Novogodišnja euforija u Beogradu: Od lomljenja vasilice do pustošenja radnji

Gledam ljude poslednje nedelje u ovoj godini, i imam utisak kao da je neka neobična sila zaposela ovaj grad! Svi negde jure, žure, trče i – troše pare! Ljudi padaju po prevozu, ispred kuća od te euforije! Kese su svima u rukama, pune, prepune. Mesta za parkiranje nigde, autobus se čeka po pola sata.  Dobro je, pa nije pao sneg inače bi „uvek spremni“ putari negde omanuli, a gradonačelnik bi tvrdio da je sve u redu. Gužva, gde god da se okreneš. A onda, taman kad se pomisli – sad je kraj, predah sledi, kad ono tržni centri produžili radno vreme!

Kažu, nikad veća kriza, nikad više ljudi nema posao, ljudi uoči praznika ostaju bez posla, sve manje šanse za zaradom… Čim lampiončići počnu da svetle po gradu nam Beogradu i Deda Mrazovi izjure na ulice, svi postanu svesni euforije! Dolazi Nova godina! Stvarno? I? Šta to menja? Izgleda, sve. Po prethodnim danima, rekla bih da niko u Beogradu nije kupio ništa cele godine. A onda, su svi odlučili da se opskrbe za „najluđu noć“! Ili je nešto drugo u pitanju?

Kada je Nova godina bila mali Božić

Nisu oduvek Srbija i Beograd slavili Novu godinu. Znam, jer kad sam pripremala novogodišnje brojeve „Politike„, pre nekih petanestak godina, tražila sam kako se to u starom Beogradu slavio Doček neke daleke, sada već stare Nove godine. Prvi put, zabeležena proslava bila je 1850. O njoj je pisao nepoznati novinar časopisa „Videlo„. U to neko vreme je Srbija počela da se odriče orjenta i stremi ka Evropi. A Evropa na nju da gleda kao na musavo ciganče koje prosi. Ciganče je i dalje musavo, a Evropa nije promenila pogled, evo 165 godina.

b-prica3

 Nekada, ovi prostori gde smo mi nisu imali lampione i jelke u vreme zimskih čarolija, iako su još tad, u 19. veku težili da budu Evropa. Ipak, Srbija je imala neke svoje običaje. Božić i mali Božić tj. Novu godinu. Pesma i muzika se tada, za mali Božić čula u bogatijim kućama, u porodicama koje su došle iz ondašnje Austrougarske (Vojvodine) koje su imale ćerke za udaju. Prvi dan Nove godine donosio je lomiljenje vasilica, pogače koja se sprema sa medom za praznik Svetog Vasilija (Sveti Vasilije se praznuje prvog dana Nove godine). I nije bilo Deda Mraza. Srbijom i Beogradom je tada hodao Božić Bata. Mada, sigurno više selom no gradom. Deca danas ne znaju ko je on. Božić Bata je zapravo mali Božić koji trupće (bata, bat koraka), stresajući sneg sa nogu. Raznim prenošenjem ove priče, Božić Bata postaje dobri bata, čovek sa šubarom u običnoj, narodnoj nošnji koji nosi džak poklona u vreme Božića i Nove godine – pletiva, orahe, suve smokve i šljive, igračke… Obično je najstariji muški član porodice preuzimao ulogu Božić Bate. Danas, i Srblji prisvojiše Deda Mraza, dok Bata ostade zaboravljen.
bozic--bata
Magija verovanja da svakog 1. januara nastupa nešto novo i da u Novu tu i tu treba ući sa novim, sa poklonom i čašom šampanjca u ruci. A tu je prste umešalo i potrošačko drušvo, da veselje bude još veće. Još smo mi, kao svaki pagani, pokupili od „civilizovanog“ društva ono najkičastije, pa pošto civilizovani imaju Deda Mraza i jelku, mi prisvojismo debelog dedu u crvenom odelu koji deli poklone deci za Božić (po gregorijanskom kalendaru, to pada 25. decembra), a zaboravismo da je to nekoć radio Sveti Nikola i da su deca uoči Nikoljdana čistila cipele (čarape) i stavljala ih na prozor (kamin) ne bi li im bradati Nikola u njih spustio poklone.

Zabave sa igrankom, komičari i pevačice u najluđoj noći

kafana kod crnog konja

Beogradske kafane su institucija za sebe. Institucija koja je nekad vodila glavnu reč. Danas, to je malo drugačije. Za Doček ni manje ni više nego 50 evra traže! A tamburaši, sva prasetina i sva „smederevka“ ne vrede toliko! Pa čak ni mesto za sedenje, negde pri dnu!

Doček 1890. godine bio je organizovan u nekoliko kafana. Evo dva oglasa koja nađoh tražeći materijal za ovaj tekst:

„U kafani Kod pozorišta svoje vanredno šaljive predstave za isprat stare, a doček nove godine, daje omiljeni šumadinski glumac Mijailo Bakić, Kragujevčanin, uz sudelovanje srpske koncert-pevačice, M. Petkovićeve, uz pratnju muzike. Ulazak je 50 para od osobe“.

„Babić, prvi srpski komičar, daje predstave sa najnovijim programom u kafani kod Ujedinjenja, večeras uoči nove godine. Ulazak je od osobe 60 para“.

I ulazak u novi vek nije bio posebno obeležen. Jedostavno, Beograd nije mnogo mario za Novu godinu. U listu „Mali žurnal“ povodom Dočeka 1901. pojavio se sledeći oglas:

„U nedelju, 31. decembra, priređuje se zabava sa igrankom u kafani „Crna mačka“ na Vračaru. Sopstvenik radnje moli svoje prijatelje i poznanike da ga izvole posetiti.

Tomčić, Kafedžija”.

Najlepsi-poklon

Ova pustošenja radnji koja se dešavaju danas, dešavala su se i s početka 20. veka. „Politika“ je o tome lepo izveštavala iz godine u godinu. Od 1905. Ovaj dnevni list je pisao o opustošenim pijacama i bakalnicama uoči 1. januara. I o muzici koja se širila gradom, a izvodili su je smrznuti orkestri. I tako iz godine u godinu.

b-prica2

Kako je Nušić dočekivao i opisivao Nove godine u Beogradu

Nikada nisam, kao novinar, pratila novogodišnja zbivanja. Nikada mi se nije „zalomilo“ da radim tu noć. Htela sam. Ali eto, nije se desilo. Pronađoh tako da je jedan od reportera „Politike“ davne 1909. na 1910. bio i sam Branislav Nušić kao Ben Akiba. On je, potom, sve to lepo objavio u tekstu od 2. januara 1910:

„Rešio sam da priberem tačne podatke o tome: kako je ko dočekao Novu godinu. Ali, izgleda da je to neobično težak posao. Trebalo bi mi puna godina rada i onda šta će mi svi ti podaci, kad će posle godinu dana opet stići Nova godina.

Prema sad pribranim podacima, izgleda da bi se samo generalan statistički rezultat mogao izvesti. Tako, na primer, izgleda da je: 40 odsto stanovništva beogradskog dočekalo Novu godinu uz čašu vina od kojih polovina, kad je kucnulo 12 nisu nikako mogli da nađu usta svojih prijatelja sa kojima su se hteli, pri čestitanju poljubiti.

Dvadeset odsto, međutim, dočekalo je Novu godinu držeći karte u rukama. To su oni koji hoće da vide sa kakvom će srećom dočekati Novu godinu. Među ovima je bilo bar polovina koji su tačno u 12 sati pljunuli u svoj džep i time pljunuli na svoju sudbinu.

Trideset odsto beogradskog građanstva dočekalo je Novu godinu na zabavama i igrankama. I od ovih trideset odsto, bar je deset odsto, u momentu kad je na Sabornoj crkvi izbijala ponoć, izjavljivalo ljubav.

Četrdeset odsto je, dakle, pilo, dvadeset odsto se kartalo, trideset odsto je bilo na zabavama, a ono resto od deset odsto prosto je spavalo.

I tako bi bila u svemu tačna statistika, to jest, znalo bi se tako gde je bilo svih sto odsto beogradskih stanovnika. I ja bih tu statistiku kao vrlo tačnu i objavio, ali mi je jedan slučaj samo grozno pokvario statistiku.

Ja imam običaj da o ponoći uoči Nove godine izađem na ulicu i da gledam nebo, i prvu čestitku da primim od patroldžije. Velim da mi prvi čestita neko ko je nevina duša, a smatram da su za sad kod nas u Beogradu patroldžije najnevinije duše.

Dakle, tačno u ponoć kad sam ja izišao da pogledam u nebo i potražim patroldžiju, spazih jednog čoveka bez pantalona kako juri kome da čestita Novu godinu, ili bega od nekoga koji njega juri da mu čestita.

Bio sam u groznoj nedoumici, naročito zato što mi taj čovek prosto kvari statistiku. Ali, stvar mi je bila odmah jasna, kad sam malo zatim spazio uvređenog muža gde sa jednom batinom juri za onim polu-ženikom.

Bože moj, bože moj, kako to svaki na svoj način dočekuje Novu godinu.“

Novogodišnja lutrija: Uhvatiti prase u mraku!

Sa Ujedinjenjem dolazi i mala promena u kalendaru, a svedoci vremena kažu da se više praznovala ona julijanska Nova godina. Prvog dana gregorijanske Nove godine manje je bilo pijanih po ulicama, nego što je to bilo 14. januara izjutra. I po oglasima u novinama, reklo bi se da su Beograđani više cenili ovu „našu pravoslavnu“ Novu godinu. Tih godina počinju organizovane proslave Novih godina. Slavilo se u „Ukrajini“ „Luksoru“, „Koloseumu“, „Slaviji“, „Unionu“. Komičari su zabavljali posetioce uz obaveznu lutriju.

skadarlija

Evo oglasa u „Politici“ iz 1937:

„Prase i ćurka na lutriji. Krofna sa napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike. Za posetu moli Milan, Bidža, restorater“.

Milan Bidža bio je vlasnik „Manježa“. I nije jedini organizovao „lud provod„. Jedan od načina zabave u najluđoj noći bio je i da se u u restoranu u neko doba ugasi svetlo i pusti prase, a gosti su bili zaduženi da ga jure i ko ga sustigne i uhvati u opštem metežu – prase je njegovo!

Dođite u salon pre Nove godine: Uklanjamo male i krupne defekte!

frizer-za-dame

Nije novost da su dame oduvek vodile računa o sebi, pa i za novogodišnju noć. Ove današnje teško je napisati dame, već recimo kopije estradnih pevaljki zasijaće kao jelke sa kineskim lampionima, pošto su pojedini kozmetički tretmani odavno postali standard. Pogotovu one sojke koje će najluđu noć provesti u nekom od „ekskluzivnh beogradskih klubova“, koji su onomad kad poče rat u SFRJ kupili Bosanci. Te cice, mačke sa izraženom potrebom da liče na seksualne radnice, imaće veštačku kosu, veštačke trepavice (usta, nos, uši, grudi, nokti i zadnjica su im već veštački) i veštački ten. Dlake, sačuvajmebožeisakloni da imaju (i to što imaju i gde imaju verovatno ima drugu boju). Ali, zato pirsing na debelom stomaku je u redu (to su zaboravile da „skinu“), kao i tetovaža na grudima da se sakriju strije. Kozmetički salon „Kelija“, krajem tridesetih godina prošlog veka, dade oglas:

„Dame, vaše male i krupne defekte, kao dlake, bradavice, mladeže, tetovažu, bele kesice, podvaljak, bubuljice i druge mane momentalno i zauvek možete uništiti za 50 dinara. Dođite u salon pre nove godine.“

Čak su i tada Srblji bili neumereni u ožderavanju. Zato je vlasnik „Engleske drogerije“ u Knez Mihailovoj ulici broj 33 tim neumerenim Beograđanima ponudio Felerovu „Elzu“. „Elza“ je bila eliksir za regulisanja probavnih tegoba, originalni norveški ricinus.

b-prica1

Doček uz kozaračko kolo i predratni tango na rastojanju

Prva Nova godina posle Drugog svetskog rata, Nova 1945. u Beogradu  je dočekana veselo i kao da je najavljivala novo razdoblje. Naravno, bilo je siromašno, ali duh koji je tad vladao ulivao je ljudima nadu. Nova godina se dočekivala tamo gde je moglo i na mestima koja nisu stradala u bombardovanjima. Tada su se prvo slušale vesti na radiju, a onda je usledila muzika. I pošto komunisti polako dolaziše, do ponoći se tada igralo kozaračko kolo, a od ponoći u Domu inženjera i u hotelu „Central“ u Zemunu se igrao i predratni tango. Na velikom rastojanju.

I ovde ću stati. Jer, svi znamo šta se posle dešavalo. Nova godina je došla i kod nas. I nikad nije otišla. I promenila sve taman toliko da danas postade to najvažniji dan u godini. Kad svi treba da su srećni. Kad svi zaborave na sve što ih tišti. Do prvog, „običnog“ jutra.

 

Fotografije: kurir.rs, fotodokumentacija Politike, Borbe, Politikinog zabavnika, lična arhivaWikipedia i Facebook, haoss.org, dnevno.rs, novosti.rs, biografija.org

 

Ostavite odgovor