Miljan Paunović, politikolog, kopirajter i pisac: Ja sam zaljubljen i srećan čovek! (VIDEO)

Prvo smo se znali samo putem drušvenih mreža. A onda sudbina je uradila sve da se spojimo i da Miljan Paunović, vrsni kritičar današnjice, politikolog i kopirajter, a onda i pisac, bude gost na mom blogu. Ponekad tehnika zna da zakaže, pa je tako zbog tehnike ovaj intervju sačekao. I to podosta. Međutim, sreća se osmehnula, tehnika se “uozbiljila” i sačuvala intervju koji je sada tu, pred vama. Taman da vas uputi na “Sobu tajni“, Miljanov roman prvenac o kome nešto možete da pročitate OVDE.

I Sajam knjiga ove godine je baš zbog Miljanovog romana bio bogatiji. Vedar, odovoran, čovek koji će baš zbog ovih osobina na većinu ostaviti pozitivan utisak. Zato, ovo nije neki uštogljeni intervju, pošto smo nas dvoje kolege. Ovo je intervju o tome kako se ne prašta tuđi uspeh. Jer, svako ko napiše knjigu jeste već postigao uspeh. Dobro, zna se na koje knjige mislim kad ovo napišem. Ljudi koji ne znaju šta je pisanje, ne mogu ni da pojme koliko je volje, rada i truda uloženo u tako nešto.

Direktiva je reč za vojsku, ne za novinarstvo

Pošto smo kolege, molim te reci mi koliko si lepih, a koliko loših stvari doživeo u novinarstvu?

  • Prvo, drago mi je što sam gost na tvom blogu koji je veoma čitan, a posebno mi je drago što si mi kolega koji nije sujetan i egoističan. To je veoma lepo od tebe. Svaka čast onim novinarima koji u ovom trenutku rade ono pravo novinarstvo. Njih je veoma malo. Na prste mogu da se nabroje novinarske kuće koje se bave pravim novinarstvom. Ko je bio u novinarstvu bar godinu dana, on je ostao novinar. To zanimanje je kao droga. Ako ste znatiželjni po prirodi, onda je novinarstvo pravi posao za vas. Ja sam pre novinarstva hteo da budem glumac. To je bilo daleke 2000. godine. U međuvremenu sam pisao za sebe. Otišao sam iz glume i počeo sam da se bavim novinarstvom u Zaječaru 2001. ili 2002. Tako sam i naučio zanat. Posle sam upisao Fakultet političkih nauka, ali ne novinarski već politikološki smer, jer su politika i novinarsvo veoma povezani. U novinarstvu je dobro što imaš priliku da ljudima predstaviš objektivnu priču, jer novinar treba da bude objektivan, a pritom treba da budeš veoma oprezan. Novinar treba da bude svestan šta može da napravi sa informacijom koju prenosi. Novinar može da usreći, rastuži, može da oplemeni, može da “otvori oči“, što je i najbitnije. Ljudi mnogo toga ne žele da vide, a novinar ne treba da se plaši i treba da bude hrabar da kaže šta misli. Ja sam imao prilike da upoznam izuzetne ljude iz tog sveta koji su se sad povuikli. Imao sam prilike da razgovaram sa mnogim velikim ljudima. Novinar uvek treba da gradi sebe, kao ličnost. Novinar mora mnogo da čita da bi dobro pisao. Novinar koji ne čita ne može da bude novinar. Najprimamljivije u novinarstvu su, svakako, putovanja. Novinar bi trebalo da obiđe druga društva, države, ljude, sisteme da bi mogao da sagleda objektivno sliku svog sistema. Novinarstvo je vrlo kompleksan posao. Novinarstvom ne može da se bavi svako i ne sme da se bavi svako. Ja sam imao tu sreću da sam radio u velikoj kući pet godina, u “NIN”-u, i tu sam imao od koga da učim. Mislim da je to i dan danas kuća u kojoj može dobro da se nauči zanat. Da nije bilo novinarstva, ja danas ne bih napisao knjigu. Čim čovek uđe u pisanje, onda stalno mora da piše. Obaveza je da nauči da piše objektivno, bez obzira o čemu piše. Imao sam jednu situaciju koja je sve moje snove o novinarstvu raspršila. Urednik je rekao “Imaš direktivu da ideš na taj i taj događaj“. Direktiva je reč za vojsku, ne za novinarstvo. Tad sam shvatio da to više nije moja priča. Ima ljudi koji mogu da po direktivi da rade za 30.000 dinara. Toliko para može da se zaradi čuvajući ovce.

Na tvom blogu stoji neka vrsta kolumne koja spada u dnevno političke kolumne. To većina voli da pročita. Šta je ono što te čačne, bocne, šta je ono što ti zasmeta?

  • Imam rubriku “Najviše ne volim“. Svaki put mi zasmeta to što su ljudi tužni. Ljudi imaju potrebu da žive nekim maskiranim životom. U ovoj državi biti srećan, iskreno srećan je veliko bogatstvo. Kod nas važi ona stara “Svakog čuda tri dana dosta“. Ljudi su se otuđili i čekaju da se nekom nešto loše desi. Takvi ljudi su tu kad je neko bolestan, da bi likovali. Staršno zvuči, ali je tako. Na primer, kad sam pisao knjigu to niko nije znao, čak ni moji roditelji. Kada sam napisao roman i to objavio, dobio sam pitanje “Otkud ti da napišeš roman?” i to od ljudi koji mene prate i znaju da ceo život pišem. To je bilo pitanje kao da me je taj neko video na zidarskom poslu i pitao “Otkud ti na građevini?“. U tom trenutku sam ostao zatečen, pošto je pitanje usledilo od osobe koja zna čime se bavim. Ne volim kuknjavu, jer kad treba nešto da menjamo nas nema nigde, a onda kad đavo dođe po svoje, onda kukamo. Ne volim teške međuljudske odnose. Ljudi se ovde danas druže iz čiste kosristi. Čim mi nekom nešto činimo i očekujemo da taj neko nama vrati, mi imamo veoma veliki problem. Moj roman je meni, u tom sislu, otvorio oči. On je meni otkrio na koga sam se pogrešno oslanjao, doneo mi neke nove ljude, pokazao koliko ljudi mogu da budu zli. On je meni pokazao koliko ljudi mogu da budu paranoični, koliko ljudi ne umeju da se raduju tuđoj sreći, koliko ljudi jedva čeka da se desi nešto loše, koliko ne obraćaju pažnju kada kažem da deo od ovog romana ide u humanitarne svrhe. Ceo život radim nešto u humanitarne svrhe. Kad počnemo da cenimo svoj rad i da se ne prodajemo za 250 evra, tada ćemo početi da živimo. Čuveni komentator Milojko Pantić je svojevremeno rekao “U ovoj zemlji nije život, ovde se životari“. Ovde se misli da je ovo život, a nije. Ovo je imitacija života. Druge treba pustiti da misle da su u pravu, a vi radite po svome.

Politika kao izduvni ventil

Šta te relaksira dok pišeš, tačnije šta ti je izduvni ventil?

  • Politikolog sam i time ću se baviti do kraja života. Postoji rubrika kod mene na blogu “Presek” gde izvučem tri, četiri udarne vesti i dam komentar na to. Pre dve godine sam napisao tekst kome sam dao naslov “Počeo sam da pišem tekst, a onda se desilo nešto neviđeno“. I desila se “bomba“. Ekspozija ulazaka na sajt! Onda sam u jednoj blogerskoj grupi napisao krimi priču iz dva dela i to je prošlo super. Agata Kristi mi je zakon i dugo sam čitao Stivena Kinga, tako da ima i malo horora kod mene. Ne volim jeftin horor. Pre četiri i po godine sam napisao priču koja se zove “Serbia Land“. To nije politička priča, već su to neke moje maštarije kako bi život trebalo da izgleda. Tu priču sam oživeo ove godine, čak sam dobio i neku nagradu za nju. Pisao sam “Tajna plavog šala” za jedan portal i to je sad kod mene na blogu i čitaoci me teraju da pišem još. Sve tokod mene mora da “odleži“, da vidim šta sam napisao. Nisam hiperprodukcija. Meni je politika izduvni ventil. Ljudi misle da se ja nerviram, ali to nije tačno. Ja sam poslednjih pet godina veoma srećan čovek. Stariji kolega mi je rekao da sam u prajm tajmu. I jesam u prajm tajmu. Neću da se nerviram zbog političara, grandomanije i gluposti, jer ne mogu da promenim tu ništa. Mogu kroz svoje tekstove možda da utičem na neke ljude. U mom romanu ima jedno vrlo važno pitanje “Čiji su naši životi?“. Mi smo, kad se osvrnem, i dobri kakvi smo mogli da ispadnemo. U ovoj zemlji se godišnje proda 800.000 antidepresiva, ali o tome ne priča niko. Imam na stranici i rubriku “Kulturalizacija“. Velika zvezda ima koncert – puna Arena. Cene karata su od 1.000 do 3.000 dinara. A onda kažu “Skupo da se da 1.000 dinara za pozorišnu predstavu“. Kažu da su i pozorišne sale pune. Jesu. Beograd ima 2.000.000 ljudi, a pozorište ima 500 mesta. Ali, ako se ode malo dalje od Beograda, nije tako. Mi nemamo zdrave osnove za kulturu, obrazovanje, zdravstvo… Nemamo ništa na čemu se država zasniva. Imali smo pokušaj obnove do 2003, a onda se desio sunovrat sunovrata. Deca nam rastu u nezdravom okruženju, gde se uče da ne razmišljaju svojom glavom.

Kad si počeo da pišeš knjigu?

  • U septembru 2016. godine. To je bio eksperiment. Bilo mi je svega dosta. Dobijao sam prazna poslovna obećanja. Hteo sam da uradim nešto i da kažem “Imam bar knjigu“. I tako sam ja septembra 2016. seo za kompjuter i počeo da pišem. Napisao sam nekih deset do 15 strana i onda je došla moja žena s posla, pročitala i rekla “Ovo ti nije priča, ovo je nešto drugo“. Rekla mi je da nastavim dalje. Ona je bila moj prvi čitalac i potpora. Tri godine se rađala ideja. Kada sam dao otkaz 2012. napisao sam tekst “A sad ode Miljan da piše knjigu” na koji sam skroz zaboravio. Onda sam se zaljubio, totalno zaboravio na tekst i na knjigu, kao što sam rekao. Bez ljubavi nema ništa. Kad imate ljubav, onda imate i podršku, pa čak i ako nemate posla i da niste zdravi, opet imate ljubav i partnera. Kad to nađete u životu, onda ništa nije teško, onda nije teško ni knjiga da se napiše. Moja žena je stalno bila uz mene i kako sam pisao 15 strana dnevno, ona je tako to čitala. Njoj verujem. Knjigu sam napisao do mog 40. rođendana. Dao sam je na čitanje ženi koja je napisala recenziju i dao sam izdavaču. Kad su oni dali “zeleno svetlo“, to je bilo to. Moj roman jeste politički triler, ali ima ljubavi. Pa kako drugačije ? I ti pišeš o ljubavi na svom blogu, ljudi su ginuli zbog nje! Knjigu pišeš kad imaš nešto da kažeš, kad si zaljubljen, kad si radostan, kad imaš podršku i vreme, tada možeš da uradiš ono što želiš. Kad objaviš knjigu, onda vidiš ko je ostao uz tebe, onda se jave nepoznati ljudi koji žele da te upoznaju i ugoste. Ovo nije instant knjiga, tek treba da živi. Zna se ko piše instant knjige. Mene sad već pitaju kad će nastavak. O tome ne mogu još da msilim. Ljudi ostavljaju komentare, svakodnevno ih dobijam. Ali da, ima i onog “Koliko zarađuješ?“. Nije sve u novcu. Zarađujem u međuljudskim odnosima, pohvalama, ljubavi. To je prava zarada.

Uspeh se ne oprašta

Miljan u društvu blogera i pisaca Jelene Simonović Dilber, Zoje Mladenović, Dragoša Ristića i Petre Rapaić

Da se osvrnemo na trenutak na blogersku scenu. Čini se da je baš popularno biti bloger, ali da je to ujedno stvorilo i veću netrpeljivost, zar ne?

  • Kad sam izašao iz štampe, napravio sam sajt za samoporomociju. On ne služi da zarađuje, već da predstavi mene, šta radim i čime se bavim. Tamo postoje moji uslovi i uvek sam za saradnju. Tu je i moj blog. Tad nisam znao kako se prati čitanost i posećenost. Ja sada imam između 700 i 1.000 poseta nedeljno i to je super. Postoje ljudi koji imaju mnogo veliku čitanost i ona zavisi od mnogo stvari. Skidam kapu ljudima koji to imaju. Ja ne znam kako se doalzi do 15.000 poseta dnevno na blogu samo na osnovu prisustnosti na mrežama. A onda sam saznao za reklame koje za pet evra nabiflaju tu posećenost. To je laž, a ja neću da živim u laži. Ne mogu da stalno da šerujem, da se raspravljam sa svima koji sve znaju i zato sam “nepopularni bloger“. Ja sam politikolog i kopirajter. Imam završen kurs kopirajtera i imam državnu diplomu. Nazvao sam svoj sajt blogom, jer je u tom trenutku to bilo “in“. Svi znamo ko su danas pravi blogeri. Meni je žao što dolazi do sukoba. Ne možemo da budemo solidarni na mrežama kad nismo solidarni u životu. U poslednje vreme pojavila su se dva, tri dobra bloga. I meni nije problem da druge šerujem. Meni je to etika, moral i dužnost. Neverovatno mi je da se ljudi prepucavaju ko ima više pregleda. Ja da imam 10.000 pregleda mesečno, ja bih živeo od bloga. Svaka čast svima koji su od bloga napravili posao. Najlakše je pljunuti po nekome samo zato što je uspeo. Niko se ne pita koliko je tom nekom trebalo da uspe. Smatram da bi trebalo da postoji neko blogersko udruženje, da se ljudi podržavaju. Umesto toga, kod nas se prave klanovi. To je posrnuće društva u kome živimo. Zato ne mogu da se izbegnu svađe ni na mrežama. Stvaran svet se preslikava na društvene mreže. Moj tekst koji na neki način govori o novim zanimanjima “Savet babe” su probile svu čitanost. Tu sam spomenuo neka nova, popularna zanimanja. Nekad se to svrstavalo pod psihijatriju, a danas je lajfkoučing. Smatram da svako, ako već ima blog, treba da piše nešto o čemu zna. Inetrnet trpi sve i za sve nas ima mesta. Međutim, uspeh se ne oprašta i to se kod mene naziva pakošću i zlobom.

Miljane, kako bi sam sebe predstavio?

  • Na mom sajtu imam biografiju koja se zove “O meni“. Ovo je teško pitanje. Ja sam jedan običan, jednostavan čovek, lak za održavanje, ne tražim mnogo. Tražim samo život, trudim se da ga napravim. Ne ide lako, ali ne volim da kukam. Borim sam za pravdu, zbog toga sam često sklanjan. Ne volim da ćutim. Mnogo manje sam nervozan nego pre. Zaljubljen sam pet godina u istu ženu i biću do kraja života. Imam svoj mir. Poštujem tuđu slobodu. Živim onako kako znam. Mnogo sam postao taktičniji. Crpim tuđa iskustva. Izbegavam lošu energiju. Nikada ne kasnim, ne govorim “videćemo“, ne obećavam ono što ne mogu da uradim (sad zvučim kao predsednik). Odgovaram odmah na mejlove. I kod mene ne postoji da nemam vremena.

Suze uz “Sibirskog berberina”

Sem pisanja, u čemu se još pronalaziš?

  • Što volim da gledam filmove! Pravi sam filmofil. Kao mali sam gledao horore i moji su se plašili šta će od mene postati. Volim drame, trilere, SF-ove i dobru ljubavnu priču. Priznajem, plakao sam uz “Sibirskog berberina“. Volim da gledam dobru pozorišnu predstavu. Volim muziku i dok radim, i dok pišem. Volim modernu muziku i muziku ’80. Pratim scenu samo da bih imao o čemu da pišem. Volim da čitam. Volim da šetam i u paru, i sam. Kad sam sam, šetam sedam kilometara. Volim mog papagaja Peru. Volim super hranu i dobro pivo. Volim da sednem sa prijateljima. Volim da se družim sa našim detetom. Volim da putujem. To sam ja, Miljan Paunović.

 

Fotografije: Nataša Ilić, Facebook

Ostavite komentar

%d bloggers like this: