Od pastira do vojvode: Život u senci penzije, vojna legenda u vojnim udžbenicima

Tog jula selo Struganik kod Mionice i Srbija postali su bogatiji za jednog junaka. Bilo je vrelo leto 1855. kada se pod šljivom rankom porađala Anđelija Mišić, rođena Damjanović – Koštunjić. Rodila je sina, junaka, potonjeg vojvodu.

Rodio se 19. jula 1855. godine pod jednom “šeftelijom” u selu Struganiku, kao najmlađe, 13. dete oca Radovana i majke Anđelije. Mišićevi roditelji imali su 11 sinova i dve kćeri“.

Preci Živojina Mišića su se doselili u Struganik krajem 17. ili početkom 18. veka iz sela Tepca na južnim obroncima Durmitora. Porodica Mišić je prezime dobila po imenu Živojinovog dede – Miša Kaljevića. Živojinov deda se prvi rodio u Struganiku, bio je oženjen Anicom i imao je dva sina Radovana, Živojinovog oca i Radoslava. Živojinova majka Anđelija, za koju se smatra da je rođena oko 1815. godine, bila je ćerka Jovana Damjanovića iz sela Koštunića.

Rodna kuća Živojina Mišića

Napunivši šest godina, Živojin je postao je pastir. Čuvao je stoku i mnogo se mučio. Jednom prilikom je rekao: “Ko nije čuvao koze, taj ne može ni zamisliti šta su to jadi i nevolje. Iako sam kod njih omiljen, jer sam vazda u svojoj torbici nosio po jedan veliki krušac soli, ipak su mi vrlo često potpuno otkazivale poslušnost“. Često je gubio ovce i redovno dobijao batine šibom.

Mišić je svoje školovanje započeo u Ribnici 1865. godine. Zbog velike udaljenosti sela od škole, sva deca su živela u internatu. Godinu dana kasnije, Živojinu je umro otac, pa je majka preuzela na sebe domaćinstvo. Rođeni brat Živojina Mišića, Lazar, bio je narednik u Kragujevačkom garnizonu i izvršio je pritisak da Živojin 1867. nastavi školovanje u Kragujevcu. Tu je završio dve školske godine za jednu i već 1868. godine je upisao gimnaziju. Prvi i drugi razred gimnazije završio je u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji u Kragujevcu, a treći, četvrti i peti u Beogradu, u Prvoj beogradskoj gimnaziji.

Prva praksa – na frontu

Sa bratom Lazarom Mišićem, 1875.

Septembra 1874. godine Živojin je bio primljen u 11. klasu Artiljerijske škole (Vojne akademije) bez prijemnog ispita, kao 21. u rangu. Zbog odustajanja dva kandidata, Mišić je pre početka školovanja dosegao 19. rang. Živojin Mišić nije bio neki đak, ali to ga nije sprečilo da bude uporan. Mišić je pokazivao najviše sklonosti za one predmete koji daju osnovu za praktičan, operativni rad i da je svoja prava teorijska saznanja proverio na ratnom terenu. Učestvovao je dva oslobodilačka rata sa Turskom (1876. i 1877/78), u kojima je komandovao Kolubarskim bataljonom Valjevske brigade druge klase i stekao neprocenjiva ratna iskustva, sve ono što u školi nije mogao da nauči, sve da je bio i prvi i najbolji.

U ratu sa Bugarima 1885. godine, komandovao je Prvim bataljonom Petog puka Drinske divizije. Poraz koji je srpska vojska pretrpela na Slivnici, teško je pao Živojinu Mišiću i njegovim saborcima.

Po dolasku na front, Mišić je raspoređen u bataljon majora Nikole Kirjejeva, komandanta ruskih i bugarskih dobrovoljaca. U početku, Mišić je ostao u rezervi, a kasnije je postao majorov lični ordonans. Kirjejev je okaratkerisao Mišića kao bistrog, talentovanog i perspektivnog oficira. Reči majora Nikole Kirjejeva prilikom upoznavanja sa Živojinom Mišićem: “No, čim potučemo Turke, povešću te sa mnom u Rusiju da tamo kao moj pitomac svršiš našu Vojnu akademiju“.

Živojin Mišić 1877.

Polaskan tim predlogom, Mišić se složio da pođe sa Kirjejevom u Rusiju. Međutim, od toga nije bilo ništa jer je major poginuo u bitki kod Rakovice. Svoje vatreno krštenje Mišić je doživeo upravo na ovom bojištu i tada je komandovao svojom jedinicom, ali sada u sastavu Knjaževačke vojske. Posle pogibije svog komandanta majora Kirjejeva, trupe su vidno demoralisane počele da se povlače pred naletima Turaka. To je ujedno i bio kraj srpskih ofanzivnih pokušaja.

Početkom 1887, posle uspešno položenog ispita za čin kapetana druge klase, Mišić je upućen u austrijsku školu gađanja, u Bruku na Lajti. Tamo je, tokom školovanja, preveo na srpski jezik celo uputstvo o ustrojstvu škole, sa detaljnim opisom strelišta, meta i nastavnih planova, i elaborat predao Ministarstvu vojske, gde je po povratku u zemlju neko vreme radio.

Godine 1888. postao je pripravnik za generalštabnu struku, da bi 1891, posle uspešno položenih završnih ispita iz 13 predmeta, bio premešten u generalštabnu struku, unapređen u čin kapetana prve klase i postavljen za načelnika štaba Šumadijske divizijske oblasti. Godinu dana kasnije, položio je ispit za generalštabnog majora.

Oženio Nemicu

Lujza Mišić

Živojin je svoju suprugu Lujzu Krikner upoznao kada je imala 16 godina u Aranđelovcu. Njen otac Fridrih Krikner, Švajcarac nemačkog porekla i beogradski građevinski preduzimač, gradio je hotel “Staro Zdanje” u Bukovičkoj banji. Uz hotel, Fridrih je sazidao sebi i svojoj porodici vilu. U leto 1881. godine Kriknerovi su letovali u Aranđelovcu, a u isto vreme potporučnik Mišić je imao manevre u okolini. Na balu koji su priredili Aranđelovčani jedne večeri, prisustvovali su Lujza sa roditeljima i mladi potporučnik Živojin Mišić. Mišić je na balu tražio dozvolu da igra sa Lujzoč. Iako njeni roditelji nisu odobravali, Lujza je pristala. Tokom cele večeri plesali su zajedno i ljubav je planula na prvi pogled. Međutim, nije sve išlo glatko. Lujzin otac Fridrih nije odobravao veridbu svoje ćerke sa Živojinom jer, kako ga je opisao: “On je seljački sin, oficir sa malom platom, koji je često mogao biti premeštan, a glavni problem je bio taj što im vere nisu bile iste“.

Zbog takve očeve odluke, Lujza je pobegla za Živojina, pa joj otac nije dao miraz. Venčali su se krajem oktobra 1884. godine u beogradskoj Vaznesenjskoj crkvi. Imali si šestoro dece. Najstariji sin Radovan i srednji sin Aleksandar bili su u borbenim jedinicama od 1912. do 1918. godine. Mišić bi i najmlađeg sina poslao u vojsku da nije bio maloletan, ali je on kasnije učestvovao u Drugom svetskom ratu, na strani partizana. Lujza je 1943. godine, zbog protesta, pošto su joj Nemci streljali sina Aleksandra, promenila protestantsku veru, prešla u pravoslavlje i uzela ime Magdalena. Unuk Živojin je preminuo sa 11 godina, dok su unuk Bogdan Anđelković, poručnik bojnog broda i sin Eleonorin i unuka Danica Duda Mišić, ćerka Radovana i Irme, doživeli duboku starost. Praunuka vojvode Mišića, Vojislava Šipka, je jedna od direktnih potomaka slavne loze Mišića.

Malo rat, malo penzija

Talenat za vojsku, široko vojno obrazovanje, neiscrpna radna energija, istrajnost i pedantnost u radu, obezbedili su mu redovno napredovanje u činu i postepeno uzdizanje na sve odgovornije položaje. Mišić je bio komandant bataljona, puka i divizije i pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba. Jedno vreme je predavao strategiju na Višoj školi Vojne akademije, a ta predavanja je objavio 1907. godine u obimnoj studiji. Bio je i počasni ađutant kralja Aleksandra Obrenovića. Posle Majskog prevrata, oficiri zaverenici su ga udaljili iz vojske, pa je Mišić penzionisan 1904. u činu generalštabnog pukovnika.

Dve godine kasnije, Mišić je, zbog opasnog zaoštravanja vojno političke situacije, reaktiviran i postavljen za zamenika načelnika Glavnog generalštaba. Na toj dužnosti, kao najbliži Putnikov saradnik, radio je na reorganizaciji, naoružavanju i drugim pripremama srpske vojske za rat protiv Turske, kao i na razradi ratnog i početnog operacijskog plana za odbranu zemlje od austrougarskog napada.

Mišić i Putnik

U Balkanskim ratovima, Mišić je bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, njegova desna ruka, jer je u najtežim situacijama “svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacija srpske vojske“. Stoga je, neposredno po završetku Kumanovske bitke, unapređen u čin generala.

Živojin Mišić 1912.

Naročito se istakao lucidnom procenom situacije prvog dana bitke na Bregalnici, kada je štab Vrhovne komande u Skoplju razmatrao pitanje na kojoj liniji treba primiti odsudnu bitku.

Prva armija u Skoplju 1912.

I pored svega toga, Mišić je neposredno po završetku Drugog balkanskog rata po drugi put penzionisan. Ovoga puta, zaverenici “crnorukci” su iskoristili odlazak vojvode Putnika na lečenje u Glajhenberg, pa su se ponovo obračunali sa Mišićem, kome nisu mogli da oproste što je bio počasni ađutant poslednjeg Obrenovića. Međutim, čim je postalo jasno da se rat između Austrougarske i Srbije ne može izbeći, Mišić je reaktiviran jula 1914. i postavljen za Putnikovog pomoćnika.

Kolubarska bitka ovenčala heroja

Na samom početku rata, Putnik i Mišić su, znalačkim manevrima po unutrašnjim operacijskim pravcima, vodajući usiljenim marševima svoje divizije s jednog na drugi deo fronta i držeći čvrsto sve operativne konce u svojim rukama, stvorili uslov za prvu savezničku pobedu nad Centralnim silama, koju je izvojevala srpska vojska u Cerskoj bici, avgusta 1914.

Mišićev vojnički talenat došao je do punog izražaja tek u velikoj Kolubarskoj bici, u kojoj je austrougarska balkanska vojska pretrpela katastrofalan poraz. Primio je komandu nad Prvom armijom 14. novembra 1914, u veoma kritičnim trenucima, kada je, zbog velikih gubitaka na Mačkovom kamenu i svakojakih oskudica, u toj armiji nastupila opšta fizička i duhovna slabost, i kada je mnogima izgledalo da je njen raspad neminovan. I u tim dramatičnim trenucima, Mišić je bio optimista. Znao je da ima trenutaka kada i oni najhrabriji beže, ali je isto tako znao da se poljuljani borbeni duh premorenih trupa Prve armije može popraviti i neumorno se dao na posao, ne prezajući ni od nepopularnih mera. A onda je nastupilo ono što ga je vinulo u istoriju svetske vojne istorije.

Nemajući drugog izbora da svoje trupe prikupi, sredi, odmori i popuni, na svoju ruku je napustio Suvobor i svoju armiju povukao na položaje kod Gornjeg Milanovca. Tri dana kasnije, obavestio je Vrhovnu komandu da će Prva armija trećeg dana decembra preći u napad, usmeravajući glavni udar pravcem Ručići – Vranovica – Prostruga. Nemajući šta da doda na ovu odluku generala Mišića, vojvoda Putnik je izdao naređenje da i ostale armije i grupe pređu u opštu protivofanzivu.

Prelaskom u protivofanzivu upravo u trenutku kada su austrougarske balkanske snage vršile promenu pravca glavnog udara, srpska vojska je priredila neprijatelju strategijsko iznenađenje i time stekla moć od neprocenjivog značaja za dalji tok, pa i konačan ishod bitke. Nosilac srpskog protivofanzivnog manevra bila je Mišićeva armija, koja je u međuvremenu popunjena izvesnim brojem ljudi i neophodnom količinom artiljerijske municije.

U rano jutro 3. decembra 1914, sve četiri divizije Mišićeve armije energično su se ustremile na 16. korpus Poćorekove Šeste armije na liniji Mramor – Ručići – Donji Branetići – Galič i, posle jake trodnevne borbe izbile na Suvoborsku gredu, probile front austrougarske Šeste armije, a onda goneći njene razbijene brigade, divizije i korpuse i vukući napred i ostale srpske armije i grupe, proširila taktički proboj neprijateljevog fronta u operativno strategijski uspeh.

U nastavku operacije, Mišićeve trupe su osujetile nameru generala Poćoreka da zaustavi rastrojenu Šestu armiju na liniji Povlen – Valjevo – Kolubara, ponovo naterale u panično bekstvo njegove elitne korpuse i, u nezadrživom naletu, sredinom decembra izbile na obale Save i Drine, očistivši ih od poslednjih ostataka potučene Šeste armije.

U toj protivofanzivi, Prva armija je izgubila 4.073 vojnika, podoficira i oficira, ali su neprijateljski gubici bili mnogo veći. Od Kolubare do Šapca, pred pobedonosnim Mišićevim divizijama stajle su slike: duž puta su nemoćno ležali izmučeni vojnici, razbacane puške, municija i razna ratna oprema.

Među vojnim istoričarima i stručnjacima vlada mišljenje da je Mišić, za sve vreme trajanja srpske protivofanzive nepogrešivo reagovao na nepredviđene događaje, ne obazirući se na naređenja Vrhovne komande, koje je u tri maha svesno kršio, svaki put s razlogom. Veliki uspesi Prve armije omogućili su vojvodi Putniku da u završnoj fazi bitke usmeri napad Druge i Treće armije ka Beogradu i da za svega četiri dana potuče austrougarsku Petu armiju i protera poslednje ostatke Balkanskih snaga sa srpske teritorije, nanevši im ogromne gubitke. Malo li je 319.000 ljudi izbačenih iz stroja?

Neposredno po završetku bitke, načelnik štaba austrougarske Vrhovne komande, Konrad, u svom dnevniku je zabeležio: “Na Balkanu smo izgubili svoje pozicije, koje bi se mogle povratiti samo jednom pobedonosnom odlukom na ruskom frontu ili srećnim završetkom rata uopšte.” Za tu najveću pobedu srpske vojske u Prvom svetskom ratu, Živojin Mišić je dobio čin vojvode i najveće srpsko odlikovanje.

Povlačenje preko Albanije

Za vreme teških i krvavih operacija srpske vojske u jesen 1915. godine, vojvoda Mišić je, rasporedom snaga i pravovremeno preduzetim kratkim i snažnim protivnapadima na prostoru Gornji Milanovac – Čačak – Valjevo, osujetio nameru feldmaršala Makenzena da napadne levo krilo srpske vojske i spreči njeno povlačenje dolinom Ibra. Pošto Mišićev predlog o prelasku srpske vojske u opštu protivofanzivu, iznet na sednici komandanata armija u Peći, nije prihvaćen, vojvoda Mišić je proveo svoju armiju preko Rožaja, Andrijevice i Podgorice do Skadra.

Marširajući po surovom terenu i po još suroviijim vremenskim slovima, gladni i iscrpljeni  su masovno umirali, ali su, zajedno sa savezničkom crnogorskom vojskom, uspešno zaštitili desnu starnu srpske vojske za vreme njenog povlačenja preko crnogorskih i albanskih krševa na Jadransko primorje.

Na tom teškom i zamornom maršu, vojvoda Mišić se teško razboleo, pa je po dolasku u Skadar upućen u Italiju na lečenje. Odatle je, na poziv maršala Žofra, otputovao u Francusku i obišao Zapadni front, da bi se početkom septembra 1916. godine ponovo našao na čelu srpske Prve armije i u Gorničevskoj bici i teškim borbama ispoljio kvalitete velikog vojskovođe, zbog čega je, posle oslobođenja Bitolja, dobio visoko englesko odlikovanje.

Najveći uspeh vojvode Mišića posle Kolubarske bitke bio je prilikom savezničke solunske ofanzive 1918. godine. Tada je srpska vojska ispisala jednu od najslavnijih stranica svoje ratne istorije. Mišić je bio načelnik štaba Vrhovne komande. Glavni teret te ofanzive nosila je srpska vojska, koja je, ojačana sa dve francuske divizije i teškom artiljerijom, probila nemačko bugarski front na Dobrom polju i Kozjaku i obrušila se u dolinu Vardara.

Srpska vojska na Krfu

Iako su krila i bokovi srpske vojske, zbog sporog napredovanja britanskih i francuskih snaga kod Dojrana i Bitolja, bili opasno izloženi bočnim napadima, njene divizije su, izvršavajući Mišićevu direktivu “da treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage“, nastavile da energično napreduju i krajem septembra su primorale bugarsku vojsku na kapitulaciju, zajedno sa savezničkim snagama.

U nastavku ofanzive, srpska vojska je terala razbijene nemačke i austrougarske trupe, ostavljajući francuske i britanske snage na rizičnom odstojanju od oko 200 kilometara. Uprkos tome i izričitom naređenju glavnog savezničkog komandanta Franše d’Eperea da se privremeno zaustavi napad srpske Prve armije, Mišić je odobrio odluku komandanta vojvode Petra Bojovića da napadne i zauzme Niš.

Prva armija je, u trodnevnim borbama u prvoj polovini oktobra razbila nemačku 11. armiju, nastavila teranje njenih razbijenih trupa i 1. novembra 1918. oslobodila Beograd. Ovaj marš srpskih armija sa vrhova Moglenskih planina do Save i Dunava, koji je posle kraćeg predaha nastavljen do Arada, Temišvara, Baje i Pečuja, kao i briljantno komandovanjs Prvom armijom u Kolubarskoj bici, uvrstili su vojvodu Mišića u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata.

O srpskoj vojsci i vojvodi Mišiću se tih dana mnogo pisalo i pričalo. Pohvalno, naravno. Predsednik engleske vlade, Lojd Džordž je napisao:

Solunskom ofanzivom zadat je smrtni udarac Centralnim silama… Srbi, koje je predvodio jedan od najtalentovanijih generala ovoga rata, vojvoda Mišić, izveli su proboj fronta sa neodoljivim junaštvom. Navala Srba na neprijatelja koji je bio ukopan u stenu iznad njih, predstavlja jedan od najsjajnijih podviga ovoga rata…“.

Srpski vojnici na Solunskom frontu

Mišić je bio najbliži saradnik vojvode Putnika, koji ga je u dva maha izvukao iz političke nemilosti i postavio za svog pomoćnika. Bila je to srećna okolnost za srpsku vojsku, jer su njih dvojica imali različite prirode. Na jednoj strani je bila hladna i racionalna ličnost, koja je u najsloženijim ratnim situacijama ispoljavala zadivljujuću ravnotežu uma i volje, a na drugoj, intuitivna i senzibilna osoba neobično jake volje i dinamičnog duha, koja je i u najtežim trenucima zračila optimizmom i nesalomljivom verom u pobedu, koja je čudesnom pronicljivošću osećala puls trupe, umela da ohrabri i podstakne fizički duhovno posustale, ali i da energično preseče kolebanje i paniku.

Vojvoda Radomir Putnik je o svom pomoćniku i saborcu Živojina Mišića govorio sledeće: “Poslovima rukuje oprezno, a izvodi ih drsko. Ima potrebnu odlučnost u stvarima gde ne sme biti kolebanja. Iako jak individualista, ne iskače iz kruga delatnosti dok same prilike na to izazovu. Mišić je veliki optimista; čak ni u najcrnjim prilikama ne gubi veru i nadu u poboljšanje situacije“.

Trg Bana Jelačića 1918.

U ratu, Mišić se isticao neverovatno lucidnim procenama situacije, smelim odlukama, operativnim optimizmom i energičnim sprovođenjem donetih odluka. Te osobine obezbedile su mu zavidno mesto u srpskoj i svetskoj ratnoj istoriji.

Odlazak u večnost

Posle demobilizacije Vrhovne komande, Mišić je postavljen za načelnika Generalštaba nove jugoslovenske vojske. Nedugo po preuzimanju ove dužnosti, vojvoda je umro je 20. januara 1921. godine.

Na vest o smrti izdato je službeno saopštenje, da je nosilac najviših srpskih i stranih odlikovanja zauvek sklopio oči u Vračarskom sanatorijumu u svojoj 66. godini, posle duge i teške bolesti. Smrt slavnog vojskovođe i najpopularnijeg vojnika Srbije, duboko je potresla sve građane.

… Suze su navirale prekaljenim ratnicima njegove Prve armije i celokupne Vrhovne komande, koji su pod njegovom komandom jurišali kao risovi. Umro je najveći vojnik naše istorije, o njemu znaju Rudničke i Suvoborske gore i Makedonski klanci, brda i doline o njemu pričaju sve naše bučne i bistre reke. Na pobedonosnim krilima njegove legende ime mu se pronelo i van granica naše otadžbine“.

Po rešenju Ministraskog saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, organizovana je državna sahrana. Kovčeg sa telom vojvode Mišića bio je izložen u velikoj dvorani Oficirskog doma. Celo prepodne 21. januara, nepregledne kolone naroda stajale su pred oficirskim domom i u mimohodu prolazile pored kovčega i odavale poslenju poštu slavnom bojnom vojvodi. Sahrana je održana uz velike građanske i vojne počasti 22. januara 1921. godine, a njoj su prisustvo­vali prestolonaslednik Aleksandar I Karađorđević, člano­vi kraljevske vlade, prestavnici skupštine, oficirskog ko­ra i glavnog generalštaba, ratni drugo­vi, delegacije saveznič­kih zemalja, po­ro­dica, sveštenstvo i neko­liko stotina hiljada građana.

Pred samo spuštanje Vojvodinog kovčega u grob, pesnik Vojislav Ilić mlađi, pročitao je pesmu “Nad grobom Vojvode Mišića“, koju je sam napisao. Tako je vojvoda Živojin Mišić, kao najveći vojskovođa, zajedno sa njegovom slavom ovekovečanom Prvom armijom i celokupnom Vrhovnom komandom, ušao u istoriju svog naroda. Spomenik mu je otkriven 3. decembra 1922. godine, a slavni 17. pešadijski puk je poneo ime vojvode Mišića.

 

Inspiracija: Wikipedia i blic.rs

 

Fotografije: Wikipedia, pravda.rs, vostok.rs, magacinportal.org

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: