O meni

…doduše novinarka lista Politika Nataša Ilić u svom tekstu na to jeste ukazala juna 2005, ugalvnom da bi uputila sugestiju vlastima i pozvala javnost na renoviranje zapuštene Mehmed-pašine česme u Beogradu, ali – ona nije zvaničnik

Nisam dobra u tim stvarima “Znate, ja sam to  i to, super sam u tome i tome…“. Svakako, imam i mane i kvalitete i kad bih ih sad na jednu gomilu gurala rekla bih da sam tvrdoglava, da teram inat, da sam najgora sebi, da sam nesigurna i duboko emotivno oštećena, što mi u kasnijem druženju pravi problem. Takođe sam i naivna i znam da budem dobra do iskorišćavanja. E sad, tu postoji mala začkoljica. Nema kod mene onog “pamti, pa vrati” već sam zlopamtilo i nikad ne zaboravljam. Volim da pričam, nekad mnogo, smejem se, zadirkujem, ponekad sam galamdžija i impulsivna. Muškarci me ne vole, jer… (dopišite sami). Žene me ne vole, jer… (dopišite sami). I sve je to istina.

Pošto većinu vas ne znam lično, reših da vam se predstavim. 🙂 Da znate ko piše sve ove redove na blogu. 🙂 Pa da krenem.

Ja sa dva meseca

Ćao, ja sam Nataša. Rođena sam jednog martovskog kasnog popodneva, kao ružna beba sa omotanom pupčanom vrpcom oko vrata. Prvo i, neko vreme, jedino dete u familiji, bar s majčine strane. Da budemo iskreni, sve su bebe ružne, ali ja sam bila baš ružna.

Evo i sa 15 sam ‘nako

Ta ružnoća je potrajala i to sve dok se pubertet nije završio, a to kapiram da je bilo posle 18, jer sam sa 18 još imala brkove. Onda sam postala svesna sebe, ali ne i svojih kvaliteta.

Mama, tata i ja u Dubrovniku, septembra 1979.

Po rođenju sam živela u Birčaninovoj 2a, na trećem spratu u zgradi gde je živela i pokojna Vesna Vulović, stjuardesa koja je ušla u “Ginisovu knjigu rekorda” posle onog terorističkog napada u avionu “JAT“-a, januara 1972. iznad ondašnje Čehoslovačke, kad je pala sa visine od 10.000 metara.

Mama i ja za moj prvi rođendan 1979.

Po svedočenju mojih roditelja, bila sam užasna beba. Samo sam plakala, vrištala i često se razboljevala. Posle polaska u školu se sve to dovelo u red. Imala sam neku loptu sa Miki Mausom koju sam dva puta bacala komšiji na glavu. Treći put mi je uzeo igračku. Inače tu, kod onog parka na Hajduk Veljkovom vencu, postojala je trafika gde mi je tata uvek kupovao gumene igračke. Neke male, u kesici. Krave, svinje, kokoške… To mi je bilo zanimljivo, podjednako kao i knjige. Obožavala sam knjige i imala sam mnogo knjiga.

Moji pokojni ujaci i ja 1984.

Smarala sam roditelje (tačnije, tatu) da mi čitaju u dva noću, “Pepeljugu” sam znala napamet. Rano sam naučila da čitam i pišem (sa tri i četiri godine), rano sam progovorila i do skoro šest godina sam bila jedino čeljade u oca mi i majke. Ljubimica u porodici i sve kako ide. Potičem iz starih beogradskih porodica, ali to ne znam da li je za hvalu ili za tugu, da ne napišem, žalu. Možda zato ne umem da se laktam, bijem i probijam kao provincijalska, bahata deca. Ali, da ne generalizujemo! 😉 Ko je meni kriv što ne znam da se laktam? Niko.

Moja sestra i ja, aprila 1984.

A onda sam jednog januarskog jutra, skoro šest godina po mom rođenju, dobila sestru. Htela sam brata. Da se zove Peca. Posle sam od pokojnog ujaka dobila i brata Pecu, pa se taj deo nadomestio. Za sestru sam oduvek htela me voli i da me razume. O sestri uvek mogu da napišem da je draga, blaga, fina, sve suprotno od mene.

Gužvanjac u vrtiću

Ja u vrtiću, ona sa žutom kapom

Nisam volela obdanište. Mnogo dece, mnogo gužve. Uvek sam čitala u ćošku. To i sada radim. Čitam gde stignem i ne volim gužvu. Tad sam stekla averziju prema zajedničkom odlasku u WC sa devojčicama, a kasnije ženama, jer me je jedna mala tako na prevaru uvela u WC pošto je, je l’ te, htela da – kenja! Trebalo joj je društvo u toj raboti, otkud znam?! Zakasnile smo na ručak. Inače, od tog doba ne volim kačamak i mleko.

Ja neke davne 1981.

Plaši me mnogo ljudi na malom prostoru. Oduvek sam lepo pisala, crtala. Time sam se i bavila u obdaništu. Šta ću, moram da vam priznam, bila sam zaljubljena prvo u “Lokice“,

a onda u Lepu Brenu. Njenu ploču su nam puštali i u vrtiću. Uspela sam da nagovorim tatu da me dovede na Brenin koncert pod nekim šatorom na Sajmu, čovek je načisto pošizeo, ali me je odveo.

Mogla bih ja tu dalje da nabrajam moju zbunjenost i oduševljenje Oliverom Mandićem i zabavu u mojoj porodici kad god bi me pitali da li je o muško ili žensko. Stvarno nisam bila sigurna. 🙂

Baš zato neći izostaviti ni ekstavagantnu caricu domaće rokenrol scene koja je uvek na mene ostavljala utisak, a pogotovuj dok sam bila dete. Naravno, reč je o neprikosnovenoj Slađani Milošević.

Tinejdž ljubav zaborava nema

Poster za film “Cry Baby”

Slična situacija se ponovila nekih desetak godina kasnije, kad je u Beograd došao Džoni Dep povodom filma “Arizona Dream“, pa je malo zasvirao i sa “Partibrejkersima” u SKC-u. Naravno da sam bila na tom koncertu!

Džoni, ljubavi <3 bivša 🙂 u filmu “Arizona Dream”

Džoni je bio moj tadašnji tinejdž idol i prva ljubav s postera i tada ga je moj otac jurio da mojoj drugarici Ani i meni da autogram. Pošto ga nije ujurio, naišao je na Bebi Dol na stepenicama SKC-a i njoj rekao “Daj bre, potpiši se ovoj deci, pa da idemo kući!“.

 

Simpatije i škole

Odrastala sam i u Novom Beogradu, kod Carine. tu sam i pošla u školu, tadašnju “25. maj“, a sadašnji “Duško Radović“. Sem već pomenutog crtanja i pisanja, volela sam francuski jezik. Zaljubila sam se u istoriju zbog učiteljice Anite koja je o našoj prošlosti mnogo lepo pričala. Posle toga je tu ljubav prema istoriji produbio profesor Saša Marković iz Filološke gimnazije.

 

 

 

 

 

 

 

 

Pioniri I/1 O.Š. “25, maj” 1985.

Prva simpatija mi je bio jedan Marko. Maštala sam da postanem stjuardesa. Nikad nisam bila popularna devojčica. Prvo su popularne bile one sa kikicama i uštirkanim suknjicama, koje imaju sve petice. Posle su te popularne postale još popularnije, jer su propušile, dobile sise, ofarbale kosu, počele da se šminkaju i slušaju – Džeja!

Te su, na kraju, gubile nevinost u 14. tamo negde pred malu maturu.

Mala matura u restoranu “Radnički” na Bežanijskoj kosi, maja 1993.

Tu sam stekla prvu najbolju drugaricu Anu, koja je sad srećno udata u Italiji i ima ćerkicu Lunu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ana i ja, januara 2016.Posle Džonija Depa, zaljubila sam se u jednog Ivana. Imala sam 13. godina i bio je to raspust između sedmog osmog razreda. Satima smo znali da pričamo telefonom. A onda se pojavio film “Mi nismo anđeli” i razbio nam je sve iluzije.

A desio se i rat. Odrastala sam u užasno vreme. Upisala sam školu koju sam želela i bez obzira što nisam bila neki đak, toliko sam se potrudila da upišem Filološku gimnaziju, da sam u tome i uspela. Iskreno, ta gimnazija je bila jedna od većih grešaka u mom životu, ali kad si klinac to ne znaš. Međutim, njeno upisivanje je potvrda koliko sam uporna kad nešto hoću.

Simina i ja, decembra 1995.

Tu sam stekla drugu najbolju drugaricu, Siminu. Ona je umrla 26. maja 2010. od raka jezika.

Velika matura, hotel “Hajat” 20. jun 1997.

Ljubav i ostali jednorozi

Pred kraj gimnazije zaljubila sam se. Onako, pravo. U jednog Slobodana. I sad, nije važno šta je tu sve bilo, to jest nije bilo, bilo je zanimljivo patiti za njim. 😀

 

 

Sa 19 sam već bila OK, ali Slobodanu je nešto falilo 😉

Čak smo se jednom, kao, i smuvali i taman sam pomislila “NAJZAD“, imali smo romantičan izlazak u bioskop, odgledasmo film “Lajanje na zvezde” kad on meni posle dva dana reče da me gleda samo kao drugaricu.

 

Ma idi bre u peršun! Posle su došle sve one ozbljnije i zrelije ljubavi. Kao.

Nisam osećala glad do puberteta. Otac me je zvao “Dete iz Bijafre“. A onda sam osetila i šta znači biti gladan, i bolestan, i nemati. Jednom su mislili da imam rak.

Jednom mi je duša umrla, da je ni jedno oživljavanje nije vratilo u potpunosti u život. Jednom mi je srce polupano tako snažno da i sad sakupljam parčiće. Strahove lečim tako da niko ne vidi.

Samo jednoj osobi sam se poverila. Zbog svesnoti situacije, koja je tek skoro izašla na videlo, došlo je do pomenutih boljki. Iako znam da budem nedokazana, tvrdoglava, zadrta, trudim se da sve svedem na minimum. Radim na sebi. Kad vam kažem, najteže je izaći iz zone komfora. I ne brzati 🙂 Verujem u ljubav. Nadam se ljubavi. I ljubavi uvek dajem šansu. I da zavolim i da me zavole.

Međutim… Ono što me razlikuje od drugih su neka životna iskustva koje retko ko doživi. Trudim se da bližnje ne opterećujem njima. Rezultat svega toga su anksioznost, depresija i granični poremećaj ličnosti. Što, opet, ne znači da ne mogu da volim. Do srži.

Uvek sam imala fine momke. Jednog Gorana, pa Željka, Nikolu, opasno sam se zaljubila u jednog Miloša, volela i povredila jednog Luku. A zaljubljivala sam se u još neke. U još jednog Miloša kad sam imala 24, ali nisam smela da priznam ni sebi ni njemu, jer je za to vreme bio mnogo mlađi od mene (šest i po godinica). Grčka je čuda učinila!

Novinarstvo je uzaludna ljubav

Postala sam novinar. Još jedna greška. A pre svega toga, prvo priznanje da znam da pišem usledilo je 1994. povodom Dana oslobođenja Beograda, kad sam napisala sastav na zadatu temu i dobila treću nagradu. Onda, na samom kraju gimnazije, dok je profesorka književnosti delila poslednje pismene zadatke i svima objašnjavala na čemu treba da porade kod pisanja, ja sam iščekivala moj rad.

Pošto je podelila sve pismene, pitala sam se u sebi šta nije u redu sa mojim radom, kad mi ga uporno ne vraća. A onda je rekla, parafraziram: “Svi vi znate da pišete imate manje ili više osećaj za to ali neko koje apsolutno ovladao tehnikom pisanja to je Nataša Ilić!“. Priznajem, nikad ponosnija nisam bila.

Moj prvi urednik Aleksandar Stojadinović i ja, februara 2016.

Počela sam da pišem za časopis u izdanju “Ošišanog ježa” “Frka” još dok sam bila u gimnaziji. Onda sam radila kao saradnik na radiju “202” za emisiju “Škola, faks i radio trake“. I to dok sam bila u gimnaziji. A onda je usledila i saradnja sa “Super tinom”, časopisom za mlade. E da. Faks me je mrzelo da studiram. To je glavni razlog što ga nisam završila. Još jedna greška. Ne zbog faksa, nego što diploma ništa ne znači, a svaka budala je ima. Ja je nemam.

Mala puma i ja, juna 2001. foto: Dado Đilas

Prvi put, bez veze i protekcije, primljena sam u “Politiku“, posle one revolucije 5. oktobra 2000. Vrlo sam svojeglava i sad vam je jasno da za mene nema prepreke. Ako ne osetim ono nešto, ma nema te sile da me natera… Ostala sam sedam godina kao honorarac u toj najstarijoj novinskoj kući na Balkanu. Za to vreme, uspela sam da postanem mama. Onako iznenada i na “bum“, ali o tome više ovde.

Blic Puls 🙂 foto: Aleksandra Popović

Radila sam za nedeljnik “Blic Puls“, pa za inernet izdanje dnevnog lista “Blic“. Pa za “Press“, za telegraf.rs, malo za neke manje popularne portale poput dnevno.rs i za svet.rs. I tu negde odlučujem da pišem za sebe, a o tome pročitajte ovde.

Jedna je Una

Una i ja u Andrejevom selu, septembra 2017.

Imam jednu Unu. Una je najdivnije biće u mom životu. Da, volela bih da rodim još jedno žgepče, ali što vreme više odmiče, plašim se da se džabe nadam. Ipak, ne odustajem. Svejedno, meni i dalje treba neki deda da sa njim, kad nas starost i bolesti zgaze, sednemo da igramo “Ne ljuti se čoveče“, gledamo košarku i da zajedno, veštačkim vilicama, gađamo TV kad nam se ne sviđa program. Kome se sviđa taki život, poruke neka šalje na kontakt formu. 🙂 Šalim se. Stvarno se šalim.

U kratkim crtama, ja sam:

Vesela… 🙂 Turkofil. Obožavam istoriju. Volim svaku vrstu opuštanja. Obožavam da pišem i da čitam. Hedonista sam koliko god mogu to da budem. 😉

dsc_6599

U kritičnim situacijama umem da upotrebim oružje. Vatreno. Obožavam ritual prve kafe. Očarana likovima i delima Mehmed paše Sokolovića, Rokselane/Hurem/Aleksandre Lisovske, Sulejmana el Kanunija i Mehmeda el Fatiha… Otud i moje internet ime – Rokselana. Još dok niko nije ni imao pojma ko je ona.

Volim da putujem i da o tome pišem.

dsc_6697

Pomenuta sam u knjizi:

doduše novinarka lista Politika Nataša Ilić u svom tekstu na to jeste ukazala juna 2005, ugalvnom da bi uputila sugestiju vlastima i pozvala javnost na renoviranje zapuštene Mehmed-pašine česme u Beogradu, ali – ona nije zvaničnik” – citat iz knjige Vladislava Bajeca “Hamam Balkanija“, 31. strana.

Volim da čitam i da istražujem. I da zapisujem. Uvek i svuda. 🙂 Zato su uz mene olovka, blokče i diktafon.

img_5916

Od gurmanluka obožavam suši. Uvek sam za to da probam nešto novo. Od žestine volim kampari. Rakija može ako je domaća i na selu. Pivo. Dobro crno i belo vino (mislim da sam tek skoro otkrila omiljene vrste!). Volim ljuto i začinjeno. Sladoled. Banana split. Tiramisu. I dalje učim da kuvam. 😉

More obožavam. Postoji mesto gde punim baterije, a zove se Ada Bojana. I to je moje parče raja.

Obožavam da plešem. I znam da plešem. 🙂 I dalje volim lude noćne provode uz dobar rokenrol ili tamburaše. Volim moj Zemun. Najviše Beograd. Kaldrmu obožavam. Volim mačke. Gajim mačke. 😀 Leto je moje godišnje doba.

Smejem se. Uvek.

Ah da. Obožavam avione. Tačnije, letenje. 🙂

I uvek mi je mali kofer!

 

Fotografije: Aleksandra Popović, Dado Đilas, Nataša Ilić/lična arhiva, Pixabay, Pinterest

 

2 thoughts on “O meni

Ostavite komentar