Muke daju junake: Cerska bitka iznedrila najmlađeg kaplara na svetu

Kako je Srbiji objavljen rat mesec dana posle Sarajevskog atentata, prve bitke su se dešavale sredinom avgusta. Tad se desila i čuvena Cerska bitka koja je srpskoj vojsci donela i prvu pobedu. Kakvo je stanje bilo u srpskim redovima s obzirom da ih je napadala mnogo jača i veća sila?

Balkanski ratovi

Pošto su Srbi izašli iz Balkanskih ratova, nije bilo lako okupiti vojsku. Gubici u Balkanskim ratovima su bili oko 36.000, a bilo je oko 55.000 ranjenih. Što se municije tiče, falilo je artiljerijske municije, a tek je Srbija počela da obnavlja zalihu granata. Nije bilo pušaka, jer ih Srbija nije proizvodila ni uvozila. Nije imala ni obuću za regrute koji su na raport dolazili bosi. Procena je bila da u slučaju potpune mobilizacije, oko 50.000 srpskih vojnika ne bi imalo nikakvo oružje. Imala bi šajkače i šinjele, što baš i ne pomaže u borbi. Srpskoj vojsci su nedostajale i puške, jer kraljevina Srbija nije mogla da ih proizvodi, niti uveze iz inostranstva. Bio je slab odziv regruta sa novoosvojenih teritorija. Oni koji su se javili odmah, iskorišćeni su za sukobe sa albanskim banditima i eventualnim napadom Bugara.

Mobilizacija u Valjevu 1914.

Srbija je tom trenutku mogla da mobiliše oko 450.000 muškaraca. Osnova vojske bile su Prva, Druga i Treća armija i Užička vojska. Sve zajdno imale su oko 180.000 vojnika. Nasuprot Srbima, austrougarska Druga armija je napadala sa oko 200.000 vojnika, jer je ostatak od prvobitno planiranih 308.000 prebačen na Ruski front.

Rusi u Prvom svetskom ratu

Austrougarska je imala moderne puške, duplo više mitraljeza, veće zalihe municije, kao i mnogo bolju saobraćajnu i industrijsku infrastrukturu. Ono što je bilo na našoj strani je to što smo imali iskusnije i obučenije vojnike, posle dva Balkanska rata. Imali smo ono što je bilo jače od svake vojske – motiv i volju! Motiv da se odbrani zemlja od Austrougara. Srbi su na regrutaciju dolazili sa vilama, sekirama i sa gvozdenom voljom da se odbrane od neprijatelja.

General Oskar Poćorek

Za vrhovnog komandanta austrougarskih snaga u invaziji na Srbiju izabran je general Oskar Poćorek, koji je bio odgovaran za obezbeđenje Franca Ferdinanda kada je došao u Sarajevo. On je u trenutku atentata bio u istom automobilu sa prestolonaslednikom. Sam Poćorek bio je vrlo nadmen i tvrdio je  pre bitke da će to biti laka pobeda, potcenjujući neprijatelja. Srbe je nazivao “uzgajivačima svinja“. Vrhovni komandant srpskih snaga je bio prestolonaslednik princ Aleksandar, sa načelnikom generalštaba vojvodom Radomirom Putnikom, koji je ranije komandovao srpskim snagama u Balkanskim ratovima. General Petar Bojović je komandovao Prvom armijom, general Stepa Stepanović je komandovao Drugom, a Pavle Jurišić Šturm Trećom armijom.

Vojvoda Radomir Putnik

Od objave rata pa do do 11. avgusta, austrougarska vojska je započela artiljerske napade u severnoj i severozapadnoj Srbiji i sagradila je pontone preko Save i Dunava. Srbi su znali da je nemoguće da brane celu austrougarsku granicu, u dužini od 550 kilometara. Zbog toga je vojvoda Putnik naredio da se srpska vojska povuče na odbrambene linije u Šumadiji, gde su mogli brzo da dejstvuju na zapadu i severu. Jaki odredi su postavljeni u Valjevu i Užicu, a izvidnice su postavljene na svaku važnu tačku duž granice. U ovoj fazi srpska komanda je mogla samo da čeka.

Zverstva austrougarske vojske

Beograd, Smederevo i Veliko Gradište su bombardovani i pokušaji austrougarske vojske da pređu Dunav su propali. Imali su velike gubitke. Srpska vrhovna komanda je znala da je veliki deo austrougarskih snaga smešten u Bosni i nije reagovala na ove lažne napade. Austrougari su takođe pokušavali da pređu Drinu kod Ljubovije i Savu kod Šapca. Srpska komanda je na ove napade gledala ozbiljnije. Baš u to vreme, Hrvatska domobranska 42. divizija poznatija i kao “Vražja divizija“, u kojoj je bio i Josip Broz, ubijala je po Mačvi i Pocerini. Pravo je vreme da vam ispričam priču o našem najmlađem junaku.

Čiko, sve su mi ubili…

Momčilo Gavrić

U jednom selu, u to vreme avgusta 1914. jedan osmogodišnji dečak proživljava neopisivu tragediju. Vojnici “Vražje divizije” ubijaju mu celu porodicu, a kuću pale. Njega je otac poslao u susedno selo kod strica, udaljeno nekoliko kilometara, da traži zapregu. Po nekim pričama njegov otac je znao za zverstva i naslutio je da bi to moglo da se desi i u njihovom selu. Tako je spasio sina Momčila. Momčilo Gavrić, užasnut prizorom pred svojom kućom gde su nad zgarištem i leševima vojnici nazdravljali i opijali se, glasno se smejući, otišao je do planine Gučevo da traži srpsku vojsku. Naišao je na Šesti artiljerijski puk Drinske divizije kojom je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. “Čiko, sve su mi ubili…“, rekao je. Objasnio je da nema nikog i molio je da ga prime u redove. Odmah su vojnici krenuli da mu osvete porodicu. Vojnik Miloš Mišović je zajedno sa Momčilom bacio bombe na zapijene vojnike, a Momčilo je tad postao ravnopravni vojnik. Mali Gavrić uvek je bio uz stasitog Zlatiborca, vojnika Miloša Mišovića. Imao je zadatak da svakog dana opali iz topa tri puta da bi tako svetio svoju porodicu.

Pozdrav majoru Stevanu Tucoviću

Jedan od vojnika, krojač u civilu, od starih šinjela mu je sašio uniformu i šajkaču. Vojnici su mu dali pušku sa skraćenom cevi. Na nogama je nosio stare opanke, jer nije bilo malih cokula. U vojnim izveštajima ostalo je svedočanstvo o dečaku Momčilu koji nije hteo da ode od topova i skloni se u rov kad neprijatelj zapuca. Ovo je svedočanstvo Momčilovog sina Branislava, dato za dnevni list “Večerenje novosti“.

Ranjeni Gavrić posle Solunskog fronta

Za veliku hrabrost u bitkama na Gučevu i u Kolubarskoj bici, mali Momčilo je unapređen u čin kaplara, ali tek pošto je stigao na Krf, u januaru 1916. Imao je devet godina. Bio je i ostao najmlađi kaplar svetu. Početkom 1915. preživeo je epidemije koje su harale Srbijom. Poslednji se povlačio sa svojim vojnicima, Drinskom divizijom koja je imala zadatak da štiti zbegove u klisuri Ibra. Miloš Mišović je svom Momčilu u Podgorici kupio venčić od 20 sušenih ukljeva. Rekao mu je da svakog dana jede po jednu ribicu. Uz svog ratnog duga Miloša, mali Gavrić je prešao preko zavejanih albanskih planina. Kasnije je pričao kako su Albanci iz zaseda napadali i pljačkali srpske zbegove. Miloš je čuvao Momčila. Kad su prošli Skadar, ribica više nije bilo, a Miloš je posustao, seo u sneg i rekao Gavriću da nastavi sam. Momčilo nije ostavio svog druga. To je dalo snage visokom gorštaku da nastavi marš kroz smetove. Posrtali su njih dvojica do dračkog pristaništa. Na žalost, Miloš je umro.

Srpska vojska u Draču

Preživele vojnike u Darču nije čekala obećana, saveznička pomoć. Leševi su se  gomilali na ulicama. Pošto je ruski car Nikolaj II Romanov pripretio separatnim mirom sa Nemcima, ukoliko ne dođe zaslužena pomoć od saveznika, pristali su francuki brodovi. Na Krfu je Momčilo dobio prvu pravu uniformu, u kojoj je 1916. otišao na Kajmakčalan. Momčilo Gavrić učestvovao je u proboju Solunskog fronta. Vojvoda Živojin Mišić bio je šokiran kad je video malog Gavrića. Tad ga je Mišić unapredio u čin podnarednika sa 12 godina. Momčilov ratni drug koji je pre rata bio učitelj, u pauzi bitaka učio ga je slova. Učio ga je i u bolnici kad su obojica bili ranjeni na Solunskom frontu. Jednog dana došao mu je u posetu nepoznat čovek i poklonio mu sat i švajcarski nožić. Bio je to Arčibald Rajs.

Bio je nosilac Albanske spomenice, Spomenice Prvog svetskog rata i Ordena zasluga za narod. Lejdi Lejla Pedžet, velika humanitarka ga je zvala “srpski vitez“, Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu, francuski predsednik Miteran mu je 1985. godine dodelio orden, a general Lepardije lamentirajući rekao: “Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“. Danas ima ulicu u Beogradu, u naselju Stepa Stepanović.

Gavrić 1928.

Posle proboja Solunskog fronta peške je stigao do Beograda i nastavio ka Sloveniji, gde je na Karavankama branio Slovence od Italijana. Kad se vratio u Beograd, pukovnik Tucović mu je dao poslednju naredbu – da ode u Englesku, čiji su dobrotvori preuzeli brigu o školovanju srpskih siročića. Bio je jedini dvanaestogodišnji đak u podoficirskoj uniformi.

Gavrić sa suprugom 1939.

Posle tri godine školovanja u gimnaziji “Henri Rajt”, stigla je Pašićeva naredba da se sva srpska deca vrate, jer su neophodna Srbiji koju je rat desetkovao. U Trbušnici, selu odakle je potekao, je Momčilo zatekao očajno stanje. Odlučio je da krene svojim putem.

Gavrić sa porodicom

Posle vojske, Momčilo se vratio u Beograd i završio grafičarski zanat i obuku za vozača. Radio je u fabrici hartije “Vapa”. Oženio se i osnovao porodicu. Iznenada mu je 1929. stigao poziv za regrutaciju. Javio se u kasarnu u Slavonskoj Požegi i rekao da je četiri godine ratovao, da je ranjavan i nosilac Albanske spomenice. Oficir Hrvat nije verovao, izdrao se na njega i tražio da napiše priznanje da laže. Momčilo nije hteo to da uradi i odležao je dva i po meseca u zatvoru. Austrijski oficiri koji su vodili novu jugoslovensku vojsku, na svakom koraku su se svetili pobednicima.

Gavrić sa sinovima

Momčilo je mobilisan je pred Drugi svetski rat 1941. u artiljerijski puk Vojske Kraljevine Jugoslavije u Kolašinu. Njegovu diviziju zarobili su Nemci i okružili bodljikavom žicom, ali je on uspeo da pobegne. Uspeo je da se vrati u Beograd, gde su prijatelji uspeli da ga vrate u fabriku “Vapa”, gde je bio asistent Jevrejinu koga Nacisti nisu dirali do 1943, jer im je bio potreban. Onda su ih uhapsili obojicu. Momčila su odveli u logor na Banjici, odakle je pušten posle nekoliko meseci. Smatra se da je spasen zahvaljujući Dragu Jovanoviću, zloglasnom šefu policije. On je Momčilov dosije pokazao Nemcima, a ovi su pustili starog ratnika. Momčilo je jedva dočekao oslobođenje 1944. Odmah posle kraja rata, neko ga je optužio za kolaboraciju i izveden je pred streljački vod. Srećom, naišao je jedna član SKOJ-a kome je Momčilo tokom okupacije davao vredni papir i to ga je spaslo od smrti.

A onda, ativisti “Narodnog fronta” su došli 1947. kod Gavrića da traže novac za “bratski narod u Albaniji”. Momčilo preko toga nije mogao da pređe i rekao je: “Ne dam ništa Arbanasima. Osetio sam ja dobro to njihovo bratstvo 1915. kad su nas ubijali“. Zbog toga je osuđen na godinu i po zatvora. Uhapsila ga je OZNA. Kad se vratio, dugo nije govorio. Sporazumevao se pokretima ruku i mimikom. Kasnije je počeo da govori, ali do smrti nije rekao gde je bio u zatvoru i šta su mu radili. Umro je 28. aprila 1993. u Beogradu.

Povratak na Cersku bitku

Vraćam se na Cersku bitku. Austrougarski vojnici su 12. avgusta ušli u Loznicu. Tu i u selu Lešnica, 13. austrougarski armijski korpus je prešao Drinu, a istog dana Četvrti  austrougarski armijski korpus je prešao Savu severno od Šapca. Činili su neopisiva zverstva nad stanovništvom. Nisu imali nimalo savesti ubijajući decu, žene i stare. Zverstva koja su činili su neopisiva. Žene i decu su silovali, pa ubijali. Ženama su sekli grudi. Do 13. avgusta, na frontu dugom 160 kilometara, Austrougari su prešli reke i okupirali Šabac. Druga i peta armija su krenule ka Beogradu, gde su naišle na Prvu, Drugu i Treću armiju. Vojvoda Radomir Putnik je 15. avgusta naredio kontranapad.

Komandant Druge srpske armije, general Stepanović je obrazovao Cersku udarnu jedenicu od Moravske divizije Pvog poziva i Kombinovane divizije, da bi napadao dolinu Jadra. Stepa Stepanović je shvatio važnost planine Cer i samostalno je odlučio da zauzme vrhove Trojan i Kosanin grad. Rano ujutro 15. avgusta 1914. godine, krenula je Kombinovana divizija prvog poziva iz blizine Uba.  Marš je bio: Banjani – Vukona – Svileuva – Veliki Bošnjak (Draginje ) – Kaona – Mihailov grob – Krivaja – Cer. Pred kraj dana vojnici srpske Kombinovane divizije prvog poziva su naišli na izvidnicu austrougarske vojske na padinama Cera, kod sela Tekeriša i tako je počela bitka.

Austrougarske pozicije su bile slabo branjene i njeni branioci su odbijeni. Do ponoći, oštri sudari i borbe između leve austrougarske kolone 21. austrougarske divizije i Srba su se vodili u mraku. Do jutra, 16. avgusta Srbi su zauzeli venac Divača i oterali Austrougare iz Borinog sela. Neprijateljska vojska pretrpela je velike gubitake i povukla se. Srbi nisu dozvolili 21. pešadijskoj diviziji da se poveže sa Drugom armijom u Šapcu, jer su je oterali sa padina Cera.

Srpska vojska je pokušala da povrati Šabac, ali bez uspeha. Austrougari su uspeli da odbiju srpsku Treću armiju. Tako je Moravska divizija Drugog poziva zaštitila prilaz Valjevu, kome je pretila 42. domobranska divizija.

Rano ujutru 18. avgusta, Austrougari su krenuli u još jedan napad, sa namerom da potisnu Šumadijsku diviziju Prvog poziva sa šabačkog mostobrana i omoguće Petoj armiji da krene u napad. Međutim, napad se izjalovio. Srpske snage su uništile Austrougare kod reke Dobrave, terajući preživele vojnike da se povuku. Kontraofanziva Druge srpske armije je nastavljena duž Cera i Iverka. Kod Kosaninog grada Srbe je sačekao snažan austrougarski otpor. Prvi napad Srba je odbijen, ali su napadi nastavljeni i tokom noći.

Ujutru 19. avgusta, Srbi su uništili austrougarske snage. Moravska divizija Prvog poziva je oterala Devetu pešadijsku diviziju sa položaja i odbila je njen kontranapad nanevši joj velike gubitke. Četvrti korpus je ponovio napade protiv Šumadijske divizije, čime je naterao Srbe da se povuku sa manjim gubicima. Pošto Austrougari nisu uspeli da Srbe slome napadom Četvrtog korpusa, to je samo značilo da austrougarska divizija nije uspela da zaustavi srpsko napredovanje prema planini Cer. Da je to uradila, Šumadijska divizija bi napala Četvrti korpus sa starne. Zbog toga, Četvrti korpus nije uspeo da se poveže sa austrougarskim snagama kod Cera.

Srpske snage su sve više napreedovale i skupljale lovorike. Austrougari su počeli sve brže da se povlače. Opao je moral, a ni organizacija im više nije bila jača strana. Treća armija je odbila 36. pešadijsku diviziju i naterala je na povlačenje u ptpunoj panici. Srpska strana je krenula da progoni Austrougare duž celog fronta. Do 20. avgusta, austrougarski vojnici su još bežali ka Drini, a Srbi su nastavili da ih gone. Cela Peta armija je bila prinuđena da se povuče u Bosnu. Mnogi austrougarski vojnici su se udavili u reci, bežeći u panici.
U telegramu kralju Petru I, Radomir Putnik kaže “da je glavni neprijatelj poražen kod Jadra i na planini Cer i da ih njihove snage progone“. Posle veličanstvene pobede na planini Cer, Srbi su hteli da povrate Šabac. Žestoke borbe i su se desile 21. i 22. avgusta, tokom kojih su se srpske snage uspele da se probiju do zapadne strane grada. Do 23. avgusta su opkolili grad i uveče su doneli tešku artiljeriju. Sledećeg dana su Srbi ušli u grad da bi proverili otkrili da li su Austrougari izašli iz njega. Do kasno popodne su srpske snage stigle do obala Save, čime je prva austrougarska ofanziva završena.
Vojvoda Stepa Stepanović
Do 23. avgusta, na slobodnoj srpskoj teritoriji nije ostao nijedan austrougarski vojnik. General Drugi srpske armije Stepa Stepanović je dobio čin vojvode, posle uspešnog komandovanja u bici. Bitka je dosta uticala status vojnika austrougarske vojske na Balkanu. Austrougari su su morali da napuste grad Pljevlja u Crnoj Gori koji su zauzeli 19. avgusta.
I srpska i austrougarska strana su pretrpele teške gubitke. Tačan broj austrougarskih žrtava varira. Od šest do 10.000 mrtvih i oko 30.000 ranjenih, a 4.500 zarobljenih.  Broj srpskih žrtava takođe varira. Od tri do pet hiljada poginulih i oko 15.000 ranjenih.
Uspeh bitke je doneo Srbiji naklonost neutralnih i savezničkih zemalja, jer je bitka bila prva pobeda nad Centralnim silama u Prvom svetskom ratu. To je dovelo mnoge strance u Srbiju krajem 1914, koji su nudili razne pomoći.
Vojislav Garašanin
U Cerskoj bici je poginuo poručnik Vojislav Garašanin, sin Milutina Garašanina. Najmlađi poginuli borac bio je Stanislav Sondermajer.
Spomenik na Ceru
Posle rata podignuta je Spomen-kosturnica na Ceru koja je zaštićena zakonom.
Stanislav Binički
Stanislav Binički je ubrzo posle bitke napisao kompoziciju “Marš na Drinu“. Binički je posvetio marš njegovom omiljenom komandantu, pukovniku Milivoju Stojanoviću-Brki iz Gvozdenog puka – Drugi pešadijski puk Prvog poziva ” Knjaza Mihaila “- Moravska divizija prvog poziva, koji je poginuo tokom Kolubarske bitke.
Fotografije: Wikipedia, prvisvetskirat.wikidot.com, velikirat.com, smedia.rs, srbin.info, vostok.rs, srbijadanas.com, srpskoblago.rs, macvainfo.rs, albanskagolgota.rs, politikin-zabavnik.co.rs, tamoiovde.wordpress.com, specijalne-jedinice.com

 

2 thoughts on “Muke daju junake: Cerska bitka iznedrila najmlađeg kaplara na svetu

  1. Одличан текст . Интересантан детаљ је тај што је српска војска зауставила свог савезника Италију у Словенији и што је мали Гаврић отишао тамо да брани словенце од италијана ,толико небулозна и контрадикторна акција српске команде узимајући у обзир чињеницу да је италијанска 35 дивизија пуковника Момбелија била на Солунском фронту као савезник Краљевине Србије .

Ostavite komentar

%d bloggers like this: