Nevidljiva muza Frančeska Petrarke: Platonska ljubav opevala najlepše renesansne stihove (VIDEO)

“Neka je blažen dan, mesec i doba,

Godina, čas i trenut, ono vreme

I lepi onaj kraj i mesto gde me

Zgodiše oka dva, sputaše oba…”

Žena kojoj su posvećeni ovi stihovi nikada nije utvrđeno da je postojala. Neki tvrde da je bila nevidljiva muza kakvu je imao Dante Aligijeri. I da jeste postojala i da je deo samo žive mašte pesnika Frančeska Petrarke, ona je “kriva” za najlepše stihove kapitalnog dela renesanse – “Kanconijer“. Romantičari smatraju da se u stihovima krije lik Laure de Noves ili Laure de Sad, žene koju je pesnik ugledao u crkvi Svete Klare u Avinjonu 6. aprila 1327. godine. Tom suretu je posvetio Sonet broj 61. Laura je u to vreme bila već dve godine udata za Uga de Sada, trgovca tkaninama. Njemu je izrodila devetoro dece. Zbog toga, Petrarka nikada nije svojoj večnoj muzi otkrio šta oseća. Ali zato je sve pretočio u stihove.

Umrla istog dana kada ju je Petrarka ugledao, 21 godinu posle

Laura je umrla, gle sudbine, 6. aprila 1348. Petrarka je za njenu smrt saznao 19. maja iste godine, dok je boravio u Veroni. O tome ga je izvestio jedan prijatelj. Tad je zapisao:

“I blažene sve hartije gde pišem

U slavu njenu, i misao moja

Koja je njena i ničija više.”

Kanconijer” obuhvata 366 lirskih pesama koje su podeljene na dve celine. Prva celina obuhvata pesme nastale za Laurinog života “Madona Laura In Vita“, a druga je nastala posle nejne smrti “Madona Laura In Morte“. Druga celina je pisana u formi italijanske tradicije i dovedena je do pesničkog savršenstva. Laura se javlja i u drugim delima velikog pesnika. U “Kanconijeru” je ona celokupno delo i nadhnuće i ne postoji deo koji nije posvećen njoj. Na taj način se veliki Perarka odužio svojoj ljubavi, smestivši je za večnost u legende. Laura je tako dobila svoj večni hram.

“Neka je blažen dan, mesec i doba,

Godina, čas i trenut, ono vreme

I lepi onaj kraj i mesto gde me

Zgodiše oka dva, sputaše oba,

 

Blažene prve patnje koje vežu

U slatkom spoju s ljubavlju mene,

I luk i strele što pogodiše me,

I rane koje do srca mi sežu

 

Blaženi bili svi glasovi, koje

Uz uzdah i žudnju i suze bez broja

Prosuh, zovući ime Gospe moje;

 

I blažene sve hartije gde pišem

U slavu njenu, i misao moja

Koja je njena i ničija više…”

 

Petarka je rođen u Arecu, u Italiji 1304. godine. Veći deo života je proveo u Avinjonu. Otac mu je bio dvorski notar, pa mu se porodica zbog kuge koja je vladala Italijom, po nagovoru pape Klimenta V, preselila u Avinjon, grad koji je postao stecište sedmorice papa.

Nesuđeni advokat i prvi alpinista

Petrarku je pisanje oduvek zanimalo, ali je po očevom nagovoru studirao prava u Monpeljeu i Bolonji. Studije nije završio. Posle očeve smrti, vratio se u Avinjon gde je propagirao ideju o ujedinjenju Italije. Radio je kao dvorski savetnik i kao papski izaslanik proputovavši celu Evropu. Bio je odličan besednik i smatra se za jednog od prvih renesansnih književnika zajedno sa Danteom i Bokačom. Preveo je Homera i “Ciceronova pisma” sa latinskog jezika. Objavio je svoje čuveno istorijsko delo “Poznati ljudi.” U njemu je pisao o Aleksandru Velikom, Piru i Hanibalu, kao i o poznatim rimskim valdarima od Romula do Cezara.

Petaraka je bio i prvi poznati alpinista. On je osvojio vrh Mont Vantua od 1.909 metara nadomrske visine. Danas se sa ovog vrha i kreće u alpinizam. Petrarka je 8. aprila 1341. je krunisan lovorovim vencem za svoje stvaralaštvo na Kapitolu u Rimu.

 

Inspiracija – medias.rs, wannabemagazine.com, plavazvijezda.com, bastabalkana.com

Fotografije: Youtube, Pinterest, lezionitaliano2013.blogspot.com, centumcellae.it 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: