Orašac, Topola i Oplenac: Tamo gde se toči kraljevsko vino

U Srbiji, gde god da se pogleda ili zastane, nalaze se vinogradi. Tako je i na brdima iznad Topole. Ta brda krase i Kraljevski vinogradi koji su u vlasništvu dinastije Karađorđević. Kao i na većini mesta u Srbiji gde se gaji vinova loza, kruži priča da su i tu prvu lozu zasadili Rimljani.Već duže od pola veka s prvim jesenjim danima kreće Oplenačka berba grožđa i kvalitetno vino vrlo brzo dospeva u kraljevsku burad. Putnici namernici koji dođu u ove krajeve imaju priliku da probaju vino koje se služi ispred kraljevskog podruma, ali i da obiđu sam podrum u kome se čuvaju sprave kojima se nekada pravilo vino i ono što svi najviše vole – vino! Na obilazak Orašca, Oplenca i Topole možete da odete i sami. Već na početku putovanja upoznajemo se sa Čedomirom Marinković, vodičem koja istoriju ovog kraja drži u “malom prstu”. Ali, da krenemo redom.

Ustanička Srbija

Marićevića jaruga

Orašac je kultno selo u srpskoj istoriji odakle je krenula borba protiv turskog ropstva na Sretenje daleke 1804. godine. Na početak bune danas podseća mesto u Marićevića jaruzi gde su postavljena spomen-obeležja na veliki dan. Dve bronzane ploče, manja sa likom Karađorđa i veća sa likovima ostalih ustanika. Tu je i Vaznesenjska crkva gde su se ustanici pričestili i muzej u kome se čuvaju predmeti iz Prvog srpskog ustanka, odeća koja se tad nosila, maketa srpske kuće iz tog vremena, portreti viđenijih ljudi poput Filipa Višnjića, prote Mateje Nenadovića, hajduk Veljka Petrovića, Ilije Birčanina… Osnovna škola koja se uzdiže na orašačkom proplanku nosi naziv “Prvi srpski ustanak” i po izgledu podseća na crkvu. Ispred nje stoji bista velikog Karađorđa koji, kao da i dalje, čuva svoj kraj. Njegova bista postavljena je tu na Sretenje 2004. kada se obeležavala dvestota godišnjica velikog ustanka.

Orašac

Lek za dušu

Put nas vodi u centar zbivanja – Topolu. Mestašce sa burnom istorijom u dane vikenda postalo je pravo vašarište! U Karađorđevom gradu, ispred Karađorđevog konaka i Bogorodičine crkve postavljena je bina na kojoj su nastupila kulturno umetnička društva iz okoline sa narodnim pesmama i igrama. Iako je Karađorđev grad sravnjen skoro do temelja 1887, uspomenu na pređašnja vremena čuva stara crkva i konak. Nekada su kosti velikog vožda čuvane u zidu crkve, a danas počivaju na Oplencu.

Muzej u Karađorđevom gradu

Na to podseća spomen-ploča koja govori da je obezglavljeno telo Karađorđa sahranjeno na tom mestu. Karađorđeva glava, kao što je poznato, nikada nije pronađena. U konaku sagrađenom 1811. čuva se stari topaber” koji je nekada pozivao ustanike da se okupe. Sem njega, u konaku su portreti, slike i spisi iz tog vremena. Baš na dan moje posete obeležavala se i godišnjica pogibije kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju. Mnogo poštovalaca dinastije Karađorđević okupilo se na Oplencu, u zadužbini Karađorđevića. Oplenačka crkva vrvela je od posetilaca. Najviše ljudi bilo je u grobnici pored ploče u kojoj je sahranjen kralj Aleksandar. Narod koji je u kolonama ulazio u veliku belu crkvu ostavljao je vence, cveće, ali i jabuke na grobna mesta velikih vojskovođa i državnika. Odmah iza crkve je šuma, a tu su i vinogradi. Odatle se pruža prelepi pogled na Rudnik i Šumadiju. “Lek za dušu“, čulo se odnekud. I jeste. Pogled na brda koja u jesen menjaju boju, dok ih sunce na zalasku kupa svojim zracima prosto smiruje i opija.

Oplenačka crkva Svetog Đorđa

Vašar u Topoli

Iz mira i tišine koja je vladala pred crkvom odjednom sam se obrela u gužvi. Vašar je bio sve posećeniji kako je dan odmicao. Baš kao u pesmi Dobrice Erića koja nosi naziv “Vašar u Topoli“. Bilo je svega – opanaka, majica, suvenira poput liciderskih srca, šećernih bombona, ukrasnih flaša za rakiju i vino, tucane paprike, pa čak i životinja… Miris roštilja, pečenja i svadbarskog kupusa i pesma pevačice ispod šatre privukla je većinu posetilaca. Nije se više razmišljalo o ceni. Ovde su ljudi došli da potroše. A bilo je malo potrebno, pa da se razgale i provesele. Kako se veče spuštalo, tako je Vinska ulica postajala krcata. Tezge su bile pune, vino se točilo… U cegerima i kesama nosilo se po nekoliko litara “božanskog pića“. Svako je tu pronašao svoju zabavu. Jer vašar tome i služi. Posle toga, Topola se vratila svom mirnom životu, iščekujući neke nove putnike zainteresovane za njenu burnu prošlost.

 

Fotografije: Luka Vuletić, Nataaš Ilić/ilčna arhiva, Youtube, panoramio.com

Ostavite komentar

%d bloggers like this: