Pevam danju, pevam noću: Kako se Branko Radičević obreo u ljubavnom šestouglu? (VIDEO)

Nikad nije vito tvoje telo
Ruka moja mlada obavila,
Ni s’ u tvoju usnicu upila
Moja usna ikad, čedo belo!
Ti’o veče ko da te donelo
Sred anđela sa božija krila,
U ma’ s’ divno meni pojavila,
U ma’ divnu veče te odnelo,
Sam ostado’ sa suznijem okom,
Sam tu samcit na svetu širokom,
Sam sa noći tavnom, al’ bez sanka.
0, zoro moja, zoro bez osvanka,
Sunce milo, al’ bez bela danka,
Na te mislim, dušo, bez prestanka…

Jednog marta jedne 1824. godine u Brodu na Savi u porodici Todora i Ruže Radičević, ćerke bogatog vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića rođen je jedan dečak. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, prvo je po njemu dobio i ime Aleksa. Sutradan ga je krstio kum Janko Božić.

Sporno poreklo velikog pesnika i nezaboravni Karlovci

Taj Aleksa je pred objavljivanje svoje prve knjige promenio ime u – Branko. Da, reč je o čuvenom srpskom romantičarskom pesniku Branku Radičeviću koji je bio jedan od najodanijih sledbenika Vukove reforme. Branko po ocu vodi poreklo iz Novog Sada starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju. Brankov otac Todor je bio činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog “Viljema Tela“. Poreklo Branka Radičevića je često bilo predmet sporova.

Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla kao dvogodišnja devojčica.

Ja na Stražilovu
Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske i nemačke osnovne škole. Gimnaziju je upisao u Sremskim Karlovcima 1836. On se toliko zaljubio u ovaj gradić i obližnje Stražilovo, da se to ogledalo i kasnije kroz njegovo stvaralaštvo. Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju. U najpoznatijoj pesmi “Đački rastanak” je izrazio želju da na Stražilovu bude i sahranjen. Posle završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio sa službom. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan.
Đački rastanak
 
Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K’o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo – goluždravo tiče –
Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz početka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig’o ptić i sada;
Al’ veseo nije k’o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s’ čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti’,
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče…
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, – neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braćo, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd’ u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s’ uz brdo veselo nagnalo;
Svirac svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju –
Jošte malo – eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
“Živo, živo!” jedan drugog kori;
Živo s’ radi, al’ niko s’ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s’ podskakuje.
Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira;
“Sitno, brate, ijujuju!”
Momci čili podvikuju;
“Svirac svira,
ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De, poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga –
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa –
Za tobome, dušo, skapa’!
Oho, sele vita stasa,
Drž’ se braći oko pasa!
Kolovođa kolo vija,
Kolo leti, znoj probija –
Al’ u tvoji’ nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud’o!”…
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veće seda,
Besna momčad još se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
“Kolovođo, zlato moje!”…
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s’ ore;
A u zoru s’ zajuhuče,
Udri opet ka’ i juče.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi’,
Zbogom grozde, zbogom vinogradi!
. . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . .
Sunce jarko zašlo već odavna;
Ot’š’o danak, došla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s’ odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplašila;
Što ne mogla, u tamu zavila…
Al’ opet čini se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.
Ja se šetam, družina sa mnome.
Mi idemo Stražilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio,
Pa nam puta mladim preprečio;
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve još ubavije –
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetići mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu;
A uz vetrić kosi poklikuju;
Uz kosove braća podvikuju:
“Ao, danče , ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al’ kad mi se veče smrći mora,
Nek’ se smrkne izmeđ’ ovih gora!
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka”…
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov’o;
Mlogi reče: Ao rajska sliko!” –
Al’ ko ja te rad ne im’o niko!
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
Tambur, tambur, sitna tamburice –
Udri, pobro, u sićane žice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd’ u kolo, ko će tu da drema…
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okićeno,
Začinjeno –
Brže, braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijanče, ognju zivi,
Ko se tebi još ne divi!
Hrvaćane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosanče, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje živi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe jošte ter’o?
Ti si ka’no hitra munja,
što nikada ne pokunja.
Ao, Sremče, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne hvali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš:
Blago – Turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatinče,
Divna mora divni sinče!
Oj ti krasni Dubrovčane,
Naš i danas beli dane,
Ta se pesma iz starine,
Puna slave i miline!
Oj Slavonče tanani!
Banaćane lagani!
Oj Bačvani zdravo, zdravo,
Ko j’u pesmi veći đavo!
I vi drugi duž Dunava,
I vi drugi gde je Drava,
I vi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
Od višnjega je ono Boga!
. . . . . . .
Odušljevljen Vukovim reformama Branko je sve intezivnije počeo da se bavi književnim radom. Godine 1843. Radičević je upisao studije prava u Beču. Iste godine je upoznao Vilehminu Minu Karadžić, tada petnaestogodišnju ćerku Vuka Karadžića.

Branko je na Minu učinio dobar utisak, čitao joj svoje pesme, recitovao joj Bajrona i Šilera. Ona njemu na klaviru svirala Šopena. Stvorilo se jedno duboko prijateljstvo, različito od tada mladalačkih flertova studentske omladine s igrankama i žurovima ili po bečkim kafeima uz zvuke valcera“, stoji u knjizi “Nesretna ljubav Branka i Mine” Momčila Vukovića Birčanina, sekretara kralja Petra II Karađorđevića, koju je napisao 1980. u Minhenu, gde je Birčanin proveo deo života u izgnanstvu.

Lepa Vukova ćerka

Birčanin piše da se već 1844. Mina zaljubila u Đorđa Popovića, koji je u Beč došao da studira prava, kao i Branko. Popović se zbližio sa Vukom i, po njegovom savetu, sa prava prešao na slovensku filologiju. Popović je uzeo pseudonim koji je koristio do kraja života – Đura Daničić.

Đura Daničić

Radičević je posle tri godine studija odustao od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem.

Po prirodi bio je suprotan od Branka. Zatvoren u sebe, naklonost prema Mini skrivao je u najintimnijem kutku svoje duše. Kod Mine se pojavila unutrašnja dilema u osećanjima i prema Branku i prema Đuri. Osećala je da je draga i jednom i drugom, no svoju punu naklonost nije mogla pružiti i jednom i drugom. Tako se u domu Vuka razvijaše jedna unutrašnja drama koju primećivaše i sam Vuk. A to mu je bolno padalo“, piše u Birčaninovoj knjizi.

Ono što je sigurno je da je tata Vuk želeo da udomi Minu i da u braku ne oseća siromaštvo.

Za njega ni Branko ni Đura nisu ulazili kao mladoženje u obzir, dok je Mina sanjarila o srećnom porodičnom životu sa dečicom. A Branko je stvarno imao materijalnih briga, pa i Đura, iako je skromno zarađivao prevodima i poučavanjem studenata kojima jezik nije išao od ruke“, stoji u Birčaninovoj knjizi.

Kako se voli majka, a kako ćerka?

Na scenu nastupa nešto što bi danas izazvalo zgražavanje i moralnu osudu društva – Branko je počeo da gaji osećanja i prema Mininoj majci Ani, kojoj je izdahnuo na rukama u bečkoj bolnici. Nije ni ona ostala imuna na mlađanog Radičevića. Verovatno da je Vuk za taj odnos znao. Moguće da je upravo to razlog što Karadžić retko spominje Radičevića u svojim opširnim spisima, iako su bili veoma bliski.

O toj ljubavi govori Brankov roman u stihovima “Bezimena” ili “Ludi Branko“. Ovaj nedovršeni roman je priča o razuzdanom studentskom životu u Beču, bahanalijama mladića posle revolucije i mađarske bune. Ironično i sa mnogo satire, Branko je pisao o ljubavi sa majkom i njenom šesnaestogodišnjom ćerkom.

Snove srušio jedan grbavi Rus

Sudbina sve uredi, pa se u Beču pojavio mladi ruski doktor medicine Flor Ognjev. Zbližio se s Vukom, ali i s Minom. Od prvog trenutka je bio zaljubljen u nju. On je bio najstariji od tri sina imućnog spahije iz Poltave. Pošto je završio studije u Kazanu, došao je u Beč na usavršavanje, gde se i upoznao s Minom. Usavršavanje je nastavio u Parizu.

Mina ga je zavolela iako je bio grbav“. Flor je zaprosio Minu 1846, ali odgovor od njenog oca nije dobio, jer je Vuk želeo da se uveri u Flora i njegovu porodicu i da ćerki pruži vremena za razmišljanje.

Flor je otputovao u Pariz, gde se zaposlio. Mina je pismom poslala pristanak na veridbu. Flor joj je odgovorio: ‘Ti si mi sve u životu, ti si horizont mojih misli’. Branko je voleo Minu i želeo joj svu sreću, a time se kod njega javilo osećanje da je njegovo prisustvo u samom domu suvišno. Kod Đure isto tako dolazi do promena, postaje još povučeniji u sebe, posvećuje se studijama. Za Minu je imao par reči samo kada je neizbežno bilo u susretu sa njom. Vuk je pisao roditeljima Flora i izneo kakav život želi za svoju kćer: zasebnu kuću sa poslugom i osiguranu budućnost“, stoji u knjizi.

Reči koje je uputio svom prijatelju, književniku Đuri Daničiću, povodom Minine veridbe sa ruskim lekarom Florom Ognjevim jasno govore o njegovim osećanjima: “Ako ne lažem, ovo će biti Minin muž. Kažu da je i njega Bog stvorio; može biti dušu, ali telo – ne“. I Brankovi stihovi “… pevam danju, pevam noću, pevam, sele, šta god hoću…“, zapisani 1847. u Mininom “Spomenaru”, odaju njegova potajna razmišljanja.

Branko je Minu u zvezde uzdizao i zvao je ‘sele moja’, Vuk je kćer zvao povikom ‘Mina, sokole moj’, dok je skromni Đura zapisao u spomenar samo nekoliko redaka u duhu narodne pesme“, piše u knjizi  “Nesretna ljubav Branka i Mine“.

Ovaj “Spomenar” je svojevrsna riznica misli ne samo njenih prijatelja, već i poštovalaca dela njenog oca. Tako je Vukov prijatelj, poznati nemački naučnik Jakob Grim zapisao: “Srbi, koje je ostala Evropa možda za siromašne držala, vesele je svojom bogatom poezijom, a čili ratar zove se Vuk, čije je ime postalo večno, pa lepo je biti kći toga čoveka“.

Nada za ponovnu ljubav

Radičević je prvu knjigu pesama objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev “Rat za srpski jezik i pravopis” i Njegošev “Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede.

Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je iste godine napustio Beč i prekinuo je studije prava. Boravio je u Beogradu, Mitrovici, Rumi, Zagrebu, Temišvaru. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. Od Đure Daničića je dobio poruku da je Mina raskinula veridbu, jer se grbavi doktor slabo javljao.

Branko je pesničkom dušom shvatio kolika je duboka tuga i različitost Mine u tome času. Osećao je da joj je potreban i kod njega nastaje prelom. Vraća se u Beč, napušta prava, upisuje se na medicinu i neverovatnim elanom otpočinje nove studije. Rešen je da joj zauvek posveti život i ponovo otvori horizont“, napisao je Birčanin.

Bolest ga omela da se vrati Mini

Vrativši se u Beč 1849. upisao je studije medicine, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. U jeku borbe da materijalno zbrine sebe i svoju ljubav, Branko je oboleo od tuberkuloze. “Voleo je Minu svim svojim unutrašnjim bićem i nastaje dilema kod njega da li Mina životom sa njim treba da poprimi istu grudnu bolest“, tako je Birčanin opisao Brankove poslednje dane.

Radičević je preminuo 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane. Imao je 29 godina, a sahranjen je bečkom groblju svetog Marka. Posthumno, zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. Srpska omladina je ispunila pesnikovu želju i 1883. godine prenela je njegove zemne ostatke iz Beča na Stražilovo.

Brankov spomenik u Zemunu
Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu.

Šta je bilo sa Minom? E pa, o njoj ću pisati u nekom od narednih tekstova. Iako je njen otac želeo da je bogato uda, lepa Mina završila je u braku sa bratanacem kneginje Ljubice – Aleksom Vukomanovićem, ubogim profesorom beogradskog Liceja i članom Društva srpske slovesnosti.

Inspiracija – novosi.rs, blic.rs, medias.rs

Fotografije: svetigora.com, wannabemagazine.com, krstarica.com, lolamagazin.com, vidovdan.org, novinenovosadske.rs, citymagazine.rs, medias.rs, velikipark.com

Ostavite komentar

%d bloggers like this: