Ispred ulaza u Ataturkovu rodnu kuću u Solunu, moje devojčice i ja

Rođen je kao Ali Riza oglu Mustafa („oglu“ na turskom jeziku znači „sin od„)  u zimu 1880. ili 1881. godine u Solunu. U to vreme, Mustafa je označavalo njegovo lično ime. Negde piše da je rođen 12. marta, ali to nije potvrđen datum. Solun je tada bila jedna od najvažnijih i najbogatijih luka u Osmanskom carstvu.

Kuća iz koje mu je potekao otac, mesto Kodžadžik u Makedoniji

Mustafov otac, Ali Riza, bio je poručnik u okružnoj policiji tokom Rusko turskog rata 1877/78. Za one koji ne znaju, ovaj rat nije bio samo između Turske i Rusije, već je bio deo šireg sukoba u kome smo i mi učestvovali. Naime, rat je počeo ustankom Nevesinjska puška koji je predstavljao bunt Srba u Bosni i Hercegovini. To ukazuje da je Kemalova porodica pripadala osmanskoj vladajućoj eliti ili mu je porodica bila na margini te elite. Njegova majka, Zibejde Hanim, je poticala sa sela, iz porodice koja je živela zapadno od Soluna.

Ja u Ataturkovoj rodnoj kući

Ali Riza efendija je preminuo kada je Mustafa imao sedam godina, ali je otac, bez obzira na ranu smrt, odigrao ključnu ulogu u životu budućeg turskog reformatora. Kada se Mustafa rodio, otac je isukao je sablju iznad njegove kolevke i tako ga posvetio vojnoj službi. Očev uticaj se postarao da se dečak upiše u modernu, sekularnu školu, suprotno želji njegove majke, koja je bila sklona verskom obrazovanju. To i jeste osnov Kemalovog modernog shvatanja, zbog čega je ocu ostao zanavek zahvalan.

Vojnik umesto trgovca

Mustafa Kemal, 1918.

Kao dete, Mustafa je bio oduševljen uniformama vojnih kadeta koje je sretao u svom susedstvu. Posle osnovne škole, upisao je srednju vojnu školu. Mustafina majka je imala viziju da joj sin bude trgovac, ali je Mustafa odlučio da polaže ispit za vojnu školu. Tamo je dobio svoj prvi nadimakKemal, što znači „savršeni“ ili „zreli„. Nadimak mu je dao profesor matematike, posle čega je Mustafa postao poznat kao Mustafa Kemal.

Posle školovanja u Solunu, Mustafa prelazi u vojnu školu u Bitolju ili tadašnji Monastir. Tamo stiče mnogo prijatelja, među kojima je i Ali Fuat, sa kojim će kasnije stvoriti Republiku Tursku. Posle Bitolja, u martu 1899. upisao je Vojnu akademiju u Istanbulu. Zahvaljujući prijateljstvu sa Alijem Fuatom, Mustafa je osetio sve čari slobode i doživeo drugačije, modernije poglede na stvarnost.

Mustafa Kemal, 1905.

U takvoj atmosferi, mladić željan znanja i sklon uticajima, susreće se sa političkim disidentima koji su se bunili protiv despotizma sultana Abdulhamida II. Mustafa Kemal se pod takvim okolnostima na trećoj godini studija našao u grupi onih koji nu štampali tajne novine. Naravno, uhvaćen je, ali mu je dopušteno da završi školovanje i tako je 1902. godine postao poručnik. Bio je među deset najboljih u svojoj klasi, koja je brojala više od 450 studenata.

Posle je upisao Osmanski vojni koledž na kome je diplomirao 1905. godine, kao peti u svojoj klasi od 57 mladića. U vojnu službu je ušao kao jedan od najperspektivnijih mladih oficira u carstvu. Mustafina vojna karijera umalo nije završena na samom početku, jer je bio deo onih koji su se sastajali i diskutovali o zloupotrebama kojima se služio carski režim.

Turska vojska

Ništa nije moglo da promakne vlastima, jer su u grupi imale svog špijuna. Tada su zaverenici razdvojeni i oterani na različite krajeve zemlje. Ali Faut i Mustafa Kemal su završili u Petoj armiji smeštenoj u Damasku. Kada je video kako se turski korumpirani činovnici odnose prema lokalnom stanovništvu, Kemal je osnovao tajno Društvo za otadžbinu i slobodu. Ovog puta je bio pametniji.

Solun s početka 20. veka

U septembru 1907. ga proglašavaju lojalnim oficirom i premeštaju ga u rodni Solun, grad koji je u to vreme bio pun disidenata. Tamo je postao deo najveće antivladine grupe, Komiteta za uniju i progres (KUP), na kojoj počiva Mladoturski pokret. Sledeće godine je izbila je pobuna u Makedoniji i sultan je bio primoran da vrati Ustav iz 1876. godine, koji mu je ograničio vlast i uspostavio je predstavnički parlament. Glavni čovek ove Mladoturske revolucije, Ismail Enver paša, je tako postao naveći suparnik Mustafi Kemalu. Njih dvojica ostaće na suparničkim stranama do kraja.

Revolucija u krvi

Revolucija je već 1909. godine bila ugrožena. Kako to obično biva, stvorile su se dve struje u Mladoturskom pokretu. Jedni su se zalagali za harmoniju i saradnju između muslimana i nemuslimana i drugi koji su bili deo KUP-a i koji su se zalagali za centralizaciju i čvrstu tursku kontrolu nad državom.

Sultan Abdulhamid II

U noći između 12. i 13. aprila 1909. izbila je pobuna u vojsci, a trupe pod vođstvom Enver paše iz Soluna su krenule su na Istanbul. Trupe su stigle 23. aprila, a KUP je brzo preuzeo kontrolu, posle čega je sultan Abdulhamid II bio prinuđen da abdicira.

Ismail Enver paša

I tu dolazi do razlaza Enver paše i Mustafe Kemala. Dok je Enver paša napredovao, Mustafa Kemal je smatrao da vojska, pošto je ispunila svoje ciljeve, treba da se povuče iz državnih poslova. Pošto je pozvao sve oficire sa političkim ambicijama da daju ostavke na armijske položaje, usledio je razlaz sa Enver pašom i ostalim vođama KUP-a.

Mustafa Kemal (levo) sa odredima beduina 1912.

Pošto je poznato da tiha voda breg roni i preko preče naokolo bliže, Mustafa je pozvao na reformu vojske. Prvo je preveo nemačke vojne priručnike na turski jezik i počeo sa kritikama obuke osmanskih regruta. Njegov ugled u vojsci je postepeno rastao, posebno kod oficira. Uskoro su i vojnici počeli da ga cene. Vrlo brzo će se pokazati koliko je ključna bila ova veza izmeću Mustafe Kemala i vojske, jer će upravo ona biti glavna okosnica buduće Republike.

Mustafa Kemal (četvrti s desna) u Pikardiji

KUP-u je dozlogrdio i Mustafa i njegova kritike, pa je prebačen u unutrašnjost i poslat da posmatra francuske vojne manevre u Pikardiji. Bez obzira što nije napredovao, Mustafa nije izgubio veru u sebe i bio je među prvima koji su se odazvali pozivu da brane Libiju od italijanskog napada, koja je tada bila osmanska provincija. Tada je Kemal oboleo od malarije i imao je problema sa očima, pa je sklonjen je sa fronta u Beč na lečenje.

Mustafa Kemal na Galipolju 1915.

Oktobra 1912. godine je počeo Prvi balkanski rat, a Mustafa dobija zadatak da brani poluostrvo Galipolje, strateški prostor koji čuva Dardanele. Osmansko carstvo je za dva meseca izgubilo skoro sve posede u Evropi, uključujući i Solun i Bitolj, gradove koji su Mustafi Kemalu mnogo značili. Među turskim izbeglicama bili su i njegova majka, sestra i očuh.

Mustafa Kemal u janičarskoj odori u Sofiji 1914.

Posle Drugog balkanskog rata 1913. godine, Turska je obnovila diplomatske odnose sa Bugarskom, a Kemalov školski drug Ali Feti je postao ambasador u Sofiji. Kemal je izabran za vojnog atašea, i unapređen je u čin potpukovnika. Čim je izbio Prvi svetski rat, Mustafa nije časio ni časa, već je odmah zatražio ratnu prekomandu. Enver paša ga taktički nije odmah pozvao u vojnu službu. Ipak, posustao je i Kemalu je dodelio zapovedništvo nad 19. divizijom, čiji je zadatak bio da brani Galipolje.

Sudbonosno Galipolje

Komandant Mustafa Kemal na Galipolju, 1915.

To Galipolje biće sudbonosno i neka vrsta prekretnice u Kemalovom životu. Zbog Mustafe Kemala propao je saveznički pokušaj da zauzmu ovo poluostrvo 1915. godine. Jedna, možda čak i izmišljena priča kaže da je tokom Galipoljske bitke Mustafa Kemal pogođen šrapnelom, a da mu je život spasao džepni sat. Kako god, zbog ovog ratnog podviga došao je do zvanja „spasioca Istanbula“ i popeo se na pijedestal svetske slave. Čuvena je njegova rečenica: „Ne naređujem vam da napadnete, naređujem vam da poginete!„. Mustafa je 1. juna 1915. unapređen u pukovnika. Sledeće godine je prebačen na ruski front, gde je postao general i stekao zvanje paše.  Bio je jedini osmanski general koji je imao nekog uspeha u ratu protiv Rusa. Kasnije te godine je preuzeo komandu nad Drugom armijom u jugoistočnoj Anadoliji. Tamo je upoznao pukovnika Ismeta, koji će mu u narednim godinama postati najbliži saradnik.

Osmanska vojska 1917.

Posle Februarske revolucije u Rusiji 1917. godine, Mustafa paša biva prebačen je u Siriju. Tamo je video koliko je stanje u vojsci očajno i dao je ostavku na položaj. Bez dozvole se vratio u Istanbul. Bio je u pratnji prestolonaslednika Mehmeda kada je on bio u državnoj poseti Nemačkoj.

Mustafa Kemal 1911.

Pošto se vrtio u Istanbul, Mustafa je završio u bolnici zbog problema sa bubrezima. Drugi tvrde da je imao gonoreju. Lečio se u Beču i Karlsbadu, gde je dobio vest o smrti sultana Mehmeda V. Njega je smenio Mehmed VI. Kada se Kemal vratio u Istanbul u junu 1918, odmah je raspoređen u Siriju, gde se osmanska vojska bukvalo raspadala. Probao je da povlačenjem na sever spasi šta se spasti može.

Sultan Mehmed VI

Primirje je potpisano 30. oktobra 1918, a Enver paša i ostali članovi KUP-a su pobegli u Nemačku, ostavljajući sultana samog da vodi vladu. Da bi osigurao svoj opstanak na prestolu, Mehmed VI je počeo da sarađuje sa saveznicima koji su okupirali Istanbul i faktički preuzeli kontrolu nad državom. Saveznici nisu gubili vreme, već su odmah počeli da razbijaju Osmansko carstvo.

Saveznici poput lešinara

Franš d’Epre ulazi u Istanbul

Francuski maršal Franš d’Epre je ujahao na konju u Istanbul 8. februara 1919, oponašajući Mehmeda Osvajača, koji je to isto učinio krajem maja 1453. Francuski maršal je time hteo da stavi do znanja da je došao kraj Osmanskoj carevini kao što je onomad Mehmed Osvajač stavio do znanja da je sa Vizantijom gotovo. Okupatori su planirali da se u istočnoj Anadoliji stvori nezavisna jermenska država, a francuske snage su umarširale u Kilikiju na jugoistoku. Grčka i Italija su smatrale da imaju pravo da zauzmu jugozapadnu Anadoliju. Italijani su okupirali Marmaris, Antaliju i Burdur, dok su se 15. maja Grci iskrcali u Izmiru i počeli da napreduju ka unutrašnjosti Anadolije, ubijajući Turke i uništavajući sve pred sobom.

Ali Fuat

U svoj toj gunguli i haosu nalazio se Kemal paša. Bio je užasnut prizorom savezničke flote koja je plovila Bosforom, užasnut okupacijom Istanbula koga su čerečili Britanaci, Francuzi i Italijani. Pre nego što se vratio u prestonicu, raspustio je armije kojima je komandovao. Kemal paša nije gubio vreme. Ono što je video, nateralo ga je da preduzme sve protiv okupatora. Krenuo je da sastanči sa odabranom grupom prijatelja među kojima su bili Ali Fuat i Rauf Orbaj, osmanski heroj iz mornarice.

Franš d’Epre u Istanbulu 1919.

Bilo im je jasno da će sedište nacionalnog pokreta morati da premeste negde u unutrašnjost Male Azije, a na ruku im je išlo to što su mnogi delovi Anadolije već bili u stanju građanskog rata. Lokalno stanovništvo je uzelo pravdu u svoje ruke. Saveznici su tražili od sultana da zavede red, a veliki vezir je predložio Mustafu Kemala, kao lojalnog oficira, za poziciju generalnog inspektora Treće armije. Mustafa je izdejstvovao da dobije napismeno da ima vanredna ovlašćenja nad celom Anadolijom, ne samo nad vojskom, već i nad provincijskim guvernerima. Sledeći potez Kemala paše je ono što ga je opredelilo.

Događaji biraju junake

Mustafa paša se 19. maja 1919. godine iskrcao u Samsunu, na obalu Crnog mora. Mnogi savremeni Turci uzimaju ovaj datum za početak svoje moderne istorije, a i sam Mustafa Kemal ga je kasnije navodio kao datum svog rođenja. Odmah je otišao u unutrašnjost Turske, u Amasiju. Tamo je okupljenom narodu rekao da je sultan zaraobljen, da ga drže saveznici i da je on došao da odbrani naciju i državu. Saveznici su brzo reagovali i izvršili pritisak na sultana da smeni Mustafa pašu, koji nije želeo da komunicira sa Istanbulom. Sultan ga je onda smenio sa dužnosti i poslao telegrame svim provincijskim guvernerima da ne slušaju naređenja Mustafe Kemala, a izdat je i nalog za njegovo hapšenje.

General Kazim Karabekir

Kemal paša je, međutim, sam dao ostavku na sve pozicije u vojsci 7. jula i otišao kao civil u Erzurum, u kome je bio smešten general Kazim Karabekir sa svojim 15. armijskim korpusom od 18.000 ljudi. Susret ove dvojice je bio sudbonosan kao i Kazimova odluka da  svoje trupe preda Mustafi Kemalu na raspolaganje. To je bila, pokazalo se kasnije, prekretnica u savremenoj istoriji Turske.

Kazim je zatim pozvao sva udruženja za odbranu prava da dođu na kongres u Erzurumu 23. jula, na kome je Mustafa Kemal izabran za predsedavajućeg. Izglasan je „Nacionalni pakt“ koji je pozvao na nepovredivost osmanskih granica, tačnije, svih osmanskih zemalja u kojima žive Turci. Takođe je stvorena privremena vlada, poništeni su ugovori o posebnom položaju manjina, i stvoren je upravni odbor na čijem se čelu našao Mustafa Kemal.

Događaji kao na traci

Događaji su se potom ređali jedan za drugim. Kemal je sazvao novi kongres u Sivasu sa ciljem da „Nacionalni pakt“ proširi na sve muslimanske narode Osmanskog carstva, a takođe je otkrio sultanov plan da ga uhapsi i razbije kongres. Veliki vezir je smenjen. Nova vlada vratila je vojni čin Kemalu paši, kao i odlikovanja. Da bi bio na sigurnoj udaljenosti od neprijatelja, izabrao je Ankaru za sedište privremene vlade, što se pokazalo kao pametan potez, jer su saveznici 16. marta 1920. uhapsili veliki broj nacionalista, uključujući i Raufa, i poslali ih na Maltu.

Kemal paša i Ismet

Zatim je došla reakcionarna vlada koja je raspustila parlament i naterala verske velikodostojnike da Mustafu Kemala i njegove saradnike proglase nevernicima koji zaslužuju da budu ubijeni. Mnogi istaknuti Turci počeli su da prelaze na Kemalovu stranu, poput Ismeta i Fevzija Čakmaka, sultanovog ministra za rat koji će postati Kemalov načelnik generalštaba. Novi izbori su održani na teritorijama pod Kemalovom kontrolom i u Ankari se 23. aprila okupila Velika nacionalna skupština, koja ga je izabrala za svog predsednika.

Ovo gde je žuto je trebalo da bude sve od Turske

Saveznici su 10. avgusta 1920. naterali sultana da potpiše Sevrski sporazum koji bi podelilo Osmansko carstvo: egejska obala Male Azije bi pripala Grcima, kao i skoro sve zapadno od Istanbula, Istanbul, Galipolje i maloazijska obala Mramornog mora bi postali demilitarizovane zone pod međunarodnom upravom, jugozapadnu Malu Aziju bi zauzela Italija, jugoistočnu Francuska, na istoku bi nastale jermenska i kurdska država, a samo bi severna Anadolija ostala Turska. Kemal paša je odbio da prizna ovakav sporazum, uzeo je oružje od ruskih boljševika i krenuo na Grke i Jermene.

Grčko turski rat 1922.

Posle početnih uspeha protiv Grka, Francuzi i Italijani su se u dogovoru sa Kemalom povukli iz Anadolije. Boljševici su zajedno sa Turcima uništili Jermeniju, a Rusija je postala prva država na svetu koja je priznala nacionalističku vladu u Ankari. Međutim, sa Grcima nije išlo tako lako. Krajem jula, osvojili su Bursu i grabili su ka Ankari. Pošto je Kemal smenio Alija Fuata i za komandanta odbrane postavio Ismeta, Grci su ipak zaustavljeni januara 1921. u Prvoj bici kod Inenija.

Grci kao rak rana

U ratu s Grcima, 1922.

Nekoliko meseci kasnije, Grci su pokrenuli novu ofanzivu, ali su se posle Druge bitke kod Inenija, početkom aprila 1921. razbežali. Jedna zanimljivost – kada je novi zakon 1934. godine odredio da svi građani Turske moraju da imaju prezimena, Ismet je odabrao da se preziva Ineni, u čast pomenutih bitaka.

Grci nisu lako odustajali, pa su u julu 1921. ponovo napali i saterali Turke bliže Ankari. Svedoci tog vremena kažu da se u gradu čula artiljerija. Kemalovi protivnici, na čelu sa Kazimom, koga je pojela zavist, tražili su prvo da se Kemalova ovlašćenja ograniče, a zatim i da on lično preuzme komandu nad vojskom u ratu protiv Grka. To je značilo da su bili su ubeđeni da će Grci pobediti i da će to uništiti Kemalov uticaj i poštovanje.

Turski vojnici kod Sakarije

Kemal paša je pristao, ali pod uslovom da mu se dodele sva ovlašćenja koja je imala Velika nacionalna skupština. Lakoverno i naivno, Kemalovi protivnici su pristali. Kemal paša je bukvalno razbio Grke u bici kod Sakarije, krajem avgusta i početkom septembra 1921. Kemal je otpočeo ofanzivu koja je Grke oterala sve do Izmira i Egejskog mora.

Kraj sultanata, početak Republike

Ulazak turske vojske u Istanbul 6. novembra 1923.

Po nalogu Kemal paše, 1. novembra 1922. Velika narodna skupština ukinula je sultanat. Mehmed VI je prognan. Lozanski sporazum koji je potpisan 24. jula 1923. zacrtao je evropske granice Turske. U oktobru iste godine, nacionalističke snage su ušle u Istanbul. Ankara je proglašena novim glavnim gradom. Republika Turska je proglašena 29. oktobra 1923, a Mustafa Kemal je postao prvi predsednik.

Kemal paša je stvorio je Republikansku narodnu partiju, čiji je program bio prikazan u „šest strela„. To su: republikanizam, nacionalizam, populizam, statizam (plan za formiranje državnih industrijskih preduzeća tako da Turska postane sama sebi dovoljna, razvijena zemlja), sekularizam i revolucija. Osnovni princip je bila ideja permanentne revolucije – stalne promene i stalna reforma države i društva. „Šest strela“ se smatra i osnovom ideologije kemalizma, koja je u korenu Republike Turske. Ili je bar to bila do skoro.

Ukidanje kalifata i odlazak sultana Mehmeda VI

Sa tim ciljem je 3. marta 1924. ukinut kalifat. Da razjasnim – poglavari Osmanske imperije bili su kalifi, verski predvodnici svih muslimana na svetu, još od 16. veka. Posle ukidanja sultanata, naslednik Mehmeda VI, Abdulmedžid II, nastavio je da bude kalif. Ukinute su sve verske škole i verski sudovi, kao i religijska bratstva, odnosno sufijski redovi, glavna stecišta konzervatizma.

Religija je važna institucija. Nacija bez religije ne može da opstane, ali je jako važno napomenuti da je religija veza između Boga i pojedinačnog vernika.

Posredovanje pobožnih ne može biti dozvoljeno. Oni koji koriste religiju za sopstvenu korist su vredni prezira. Protiv smo toga i nećemo to dozvoliti. Oni koji koriste religiju na takav način su varali ljude; protiv takvih smo se borili i nastavićemo da se borimo.

Znajte da je sve što je u skladu sa razumom, logikom, prednostima i potrebama naroda ujedno i u skladu sa islamom. Ako naša religija ne bi bila u skladu sa razumom i logikom onda ne bi bila savršena religija, poslednja religija.

Čak i pre primanja religije Arapa, Turci su bili velika nacija. Nakon prihvatanja religije Arapa, ove religije, ona nije uspela u tome da od Arapa, Persijanaca i Egipćana, zajedno s Turcima, stvori novu naciju.

Umesto toga je oslabila nacionalnu osovinu turske nacije i otupela nacionalno uzbuđenje. To je bilo prirodno. Zato što što je svrha ove religije koju je osnovao Muhamed, za sve nacije, bila da ih uvuče u arapsku nacionalnu politiku.“

Mustafa Kemal Ataturk

Velike i nagle reforme

Ataturk „predaje“ latinicu

Zabranjeno je nošenje fesa, a počelo je da se propagira nošenje zapadnjačke odeće. Kemal je, recimo, išao po Anadoliji i držao predavanja dajući Turcima primer tako što je nosio savremeno odelo i cilindar, posle čega je u Istanbulu nastupila pomama za materijalom za šešire.

Učitelji su jedini koji će spasiti naciju

Mustafa Kemal Ataturk

Maltene preko noći je ukinut je šerijat. Godine 1926. su uvedeni švajcarski građanski, italijanski krivični i nemački trgovinski zakonici. Počela je emancipacija žena, a 1934. godine je  ženama dato pravo ne samo da glasaju na parlamentarnim izborima, već i da budu izabrane. Ukinuta je poligamija, a brak je postao građanska institucija. Već 1928. arapsko pismo koje su Turci koristili skoro hiljadu godina zamenjeno je latinicom, posle čega je obrazovni sistem bukvalno vaskrsao, jer su mladi Turci počeli da se okreću zapadnim naukama. Nastupila je još jedna bitna reforma, a to je – uvođenje prezimena, tačnije obaveznih porodičnih imena 1934. godine. I tu su se Turci ugledali na Evropu. Skupština je Mustafi Kemalu dala prezime Ataturk. Kažu da se družio sa kraljem Aleksandrom I Karađorđevićem i da nije prestajao da plače kad je čuo za atentat u Marseju, izgovorivši da je „izgubio brata„. Zato se priča da kralj Aleksandar nije hteo da učestvuje u savezničkim napadima na Tursku posle Prvog svetskog rata.

Na spoljnopolitičkom planu, Ataturk je odlučio da odbaci težnje ka nekadašnjim osmanskim posedima i da se pomiri sa svim susedima, uključujući i Grčku. Sa Grčkom je došlo do razmene stanovništva, pa tako danas nema više Turaka u Grčkoj, a ni Grka u Turskoj. „Mir kod kuće, mir u svetu“ postao je moto turske diplomatije.

Sve što vidimo na ovom svetu je kreativno delo žena

Mustafa Kemal Ataturk

Nisu se svi slagali sa ovim reformama. Naime, Kurdi su digli pobunu početkom 1925. godine. Trebalo je dva meseca da ustanak bude ugušen, a vođa da plati glavom. Sledeće godine otkrivena je zavera protiv Ataturka, a 13 vođa zavereničkog pokreta je osuđeno i obešeno. Bilo je još nekoliko pobuna, ali to nije usporilo Tursku. Čak je i sam Ataturk eksperimentisao sa stvaranjem opozicione partije na čelu sa njegovim prijateljem Ali Fetijem, ali je zbog neočekivanog i velikog uspeha, ubrzo je zabranio partiju.

Sve ove reforme se danas pokazuju i kao loše, jer su bile nagle i brze, a dobar deo Turske i dan danas živi kao pre 150 godina. Upravo ti glasači su pomogli da danas Turska izgleda drugačije nego pre 15 godina. Više naginje ka islamu, a mnogo manje se sledi Ataturkov put.

Ataturkova smrt

Poslednjih nekoliko godina svog života Mustafa Kemal je proveo u palati Dolmabahče, nekadašnjem domu osmanskih sultana, u kojoj je i umro 10. novembra 1938. godine u 9,05 sati. Časovnik u toj sobi gde je Mustafa umro i dalje pokazuje ovo vreme. Veruje se da je umro od ciroze jetre, pošto je oduvek mnogo pio, a malo jeo.

Tuga za Ataturkom

Ataturkova  sahrana je bila povod za masovni lelek i histerični plač. I ovo vam je poznato, zar ne? Kovčeg sa njegovim telom je išao kroz Istanbul, a onda je stigao i do Ankare, gde su ga smestili dok se ne sagradi mesto za njegov večni počinak. To se desilo 15 godina kasnije. Ataturkov sarkofag se danas nalazi u „Anitkabiru„, mauzoleju u kome je smešten i muzej posvećen njegovom liku i delu. Međutim, savremenici tvrde da on uopšte nije zakopan do kraja, jer ga „zemlja neće„. Današnji Turci van velikih gradova, ali i u gradovima, koji na događaje iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka gledaju sa distance tvrde da je on više zla doneo nego dobra. Da li je?

Ataturkov lik na jednoj zgradi u Kušadasiju 2011.

Danas se kaže da svaka turska kuća ima njegovu sliku, Ataturkov lik se nalazi na novčanicama, na poštanskim markama, njegove reči su isklesane na javnim zdanjima i važnim zgradama, svuda su njegove statue. Kaže se, tamo gde Ataturkova statua gleda licem ka gradskom trgu, to je znak daje tu Kemal voleo da dolazi, a ako je okrenuta leđima ka trgu ili licem gleda ka moru, tamo nije voleo da bude. Odmah da znate, možda je nekad Ataturk bio sveprisutan, ali danas nije. Nema svaki dom njegovu sliku, nema ni svaka radnja. Prosto, kao da ga današnja Turska odbacuje. Postepeno.

Buran privatni život

Kemal paša sa suprugom i njenom porodicom 1923.

Ako je verovati biografima, Mustafa je bio u vezama sa četiri žene, ali je imao samo jedan brak. Navodno, ljubavnica mu se ubila, što je kasnije opredelilo njegovu depresiju. Usvojio je osmoro dece, sedam devojčica i jednog dečaka, ali nije imao biološku decu. Kao ljubitelj prirode i životinja, posebno je bio vezan za konja Sakariju i psa Foksa, a postoji verovanje i da je spasao od uništenja tursku angora mačku. I kako da ovu priču ne začinim onim što se uvek pominje kod ovakvih upečatljivih likova, a to je da je Ataturk bio homoseksualac. Pred kraj života je, tvrde istoričari, mnogo pio i pušio, a ceo život je bludničio.

Postoji neslaganje i kad je reč o Ataturkovom poreklu. Islamistički protivnici su tvrdili da je poreklom Jevrejin, drugi su smatrali da mu je porodica albanska, a treći da je naše gore list. Činjenica da je njegova porodica pričala turskim jezikom ne znači ništa. U Osmanskom carstvu su se ljudi delili po religiji, i bilo je logično da se u oblastima severnog Egeja govori turski.

Ne mogu a da ne pomenem pitanje Kemal pašine odgovornosti za zločin nad Jermenima tokom Prvog svetskog rata. Turska i dalje odbija da to nazove genocidom, a istoričari nisu složni kada se pomene Ataturkova uloge u tim događajima.

Nadam se da vam je bilo zanimljivo da pročitate o ovom nesvakidašnjem čoveku, koji je imao veliku ambiciju i, nesumnjivo, veliku ulogu u istoriji jedne zemlje.

 

 

 

Fotografije: Wikipedia, Twitter, Pinterest, fortuneturkey.com, blog.ricksteves.com, BilgiBaba.org, ofpof.com, haberturk.com, incisozluk.com.tr, alifuatcebesoyilkokulu.meb.k12.tr, uludagsozluk.com, alatoerka.nl, maccunion.wordpress.com, msxlabs.org, what-when-how.com, yenisafak.com, ekonomi.dunyabulteni.net, egitimajansi.com, urdumania.net, chronicle.fanack.com

6 мишљења на „Plavooki otac Turaka: Od zaostale carevine stvorio modernu republiku, a zemlja ga neće

  1. Sjajno, hvala na naporu da sve ovo napravite, vrlo je pitko, čitko, kvalitetno, pregledno.
    Jermenski genocid je suviše velik da bi bio zanemaren uopšte, kada se govori i o tadašnjoj Turskoj i, nažalost, sadašnjoj (jer je ta prošlost neodvojivi deo sadašnjosti).
    Ovo pak nije zamerka vašem tekstu, već moje mišljenje o Turskoj (u tom periodu) i njenom negiranju velikog zla kojeg su naneli drugim ljudima.
    Zvuči poznato, nažalost.

    1. Hvala Vama što ste izdvojili vreme da pročitate moj tekst 🙂 Naravno, ni jedan genocid ne treba zanemarivati, a Turci jesu učinili veliko zlo. Vama ću savetovati da pročitate knjigu „Orhanovo nasleđe“, ako već niste. 🙂 Veliki pozdrav i veliko hvala, još jednom!

  2. Uzivala sam citajuci tekst. Jos kada sam prvi put bila u Turskoj i citala dela Orhana Pamuka, ne prestaje da me intrigira turski narod a narocito otac svih Turaka. Naucila sam danas puno toga novog, hvala!

    1. Ima mnogo toga o njima, a mogu i da Vam sugerišem da pronađete dela Jozefa fon Hamera i našeg prof. Radovana Samardžića, kad je reč o srednjevekjovnoj Turskoj. Ataturk je već priča za sebe, nedovoljno istražena i ispričana. Hvala Vam 🙂

Оставите одговор