Oteto detinjstvo: Najtragičnija srpska kraljica bez ljubavi, devojaštva, prodana zbog mira (VIDEO)

Bila je to jedna od najhladnijih zima, kada je srpski kralj Milutin krenuo po malu vizantijsku pricezu Simonidu. Baš kao i zime tih godina u ovom delu Evrope, bili su i odnosi među državama i carstvima. Hladni, beskrupulozni, sa ciljem. Možda su neke vrednosti bile drugačije nego danas, ali ljudska osećanja se ne menjaju tako lako. Zato je ova priča o tome. Da ne možemo istoriju posmatrati očima 21. veka i kroz ljudska prava, ali možemo da razumemo patnju jednog deteta. Baš kao što ne razumemo danas kada slabiji od nas pate.

Izgubljeno detinjstvo

Simonida je bila jedina ćerka Irine (Jolande) od Monferata, druge supruge vizantijskog cara Andronika II Paleologa. Irina i Andronik su već imali tri sina Jovana, Teodora i Dimitrija. Irina je imala i nekoliko pobačaja ili rano umrle dece.

Pošto se car žalio na gubitak ženske dece po porođaju, kada je došlo vreme da se carica ponovo porodi, po rečima istoričara Georgija Pahimera, jedna od iskusnijih dvorskih dama je predložila da se u toku porođaja istovremeno pred ikonama 12 apostola održavaju molitve i zapali po jedna sveća iste veličine i težine. Po ovom vizantijskom običaju, koji se zadržao vekovima posle propasti Vizantije, novorođenče je trebalo nazvati po apostolu ispred čije ikone bi sveća poslednja dogorela.

Pošto se najduže održala sveća pred ikonom svetog Petra, čije je prvobitno ime bilo Simon, devojčica je dobila ime Simonida, apsolutno, do tada unikatno ime u vizantijskoj tradiciji.

Vrlo često, kad se pomene reč „princeza“  se pomišlja na lagodan život u izobilju, brigu, ljubav, lepe haljine, vaspitanje, obrazovanje… Čim stasa, princezu čeka je lep, plemenit i naočit princ koji će  je voleti, paziti i ispunjavati joj želje. Istorija je malo drugačija. U većin slučajeva je iznedrila mali procenat princeza čiji je život imao ovakav epilog. Većina princeza su bile žrtvovane zbog interesa. Malo je u njihovim životima bilo ljubavi, pažnje i prijatnog odrastanja.

Princeze su neretko strogo vaspitavane, sa ograničenim druženjem i kretanjem, učene strogim dvorskim pravilima. Kad je dolazilo vreme, gurane su na bračni žrtvenik gde ih je često dočekivao star, ružan, debeo kralj, najčešće glup i nezreo. Čak je znao da na njegovom mestu bude i mentalno zaostao princ. One nisu imale pravo izbora, a o milosti i da ne govorim. Verujem da su mnoge princeze proklinjale svoju sudbinu i da je većina tražila način da se iskobelja kandži ovakve sudbine. Sigurno su zamišljale šta bi bilo da nisu na dvoru, već da su tek obične žene, koje imaju prava na kakav takav izbor.

Simonida je bila obično dete. Kao i svako drugo. Igrala se, učila, trčkarala, tražila je pažnju i ljubav. Vizantijski dvor je bilo njeno igralište. Obučena u lepe haljinice, radovala se svakoj frizura, novoj igrački i lepoj reči. Sve to prekinuto je te jedne hladne zime, kakve su bile tih godina. Leta blaga, a zime oštre kao i sudbina ovog deteta. Odjednom, kao kad grom odlomi stablo, nju je sustigla bračna ponuda. Bračna ponuda sa pet godina! A tek je u detinjstvo zakoračila…

E to je bila sudbina princeza ondašnjeg vremena. Pročitah negde da su bajke o lepom odrastanju princeza nastale baš iz tih surovih priča, da bi bar na neki način imale svoj trenutak sjaja i da bi kroz maštu makar dobile vrednost koja im je pripadala.

U srpskoj istoriji najnesrećnija princeza, pa onda i kraljica mogla bi da se smatra upravo Simonida, iako ja mislim da ih je bilo još. Ali ona je posebna. Videćete i zbog čega.

Dočekana kao gospodarica

Surovi Srednji vek, kraj 13. i početak 14. veka je petogodišnjoj devojčici umesto detinjstva, doneo politički brak sa čovekom koji može da joj bude deda. Očigledno da ni njeni otac ni majka nisu imali dovoljno ljubavi prema živom biću, već samo i isključivo interes, pa su je svesno žrvovali kao otpadak. S druge strane, naš kralj Milutin je bio iskusan vladar, ženjen četiri puta, muškarac koji je obezbedio državi i potomstvo, ženskaroš, sklon mladim devojkama, devojčicama, pa čak i deci (danas popularno nazvano pedofil) je pristao na peti brak sa, pogađate – detetom.

Po Pahimerovim rečima, prilikom prvog susreta Milutin je, suprotno običajima, sišao sa konja i Simonidu dočekao „pre kao gospodaricu, nego kao suprugu„. Taj detalj otkriva koliko je Milutin, iskusni političar i prekaljeni ratnik, pridavao ovom braku. To je bio prvi, a pokazaće se i jedini brak, koji je jedan srpski vladar sklopio sa ćerkom vizantijskog cara. Simonida je imala samo pet ili šest godina (u zavisnosti od spisa) kada je njen otac, vizantijski car Andronik Paleolog, poslao na srpski dvor. Mala princeza je bila garancija za mir i nevesta Stefana Uroša II Milutina, koji je tada imao nepunih 50, nekoliko brakova iza sebe i odraslu decu.

Venčanje je obavio ohridski arhiepiskop Makarije u proleće 1299. Srbima je, kao miraz, priznata osvojena teritorija Ohrid – Prilep – Štip. Simonida je tako postala Srpkinja i četvrta žena 40 godina starijeg kralja Milutina, uprkos tome što je na dvoru Nemanjića bio jak otpor prema braku sa vizantijskom princezom.

Kralj Milutin voleo decu

Milutinu ovo nije bio jedini brak sa detetom. Sem što se ženio pet puta, i osim Simonide imao je još jednu nevestu – dete, bugarsku princezu Anu, koja je u trenutku stupanja u brak 1284. imala najviše pet godina.

Kralj Milutin je, prema piscu Luki Mičeti, ostao zapamćen po ženidbi sa Simonidom i oslepljavanju sina Stefana Dečanskog. To jesu činjenice, ali Srbi ga pamte po nečem drugom, a to su vojnički i državnički uspesi. O kralju Milutinu ću pisati drugom prilikom.

Vizantijsko carstvo je u doba vladavine Andronika II bilo pod stalnim napadima mnogobrojnih neprijatelja. Evropskim provincijama carstva, pre svega Makedoniji, stalno je pretio srpski kralj Stefan Uroš II Milutin koji je još početak svoje vladavine 1282. obeležio osvajanjem Skoplja. Posle toga, vrlo orhrabren, ratoborni srpski kralj je zauzeo čitavu vardarsku Makedoniju, a njegovi ratnici su nastavili da upadaju u vizantijske oblasti.

Pošto je Milutin uspeo da osvoji Drač 1296, Andronik II je sledeće  godine 1297. pokušao da preokrene ratnu sreću, pa je protiv Srba uputio slavnog vojskovođu Mihaila Glavasa Tarhoniota, nekadašnjeg pobednika nad Bugarima. Glavas je bio poražen i po povratku u Konstantinopolj je predložio caru da pokuša da sklopi dugoročni mir sa srpskim kraljem, uz dinastički brak, rečima: „Sa Srbima ne može da se tučemo, oni imaju ozbiljnu vojsku. Moramo diplomatskim akcijama rešavati probleme„. Uz vrlo mučne pregovore i protivljenje vlastele,  na kraju je došlo do braka.

Svesno žrtvovana

Prema rečima istorijskog pisca Luke Mičete, Andronik II je prvo hteo Milutinu da ponudi svoju sestru udovicu, Evdokiju, ali ona nije želela da se uda za Milutina, pošto nije prošlo godinu dana od smrti njenog muža. Tada je došlo do velikog skandala. Milutin nije bio povređen samo kao vladar, već i kao muškarac. Andronik II je došao u bezizlaznu situaciju. Da bi umirio srpskog vladara, morao je da mu ponudi svoju ćerku Simonidu, koja tada ima ima oko šest godina. Tako je jedan vladar sveta kapitulirao pred srpskim vladarom.

Vizantijci, inače, nisu bili pristalice niti su odobravili ranu udaju, posebno zbog razlike u godinama. Granica zasnivanja bračnih odnosa za žensku decu je bila 12 ili 13 godina, mada ona nije postojala za vladarske brakove od izuzetne političke važnosti. Vizantijska strana je očekivala da će Simonida u Srbiji biti odgajana do sazrevanja za bračne odnose. U Srednjem veku, mlade plemkinje su postajale punoletne obično sa 12 godina i tada su najčešće udavane. Ovde, ipak, nije bilo tako. O Simonidinom bračnom životu sa Milutinom nije sačuvano mnogo dokumenata, postoji tek nekoliko zapisa.

Zahvaljujući Metohitovom poverljivom izveštaju „Poslaničkom slovu“, poznato je da je na nemanjićkom dvoru postojala jaka struja koja se protivila braku sa vizantijskom princezom. Srpsko plemstvo, ali i vizantijski velikodostojnici, su želeli nastavak rata protiv carstva zarad novih osvajanja i sticanja plena. Posle svih diplomatskih preokreta, carski vizantijski par je rešio da, zarad mira, ipak žrtvuje svoju jedinu ćerku.

Vizantijski državni i crkveni vrh su od samog početka imali oprečna mišljenja o ovom braku. Posle donošenja odluke o udaji, car se suočio sa protivljenjem crkvenih krugova, pre svih, strogog carigradskog patrijarha Jovana XII Kozme.

Politički brakovi

Milutin je brakove sklapao pre svega vođen političkim razlozima, što je za to doba bila uobičajena praksa. Njegovi brakovi, ne samo da su sklapani pod neuobičajenim okolnostima, već su i sablažnjavali savremenike i dovodili u neprilike kako srpsku, tako i grčku crkvu. 

Da je Srbija bila u procvatu u vreme vladavine kralja Milutina, to se zna. Ne samo da je u ono vreme bila finansijski moćna, već je važila i za jaku vojničku državu, koja je dobro diplomatski vođena.

Po crkvenom pravu, srpski kralj je važio za bigamistu. Osim toga, kralj je bio ne samo četrdesetak godina stariji od Simonide, već i četiri godine od svog budućeg tasta.

Ono o čemu se skoro uopšte nije pričalo je Milutinov odnos prema ženama. Važio je za osobu sklonu preljubama i bio prilično hirovit i grub. pak, o njemu ću drugom prilikom.

Vizantija i Srbija su u ovim pregovorima bile potpuno ravnopravne države, a orođavanje vizantijskog cara sa srpskim kraljem je po značaju i ugledu prevazilazilo sve prethodne brakove srpskih kraljeva sa stranim nevestama. Venčanje je bilo prelomni događaj u regionalnoj istoriji, a njegove posledice su daleko uočljivije u srpskom kraljevstvu, nego u vizantijskom carstvu.

S Vizantijske strane je traženo da zakletvu polože kralj i kraljica-majka, zbog njenog velikog ugleda i uticaja u srpskim zemljama, smatrajući da bi time sklapanje braka dobilo potreban prestiž, što je za cara Andronika, zbog razmirica s patrijarhom oko venčanja, imalo suštinsku važnost.

Seks sa devojčicom od osam godina

Prema pisanju istoričara, Milutin i Simonida su u seksualne odnose stupili kada joj je bilo osam godina. Prema rečima istoričara Nićifora Grigora, Milutin joj je tada „pokvario matericu„, zbog čega je ostala neplodna.

Dve decenije ili tačnije 22 godine Simonida je trpela kralja, za nju, veoma starog čoveka. Ni svekrva, čuvena Jelena Anžujska je nije volela, jer nije volela Vizantiju. Simonida je trpela i hirove svoje majke, carice Irine, koja je pokušavala da iskoristi njen položaj na dvoru moćnog kralja Milutina.

Spisi otkrivaju da se Simonida tokom 14. veka živo interesovala za teološka pitanja i maštala o tome da se zamonaši. Kada joj je majka Irina iznenada umrla, mlada srpska kraljica je otišla na njenu sahranu u Carigrad i rešila da se ne vrati mužu. Kralj Milutin joj je naredio da se smesta vrati ili će pokrenuti rat! Odmah je poslao i svoje izaslanike sa pretnjama. Mlada i lepa Simonida tada je imala 22 godine. Pojavila se u monaškoj rizi pred Milutinovim ljudima. Njihovo zaprepašćenje i zbunjenost presekao je Simonidin polubrat, despot Konstantin Paleolog, koji joj je strgao monašku rizu i naterao je da obuče svetovnu odeću. Predao je srpskom poslanstvu i pored Simonidinog opiranja, preklinjanja i suza.

Vratila se suprugu, a kada se Milutin razboleo, nije se odvajala od njega. Svi su bili zatečeni njenom velikom brigom i negom bolesnog muža. Milutin je umro 29. oktobra 1321. godine. Dve i po godine kasnije, proglašen je za sveca. Postoje zapisi da je Simonida poslala prelepo kandilo da ukrasi njegov grob. Istoričari, poput Stanoja Stojanovića, smatraju da je to bio očigledan dokaz da u njoj nije bilo nimalo mržnje prema mnogo starijem mužu.

Zamonašila se odmah po muževljevoj smrti

Simonidina velika želja da obuče monašku rizu ispunila se odmah posle Milutinove smrti. Postala je monahinja u manastiru svetog Andreje u Carigardu, gde je svu svoju ljubav posvetila bogu. U početku je to bilo samo formalno, jer je u monaškoj rizi živela na vizantijskom dvoru.

Priča se da je zbog prekinutog detinjstva i prerane udaje ostala nerotkinja i da je zauvek omrzla muški rod. Ako je verovati Isidori Bjelici, jedini muškarac koga je Simonida do smrti iskreno volela je bio njen otac koji ju je prodao za mir.

O Simonidinim poznijim danima zna se malo. Poznato je da je naručila posmrtnu pesmu za oca. Na nagovor maćehe Marije Paleolog, pokušala da pokvari ljubav između cara Dušana i udovice Evdokije. Poslednji put, kako zapisuje istoričar Lasker, Simonida se pominje 1336. godine kao jedna od prisutnih na velikom zboru državnih i crkvenih dostojanstvenika, koji su sudili zaverenicima protiv vlade.

Milutin je pre smrti naredio da se za Simonidu izgradi crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu koja je zapaljena u pogromu Srba sa Kosova, u martu 2004. Valjda je tim činom hteo da se iskupi za grehe nanete Simonidi.

Inspiracija umetnicima

Veruje se da je Simonida umrla posle 1345. godine. Njena neobična sudbina bila je inspiracija mnogim umetnicima, a lepota opevana u pesmama i prikazana na mnogim freskama i slikama. Freska u manastiru Gračanica, na kojoj je lik srpske kraljice, nadaleko je poznata i spada u najvrednije, iako su joj tu iskopane oči.

Bila je inspiracija Milanu Rakiću za pesmu „Simonida“ i Milutinu Bojiću za dramu „Kraljeva jesen„. Asteroid „1675 Simonida„, koji je otkrio astronom Milorad B. Protić, nosi ime po najmlađoj srpskoj kraljici sa dvora Nemanjića.

Simonida san usnila

Vezak vezla kralja čekala, Simonida mlada kraljica.

Pokraj sebe đerđef spustila, čudan sanak beše usnila.

Kralj Milutin gorom jezdio, Gračanici crkvi hodio,

Kad na stazi eto jelena, kraj jelena srna malena.

Kraljev strelac hitnu strelicu da ustreli srnu melenu.

Strela padne, cilju ne cilja, cela svita stazi pohita.

Jelen beži gori planini, a kralj hitro srnu uhvati

Pa je nosi belim dvorima, Simonidi da je dariva.

 

Simonida, Milan Rakić

Iskopaše ti oči, lepa sliko!

 

Inspiracija – Wikipedia, konkretno.co.rs, telegraf.rs, vidovdan.org

Fotografije: Wikipedia, Youtube, „Kralj Milutin“ – Luka Mičeta, „Kraljice serbske“ – Isidora Bjelica,oradio.rs, kabinetzaistoriju.net, etelaste.blogspot.rs, federal.org.br, garow.me, kabinetzaistoriju.net