Osvajač koji je prošao kapije Evrope: Sultan pod čije noge je pao Carigrad i Balkan, najveću podršku imao u Srpkinji (VIDEO)

Mehmed II Osvajač je bio čuveni osmanski sultan koji je prozvan el Fatih što znači “Osvajač” pošto je osvojio prestonicu Vizantije – Carigrad. Bio je nadaren, borben i veoma preduzimljiv. Iz osnova je izmenio kartu Balkana. Rođen je marta 1432. godine, u Jedrenu, tadašnjoj prestonici Osmanskog carstva. Njegov otac je bio sultan Murat II, a majka mu je bila Huma Hatun. Na maturskom ispitu je meni postavljeno pitanje koga smatram većim sultanom Mehemda Osvajača ili Sulejmana Zakonodavca? Teško pitanje. Svaki je na svoj način bio veliki.

Jedna priča kaže da kad se Mehmed II zaljubio u prelepu robinju, Grkinju. Zapad je počeo da priča da više neće osvajati. Ali evropskim zvaničnicima sultan je na jednom prijemu dokazao da ga ništa neće omesti u osvajanju, tako što im je pokazao lepu Grkinju i kad su se svi oduševili njenom lepotom izvukao je sablju i – obezglavio je. Ovo je, ipak, legenda.

Na prestolu sa 12 godina

Mehemd II Osvajač

Kada je Mehmed II napunio 11 godina, poslat je u Amasiju da, kao svi osmanski vladari pre njega, stekne državno i političko iskustvo. Sultan Murat II je poslao nekoliko učitelja da se pozabave Mehmedom. Mehmedova islamska edukacija je imala veliki uticaj na njega i znatno je uticala na njegova muslimanska verovanja. Posle osvajanja Konstantinopolja 1453. godine, muslimani su počeli da veruju da je Mehmeda prorekao njihov prorok Muhamed, sledećim rečima: “Konstantinopolj će jednog dana sigurno biti osvojen. Blagosloven će biti vladar koji će ga osvojiti, blagoslovena će biti vojska koja će ga osvojiti“.

Još od malena ovaj osmanski vladar je bio veoma obrazovan i govorio je šest jezika i to turski, srpski, arapski, persijski, grčki i latinski. Srpski ga je naučila njegova maćeha, Mara Branković, sultanija i srpska princeza, ćerka Đurđa Brankovića. U otvorenim pismima sa despotom Lazarom Brankovićem, sultan Mehmed je koristio srpski jezik.

Mehmed je prvi put došao na presto sa svojih 12 godina, u avgustu 1444. godine, pošto mu je otac abdicirao, da bi se borio protiv Karamana u Maloj Aziji. U septembru 1446. Murat II ga je zamolio da mu prepusti presto i Mehmed II je to učinio.

Bitka kod Varne

Bitka kod Varne
Pred bitku kod Varne, Mehmed, znajući da je još mlad, i da nije sposoban da vodi vojsku, zamolio je oca da preuzme palicu i vodi Osmanlije u bici. Murat II je ovu molbu sina odbio, ali Mehmed mu je poslao pismo u kome je pisalo: “Ako si ti Sultan, dođi i vodi svoju vojsku. Ako sam ja Sultan, naređujem ti da dođeš i vodiš svoju vojsku“. I tu se vidi Mehmedovo čvrsto držanje i istrajnost koja će i kasnije sve više dolaziti do izražaja.

Hrišćani su za to vreme nastavili da vode krstaški rat protiv Turaka. Hrišćanska vojska je u septembru 1444. stigla u Oršavu počela da prelazi Dunav. Kroz Srbiju nije moglo da se prođe, što zbog srpskog despota Đurđa, što jer se mislilo da je preko Bugarske bolji put za Carigrad.

Hrišćanska vojska, sastavljena uglavnom od konjice, brojala je 16.000 ljudi. Kod Nikopolja im se pridružilo 4.000 Vlaha, pod vođstvom vlaškog princa Mirče. Hrišćani su na ovom putu osvojila Vidin, Suzmen i Porvadiju. Naravno, hrišćanskoj vojsci se nije pridružio srpski despot, koji nije ni Skenderbegu dozvolio prolaz kroz Srbiju. Za to vreme Vladislavu je stigla vest  da je Murat II razbio hrišćansku flotu. Kod Varne je došlo do odlučne bitke u novembru. Pošto su bili brojno nadmoćni sa 100.000 vojnika, Turci su do nogu potukli hrišćane. Ugarski kralj Vladislav je na kraju bitke poginuo tako što su ga teško ranjenog Turci oborili sa konja i ubili, a njegov ubica je bio nagrađen.

Pored Vladislava poginuli su mnogi ugledni mađarski velikaši, među kojima i kardinal Cezarini, kao i dva biskupa. Spasao se veliki ugarski vojskovođa Janoš Hunjadi sa malim brojem vojnika. Ovom bitkom Murat II je stvorio osnov za vladavinu na nekoliko vekova.

Vizantijski car Jovan je sačekao pobednika sa čestitkama i darovima. Njegov brat Konstantin Dragaš je, nastavio svoje osvajačke pohode u Grčkoj i tamo proširio svoju vlast na Fokis i ostalu Grčku sve do Pinda. Tada se činilo da na drevnom helenskom tlu stasava nova Grčka kao naslednica Vizantije, ali je sve pomutila bitka kod Varne. Ponesen pobedom, sultan je  kaznio sve one koji su mu se zamerili. Uplašene jadranske republike, Venecija i Dubrovnik, su brže bolje krenule da se pravdaju okrivljujući papsku kuriju. Despot Đurađ Branković je, ovog puta, bio pošteđen.

Strah posle bitke kod Varne

Bosanski kralj Tomaš
Poraz kod Varne posebno je uplašio bosanskog kralja Tomaša. Bio je sam, zamerivši se ne samo Turcima, nego i despotu Đurđu i vojvodi Hercegovine, Stjepanu. Jedinu pomoć je mogao da traži od Mlečana. On je zato pokušao da sa njima učvrsti veze. U isto vreme je tražio mesto gde da se sakrije, u slučaju nevolje. Mlečani su mu obećali samo ovo poslednje, a ostalo su sve ljubazno odbili plašeći se bilo kakvih ugovornih obaveza, koje bi ih mogle dovesti u nove sukobe. Kralj Tomaš se obraćao i papi, iako mu papa nije mogao da pruži pravu pomoć. Na papskoj kuriji su rado su prihvatali svaku “zabludelu ovcu“, koja se vraćala u krilo rimske crkve, a naročito ljude na visokim položajima, kao što je bio Tomaš. Njega su želeli da zadrže, jer je bio balkanski vladar okrenut hrišćanskoj ligi.
Da bi pojačao ugled kralja Tomaša, papa Evgenije je maja 1445. ozvaničio drugi brak Tomašovog oca. Tako Tomaš nije više bio “nezakoniti sin“. Drugim aktom, papa je razveo kraljev brak sa suprugom običnom građankom. Kralj Tomaš je mislio da će time popraviti svoj ugled kod plemstva i u narodu, ali ga je samo pogoršao. Svi ti potezi još više su otuđili narod od dvora.

Na istočnoj strani, herceg Stjepan je u avgustu sklopio mir sa Mlečanima odrekavši se i Omiša i Bara. Dobio je nazad samo svoje privatne posede u Mletačkoj republici, Zadru i Kotoru i isplatu kotorskih dohodaka. Posle dužih pregovora, herceg Stjepan se u maju 1446. izmirio sa bosanskim kraljem Tomašem. Tomaša su zabrinjavali turski uspesi i nesređeno stanje u Mađarskoj. Da bi mir bio što čvršći, kralj Tomaš se oženio Stjepanovom ćerkom Katarinom. Ovom vezom dobili su obojica. Kralj je dobio kao srodnika najmoćniju ličnost tadašnje bosanske države, a Stjepan je ovim potezom povratio sav svoj izgubljeni ugled zbog poslednjih neuspeha. Njih dvojica, tako združeni, imali su mogućnost da budu jaki gospodari bosanske države, ali nisu bili. Mirenje herceg Stjepana i kralja Tomaša pokvarilo je odnose između Stjepana i despota Đurđa. Đurađ nije oprostio Srebrenicu. Taj bogati grad bio je “jabuka razdora” između Bosne i Srbije.

Drugi Mehmedov dolazak na vlast

Drugi put je Mehmed II došao na vlast sa 18 godina, kada mu je umro otac, 4. februara 1451. godine. Iako je mnogo voleo svog mlađeg brata, princa Alija, morao je da se sukobi sa njim oko prestola. Mehmed je prvo hteo da Ali stupi na presto, ali su janičari bili na Mehmedovoj strani. Neki tvrde da Mehmed ubio Alija, a drugi da su ga janičari svrgnuli da bi Mehmed došao na vlast. Sultan Mehmed II je tad uveo pravilo koje kaže da svaki sultan koji stupi na presto mora da pobije svu svoju braću i rođake, ali mnogi sultani nisu ispoštovali to pravilo. Jedini koji su ga poštovali bili su sultani Selim I Javuz (ili Okrutni) i Mehmed III. Mehmed III je ubio i svog sina Bajazita II. Ova bratoubilačka politika je sprovedena da sultan ne bi brinuo da će ga neko od najbližih rođaka svrgnuti sa vlasti i ubiti.

Sultan Mehmed II je bio veoma obrazovan i uman vladar. Smatra se da je srpski jezik naučio od sultanije Mare. Mehmed II je bio čovek veoma smeo i širokog uma. Učenost ga nije sputavala ni u čemu, već ga je činila samo prilično skeptičnim i nimalo religioznim. Nije trpeo dvolične odnose, niti se lako zadovoljavao kompromisima. Njegova je misao bila da stvori snažno, centralističko Osmansko carstvo pod turskim vođstvom i sa turskim obeležjem i da učini kraj kolebanju malih i nedovoljno lojalnih balkanskih gospodara.
Do Dubrovnika je došla vest da je novi sultan dao odrešene ruke herceg Stjepanu, pošto je Mletačka republika priznala vrhovnu vlast mađarskom dvoru. Uplašeni Dubrovčani su se obratili starom despotu, ne bi li on stao na njihovu stranu i na Porti i kod hercega Stjepana. Iako je pomogao hercegu, Mehmed je na kraju posredovao za mir između njega i Dubrovnika. Formalno je došlo do sporazuma, ali čim se turski posrednik udaljio, nastupila su nova neprijateljstva.

Dobri sultanovi odnosi sa Srbijom

Sultanija Mara

Za novog sultana Mehmeda II verovalo se da ima izvesnih obzira prema srpskom despotu zbog despotove ćerke, veoma učene i pametne sultanije Mare, koja je vaspitavala Mehmeda i koju je on veoma cenio. Zbog sukoba sa Mađarima, despot Đurađ se i sam približio Turcima, mada između njih nikad nije bilo pravog uzajamnog poverenja. Sam Hunjadi je vezao svoj dolazak u Bosnu za izmirenje s despotom. I on je molio Dubrovčane da posreduju za mir. To je urodilo plodom.

Kao što sam već navela Mehmed II je, od početka, imao najviše obzira prema despotu Đurđu. Kao posrednik je služila sultanija Mara, despotova ćerka i Mehmedova tutorka, koja mu je pokazala evropski svet. Obnovio je odmah ugovor sa despotom i posredno, preko Mare, dao je Srbima na upravu Toplicu i Dubočicu. Obnovio je, na početku svoje vladavine, ugovore i sa ostalim susedima, želeći da se prvo potpuno snađe u poslovima i učvrsti vlast.
Sultanova pažnja prema despotu i Mari nije ostala nezapažena. Dubrovčani su čestitali Đurđu, a bosanski kralj je rešio da se nagodi sa Đurđem. Posle nagađanja i jedne turske demonstracije Stefan Tomaš je ipak u julu 1454. vratio despotu Srebrenicu. Na sporazum su se odlučili čak i Mađari. U Smederevu je 7. avgusta sklopljen ugovor o miru između despota Đurđa i Hunjadija. Da bi to mirenje postalo što trajnije, došlo je do veridbe između Matije, mlađeg Hunjadijevog sina i desetogodišnje despotove unuke, Jelisavete Celjske. U to vreme, despot Đurađ je bio i jedan od najmoćnijih magnata Ugarske. Despotovim posredovanjem sklopljen je mir između Turaka i Mađara, sa trajanjem od tri godine. Po tom ugovoru i despot i bosanski kralj bili su obavezni da plaćaju Turcima danak, ali su u isto vreme obojica bili zavisni od mađarskog kralja.

Dok se trošila snaga u besmislenom porodičnom ratu u Hercegovini i u bezizglednom građanskom ratu u Zeti, Turci su imali plan i pripremali odlučne mere na Balkanu. Nastupala je “strasna nedelja” za hrišćanske države.

Pokušaj spasavanja Vizantije

Konstantin XI Dragaš

Prva na udarcu bila je Vizantija, koja se nalazila u srcu Osmanlskog carstva. Na vizantijskom prestolu se nalazio Konstantin XI Dragaš još od 1449. Na žalost, i tu nije bilo sloge među carskim srodnicima. U svom vlastoljublju i gramzivosti pojedini članovi dinastije uvlačili su Turke u svoje razmirice i pripremali im, već veoma prohodan, put do carigradskih bedema.

Caru Konstanitnu nije bilo teško da predvidi opasnost koja se spremala. Da bi dobio što više veza, Dragaš je usvojio predlog svog prijatelja, pisca Đorđa Francesa, da se oženi sultanijom Marom. Njen glas je bio na ceni i znalo se, da ima i jak politički uticaj. Stari despot je pristao je na tu vezu, iako je sa tom carskom kućom već bio u vezi, pošto se njegov sin Lazar oženio carevom nećakom. Vizantijski poslanici su 1451. došli kod despota Đurđa, ali je Mara odbila tu ponudu. O tome imate u tekstu ovde.

Pripreme za opsadu Carigrada

Osvajanje Vizantije je bio prvi cilj mladog sultana. Tako bi Osmanskoj imperiji u usponu osigurao stalno državno sedište u Carigradu. Sa velikom energijom i pažnjom je pripremao osvajanje tog grada, koji nikako nije mogao da se odbrani, jer je sultan podigao snažnu tvrđavu Rumeli Hisar na Bosforu početkom 1452, u blizini Carigrada. Car Konstantin je, kao i njegov prethodnik, polagao sve nade u pomoć Zapada. Džaba. Nikom nije padalo na pamet da pomogne toj, za njih dalekoj, državi, a mnogi nisu voleli Vizantiju i hteli su, kao Alfons V Aragonski, da  obnove Latinsko carstvo. Alfonsove nezasite pozajmice od pape Nikole V su progutale skromna sredstva koja je papa spremao za odbranu Carigrada. Car Konstantin je sredinom decembra 1452. u Aja Sofiji proglasio obnovu Crkvene unije. Vizantijski narod je zbog toga protestovao i jedan od najviših carskih službenika je, iz mržnje prema Latinima, rekao: “Radije bi usred grada video turski turban nego latinsku mitru“.

To je doprinelo jačanju vizantijske stranke koja je zagovarala pomirenje sa Turcima. Mehmed II je pripremio veliko naoružanje. Prvo je stvorio snažnu artiljeriju uz pomoć zapadnih tehničara.

Pad Carigrada

Prvih dana aprila 1453. je počela opsada Carigrada. O tome i osvajanju možete pročitati ovde. U opsadi Carigrada nalazio se i pomoćni odred Srba od 1.500 ljudi pod vođstvom vojvode Jakše. To je bila neravnopravna borba. Pri opsadi Carigrada, Mehmed II je upotrebio novo oružje – topove. Mali topovi kojima je raspolagao Carigrad nisu mogli da se mere sa snažnom turskom artiljerijom. Prava opsada započela je 7. aprila.

Mehmed je u utorak 29. maja prešao u sveopšti napad. Uveče prethodnog dana, dok je sultan pripremao svoje trupe za borbu, hrišćani su u Aja Sofiji održali poslednju misu, Grci i Latini zajedno. Posle tog svečanog čina, borci su se vratili na svoja mesta i car je sve do kasno u noć obilazio odbrambenu liniju. U ranim jutarnjim satima,započela je ofanziva i grad je ovaj put napadnut sa svih triju strana istovremeno. Ipak, junačka je odbrana duže vreme odolevala napadu. Tada je sultan uključio u borbu svoju glavnu rezervu, janičare. Toj je elitnoj grupaciji osmanske vojske je posle žestoke borbe pošlo za rukom da se popne na gradske zidine. Đustinijani, koji se borio na strani hrišćana, u odlučujućem je trenutku je smrtno ranjen i odnesen sa bojnog polja. Njegova je smrt unela nemir u redove branitelja i to je ubrzalo turski prodor. Ubrzo je grad bio u turskim rukama, posle strahovitog krvoprolića. Konstantin Dragaš se borio do poslednjeg trenutka i u borbi je i umro. “Hrabri princ“, kaže za njega jedan pisac, “koji je znao umreti i koji bi znao i braniti carstvo, da se to carstvo moglo odbraniti“.

Tri dana i tri noći trajalo je pljačkanje, koje je sultan odobrio svojim vojnicima prilikom priprema za poslednji napad da bi povećao njihov borbeni žar. Uništena su bogatstva od neprocenjive vrednosti, umetnička dela i dragoceni rukopisi, slike svetaca i crkvena blaga. Mehmed je svečano ušao u osvojeni grad. Carigrad je postao glavni grad Osmanskog carstva. Vizantijsko carstvo je prestalo da postoji. Južnogrčka Moreja i Trapezuntsko carstvo su nadživeli Vizantiju za nekoliko godina, ali Turcima njihovo pokoravanje više nije bilo problem. Zauzeće Carigrada je bilo most koji su Osmanlije lako prešle u svom daljem osvajanju.

Kao pobednik, sultan Mehmed II je ušao u carski grad i očitao molitvu u veličanstvenoj Aja Sofiji, koja bi odmah pretvorena u džamiju. Odmah je Carigrad postao turska prestonica, zadržavši svoj narodski naziv Istanbol, Istambol ili Stambol, koji je onim neobaveštenima zvučao kao turska reč. Najveći i najlepši grad Balkanskog poluostrva, najdostojniji po tradiciji i najvažniji po geografskom položaju, promenio je samo gospodara, ali je ostao da i dalje vlada celim jugoistočnim delom Evrope.

Turske pretnje ka Balkanu

Pad Carigrada je srednjoj Evropi teško pao. Naročito se to osetilo na papskoj kuriji, koja je i pored netrpeljivosti prema carigradskoj crkvi, videla da je srušen jak bedem hrišćanstva. Isto tako, osetilo se i u Ugarskoj i u Italiji da je padom Carigrada nastao početak kraja balkanskih hrišćanskih država. Znalo se, sultan se neće zaustaviti u samom Carigradu. Posle Vizantije doći će na red preostale slobodne zemlje posebno Srbija, Bosna, Zeta, a kad njih bude pokorio put će ga voditi ka Ugarskoj, Dalmaciji, Hrvatskoj, Istri.

Dotadašnja hrišćanska saradnja protiv Turaka nije dala nikakve rezultate, i na papskoj kuriji se teško i sa mukom priznavalo da je svest o potrebi hrišćanske solidarnosti pomračena sebičnim i uskim interesima pojedinaca i pojedinih grupa. Naspram podeljene i zavađene Evrope stala je jedinstvena volja Turske.

Prvi napad na Srbiju

Despot Đurađ Branković

Posle pada Carigrada došla je na red Srbija. Turski izvori nisu složni kakvi su tačno odnosi bili između despota Đurđa i sultana Mehmeda II, i prema turskim spisima  ne može se utvrditi pravi uzrok rata. Despot Đurađ je stalno sumnjičen zbog veza sa Ugarima. Koliko se zna, despot nije dao pravi povod za napad. Svoje obaveze prema sultanu redovno obavljao, čak i onda kad mu je to vrlo teško padalo, poglotovu posle pada Carigrada. Sultan je tražio od despota da mu ustupi neke gradove, kao što su Golubac i Smederevo, da bi imao otvoreniji put za Ugarsku.

Despot na to nije mogao da pristane, a sultan je onda u leto 1454. upao u Srbiju i opustošio je. Udario je na Smederevo, ali nije mogao da ga zauzme zbog jakih gradskih bedema. Despot nije mogao da organizuje otpor u Srbiji, nego je prešao u Mađarsku, da tamo zatraži pomoći. Mađari su se brzo odazvali. Kad je sultan pod Smederevom čuo, da je lično Sibinjanin Janko stigao u Beograd, odustao je odmah od dalje opsade i povukao se u Sofiju. O svemu tome možete pročitati u tekstovima ovde i ovde.

Hrišćanski savez protiv Osmanlija

Stari despot Branković je pokušao da pridobije ponovo Mađare i zapad za sudbinu balkanskih hrišćanskih država. Pad Carigrada i sultanovi napadi na Srbiju prilično su uplašili srednju Evropu. U Rimu, Mlecima, Napulju i celoj Austriji dešavali su se sve češća sastnčenja i dogovori da se nešto preduzme. Međutim, i pored jasne opasnosti Zapad se nije mnogo uzbudio zbog Turaka i toga što je Srbija prva na udaru. Jedino se to ticalo Ugara koji su bili prvi sledeći na turskom tapetu. Za to se zauzeo franjevački sveštenik Ivan Kapistran. Kapistran je pomoć video u još neumornom i ratobornom Janošu Hunjadiju.

Mađari su bili spremni da se ponovo suprotstave Turcima. Jedino što kvarilo novu hrišćansku koaliciju je to što je Kapistran tražio od starog despota Đurđa da primi katoličanstvo. Despot Branković je to energično odbio, objašnjavajući da je ceo svoj vek proveo u pravoslavlju i da ne želi da pod stare dane izgleda kao čovek koji je u svoj nesreći izgubio i pamet. Međutim, nije se protivio da se njegova unuka, Jelisaveta Celjska, koju je on preveo u pravoslavlje, ponovo vrati veri svog oca.

Na mađarskom saboru održanom u Đuru, juna 1455, raspravljalo se o novoj akciji protiv Turaka. Kapistran je pozivao papu Kalista III, da se stavi na čelo pokreta i da okupi, sem Mađara i Srba, još i svoje i čete aragonskog kralja i burgundskog vojvode. Iako veoma oštećen, despot se obavezao da će dovesti vojsku od 10.000 ljudi. Hunjadi je vrlo odlučno rekao da će sa 100.000 boraca za tri meseca isterati Turke iz Evrope. “Neće biti u Evopi mesta“, pisao je Kapistran papi, “gde bi Turčin mogao da skloni glavu“. Hunjadi je čak obećao da bi mogao ponovo da osvoji i Jerusalim. Što iz finansijskih razloga, a što iz različitih političkih interesa, do te velike lige nije moglo da dođe, jer je sav teret ratovanja trebalo da padne na Mađare. Zapadna Evropa nije imala skoro nikakvog interesa za balkanske stvari. One godine kad je pao Carigrad vodile su se završne borbe između Engleza i Francuza u Stogodišnjem ratu i tad su oni imali preče stvari da rešavaju nego što bi bio rat protiv Turaka.

Nova politika i neuspešna turska opsada Beograda

Među Srbima je počela da se javlja nova politička tendencija. Narod je shvatao da strada u mađarsko-turskim borbama i da je zemlja kolateralna šteta između dve sile. Srbi su stradali od Turaka najviše što su se držali uz Mađare ili zato što su Turci verovali da su im nepouzdani.

Oportunističku politiku kod Srba pomagali su sami Turci, a jedan od glavnih zagovarača bila je sultanija Mara. S druge strane, pojedini postupci Mađara su izazivali nepoverenje kod Srba. O tome sam pisala i ne bih da se ponavljam. Pošto je usledio napad na Beograd 1456. o kome možete pročitati ovde.

Strah od Turaka u Bosni

Herceg Stjepan

Od turske sile plašila se i Bosna. Herceg Stjepan se u jesen 1453. i u proleće 1454. godine obratio svom starom prijatelju, kralju Alfonsu V Aragonskom nudeći mu naklonost. Njegov sin Vladislav išao je u Loreto, da pospeši pregovore. Alfonso je Hercegu juna 1454, u svoje ime  i ime svog sina potvrdio sve posede, obećao mu zaštitu i pomoć i primio ga za svog vazala, iako je znao da je Stjepan ostao i dalje u obavezi prema Turcima. Dubrovčani su o Hercegu posle izmirenja širili najgore glasine i poručivali su svakom, da mu ne veruju pošto je potpuno turski čovek. Herceg se držao Turaka samo zato što ih se plašio i što nije video značajnijih uspeha od hrišćanske akcije, a on sam već se osetno kolebao, da li treba da nastavlja staru politiku.

U sred tih trzavica, javila se turska opasnost u Srbiji. Kralj Tomaš, kao mađarski vazal, trebalo je da se pridruži hrišćanskim saveznicima. Čak mu je i kralj Alfons u proleće 1455. čestitao na toj odluci. Papa Kalist III ga je uzeo pod svoju zaštitu. Ipak kralj Tomaš nije se pojavio u pohodu. Tomašu je bilo jasno, da i Bosnu čeka sudbina Srbije. Još od 1454. godine sultan je tražio od njega da mu preda četiri bosanska grada. Kralj se obratio Mlečanima. Sultan je 1456. tražio brz odgovor od Tomaša i 10.000 tovara žita za ishranu vojske u Srbiji. Mlečani su mu dali nešto pomoći i obećali su mu da će ga zaštititi ako Bosna padne.

Posle neuspeha pod Beogradom, sultan nije odustao od nove ofanzive. Već početkom 1457. godine Mehmed II je uputio u Bosnu veliki broj majstora da preko Save naprave prelaze za vojsku. Pored majstora poslao je 8.000 vojnika da ih čuvaju. Ta vojska je bila ujedno i opomena za kralja, da bi što pre ispunio turske zahteve.

Kralj Tomaš se uplašen, obratio Budimu i papinom izaslaniku tražeći savet i potporu. Ali u Mađarskoj je tada bio pravi razdor. Između kralja i sinova Janoša Hunjadija došlo je do otvorene borbe. O tome sam pisala ovde. Kardinal Karvajal je došao u Bosnu da hrabri prestravljenog kralja Tomaša. Kralj se pod tim uticajem odlučio da se brani od Turaka. U isto vreme se kralj Tomaš povezao i sa Skenderbegom.

U Srbiji su se za to vreme formirale dve struje – turska i mađarska. Prvu su vodili sultanija Mara i njen brat Grgur, a sa njima se slagala i despotica Jerina i njen brat Toma Kantakuzin. Njihovom uticaju se pripisuje  što je početkom 1457. godine došlo do mira između Srbije i Turske. Drugu struju je vodila žena despota Lazara, Jelena, i drugi sin despota Đurđa, Stefan. Jelena nije imala muške dece, pa je želela da presto osigura svojoj ćerki udajom za nekog od hrišćanskih prinčeva. Sam despot Lazar se kolebao isto kao i njegov otac, između te dve struje. Danas je jasno, da je turkofilska politika bila stvarnija. Politika koja je težila Ugarskoj je bila za hrišćansku solidarnost, ali od toga Srbija nije imala prave koristi. Naprotiv. Zbog nje je Srbija teško stradala nekoliko puta.

U mađarski građanski rat umešao se i despot Lazar, i to, naravno, na strani Hunjadijevih i Silađijevih protivnika. U aprilu 1457. on je zauzeo Kovin, ali je ubrzo bio potučen na Tamišu. Smatra se da je zato u jesen te godine pustio Turke, da preko njegovih poseda, upadnu u Banat.

U jesen 1457. umro je u Pragu mladi mađarski kralj Ladislav. Posle dugih pregovora i kriza, za kralj je izabran mladi Matija Korvin, sin Janoša Hunjadija u januaru 1458. Bosanski kralj je procenio situaciju i izmirio se s Turcima, plativši danak, “jer nije mogao raditi drukčije“.

Pad Srbije

U ovo isto vreme, u Srbiji je umro despot Lazar, januara 1458. On nije imao muškog naslednika. pa su počele borbe za vlast. Srpsko pitanje je zato postalo vrlo važno okolnim zemljama. Opšti haos iskoristio je prvi bosanski kralj Tomaš. On je odmah ušao u Srebrenicu i u susedna mesta na Drini.

Kralj Tomaš je hteo da ojača veze sa Srbijom pa je najbolji način bio da se njegov sin Stefan oženi sa najstarijom ćerkom despota Lazara, koja je tad mogla da ima nešto više od deset godina. Tomaš je tako nešto odavno imao na umu, tražeći ruku jedne od ćerki milanskog vojvode Frančeska Sforce, koja je imala bogat miraz. Milanski izaslanik je došao u Bosnu, ali se kralj Tomaš  predomislio i napravio prosidbu u Srbiji.

Ali, stvari nisu išle lako. I Ugarska je sama polagala mnogo na Srbiju, nešto zbog njenog strateškog položaja, kao grudobran za mađarsko područje, a nešto zbog njenog rudnog bogatstva. Sam gubernator Mađarske, Mihailo Silađi, vodio je pregovore o tom da dobije Srbiju, a u tom ga je svesrdno pomagao Kardinal Karvijal. Iako ti pregovori nisu doveli do željenog rezultata, oni su pokazivali da Mađari pridaju koliku toliku važnost srpskom pitanju i da neće moći lako da donesu rešenje kome bi oni bili protivni. Kralj Tomaš je to znao i zato je uputio kralju Matiji sporazum kad je on došao u Beograd. Bosanci su obećali Matiji priznavanje vrhovne vlasti i saradnju u borbi sa Turcima. Tako je i došlo do sporazuma.

Tomaš je u januaru 1459. bio u Ugarskoj i učestvovao je na saboru u Segedinu. Mađari su dali pristanak da se Bosna ujedini sa Srbijom, jer bi obe tako ostale pod njihovom vrhovnom vlašću. Matija je Tomašu obećao i pomoć protiv Turaka. Savetovao mu je, da odmah požuri u Srbiju i završi stvar.

I tu nastupa pad Srbije o kome sam pisala ovde. Tako je u leto 1459. završila svoj politički život srednjevekovna Srbija.

Turci su prešli u Evropu kao vojnička organizacija i kao takvi postigli su sve uspehe. U sprovođenju akcija oni su učestvovali svi, bez razlike, svesni da je uspeh delo celine i da pripada svima. Bili su povezani u azijatsku pokornu zajednicu koja se klanjala vrhovnom vođi. Oni su znali da lična vrednost donosi sve uslove za napredak i da ne postoje nikakve prepreke, da se od običnog janičara dogura do vezira. Borba za veru i njeno širenje donosila je nagradu i na zemlji i na nebu.

Kad su dobro osmotrili prilike na Balkanu, Turci su s planom, koji su Srbi kasno prozreli, krenuli da od njega stvore prostor za život. Prenošenje prestonice u Jedrene ukazivalo je očigledno na to da su oni još tada bili načisto da će tu, na evropskom terenu ostati, baciti koren, i početi da šire svoju vlast. Uspesi protiv Grka i Bugara bili su relativno laki. Sa Srbijom je bilo više teškoća, ali je srušena i ona. Od kraja 14. veka protiv Turaka se pojavila kao novi neprijatelj Mađarska. Osetivši mađarske težnje, potekle iz samoodbrane, Turci su pošli da s tim narodima izađu na čistac, da ih učine politički bezopasnim i da, potom, preko obezbeđenog područja postave svoje nove mete i granice. Srbi su se našli na najvažnijem mestu. Sa Srbima su računali i Turci i Mađari. Srpska zemlja predstavljala je glavno područje odbrane za Mađare i najpogodniju bazu za Turke. Sa srpskim bedemom branila se srednja Evropa. Bez Srbije, Turci nisu imali dovoljno siguran posed ne samo u moravskoj dolini, nego ni u Bugarskoj.

Postavljeni između Turaka i Mađara, Srbi nisu mogli da vode nikakvu nezavisnu politiku. Mogli su samo da ili “balansiraju” između njih, ili da se, u odlučnim momentima, pridruže bilo jednoj, bilo drugoj strani. Srbi su pokušavali sve. Ali politika neutralnosti nije postojala ni kod Turaka, ni kod Mađara. Svi oni su hteli čiste odnose. U svojoj politici, zazirući od turske opasnosti, Srbi su od početka 15. veka prilazili više Mađarima. Bilo je tu i hrišćanske solidarnosti i uverenja da ih Mađari mogu zaštititi. Na žalost, taj račun je bio skroz pogrešan.

I Mađarska je patila od iste unutrašnje bolesti od koje su patile i balkanske države. Počevši od Žigmunda, pa do Matije Korvina, svi njeni vladari su imali teške krize. Sem toga, Mađarska u to vreme nije obraćala pažnju na Turke,iako su joj Turci bili pred vratima. Svoje balkanske poteze Mađari su izvodili na mahove, ali nisu od toga napravili dosledan i trajan sistem. Srbi su se oslonili na mađarsku silu koja nije bila dovoljno čvrsta i normalno je što je platila. Sa dolaskom borbenog i energičnog sultana Mehmeda II koji je odlučio da osvoji Balkan, prestala je da postoji i Srbija. Većina srpskog naroda nalazila se od ranije pod Osmanlijama, godine 1459. nestala je samo prividna vlast srpske despotovine, koja je bila svedena na nepuna dva do tri sreza.

Ništa bez posledica

Napad Turaka na Srbiju nije prošao bez štete i za susedno bosansko, zetsko i hercegovačko područje. Turski odredi zaletali su se i u susedne oblasti, pljačkali i otimali. Do papske kurije pronela se vest da je kralj Tomaš došao u vezu sa Turcima i da ih je čak pozvao u pomoć protiv svog tasta Hercega Stjepana. Ova je vest je uzbudila samog papu i pojačala je sumnje koje je imao  povodom pada Smedereva. Naređujući hvarskom biskupu da ispita celu stvar, papa ga je ovlastio da na kralja baci prokletstvo, ako sazna da je sve istina. To je i bila istina i prokletstvo je bačeno sredinom 1460. godine.

Ubrzo se moćno tursko carstvo dokopalo ostalih grčkih, latinskih i slovenskih poseda na Balkanu. Godine 1456. u osmanske  ruke je pala Atina. Partenon, koji je hiljadu godina bio crkva posvećena Devici Mariji, pretvoren je u tursku džamiju. Međutim, Turci se nisu tu zaustavili, već su uzimali sve više maha. U njihove ruke pala je Moreja, a novembra 1460. zarobili su u borbi ujaka kralja Matije, Mihaila Silađija, nesuđenog despota Srbije. Drugi branioci Moreje, despoti Toma i Dimitrije su pobegli što u  Italiju, što kod sultana.

U Mađarskoj se tad digla prava buna protiv kralja, a sam Matija bio je u ratu sa carem Fridrihom III. Mađari nisu krili da bez pomoći zapada ne mogu da izdrže borbu protiv Turaka i da će biti primorani na pogodbu sa njima. Papa Pije je preduzimao sve što je mogao da usmeri hrišćanski svet na neki veći podvig protiv Turaka. Sazvao je sabor u Mantovi i namenio caru Fridrihu III ulogu hrišćanskog kapetana. Ali je sve bilo uzalud. Ništa se nije moglo jer su car Fridrih i kralj Matija bili neprijatelji sami po sebi da im Turci nisu ni bili potrebni.

Poslednje godine kralja Tomaša

Stefan Tomašević

Papska kurija je stalno tražila od Bosne da se približi Mađarskoj i da se veže što čvršće za nju. Turci su već ušli u Bosnu i mogli su da krenu u napad kad god su hteli. Pomoć Mađara i zapada je bila “na dugačkom štapu“. Toj opštoj nesigurnosti treba dodati i unutrašnju. Unutašnja trvljenja između kralja Tomaša i hercega Stjepana nije popuštala. Iako su Mlečani bili na Stjepanovoj strani, netrpeljivost između Tomaša i Hercega im je bila opasna po ostatak hrišćanskog sveta, naročito za Dalmaciju, do koje je Mlečanima mnogo stalo.

Početkom 1461. godine stiglo je do Mlečana Hercegovo poslanstvo tražeći utočište. Mlečani su ga tešili i umirivali, obećavši mu sklonište na ostrvu Lastovu. Sem toga, Mlečani su mu obećali da će i posredovati na Porti u njegovu korist. Na Hercega je naročito teško delovala ponovna svađa i sukob sa sinom Vladislavom, koji se drznuo na oca, pozivajući u pomoć Turke.

Kralj Tomaš je preduzeo sve što je mogao da popravi reputaciju u Rimu. Mađari su radili stalno protiv njega. Oni su uvideli težnju bosanskog vladara da postane vazal Svete stolice. U tome je i uspeo. Na osnovu raspitivanja i izveštaja, na kuriji se utvrdilo da Tomaš i njegova akcija nisu bili tako crni kako ih je predstavljao Budim. Sem toga, nisu hteli da kralja Tomaša odbijanjem oteraju u turski tabor, jer očegledno nije mogao da bude neutralan između dve opasne kombinacije. Da bi ohrabrio kralja i narod, papa je marta 1461. naredio splitskom nadbiskupu da odmah objavi njegovu odluku o krstaškom ratu, ukliko Turci napadnu kralja Tomaša ili Hercega. Kralj Tomaš nije doživeo rezultate pregovora. Umro je sredinom jula 1461, pošto je bolovao nekoliko nedelja. Govorilo se da je u pitanju i nasilna smrt, ali za to ne postoje relevantni izvori.

Njegov naslednik, bivši srpski despot Stefan Tomašević izmenio je politiku svog oca. Još istog leta došao je u vezu sa Hercegom i izmirio se s njim. U septembru 1461. palo je pod tursku vlast i Trapezuntsko carstvo i time je i poslednji komadić grčkog tla došao pod tursku vlast.

Kralj Stefan se obraćao Rimu, nastavljajući tamo gde mu je otac stao. Njegovi poslanici su izneli da je kralj dobio vest da se Turci iduće godine spremaju na Bosnu. Turci su u Bosni radili s planom. Podizali su nove gradove, a u isto vreme i pobunjivali seljake, obećavajući im oslobođenje. Svima je bilo jasno da je Bosna posle Srbije, prva na udaru. Posle Bosne sledeće su Ugarska i Dalmacija, Kranjska, pa čak i Italija i sam Rim.

Papa Pije je želeo da ojača bosanski položaj. Zato je i rešio da kralju Stefanu Tomaševiću pošalje kraljevsku krunu. U novembru 1461. kralj Stefan se svečano krunisao u Jajcu, u prisustvu bosanskih velikaša i Stjepanovog sina Vlatka, kao očevog zamenika. Mađari više ništa nisu mogli da učine. Turci su nadirali ka Bosni, a opet Bosanci nisu mogli bez Mađara. Tako da krunisanje nije donelo Stefanu očekivanu korist. Bosna je morala da već 1462. godine sklopi mir sa Mađarima i da otkaže plaćanje danka Turcima, samo da bi razbila sumnje.

Posle svih trzavica neminovn je došlo do građanskog rata u Bosni i Hercegovini. U borbi kod Plevalja u leto 1462, vojska Herceg Sthjepana je pretrpela poraz. Turke niko nije mogao da smiri i samo su čekali priliku, a sve ovo im je išlo na ruku. Oni su se učvrstili u istočnoj Hercegovini.

Turske pripreme za osvajanje Bosne

Krajem januara 1463. u Dubrovnik su stigli bosanski i hercegovčki poslanici sa predlogom da zajedno sa predstavnicima Mletačke republike odu kralju Matiji i da mu saopšte uznemiravajuće vesti o turskim pripremama i namerama. Bosanski poslanici otišli su i Skenderbegu. Kralj Stefan je obavestio o turskoj opasnosti i Mlećane i papu, moleći za pomoć.

Ubrzo su Turci krenuli da upadaju u Hercegovinu, a izvidnice su uveliko bile u Bosni. Prvi put u istoriji tih oblasti nije bilo nijedne značajnije ličnosti, koja bi javno vodila politiku i tražila način da spreči neprijatelja u nameri. Ni sva snaga Bosne i Hercegovine nije bila dorasla Turcima. I kralj i velikaši računali su samo na pomoć sa strane. Ali od te pomoći nije bilo nikakvog ozbiljnijeg glasa. Ni od pape, ni od Mletaka, ni od Mađara. Stizale su samo utehe, hrabrenja i obećanja. Videvši kako stvari stoje, kralj Stefan se uplašio i rešio da ponudi Turcima sporazum.

Prema kazivanju Konstantina Janičara, bosanski poslanici došli su na Portu i molili su za primirje na 15 godina. Sultan im nije dao nikakav odgovor, već je otišao je u Jedrene, a njegove paše namerno su prevarile Bosance. Kao, pristali su na primirje, da se Bosanci ne bi pripremili. Odmah su za njima, posle četiri dana poslali vojsku. Konstantin dalje beleži da je on sam slučajno čuo taj dogovor paša i da je o tome obavestio bosanske poslanike, ali da mu ovi nisu verovali.

Sultan je bio čvrsto rešen da, kao u Vizantiji i Srbiji, raščisti svari i u Bosni. On je poveo vojsku i krenuo preko Skoplja i Kosova. Ali begu, turskom zapovedniku u Srbiji, je naređeno da na Savi i Dunavu izvodi razne vojne operacije da bi Mađari poverovali da se sprema upad na njihovu zemlju. Kralj Matija je bio obavešten da se sultan sprema i početkom 1463. godine poručivao kralju Stefanu i herceg Stejpanu da se drže zajedno. Mlečani su Matiji poručivali da on sam preduhitri Turke. Ali Matija niti je mogao, niti je smeo da to učini. Turci su bili zadovoljni, jer su uneli zabunu među Mađare i lišili Bosnu svake pomoći sa te strane. Ali beg je i posle toga, zadržavajući Mađare, upadao u Srem i Bačku.

Pohod na Bosnu

Sultan je iz Sjenice udario na Drinu. Upao je najpre u oblasti hercega Stjepana. Tvrtko Kovačević-Diničić, gospodar srednjeg Podrinja, predao se Turcima i bio je pogubljen. Herceg Stjepan je pobegao. U Hercegovini se Turcima niko nije suprotstavio. Samo su se neke vojvode i knezovi zatvorili u utvrđenja i branili se. Turci su prodrli sve do iza Ljubuškog. Celu zemlju obuzela je strahovita panika.

Glavna sultanova vojska išla je pravo u srce Bosne. Na otpor je naišla pred gradom Bobovcem. Tamo je stigao i sam sultan. Dobro utvrđen, na teško pristupačnom mestu, grad se smatrao kao jedan od najsigurnijih. Tu se čuvala kraljevska kruna i glavni deo državne blagajne. Sultan je za ovaj grad spremio topove, da bi ga savladao. Većeg truda ga je poštedeo zapovednik grada Radak, koji je uplašen i namamljen obećanjima, predao grad. Sultan je izdajicu pogubio. Iz Bobovca Turci su otišli dalje. Prethodnicu od 20.000 ljudi vodio je Mahmud paša Anđelović, dobar poznavalac prilika ne samo u Srbiji, nego i u Bosni. Sam sultan uputio se na bosansku prestonicu, Jajce. Na putu ka Jajcu Turcima se samo predalo Visoko.

Predaja i pad Bosne

Kralj Stefan nije smeo da sačeka Turke, nego je pobegao ka zapadu. Konstantin Janičar i sam učesnik u ovom pohodu, napisao je da je kralj “radio i danju i noću o tom, da bi mogao hitno skupiti nekakvu vojsku“. Na tom putu kralj se zadržao u gradu Ključu. Mahmud paša, koji je gonio kralja, saznao je da se Stefan nalazi u Ključu i odmah je ponudio pregovore. Obećavao je da će mu poštedeti život, pod uslovom da mu se preda i da preda i svoje gradove. Želeo je, da kraljevom predajom skrati ceo proces i postigne uspeh. Postoje neki iskazi da je kralj pokušao i da se bori pod Ključem, ali te tvrdnje  nisu mnogo pouzdane. Sigurno je samo da se predao.

Kralj Stefan je poverovao da će Turci i ovog puta imati obzira prema njemu, kao što su imali prilikom pada Smedereva. Ali Turci su mogli da oproste jednom, ne i drugi put. Od mađarske pomoći nije bilo ništa. Videvši da je sve izgubljeno, kralj je pristao na turske uslove. Mahmud paša ga je, kao zarobljenika, poveo sultanu u Jajce. Turski hroničar iz 15. veka, Dursun beg, koji iznosi dosta pojedinosti o bosanskoj katastrofi, u kojima se legenda prepliće sa istinom, kazuje da je kralj Stefan bio “ogroman” i da je mnogo pio.

Sultan je zauzeo Jajce, pošto ga je opsedao nekoliko dana, bez velikih žrtava. Pod Jajcem on je sudio i nesrećnom bosanskom kralju. Mehmed II bio je ljut na njega zbog nestalne politike. Smataro je da je kralj Tomašević nepouzdan i nezahvalan na ukazanoj milosti. Zato ovog puta nije hteo da mu poštedi život. Stefanov primer je trebalo da posluži kao opomena drugima. Ašik paša, turski hroničar, je zabeležio sledeće da je sultan rekao: “Ako neke gradove damo ovom kralju, izvor za rat ostaće!“. I zato je dao naredbu da mu odseku glavu. S kraljem Stefanom Turci su zarobili i dvoje Tomaševe dece, Žigmunda i Katarinu, a njih je sultan poveosa sobom.

Čitav pohod na Bosnu je bio završen za skoro šest nedelja. Bosanska kraljevina bila je uništena i obezglavljena. Bosna je propala ne baš tako tiho kako se posle figurativno govorilo. Činjenica bez i jedne borbe dostojne pomena i zapamćene u narodnoj tradiciji.  Nijedna država na Balkanu nije pala sa manje otpora i brže. I u Bugarskoj, koja je slično pala bilo je nešto malo otpora, iako je njen položaj bio teži od bosanskog.

Vest o padu Bosne i pogibiji kralja Stefana izazvali su iznenađenje u celoj srednjoj Evropi. Turske čete zaletale su se i pre toga do mora i na severozapad do Ljubljane i kroz južnu Ugarsku, sve do Temišvara. Posle zauzeća Bosne, opasnost od Turaka postala neposrednija. Oni su došli ne samo na liniju Dunava, nego i na liniju Save, Sane i čak Une. Sve su to najbolje osetili Ugari šta su izgubili padom Srbije i padom Bosne. Tada je njihova granica postala širom otvorena. Onda je sasvim razumljivo što je papa, inače potresen katastrofom zemlje koju je sam gurao u katastrofu, sa suzama u očima govorio na kardinalskom kolegijumu: “Bosna je pala, kralja njenog ubiše, dršću Mađari i dršću svi susedi“.

Formiranje Hrišćanske lige

Matija Korvin

Bosanski slom je doveo do formiranja Hrišćanske lige. Tu su prednjačili Mlečani. Oni su  sve radili da u veliku hrišćansku ligu uđu ne samo narodi srednje Evrope nego, sa papinim posredovanjem, i Italijani i Francuzi i drugi naordi sa zapada. Sa Mađarima su sami požurivali savez iz očigledne potrebe da i jedni i drugi zaštite svoje teritorije, koje je bilo prvo na udaru. Hrišćanska liga je formirana 12. septembra 1463. Članice su se trudile da u taj savez uvuku i preostale balkanske države Hercegovinu i Zetu.

U Bosni i Hercegovini su po odlasku Turaka pojedini velikaši uz pomoć Ugara pokušali da vrate gradove. Nešto su uspeli, ali ni Turci nisu bili naivni. Videvši da se Turci ne šale papa je rešio da krene neku vrstu krstaškog pohoda. Dok su trajale pripreme za pohod, stari papa Pije II, veliki neprijatelj Turaka i glavni propovednik hrišćanske solidarnosti, je umro sredinom avgusta 1464. S njegovom smrću propali su svi veliki ofanzivni planovi. Mlečani i Mađari ostali su sami da se nose sa Mehmedovom Turskom.

Za to vreme turska vojska je ponovo došla pod Jajce. Turska prethodnica, koju je vodio Mahmud paša, brojala je oko 20.000 vojnika. Ovog puta uzaludni su bili svi turski napori da zauzmu grad. Mađarska vojska se u njemu borila se hrabro i požrtvovano i sasvim drugačije od bosanske vojske. Nije se situacija promenila ni kad je u  pomoć došao sam sultan.

Dok se sultan bavio Jajcem stigoše mu vesti da se mađarska vojska sprema na napad. Na glas o tome sultan je naredio opšti juriš na Jajce. Kad nije uspeo, sultan je naredio opšte i brzo povlačenje. To je značilo da je zamorena vojska pretrpela osetne gubitke i da se sultan nije usuđivao da se upusti u borbu sa Mađarima. Vest o turskom povlačenju dobio je kralj Matija u Gorjanima, na Dunavu i odmah je naredio da i ostala vojska pređe Savu i pođe za Turcima.

Turski namesnik u Bosni, Muhamed Minetović nije imao dovoljno vojske na raspolaganju, ali je ipak odlučio da brani turske položaje koliko god bude mogao. Svu je pažnju je usmerio na očuvanje gradova na Drini, da Mađari ne bi presekli veze Bosne sa ostalim delovima nove turske imperije. Zato je snabdeo Zvornik hranom i municijom i dodao mu jednu četu male, ali odabrane vojske. Mađari su u jednom smelom zaletu došli sve do Srebrenice i opljačkali je, ali Zvornik nisu mogli da osvoje. Tim je završena ova ekspedicija i svaki dalji mađarski pokušaj da velikom i sistematskom ofanzivom proteraju Turke iz Bosne. Od tada, istočni deo i središnji deo Bosne drže Turci, a zapadni i severni Mađari.

Za to vreme, u Hercegovini se nastavljala stara porodična svađa. Oba suseda, i Mlečani i Dubrovčani, trudili su se da izmire oca i sina. Njihov razdor su iskoristili Turci koji su upali u Hercegovinu. Sam Vladislav  morao je da beži iz zemlje. Kralj Matija nalazio se od jeseni 1465. kod Gradiške na Savi i pratio je događaje u Hercegovini. Stari herceg, videši očevidni slom zemlje, gledao je da nađe pomoć gde god bude mogao. Pregovarao je i s Mlečanima i sa Mađarima ali nije verovao ni jednima, ni drugima. Izdajstva i u rođenoj porodici, i u zemlji, propasti Vizantije, Bosne i Srbije, koje je sam doživeo su ga učinile potpuno utučenim, ali i nepoverljivim. Valjalo je gledati da se spase što se spasiti može. Između Mađara i Mlečana bilo je ne samo neslaganja, nego i prave svađe oko Hercegovine.

U pregovorima s Mađarima i Mlecima stari Herceg opredelio se pred kraj života za Mlečane. Od tolikih pregovora s kraljem Matijom nije, na kraju bilo ništa. Međutim, u isto vreme, herceg je nastavljao pregovore i sa Mađarima. Nije dočekao da vidi dalji razvoj stvari. Slomljen dugim borbama i intenzivnim životom punim stalnih uzbuđenja, umro je u Novom maja 1466, posle duže bolesti.

Turci od 1464. godine nisu preduzimali u Bosni nikakvih većih akcija. Da bi Bosnu pridobio više za sebe i suzbijao u njoj mađarski uticaj, sultan je rešio da zemlji da novog kralja. Za kralja je postavio Matiju Šabančića, sina nesuđenog kralja Radivoja, Tomaševog brata. To je prvi takav potez u politici sultana Mehmeda II, koji nije primenjivao ni u Vizantiji, ni u Bugarskoj, ni u Srbiji. To je očigledno uradio jer se Bosna nalazila na krajnjem zapadu njegove države, izložena tendencijama Mađara i Mlečana. Šabančić je imenovan za kralja krajem 1465. godine.

Formiranje srpske despotovine i njen značaj

Zmaj Ognjeni Vuk

U vezi sa ovom politikom Turaka u Bosni,  Mađari su bili prinuđeni da menjaju svoju politiku prema Srbima. Morali su to da učine zbog sopstvenog interesa, da bi Srbe dobili kao prijatelje. Kad je turska opasnost postala očigledna za sve, posle pada Srbije i Bosne, Ugarska se trudila da što više boljih Srba pridobije za sebe.

Kad su sinovi vojvode Jakše prešli iz Jagodine u Ugarsku, kralj im je 1464. godine poklonio vlastelinstvo, a posle su dobili i druga imanja. Iduće godine Ugarska je pridobila Vuka Brankovića, sina slepog Grgura, koga je narod opeva sa mnogo simpatije i dala mu ime Zmaj Ognjeni Vuk. On je bio dotle u turskoj službi, sledeći politiku svoje tetke, sultanije Mare. Kao takav je bio deo turskog poslanstva koje je sa Mađarima u Beogradu pregovaralo o uslovima mira. Ti pregovori nisu doveli do rezultata. Međutim, kralju Matiji je pošlo za rukom da Vuka privuče na hrišćansku stranu. Uzeo ga je kao svog čoveka, poklonio mu gradove Slankamen i Kupinik kod Save, i imenovao ga za zapovednika srpskih ratnika. Za Vuka se ubrzo pročulo da je junak, pa je to i njegovo porodično ime okupilo oko njega mnogo vrednih i odlučnih srpskih ratnika. Njega i srpske borce je iskoristio kralj Matija prvo protiv češkog kralja Jurja Podjebrada, s kojim je dugo vodio rat. Kako se u tom ratu Vuk istakao i u velikoj meri stekao je kraljevo poverenje, on ga je često obasipao znacima pažnje. O njemu ću pisati uskoro.

Sultanu Mehmedu II je mnogo smetalo prkosno držanje Skenderbega, isto kao i njegov odnos prema napuljskom dvoru kao i veze koje je imao sa Mlecima i Mađarskom. Zato je sultan 1466. poveo vojsku na Skenderbega želeći da ga uništi. Skenderbeg, čija je sestra bila udata za Stefana Crnojevića, dobio je nešto pomoći od Zete i od Mlečana. Jedva se održao te i iduće godine, ali je, odmah posle Skenderbegove smrti 1468. nastupio i slom njegovih zemalja.

Vladislav Hercegović, prevrtljiv i bez ikakvog moralnog uporišta, videvši nezaustavljivo napredovanje Turaka i jalovu hrišćansku politiku, obratio se sultanu koji mu je pružio zaštitu u leto 1466. godine.  Njegov mlađi brat Vlatko, koji se smatrao očevim naslednikom i uzeo titulu hercega, nastavio je veze sa Mađarima. Između braće nije bilo nikakve ljubavi. Sem u politici oni su se razilazili i u drugim pitanjima, a u poslednje vreme još i naročito zbog podele očeve ostavštine. Ta ih je podela zavadila potpuno i oterala čak i u nove tabore. Na sultanovo posredovanje izvršena je podela njihovog nasledstva u Dubrovniku. Njihova sestra Mara udala se 1469. godine za Ivana Crnojevića, ali od te veze nije bilo nikakvih značajnijih političkih posledica. Ubrzo je Vladislav Hercegović napustio Hercegovinu i otišao u Slavoniju.

Za to vreme Bosna je još jednog kralja. Bio je to ugledni mađarski velikaš Nikola Iločki, koji je bio protiv kralja Matije. Da bi uklonio opasnost, kralj Matija je ponudio ambicioznom Nikoli bosansku kraljevsku krunu. Dobivši ono što je želeo Iločki se, naravno, izdvojio iz opozicije i postao je jedan od stubova kralja Matije, sve do smrti 1477.

Osnivanje Šabačke banovine

Još od leta 1471. Turci su se utvrđivali na Dunavu, protiv Beograda. Tad su podigli i grad Zaslon, potonji Šabac. Mađarima je bilo jasno, da se protiv Turaka, pored gradova i utvrđena treba boriti i ljudstvom koji će im štititi granice.

Pogodnijeg i boljeg bedema od borbenih Srba teško da seu mogli da dobiju, a bez velikih finansijskih izdataka. Srbe su mogli da zadovolje obnovom despotovine. Za srpskog despota je bio postavljen Zmaj Ognjeni Vuk.

Pojavljivanje Ivana Crnojevića

Ivan Crnojević na Cetinju

U Zeti je 1465. godine Stefana Crnojevića nasledio njegov sin Ivan. Došao je na čelo Zete u času kad je Herceg Stjepan, veliki neprijatelj Crnojevića, živeo svoju poslednju godinu, i kad se sultan okomio i na Skenderbega. Ivan je, mlad i neodmeren, svoju vladavinu počeo napadom na mletačko područje u zetskom primorju oko Bara i Kotora. Bilo je jasno da će Zeta moći teško da se održi izmeću Turaka i Mlečana, bez da se ne sukobi. Ivan Crnoijević se zato izmirio sa Mlečanima i Hercegovcima. Na Ivana je uticao upad Turaka na teritorje Skenderbega. Posle Skenderbegove smrti, Ivan Crnojević se pridružio Mlečanima i postao je pouzdan hrišćanski branilac na toj ugroženoj strani. Kao nagradu,Ivan Crnojević je februara 1473. dobio mletačko plemstvo “kao najodabraniji i najispravniji prijatelj“.

Turci su za to vreme upadali na celom području koja su osvajali ili želeli da osvoje na Balkanu. Ako bi naišli na jači otpor, oni bi se povlačili, a gde su mogli da nešto osvoje, tu bi se odmah učvršćivali i ostajali. Niko nije bio pošteđen ni prijatelj, ni neprijatelj.

Između preostale braće Hercegovića, ni posle Vladislavljevog odlaska, nije bilo sloge. Mladi Stefan, najmlađi Hercegov sin, razišao se s bratom Vlatkom oko podele imovine. One je 1473. ili 1474. sa 17 godina otišao na Portu gde je postao musliman Ahmet.  Ahmet je među Turcima došao do stekao visoki položaj. Turci ga nikad nisu slali u Hercegovinu. S druge strane,njegov brat Vlatko pokušao je da zainteresuje papu za sudbinu hrišćanskih naroda na Balkanu. Turci su se tad spremali da obnove Podgoricu i da u njoj nasele 5.000 turskih porodica. Mlečani su, naravno, pomagali Ivana Crnojevića da to spreči.

Rat između Osmanlija i Ugara

Kad su Mađari 1474. godine završili borbe sa Česima i Poljacima, vratili su se na balkanska pitanja. Mlečani su još 1473. godne opominjali hercega Vlatka da proba da se dogovori sa bosanskim kraljem i despotom Vukom, ne bi li zajedno radili protiv Turaka. Mađari 1475. godine počeli novi rat s Turcima. Kralj Matija je te godine došao pod Šabac i zauzeo ga posle nekoliko nedelja opsade. Naša narodna epska poezija zapamtila je sve do 19. veka taj događaj i dovodila ga u vezu sa Zmajem Ognjenim Vukom. Odatle je despot Vuk krenuo dolinom Drine do Srebrenice, da kralju nabavi plen. Put je izvodio avanturistički, noću i krišom, da bi iznenadio i zaprepastio protivnika. Od svojih ljudi izabrao je njih 150, preobukao ih u turska odela i uputio ih u grad, u kom se toga dana držao vašar. Njihov prepad uneo je neverovatan metež među Turke i potpuno ih onesposobio za odbranu. Plen je bio veliki. Oteto je pet tovara srebra i 127.000 aspri. Odatle je despot provalio do Kučlata, pa, pošto ga je poharao, udario je na povratku na Zvornik. Tu je bio ranjen u nogu, pa je zato prekinuo dalju borbu. Uz put je sve opustošio i popalio.

Obavešten da se u mađarskoj vojsci nalazi kralj Matija, sultan mu je bio ponudio mir na duži period, tražeći za Turke samo slobodan prolaz kroz Hrvatsku i Dalmaciju, d abi išli na Mlečane. Ali Matija nije pristao na te uslove.

Mađarima je stalo da u ovom ratu povrate i Smederevo. Ispred Smedereva Mađari su na Godominskom polju podigli tri utvrđenja ili “bastije“, od kojih se jedna zvala Viteška trpeza. Odatle su opsedali Smederevo i provaljivali u Srbiju. U leto 1476, u  smederevski sandžak je upao Ali beg sa oko 6.000 ljudi, a zatim i u Banat. Za njim se odmah uputio despot Vuk pobivši mu vojsku. Ali begovog brata Skendera je naterao u Dunav. Uz Vuka su se istakli i čuveni junak Dmitar Jakšić i Petar Doci, u pesmama poznat kao Dojčin Petar “varadinski ban“. Mađarska i srpska vojska je zarobljene Turke zatvorila u smederevskom gradu. Kad je Mehmed II dobio vesti o tom događaju, on se, pošto je pobedio moldavskog vojvodu Stefana Velikog, okrenuo prema Srbiji. U zimu 1476. stigla je sultanova vojska na Dunav, pa je Mađare sa Srbima ili porazila i potisnula, ili pobila.

Ugarski rat protiv Fridriha III

Skadar

Kad se kralj Matija 1477. godine upustio u dugi rat sa carem Fridrihom III, napustio je dalju akciju u Srbiji, a svoje srpske pomagače uputio je na severozapad i zapad. Srpska snaga trošila se nemilosrdno za tuđ račun. Danas je jasno, da je cela politika kralja Matije značila stvarno rasipanje i mađarske snage i da je bila kratkovida. Kralj je vodio Ugre na Čehe, Poljake i Nemce, dok su Turci upadali na njegove položaje na jugu i stezali sve jači obruč protiv njega. Tako je obnova srpske despotovine donela Srbima vrlo malo koristi. Ona je postala jedna vrsta vojne granice, u kojoj je Srbima postepeno dodeljivana uloga dobrovoljnih najamnika. Mađarima je srpska despotovina mogla da bude dragocena, da su pustili Srbe da se tu učvrste i razviju, jer jaki Srbi su bili izvesna garancija za Mađare. Ovako rastrzani, ginući po austrijskim ledinama, Srbi su odnosili pobede kralju Matiji, ali su se trošili. Od svih tih pobeda, na kraju krajeva, ispao je i za njih i za Mađare negativan kraj. Malo više od 25 godina posle Matijine smrti, cela Mađarska postala je turski plen i Srbi sa njom zajedno.

Sultan Mehmed II je rešio da 1478. godine zauzme i Skadar, koji je bio sedište mletačke vlasti i uticaja u tom kraju i u susednoj Zeti. Prvo je pala Skenderbegova Kroja i sam sultan je primio gradske ključeve. Godinu dana potom pao je i Skadar, pred kojim je sultan, poseko 300 građana iz osvojenog Drivasta. Ivan Crnojević je pošteno pomagao Mlečanima, ali im nije mogao pomoći. Šta više, navukao gnev neumoljivog Memeda. Odmah je došla na red i Zeta. Turci su bez velike muke zauzeli Ivanov Žabljak, a posle i njegovu zemlju. Da ne bi pao u ropstvo, Ivan Crnojević je prebegao u Italiju.

Tada je izgledalo da je došao sudnji čas i Dubrovniku i Hercegovini. Sultan je izdao naređenje da se dubrovačka oblast povinuje njegovim susednim sandžak-begovima. Hercegovački namesnik je provalio u Konavlje i opljačkao ga. Uplašeni Dubrovčani su poslali izaslanike na Portu, koji su izmolili poštedu priznavajući sultana uz viši danak. Sultan im je na to novembra 1480. priznao “državu koju držite i vladanje i ljude“. Hercegovina je, ovog puta, ostavljena na miru.

Dok se kralj Matija borio sa carem Fridrihom III, Turci su zvanično, bili neutralni, ali su susedne paše iskorišćavale svaku priliku da ugrabe šta god su mogli. Da bi što više naškodio caru Fridrihu III, kralj Matija je čak pristajao da Turci preko Hrvatske napadaju careve zemlje, da bi mu paralisale snage i izazivale pometnju među podanicima. To nije prošlo bez posledica. Itačoja je strahovala, jer je tamo, posle turskog iskrcavanja u Otrantu, u avgustu 1480, zavladao strah. Sav je svet sa zebnjom čekao kakva dalja sudbina čeka južnu Italiju i sam Rim.

Smrt velikog osvajača

Fatihova džamija u Istanbulu

Ipak, opasni sultan Mehmed II je završio svoj život 3. maja 1481. godine, od kolere ili gihta, baš kada je spremao napad na Rodos i njegove vitezove Jovanovce. Hrišćanski strah smirila je ta nenadna vest. Sahranjen je u Fatihovoj džamiji, sagrađenoj za njega.

Odmah posle njegove smrti počela je duga borba između dva Mehmedova sina, Bajazita i Džema, koja je u prvo vreme sprečila Turke da preduzimaju ove podvige. Turska vojska je čvrsto držala vlast i osigurala presto Bajazitu. Protiv nje nisu mogli ništa uplašeni hrišćanski podanici, a rastrojeni susedi su više računali na turske razmirice, nego na sopstvenu snagu.

 

Inspiracija – Wikipedia

Fotografije: Wikipedia, Pinterest, avlija.me, civilization-v-customisation.wikia.com, travel.sygic.com, deviantart.com, elveo.deviantart.com

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: